početak GRADSKAINFO Генерација за памћење

Генерација за памћење

od Užička Nedelja
1.868 pregleda

КОШАРКАШКЕ ЛЕГЕНДЕ: МИЛЕНКО СУБОТИЋ
Миленко Суботић, ужички прослављени кошаркашки ас и тренер, један је од бољих познавалаца кошаркашких прилика у граду, у периоду од 1963. до 1988. године.
Као дете је завелео кошарку и тих шездесетих година прошлог века често је гледао турнире. Повиши дечак у својој генерацији тренирао је кошарку у ОШ Нада Матић“, а касније и у Гимназији.
– У првом разреду Гимназије играо сам у репрезентацији школе. Некад, када није било телевизије, концерата, једина разонода био је спорт. Главни спортови су били фудбал, кошарка и рукомет. Јак ривалитет био је између Учитељске школе и Гимназије. Између зидина Учитељске школе био је отворен терен и ту су се играле рукометне и кошаркашке утакмице, које су имале по две до три хиљаде гледалаца, ђака и људи из града. Учитељска школа увек је била најбоља, и у кошарци и у рукомету, захваљаујући Влајку Ковачевићу. После Јехличке, чувеног професора, Влајко Ковачевић је један од најзаслуженијих људи за развој спорта у граду. Био је кошаркаш и тренер кошаракаша – сећа се Миленко Субтић.
Миленко Суботић се сећа када је кошарка у Ужицу попримила прави професионални облик.
– Био сам прва године Гимназије и у Ужице је дошао чувени Миленко Новаковић, репрезентативац Југославије и играч „Партизана“. То је отац ужичке кошарке и свих кошаркаша. Од њега настаје модерна кошарка, која се играла у Европи. Миленко је ишао по граду и скупљао високе дечаке. Сакупио је двадесетак, а уједно је гледао утакмице у Гимназији и Учитељској школи. Довео нас је у КК „Севојно“. О њему причам са једним пиететом, јер ми је касније много помогао у каријери. Миленко је нас искупио и поред тадашњих старијих кошаркаша Драга Антића, брата Рада Антића (данас познатог фудбалског тренера), Милана Никитовића, Миодрага Јанковића, Цуле Ковачевића, у тим смо ушли Бобан Јанковић, Небојша Крчевинац, Раде Антић и ја. Радио је са нама две године и после је отишао – казао је Мишо Суботић.
Сећа се да се тренирало код „Андрије Ђуровић“, на шљаци, а касније је ту постављен асфалт, затим испред Соколане и у Соколани.


– Касније смо прешли у „Нада Матић“, а Влајко Ковчевић, где је сада Завод за запошљавање, успео је да направи стадион малих спортова са трибинама, где се увек окупљало око 2.000 гледалаца. Ту смо тренирали једно време, али углавном у „Андрији Ђуровић“, у центру града. Када смо постигли неке резултате, почели смо да тренирамо на теренима Соколане. Где је сада улаз у аутобуску станицу, ту су били мали терени за мале спортове и ту смо имали тренинге два пута дневно, баш као сада прави професионалци. Врло брзо смо ушли у први тим и били смо тако добра генерација, да смо ове старије играче већ пребацили на клупе. То је било 1964. и 1965. године, и имали смо само 15 и 16 година. Те 1965. године Миленко је отишао, а ми смо остали задојени његовим радом и затровани кошарком. Наставили смо да радимо и направили добар тим. Када сам почео да играм били смо српска лига, а за две године смо ушли у Јединствену српску лигу. На жалост, играли смо ту две године – казао је Суботић.
Те исте 1965. године Суботић је добио позив за јуниорску репрезентацију Југославије. Имао је само 17 година. Отишао је на припреме у Суботици, а тренер је био чувени Ранко Жеравица.
– Имао сам несрећу, као и цела моја генерација, што је тадашња Југославија имала три репрезентације које су могле да играју првенство Европе. Било је много квалитетних играча и нисам могао да прођем. То је била она чувена генерација која је 1972. године освојила првенство света. Ми смо играли са њима, али реално су били јачи. Годину дана касније, 1966. године, Миленко Новаковић, преузео је „Партизан“ из Београда у коме су били стари играчи. Из унутрашњости Србије Новаковић је довео мене из Ужица, неког Ђукића из Чачка и Зечевића из Крагујевца, који је касније био генерални секретар ФК Партизана, а његов тата је био министар полиције. У „Партизану“ сам био три године, до 1969. године и после сам се вратио у Ужице. Први играч који је из Ужица отишао у Прву лигу је био Миодраг Јанковић и то у „Борац“ у Чачак, а други сам био ја и имао сам 19 година – каже Мишо.
У то време у Ужицу су почели да размишљају о неком квалитетном тиму. Мишо је добио позив да се врати у тим, а истовремено је стигла и понуда за посао у тадашњој Ваљаоници бакра и алуминијума.


– Са 21 годином сам добио одмах посао. Није ни онда било лако запослити се, али мене је, уколико се прихватим да играм за „Севојно“, чекао посао. Мој основни задатак је био да тренирам и да играм утакмице. Фабрика ми је то омогућавала, јер је то био фабрички клуб и ценио се спорт. Почели смо да правимо клуб и тим и тако је формирана чувена генерација: Пике Стефановић, Слобо Топлак, најстарији од нас, ја, Мићко Урошевић, Ракац Раовић из Чајетине, који је био начелник СУП-а за граничну полицију, Милан Виторовић, Шехрија Нухановић, Рекс Комадинић (један од власника Рекс кафе касније), Илић, Драган Нешовић, Лецо Стојановић, Небојша Крчевинац. Били смо веома поштована генерација у кошаркашким круговима тадашње Југославије. После Мићковог одласка у „Борац“, појавио се Мишко Марић, који је играо у „Партизану“. Овај тим је 1972. године убедљиво освојио тадашњу спрску лигу. Имали смо неке квалификације у Титограду, које смо одрадили рутински и ушли у чувену другу лигу. Ту смо били две године и борили се за прву лигу – казао је Мишо и додао да је Соколана тада била центар свих спортских дешавања у било ком спорту.
Мишо није заборавио да помене и женску екипу КК „Севојно“, која је, по његовом мишљењу, незахвално заобиђена у ужичким медијима.
– Та екипа је имала изванредне резултте у првој лиги. Тај клуб је дао доста репрезентативки. Мира Максимовић је после отишла у Црвену звезду и она је била репрезентативка из Ужица. После ње била је Дринка Миловић, која има и националну пензију, јер је носилац сребрне медаље са европског првенства, па ту су још Весна Јовановић, Снежана Бошковић, Мира Јанковић и друге. Једно време сам им био тренер – објаснио је наш саговорник.
О томе колико је био јак тадашњи и мушки тим КК „Севојно“, Мишо се сећа једне анегдоте са Пивом Ивковићем, братом чувеног кошаркашког тренера Душана Дуде Иваковића.
– На једном тренерском семинару осамдесетих година седели смо Бобан Блек, Мики Павићевић и ја и разговарали са Пивом Ивковићем, који је, према мом мишљењу, био бољи тренер од млађег брата Дуде. Причао нам је како је отишао да обиђе брата у војсци у Нишу. Када су изашли у град, чули су галаму и видели кошаркашки стадион, где су играли Нишлије и младићи из Севојна. Причао нам је како је видео да је изашло 12 дечака, који су за десетак минута ућуткали публику и почистили Нишлије. Рекао је да до тада бољи тим није видео. Али, нисмо успели из разних разлога – сећа се Суботић.


Те 1972. године ушли су у другу југословенску лигу. Ту су били две године, али нису прошли даље. Тада се, према Мишовим речима, догодило нешто што помиње и после 45 година.
– На несрећу ужичке кошарке, спонзор више није била Ваљаоница, већ је преузела „Ракета“. То је била политичка одлука. Док смо били Севојно, нико из управе предузећа се није мешао у рад, осим што су нам омогућили најбоље услове за рад, ишли смо у најбоље хотеле, имали најбољи аутобус, најбољу опреме и све је бил у фулу. Онда је дошло до промене. И у „Ракети“ су нешто давали, имали смо опрему и стипендије, које нису биле лоше. Због тог саобраћајног предузећа штампа нас је прозвала „Шоферима“. Врло добро смо одиграли сезону. Играли смо у Соколани утакмице. Соколaна је имала галерију три метра изнад терена и ту је могло око 300 гледалаца, а с друге стране је била бина, на коју су монтиране трибине и ту је могло да стане око 200 гледалаца. Ниједна утакмица није била без 700 до 800 гледалаца, а исто толико је било људи напољу. Волели су Ужичани кошарку и то нам је давало ветар у леђа. Када смо кренули у прву лигу, играли смо утакмице са Комбинатом из Зрењанина, Металцем из Ваљева и Војводином из Новог Сада. Прошло је од тада 45 година и још не могу заборавити утакмицу против Комбината из Зрењанина. Водили смо прво полувреме са 17 до 18 кошева разлике и изгубили смо утакмицу. И данас сам убеђен да је та утакмица намештена. Цело друго полувреме сам седео на клупи, Шехрија је за врло кратко време добио 5 грешки, а ни Мићко Урошевић није играо друго полувреме. После разговара са играчима никоме није јасно како смо изгубили. Сви смо остали убеђени да је неко утакмицу са Комбинатом продао. После две године, када смо се борили за опстанак, наши из управе су покушали да купе утакмицу са Железничаром из Чачка. Играли смо у Ужицу. Да смо добили ту утакмицу, не бисмо испали. Међутим, на тој утакмици Кићановић постигне 57 поена и победе. После утакмице наш председник је јурио тренера Железничара са пиштољем да му врати паре. И зато смо и остали и данас у убеђењу да је утакмица против Комбината продата. Ја сам по утакмици давао 20 до 30 кошева, а на тој сам дао само три коша, јер нисам улазио друго полувреме. Шехрија је давао по 30 кошева и њега није било на терену. Али да се вратим у то време после те утакмице. Изгубили смо од Металца из Ваљева, јер смо „изгорели“ на претходној. Тада су у Металцу играла чувена браћа Ковачевић, који су касније играли у Црвеној звезди, и када су излазили из Соколане, испред улазних врата је био Раде Антић, који се потукао се једним од браће. Добро га је тукао. Не знам како је дошло до инцидента, али мислим да је био разлог што смо изгубили утакмицу – сећа се Суботић.


Мишо каже да је од 1974. године „Ракета“ почела да пада и борила се за опстанак.
– Менаџери се мешају у клубове, паре улазе међу играче. Тадашњи тренер Борца из Чачка, Лазар Лечић, снимио је да у нашем тиму има материјала за њега. Он је следеће године преузео Олимпију из Словеније и одвео Шехрију и Бобана Јанковића. Ја нисам хтео да се опредељујем за професионализам, јер сам имао посао и мислим да сам био у праву. Нисам био заинтересован да идем из ужичког клуба, јер сам већ тада имао породицу и стигла су деца. Шехрија и Бобан су отишли у Љубљану. Добро се сећам да се причало да је за њихове исписнице из Словеније у наш клуб донет пун кофер пара, да смо две године, и мушки и женски тим, играли без финансијских трзавица. После њих Црвена звезда је хтела Мишка Марића, али Партизан је био бржи, Мићко је отишао у Чачак. Видео сам да је овде кренуло надоле и релативно млад сам напустио кошарку са 28 година. То је све било 1977. године – додао је наш саговорник.

 
Од 1979. године Мишо је почео да се бави тренерским послом и водио је женски тим, који је се и даље звао Севојно.
– Њих сам водио све 1984. године. Имао сам резултате, ушли смо у прву лигу. А онда ме је Бобан Јанковић Блек звао да узмемо „Први партизан“ (Ракета је тада променила име) и да правимо тим. Он је већ радио са њима. Радили смо и играли, стигли у прву Б лигу. Тај тим су чинили младићи из Ужица, а једино смо довели Сретена Ђурића, који је био из Ариља, и Матића из Рогачице. Са том екипом смо улазнице за халу продавали до пет сати, а у пола 6 смо морали закључавали врата, јер је хала била пуна. Утакмица против Зорке из Шапца била је за памћење. Требали смо да уђемо у прву лигу. Штампано је 3.000 карата, и све су продате за пола сата, а онда су на улазима стајала по три човека и наплаћивали још улазница и узимали паре. У хали је тада било 5.000 гледалаца, а ови који су узимали новац одмах су сав донели. Испред је остало да чека још 2.000 навијача. То је била за памћење. И када смо ушли у прву лигу, остао ми је један гест у памћењу. Двојица спортиста који су се редовно одуживали овом граду су Србо Стаменковић и Раде Антић. Србо нам је тада честитао из Америке и послао нам две гарнитуре кошаркашке опреме које су имали професионални клубови у НБА лиги. Раде Антић је био у кошарци, а и првак града у стоном тенису, првак града у шаху и на крају фудбалер и врхунски тренер. У тој првој лиги од играча нам је фалио још један плејмејкер. Имали смо најбољег Славенка Марића, али није имао адекватну замену. Имали смо једног дечака, али он није могао да буде права замена, па је Славенко играо по 35 минута, што је врло исцрпљујуће. Сретен Ђурић је већ био у годинама и ми смо пикирали на центра из Зорке из Шапца. Међутим, њега деда није дао. По њега је у Шабац ишао Бобан Јанковић, а ја сам ишао пословно у Сплит да пробам да доведем још једног играча. Када сам се телефоном чуо са Бобаном, рекао ми је да смо смењени. Нови тренер је био Ратко Јоксић из Чачка. Мислио сам да је немогуће да су нам то урадили. Управа је констатовала да нас двојица нисмо способни да водимо тим у првој лиги и ангажовали су нове тренере. Моја жеља да на утакмици са једне стране будем ја, а са друге Новосел, Ранко Жеравица и ли Дуда Ивковић, није се остварила. Кући сам имао патике, тренерке и дресове и све сам вратио и више ниједну утакмицу нисам гледао. Није то била политичка одлука, али су расли апетити неких људи и ушло је доста пара. Најмање пара су добли наши играчи Славенко Марић, Ацо Павловић, Бобан и ја. Иначе, Бобан и ја смо правили младе играче и имали смо фантастичан јуниорски тим. Довели смо Жељка Топаловића из Нове Вароши, који сада има огроман хотел на Златару. Имао је 15 година, однели смо му лопту, патике и две тренерке и са тим га практично купили. Упишемо га у школу и од њега смо успели да направимо играча. Тај јуниорски тим је имао врло добре играче који су играли у југословенским клубовима и по Европи. Жељко Топаловић и Славенко Марић пред рат су требали да иду у Југопластику и Шибенку, али ти уговори су пропали због рата – сећа се Мишо.
Од тада је престао да се занима за ужичку кошарку, али је 1993. године добио позив за Скупштину клуба.
– Говорило се о силним парама да је нестало из клуба, формиран је анкентни одбор и на следећој седници је констатовано да недостаје 180.000 марака. Продат је аутобус, а пара од многих продатих играча нигде није било. Од тада је престало сво моје занимање за ужичку кошарку – рекао је Мишо Суботић и закључио да у ужичкој кошарци нема будућности док се поново не активирају ужичка деца.

Звездана Глигоријевић

СРОДНИ ЛИНКОВИ:

БОБАН ЈАНКОВИЋ

МИЛЕНКО СУБОТИЋ

ДРИНКА МИЛОВИЋ МАРЈАНОВИЋ

АЛЕКСАНДАР ПАВЛОВИЋ

Comments

comments

Povezani tekstovi

2 više komentara

Marko Janković 31. јануара 2017. - 20:17

Istinska legenda i ljudina,čovek koga smatram drugim ocem.

ponovi
Uzicanka 15. марта 2017. - 16:03

Postovani,sugestija za novinara koji je pisao tekst kao i za redakciju.Pisati o uzickoj kosarci a ne pomenuti Raka Subotica,bliskog saradnika velikog Ranka Zeravice,koji je zensku ekipu uveo u tadasnju prvu ligu?!Svi koji su se bavili kosarkom znaju sta je njegovo ime znacilo za uzicku kosarku!Bilo bi lepo procitati i o njemu.

ponovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.