КОШАРКАШКА ЛЕГЕНДА: ДРИНКА МИЛОВИЋ МАРЈАНОВИЋ
Међу првим носиоцима националног признања у Ужицу, репрезентативка бивше Југославије и носилац сребрне медаље са Европског првенства у кошарци, Дринка Марјановић (рођена Миловић), за Ужичку недељу говори о данима женске кошарке седамдесетих и осамдесетих година у Ужицу.
Дринка Миловић је рођена у Ужицу 1958. године. На крају основног образовања у ОШ „Душан Јерковић“, 1974. године, почела је да се бави кошарком. Како каже, пронашао је професор Милош Томановић и то на улици, и упутио је на велико игралиште код основне школе „Нада Матић“.
– Нисам знала ни да трчим, али сам имала велики скок. Тада сам завршила осмогодишњу школу. Била сам јако упорна и после месец дана почела сам да идем у школу кошарке у Београд. Не знам како су ме запазили, вероватно је тренер из те школе долазио и гледао са стране, а да тога нисам била свесна, па су му се неки потези допали код мене. Онда су ме позвали и одлазилa сам на тренинге. Мој отац је био против кошарке, па су често тренери долазили да га моле да ме пусти на тренинг и на утакмице. Живела сам у једној скромној породици, где је само отац радио – сећа се Дринка и додала да је завршила Вишу педагошку академију у Ужицу. Паралелно са кошарком кратко време је радила у школи у Лужничкој долини и ту је имала разумевања од директора Јанковића да иде на утакмице. Удала се 1984. године, али није престала активно да се бави кошарком.
Када је Дринка почела да тренира, у Ужицу је већ био формиран клуб „Севојно“. Већ су ту тренирале две сестре сестре Драгица и Мирка Марковић, Верица Прљевић, Даница Богдановић…
– Када сам дошла, била сам најмлађа, а њима, већ старијим и искуснијим играчицама, није било баш право. Била сам висока и углавном је моја позиција била центар. Још увек не знам како сам успела да се изборим са њима, јер су биле искусније, а Мирка је била и вишља. Одласком у школу кошарке у Београд, изабрали су ме у јуниорску репрезентацију. Од тада баш активно крећем да се бавим кошарком. Када сам стасала, ушла сам у сениорску екипу. Играти тада са Маријом Вегер, Вукицом Митић, Зорицом Ђурковић и другима, била је велика част. То су девојке које су дошле из већих градова и клубова из „Партизана“ и „Црвене звезде“, а ту су биле и Мира Бједов из Загреба, Версана Бећир Спахић из Бањалуке. А ја дошла из неког малог клуба „Севојно“. У 1977. години са репрезентацијом била сам на Универзијади, а као дебитант сам била на Европском шампионату. Имала сам ту част да освојимо друго место. Европски шампионат је био врло специфичан. Много је земаља учествовало, а када се сусретну искуство и младост и када одиграте утакмицу уз Софију Пекић и Миру Бједов, то је нешто што је много значило. Када бих се вратила у те године, можда бих сада другачије доживљавала и преживљавала све то. У то време било је понос да старијој саиграчици будете потрчко, да се само једној Марији Вегер додаје лопта, да би она на шутерском тренингу испуцавала лопте, да се Софији Пекић направи блок. То је било цењење, поштовање и уважавање старијих, али и оне су тако уважавале друге. Био је то леп однос. И наравно, са активношћу и борбом на терену се морало доказати. Била сам тешки центар, због моје конституције. И на том европском шампионату освојиле смо медаљу и вратили се. После, 1984. године сам се удала и продужила још пола године да играм кошарку у „Севојну“.
Дринка је имала много понуда да игра кошарку за клубове у Београду, Новом Саду и из других клубова, али није могла да добије исписницу. Остала је у „Севојну“, са којим је њена генерација низала успехе.
– Тренирало се на теренима основне школе „Нада Матић“, када се отворила Хала у Великом парку, онда смо ту тренирале, а до тада и у Соколани. Обично се тренирало на теренима основних школа, и пре подне и увече. Опрему смо добијале, јер је финансијер била тадашња Ваљаоница бакра и алуминијума. Имали смо доброг председника клуба, Караџића, који се борио за нас девојке. Тренери Благоје Гукић Гланчо и Мишо Суботић трудили су се преко управе да добијемо бар по једну до две тренерке, чарапе смо понекад куповале саме. Није се имало, али нам је било довољно да у истим дресовима и тренеркама екипно изађемо на терен. Биле смо задовољне, ма шта да добијемо – сећа се клупских дана Дринка.
Ужичка публика их је подржавала, али не као мушку екипу „Севојна“, иако су биле успешније.
– Када смо биле у другој савезној лиги било је публике, али када смо ушле у прву лигу, тек тада се прочула ужичка женска кошарка. Долазило је доста навијача. Имале смо добру екипу и почели смо да пунимо халу. Хала је била пуна, када сам са репрезентацијом играла меч са Кубом. Тада је била пракса да се играју утакмице репрезентације у месту одакле долазе репрезентативке. И тада је процветала женска кошарка – додала је Дринка.
Према њеним речима прве наше кошаркашице, које су направиле пробој у овом спорту, биле су Мира Максимовић, која је освојила треће место са репрезентацијом на Балканском првенству, па онда Дринка, а затим Весна Јовановић. Играчице које су се избориле и дуго бориле у првој лиги биле су: Марина Вуковић, Драгана Бјелојевић, Драгана Савић, Милка Малешевић, Даница Пантовић, Снежа Митрашиновић, Мира Деспотовић, Љиља Милутиновић, Данојла Ћеранић, а после њих су дошле Милеса Словић, Гордана Ћурдић из Пожеге.
– Тада нисам радила, једанаест година сам чекала посао и зависила сам и даље од родитеља. Имала сам некакву стипендију из Београда, па и касније, када сам била у првој савезној лиги, а то је било довољно, ето, да се поједе неки слаткиш и попије сокић. Иако се није имало пуно, било је то лепо време. У то време играти у лиги против тадашње „Црвене звезде“, „Партизана“, „Индустромонтаже“, био је велики успех. То је та генерација из Ужица, мада нисмо имале нека појачања, сем Весне Јовановић и Јелена Ранковић. Углавном су све Ужичанке и из околине. После смо испали из лиге, дошле су нове генерације, кошарка пада на ниско, није било успеха, као што смо ми као екипа стварно донеле граду у женској кошарци. Можда сам могла још да тренирам, али је моја генерација већ напуштала кошарку – навела је наша саговорница.
Дринки су у лепом сећању остала сва велика међународна такмичења.
– Памтићу Мексико Сити када смо биле тамо на Универзијади. То је сан снова. Једини проблем је био што је тада ретко ко имао и фиксни телефон, а камоли мобилни, па нисмо могли дуго да се чујемо са својима. Тако је било и када смо ишли на припреме и од куће одвојене и по месец и по дана. Наравно, памтићу Познањ у Пољској 1978. године, када је било европско првенство. Када смо се вратиле, имале смо супер дочек. Тада сам од града, Софке, добила поклон. Град је организовао мој дочек и тај поклон ми је био први поклон који сам добила као врхунски спортиста. Једино ми је жао што нисам отишла на Олимпијске игре. Тада сам већ имала породицу, мада ми то није правило проблеме да ли ћу ићи на тренинге или утакмице – казала је ужичка кошаркашица.
После многих одиграних утакмица, Дринки ће у најлепшем сећању остати утакмица против „Вождовца“, кога су победиле са пола коша, а пресудан кош је дала баш она. Коментаришући овај кош, она скромно каже:
– Нисмо победили само захваљујући мени, већ целој екипи.
У сећању је утакмица за квалификације за прву лигу у тадашњој Титовој Митровици на Косову.
– Било је страшно, полицијско обезбеђење на све стране. Из аутобуса смо морале у опреми да изађемо у халу. После смо чуле да је било доста и неуниформисане полиције око нас. Ту смо победиле и било нам је лепо. У аутобусу смо певале песме о нашем тренеру Мишу и његовој срупрузи Милки. Тренери су нам били као родитељи – строги, али смо могли и са њима да се нашалимо. И покојни професор Рогић био је сјајан човек. Било је поштовања, рада, реда и дисциплине. Чини ми се да је тога било много више него данас. Ми смо поштовале тренере, а и они нас. Нико нас од тренера није вређао, а данас има тога много. Једном је само један тренер рекао једној девојци да је гуска, а ми смо све реаговале на то. Више се то није поновило – сећа се Дринка.
Једини проблем у то време јој је био наћи посао.
– Посао сам дуго чекала. Нико ми није помагао и ако сам била врхунски спортиста. Где год сам ишла, чују ме, тапшу ме, знају за мене, али све се сводило на то. Конкурисала сам много пута у више школа и нигде нисам нашла посао. Тек 1990. године добила сам посао у основној школи „Нади Матић“. Мало се тада бавили спортистима у смислу да им се обезбеди неко радно место. Акценат је више био на мушким екипама, док су женске екипе биле по страни. То је важило не само за кошарку, већ и за остале спортове – објаснила је Дринка.
Иако је била посвећена кошарци, никада је нису позвали да буде члан управе.
– Не знам ни како се бирало у управу, знам само да су ту били мушкарци, није било жена. Жао ми је само што нисам имала опроштајну утакмицу. Не само ја, него свим мојим саиграчицама, које су извукле тај клуб, ниједној није била организована опроштајна утакмица. Сада, после толико година, човеку буде жао. Мене су позвали тек када су ми доделили национално признање, почетком деведесетих година прошлог века. Тада су позвали 412 спортиста и то је био онај први круг на нивоу велике Југославије, када су се додељивала национална признања. Направљен је списак да ће се свима доделити то национално признање. Нисам знала ништа о томе и добила сам допис да идем у Београд. Отишла сам да видим шта се дешава и објаснили да сву документацију морамо имати да бисмо добили то признање. Било је то све у архивама, па тако да није било проблема и није се могло лажно поднети пријава. Рекли су нам да нам ово признање дају да се не би мучили када будемо старији и да ћемо за наше успехе имати неку надокнаду. И прошле године, сви ветерани, имали смо пријем у Палати правди, све генерације. Окупили смо се сви на том дружењу које је трајало два сата. Многи су ме тешко препознали, јер сам пустила косу, а годинама сам носила кратку фризуру. Препознале су ме по гласу. Сећале смо се тог периода у репрезентацији. Три пута се тренирало, а имали смо екстра припреме. Ретко ко данас тако ради, као што смо ми радиле – каже Дринка.
Дринка данас кошарку игра рекреативно.
– Активна сам колико могу за своје године и колико ме здравствено стање служи. Директор „Наде Матић“ Младенко Ранђеловић нама ветеранкама одобрио је термин од сат времена да се окупљамо и играмо кошарку. Прошле године смо учествовале на турниру у Чајетини, који је организовао Ацо Павловић. Ако буде ове године, Ацо би требало да нам јави раније и сигурно ћемо учествовати. Прошле године смо се састале на мање од седам дана од утакмице и једва смо издржале. Шут се лако враћа, али кондиција нас је уништила – рекла је Дринка.
Као учитељица у „Нади Матић“ велики акценат, поред знања, ставља на физичку културу.
– Своју децу терам да вежбају, јер многи не испуштају мобилни телефон из руку. Због мобилних и компјутера деца имају честе повреде, зато што имају недостатак моторике и координације. Моје генерације и друге, док није дошло до ере технике, били смо спретни и окретни, пели се на дрвеће, скакали. Мислим да су данас родитељи презаштитили своју децу. А то опет води ка седењу и деформацији. Има деце која не могу правилно да чучну. Морају се деца научити правилном држању и ходању, трчању, морају да буду активна и зато увек препручујем више активности – посаветовала је наша саговорница.
Звездана Глигоријевић
СРОДНИ ЛИНКОВИ:
