Generacija za pamćenje

KOŠARKAŠKE LEGENDE: MILENKO SUBOTIĆ
Milenko Subotić, užički proslavljeni košarkaški as i trener, jedan je od boljih poznavalaca košarkaških prilika u gradu, u periodu od 1963. do 1988. godine.
Kao dete je zaveleo košarku i tih šezdesetih godina prošlog veka često je gledao turnire. Poviši dečak u svojoj generaciji trenirao je košarku u OŠ Nada Matić“, a kasnije i u Gimnaziji.
– U prvom razredu Gimnazije igrao sam u reprezentaciji škole. Nekad, kada nije bilo televizije, koncerata, jedina razonoda bio je sport. Glavni sportovi su bili fudbal, košarka i rukomet. Jak rivalitet bio je između Učiteljske škole i Gimnazije. Između zidina Učiteljske škole bio je otvoren teren i tu su se igrale rukometne i košarkaške utakmice, koje su imale po dve do tri hiljade gledalaca, đaka i ljudi iz grada. Učiteljska škola uvek je bila najbolja, i u košarci i u rukometu, zahvaljaujući Vlajku Kovačeviću. Posle Jehličke, čuvenog profesora, Vlajko Kovačević je jedan od najzasluženijih ljudi za razvoj sporta u gradu. Bio je košarkaš i trener košarakaša – seća se Milenko Subtić.
Milenko Subotić se seća kada je košarka u Užicu poprimila pravi profesionalni oblik.
– Bio sam prva godine Gimnazije i u Užice je došao čuveni Milenko Novaković, reprezentativac Jugoslavije i igrač „Partizana“. To je otac užičke košarke i svih košarkaša. Od njega nastaje moderna košarka, koja se igrala u Evropi. Milenko je išao po gradu i skupljao visoke dečake. Sakupio je dvadesetak, a ujedno je gledao utakmice u Gimnaziji i Učiteljskoj školi. Doveo nas je u KK „Sevojno“. O njemu pričam sa jednim pietetom, jer mi je kasnije mnogo pomogao u karijeri. Milenko je nas iskupio i pored tadašnjih starijih košarkaša Draga Antića, brata Rada Antića (danas poznatog fudbalskog trenera), Milana Nikitovića, Miodraga Jankovića, Cule Kovačevića, u tim smo ušli Boban Janković, Nebojša Krčevinac, Rade Antić i ja. Radio je sa nama dve godine i posle je otišao – kazao je Mišo Subotić.
Seća se da se treniralo kod „Andrije Đurović“, na šljaci, a kasnije je tu postavljen asfalt, zatim ispred Sokolane i u Sokolani.

– Kasnije smo prešli u „Nada Matić“, a Vlajko Kovčević, gde je sada Zavod za zapošljavanje, uspeo je da napravi stadion malih sportova sa tribinama, gde se uvek okupljalo oko 2.000 gledalaca. Tu smo trenirali jedno vreme, ali uglavnom u „Andriji Đurović“, u centru grada. Kada smo postigli neke rezultate, počeli smo da treniramo na terenima Sokolane. Gde je sada ulaz u autobusku stanicu, tu su bili mali tereni za male sportove i tu smo imali treninge dva puta dnevno, baš kao sada pravi profesionalci. Vrlo brzo smo ušli u prvi tim i bili smo tako dobra generacija, da smo ove starije igrače već prebacili na klupe. To je bilo 1964. i 1965. godine, i imali smo samo 15 i 16 godina. Te 1965. godine Milenko je otišao, a mi smo ostali zadojeni njegovim radom i zatrovani košarkom. Nastavili smo da radimo i napravili dobar tim. Kada sam počeo da igram bili smo srpska liga, a za dve godine smo ušli u Jedinstvenu srpsku ligu. Na žalost, igrali smo tu dve godine – kazao je Subotić.
Te iste 1965. godine Subotić je dobio poziv za juniorsku reprezentaciju Jugoslavije. Imao je samo 17 godina. Otišao je na pripreme u Subotici, a trener je bio čuveni Ranko Žeravica.
– Imao sam nesreću, kao i cela moja generacija, što je tadašnja Jugoslavija imala tri reprezentacije koje su mogle da igraju prvenstvo Evrope. Bilo je mnogo kvalitetnih igrača i nisam mogao da prođem. To je bila ona čuvena generacija koja je 1972. godine osvojila prvenstvo sveta. Mi smo igrali sa njima, ali realno su bili jači. Godinu dana kasnije, 1966. godine, Milenko Novaković, preuzeo je „Partizan“ iz Beograda u kome su bili stari igrači. Iz unutrašnjosti Srbije Novaković je doveo mene iz Užica, nekog Đukića iz Čačka i Zečevića iz Kragujevca, koji je kasnije bio generalni sekretar FK Partizana, a njegov tata je bio ministar policije. U „Partizanu“ sam bio tri godine, do 1969. godine i posle sam se vratio u Užice. Prvi igrač koji je iz Užica otišao u Prvu ligu je bio Miodrag Janković i to u „Borac“ u Čačak, a drugi sam bio ja i imao sam 19 godina – kaže Mišo.
U to vreme u Užicu su počeli da razmišljaju o nekom kvalitetnom timu. Mišo je dobio poziv da se vrati u tim, a istovremeno je stigla i ponuda za posao u tadašnjoj Valjaonici bakra i aluminijuma.

– Sa 21 godinom sam dobio odmah posao. Nije ni onda bilo lako zaposliti se, ali mene je, ukoliko se prihvatim da igram za „Sevojno“, čekao posao. Moj osnovni zadatak je bio da treniram i da igram utakmice. Fabrika mi je to omogućavala, jer je to bio fabrički klub i cenio se sport. Počeli smo da pravimo klub i tim i tako je formirana čuvena generacija: Pike Stefanović, Slobo Toplak, najstariji od nas, ja, Mićko Urošević, Rakac Raović iz Čajetine, koji je bio načelnik SUP-a za graničnu policiju, Milan Vitorović, Šehrija Nuhanović, Reks Komadinić (jedan od vlasnika Reks kafe kasnije), Ilić, Dragan Nešović, Leco Stojanović, Nebojša Krčevinac. Bili smo veoma poštovana generacija u košarkaškim krugovima tadašnje Jugoslavije. Posle Mićkovog odlaska u „Borac“, pojavio se Miško Marić, koji je igrao u „Partizanu“. Ovaj tim je 1972. godine ubedljivo osvojio tadašnju sprsku ligu. Imali smo neke kvalifikacije u Titogradu, koje smo odradili rutinski i ušli u čuvenu drugu ligu. Tu smo bili dve godine i borili se za prvu ligu – kazao je Mišo i dodao da je Sokolana tada bila centar svih sportskih dešavanja u bilo kom sportu.
Mišo nije zaboravio da pomene i žensku ekipu KK „Sevojno“, koja je, po njegovom mišljenju, nezahvalno zaobiđena u užičkim medijima.
– Ta ekipa je imala izvanredne rezultte u prvoj ligi. Taj klub je dao dosta reprezentativki. Mira Maksimović je posle otišla u Crvenu zvezdu i ona je bila reprezentativka iz Užica. Posle nje bila je Drinka Milović, koja ima i nacionalnu penziju, jer je nosilac srebrne medalje sa evropskog prvenstva, pa tu su još Vesna Jovanović, Snežana Bošković, Mira Janković i druge. Jedno vreme sam im bio trener – objasnio je naš sagovornik.
O tome koliko je bio jak tadašnji i muški tim KK „Sevojno“, Mišo se seća jedne anegdote sa Pivom Ivkovićem, bratom čuvenog košarkaškog trenera Dušana Dude Ivakovića.
– Na jednom trenerskom seminaru osamdesetih godina sedeli smo Boban Blek, Miki Pavićević i ja i razgovarali sa Pivom Ivkovićem, koji je, prema mom mišljenju, bio bolji trener od mlađeg brata Dude. Pričao nam je kako je otišao da obiđe brata u vojsci u Nišu. Kada su izašli u grad, čuli su galamu i videli košarkaški stadion, gde su igrali Nišlije i mladići iz Sevojna. Pričao nam je kako je video da je izašlo 12 dečaka, koji su za desetak minuta ućutkali publiku i počistili Nišlije. Rekao je da do tada bolji tim nije video. Ali, nismo uspeli iz raznih razloga – seća se Subotić.

Te 1972. godine ušli su u drugu jugoslovensku ligu. Tu su bili dve godine, ali nisu prošli dalje. Tada se, prema Mišovim rečima, dogodilo nešto što pominje i posle 45 godina.
– Na nesreću užičke košarke, sponzor više nije bila Valjaonica, već je preuzela „Raketa“. To je bila politička odluka. Dok smo bili Sevojno, niko iz uprave preduzeća se nije mešao u rad, osim što su nam omogućili najbolje uslove za rad, išli smo u najbolje hotele, imali najbolji autobus, najbolju opreme i sve je bil u fulu. Onda je došlo do promene. I u „Raketi“ su nešto davali, imali smo opremu i stipendije, koje nisu bile loše. Zbog tog saobraćajnog preduzeća štampa nas je prozvala „Šoferima“. Vrlo dobro smo odigrali sezonu. Igrali smo u Sokolani utakmice. Sokolana je imala galeriju tri metra iznad terena i tu je moglo oko 300 gledalaca, a s druge strane je bila bina, na koju su montirane tribine i tu je moglo da stane oko 200 gledalaca. Nijedna utakmica nije bila bez 700 do 800 gledalaca, a isto toliko je bilo ljudi napolju. Voleli su Užičani košarku i to nam je davalo vetar u leđa. Kada smo krenuli u prvu ligu, igrali smo utakmice sa Kombinatom iz Zrenjanina, Metalcem iz Valjeva i Vojvodinom iz Novog Sada. Prošlo je od tada 45 godina i još ne mogu zaboraviti utakmicu protiv Kombinata iz Zrenjanina. Vodili smo prvo poluvreme sa 17 do 18 koševa razlike i izgubili smo utakmicu. I danas sam ubeđen da je ta utakmica nameštena. Celo drugo poluvreme sam sedeo na klupi, Šehrija je za vrlo kratko vreme dobio 5 greški, a ni Mićko Urošević nije igrao drugo poluvreme. Posle razgovara sa igračima nikome nije jasno kako smo izgubili. Svi smo ostali ubeđeni da je neko utakmicu sa Kombinatom prodao. Posle dve godine, kada smo se borili za opstanak, naši iz uprave su pokušali da kupe utakmicu sa Železničarom iz Čačka. Igrali smo u Užicu. Da smo dobili tu utakmicu, ne bismo ispali. Međutim, na toj utakmici Kićanović postigne 57 poena i pobede. Posle utakmice naš predsednik je jurio trenera Železničara sa pištoljem da mu vrati pare. I zato smo i ostali i danas u ubeđenju da je utakmica protiv Kombinata prodata. Ja sam po utakmici davao 20 do 30 koševa, a na toj sam dao samo tri koša, jer nisam ulazio drugo poluvreme. Šehrija je davao po 30 koševa i njega nije bilo na terenu. Ali da se vratim u to vreme posle te utakmice. Izgubili smo od Metalca iz Valjeva, jer smo „izgoreli“ na prethodnoj. Tada su u Metalcu igrala čuvena braća Kovačević, koji su kasnije igrali u Crvenoj zvezdi, i kada su izlazili iz Sokolane, ispred ulaznih vrata je bio Rade Antić, koji se potukao se jednim od braće. Dobro ga je tukao. Ne znam kako je došlo do incidenta, ali mislim da je bio razlog što smo izgubili utakmicu – seća se Subotić.

Mišo kaže da je od 1974. godine „Raketa“ počela da pada i borila se za opstanak.
– Menadžeri se mešaju u klubove, pare ulaze među igrače. Tadašnji trener Borca iz Čačka, Lazar Lečić, snimio je da u našem timu ima materijala za njega. On je sledeće godine preuzeo Olimpiju iz Slovenije i odveo Šehriju i Bobana Jankovića. Ja nisam hteo da se opredeljujem za profesionalizam, jer sam imao posao i mislim da sam bio u pravu. Nisam bio zainteresovan da idem iz užičkog kluba, jer sam već tada imao porodicu i stigla su deca. Šehrija i Boban su otišli u Ljubljanu. Dobro se sećam da se pričalo da je za njihove ispisnice iz Slovenije u naš klub donet pun kofer para, da smo dve godine, i muški i ženski tim, igrali bez finansijskih trzavica. Posle njih Crvena zvezda je htela Miška Marića, ali Partizan je bio brži, Mićko je otišao u Čačak. Video sam da je ovde krenulo nadole i relativno mlad sam napustio košarku sa 28 godina. To je sve bilo 1977. godine – dodao je naš sagovornik.

 
Od 1979. godine Mišo je počeo da se bavi trenerskim poslom i vodio je ženski tim, koji je se i dalje zvao Sevojno.
– Njih sam vodio sve 1984. godine. Imao sam rezultate, ušli smo u prvu ligu. A onda me je Boban Janković Blek zvao da uzmemo „Prvi partizan“ (Raketa je tada promenila ime) i da pravimo tim. On je već radio sa njima. Radili smo i igrali, stigli u prvu B ligu. Taj tim su činili mladići iz Užica, a jedino smo doveli Sretena Đurića, koji je bio iz Arilja, i Matića iz Rogačice. Sa tom ekipom smo ulaznice za halu prodavali do pet sati, a u pola 6 smo morali zaključavali vrata, jer je hala bila puna. Utakmica protiv Zorke iz Šapca bila je za pamćenje. Trebali smo da uđemo u prvu ligu. Štampano je 3.000 karata, i sve su prodate za pola sata, a onda su na ulazima stajala po tri čoveka i naplaćivali još ulaznica i uzimali pare. U hali je tada bilo 5.000 gledalaca, a ovi koji su uzimali novac odmah su sav doneli. Ispred je ostalo da čeka još 2.000 navijača. To je bila za pamćenje. I kada smo ušli u prvu ligu, ostao mi je jedan gest u pamćenju. Dvojica sportista koji su se redovno oduživali ovom gradu su Srbo Stamenković i Rade Antić. Srbo nam je tada čestitao iz Amerike i poslao nam dve garniture košarkaške opreme koje su imali profesionalni klubovi u NBA ligi. Rade Antić je bio u košarci, a i prvak grada u stonom tenisu, prvak grada u šahu i na kraju fudbaler i vrhunski trener. U toj prvoj ligi od igrača nam je falio još jedan plejmejker. Imali smo najboljeg Slavenka Marića, ali nije imao adekvatnu zamenu. Imali smo jednog dečaka, ali on nije mogao da bude prava zamena, pa je Slavenko igrao po 35 minuta, što je vrlo iscrpljujuće. Sreten Đurić je već bio u godinama i mi smo pikirali na centra iz Zorke iz Šapca. Međutim, njega deda nije dao. Po njega je u Šabac išao Boban Janković, a ja sam išao poslovno u Split da probam da dovedem još jednog igrača. Kada sam se telefonom čuo sa Bobanom, rekao mi je da smo smenjeni. Novi trener je bio Ratko Joksić iz Čačka. Mislio sam da je nemoguće da su nam to uradili. Uprava je konstatovala da nas dvojica nismo sposobni da vodimo tim u prvoj ligi i angažovali su nove trenere. Moja želja da na utakmici sa jedne strane budem ja, a sa druge Novosel, Ranko Žeravica i li Duda Ivković, nije se ostvarila. Kući sam imao patike, trenerke i dresove i sve sam vratio i više nijednu utakmicu nisam gledao. Nije to bila politička odluka, ali su rasli apetiti nekih ljudi i ušlo je dosta para. Najmanje para su dobli naši igrači Slavenko Marić, Aco Pavlović, Boban i ja. Inače, Boban i ja smo pravili mlade igrače i imali smo fantastičan juniorski tim. Doveli smo Željka Topalovića iz Nove Varoši, koji sada ima ogroman hotel na Zlataru. Imao je 15 godina, odneli smo mu loptu, patike i dve trenerke i sa tim ga praktično kupili. Upišemo ga u školu i od njega smo uspeli da napravimo igrača. Taj juniorski tim je imao vrlo dobre igrače koji su igrali u jugoslovenskim klubovima i po Evropi. Željko Topalović i Slavenko Marić pred rat su trebali da idu u Jugoplastiku i Šibenku, ali ti ugovori su propali zbog rata – seća se Mišo.
Od tada je prestao da se zanima za užičku košarku, ali je 1993. godine dobio poziv za Skupštinu kluba.
– Govorilo se o silnim parama da je nestalo iz kluba, formiran je ankentni odbor i na sledećoj sednici je konstatovano da nedostaje 180.000 maraka. Prodat je autobus, a para od mnogih prodatih igrača nigde nije bilo. Od tada je prestalo svo moje zanimanje za užičku košarku – rekao je Mišo Subotić i zaključio da u užičkoj košarci nema budućnosti dok se ponovo ne aktiviraju užička deca.

Zvezdana Gligorijević

SRODNI LINKOVI:

BOBAN JANKOVIĆ

MILENKO SUBOTIĆ

DRINKA MILOVIĆ MARJANOVIĆ

ALEKSANDAR PAVLOVIĆ

Comments

comments