ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ.ЧИЊЕНИЦА ЗНАЛАЦ
Гледам данас оно рекламно платно, разапето изнад главне улице, код некадашњег 22. децембра, којим нека сила најављује концерт госпође Ражнатовић.
Давних година ту су се најављивале само важне државне приредбе, а последњих година све чешће виђамо рекламе приватних и полуприватних манифестација, да би сад дошло до тога да се најављују и турбо фолк концерти. Први пут ми је озбиљно засметала реклама једне приватне фирме, па сам, логично помислио, ако могу они, зашто не бих и ја могао?! Претпостављам да одобрење једино може дати градска управа, па се морам распитати колико кошта дневни најам тог места, тачније ваздуха, па, ако је повољно, можда бих могао себе рекламирати. Зашто да не?! Замислите, преко целе улице транспарент:
СПЕКТАКУЛАРНИ КОМЕНТАР
Тони Станковић
у новом броју Ужичке недеље
или да најавим најновији Симин афоризам:
СПЕКТАКУЛАРНИ АФОРИЗАМ
Слободан Симић
у новом броју Ужичке недеље
Па стварно, ако може госпођа Ражнатовић, зашто не би могли Симић и ја? Имамо више школе од ње, чак и не певамо тако лоше, а да не причам што би се тиме пропагирале локалне снаге…. Са друге стране, ако ћемо поштено, ја сам за мојих скоро 30 година радног стажа много више новца убацио у градску касу од госпође Ражнатовић, па и по том, најважнијем основу, имам више права да висим изнад главне улице…
Узгред, за оне који „нису у току“, а таквих је дебела већина у овом граду, зашто се транспаренти већ деценијама постављају баш на том месту? Није само у питању техничка погодност, већ он стоји баш изнад својеврсног споменика, црвене траке која води до спомен плоче Радоју Марићу поред часовничарске радње. Радоје је био радник и комунистички активиста, кога је жандарм убио баш на том месту у демонстрацијама 1. јануара 1941. године. Када се та ствар има у виду, онда је стварно дегутантно да ту виси госпођа Ражнатовић, али и многи други. Наравно, не морају то знати организатори концерта, али, они, који у име града издају дозволу (ако је уопште издају), тако нешто морају знати.
А кад смо код демонстрација, протести широм Србије постају незаобилазна тема и потпуно су, тек одржане, изборе бацили у други план. Просто је невероватно колико мржње поједини људи емитују према демонстрантима, али и огромну количину незнања о демократији, у коју се, скоро сви, тврдо заклињу. Ова земља и даље одбија да напусти онај стари комунистички курс, у коме је гласање (а не избори), била обична форма, једноставно је требало изаћи и обавити „грађанску дужност“. Зато многи и нису излазили на те изборе, јер, колико год људи гласало, увек је иста партија била на власти. У суштини, ни данас није много даље од тога. На изборе углавном излазе они који су на неки начин повезани са државом – пензионери, државни службеници, радници државних фирми и слично, јер њима од избора зависи или барем мисле да зависи – егзистенција. Остали и даље не схватају да избори нису само гласање за неког човека, већ одлучују о порезу, токовима новца, дакле, директно утичу на живот свих у једној држави, па и даље, пуних уста, тврдећи да су сви исти, не излазе на изборе. Што је најцрње, није да нису у праву, јер јесу сви скоро исти, али понекад и ситна разлика превагне. Примера ради, сасвим сам сигуран да поједини кандидати не би неистомишљенике хапсили или финансијски уништавали, што за Вучића, али и неке друге кандидате, нисам сигуран, а догађаји из не тако далеке прошлости, пре ме наводе да будем уверен у супротно. Додуше, Недеља је имала озбиљних проблема деведесетих када су СПС и Вучић били на власти, али ништа мање ни кад су Јовови владали градом. Баш као и са актуелним градским режимом. Дакле, са личног становишта, они јесу сви исти, али, у мом случају избор је био лак, када већ немам кандидата који ми је по вољи, онда сам гласао за оног који би ми најмање штете донео. Јадан избор, али шта да радимо, Србија је ово… Такође, морам рећи, свиђало се то некоме или не, осим у периоду од 2000. до 2004, када је и извршена народу тако омражена приватизација, све остало власти имају непрекинути континуитет од 1945. године. Наравно, уз ситне разлике, али методи и средства владања, као и циљеви, остају идентични.
А народ? Народ је тек посебна прича. Народ гласа, као што и ради све друге ствари у животу. Сваки човек одлуке доноси на основу личне интелигенције, образовања, околности у којима живи, друштва у коме ради… И по томе смо исти, као сви у свету, али, имамо ми и своје специфичности – наши кандидати, вероватно једини у свету, немају програм, јер народ програм не занима, наши кандидати не воде дијалог, а народ ни за то не показује превелику заинтересованост. Овде свако има пројекцију – гласам за Вучића, јер мислим да ће ми дати посао, гласам за Јанковића, јер лепо звучи слоган дружина или држава, гласам за Јеремића, јер кажу да је умерени националиста, гласам за Стаматовића, јер је наш човек, гласам за Шешеља, јер, е овде већ не знам зашто… Направио сам чак мали експеримент, 4-5 људи из моје најближе околине гласали су за Стаматовића, и када сам их замолио да ми наведу неколико разлога за такав избор, прво им је било чудно што их уопште то питам, а затим су сви одговорили исто – наш човек. Када сам их замолио да објасне шта значи то „наш човек“, онда су се и наљутили, па се на томе и завршавао наш демократски дијалог. Што је најцрње, сви ти људи су заиста добри и поштени људи, али људи у годинама, који већ више од пола века иду на гласање, а при том практично никада нису имали прилике да се упознају са онима који ће сутра одлучивати у њихово име, па самим тим ни за шта се они залажу. Партија је одлучивала о свему и само, с времена на време, саопштавала грађанству шта ће се и како радити. Стално се чудимо зашто наши старији грађани безрезервно воле и верују вођи, а сви заборављају да су пола века учени (милом и силом) да тако раде.
Из истих разлога многи данас осуђују протесте, уз тупаво образложење, били избори, шта има ту да се протестује. Тачно, били избори, али, какве везе избори имају са правом грађана да им се нешто не свиђа? Демократија није само гласање. Демократија је и слобода медија, демократија је независност привреде од државе, независно судство, демократију чине и протести… И сви врте једно исто – ко су организатори, зашто немају захтеве, шта сад хоће, где су били када је било гласање. Просто је невероватно да су сви заборавили ону стару изреку за младост – Не знам како, нити знам зашто, али хоћу одмах и хоћу све. Дакле, није посао протестаната да знају разлоге нашег сиромаштва, њихово је да се буне против тога, а то је посао и задатак скандалозно велике гомиле функционера које дебело плаћамо да нађу излаз из ове каљуге. А они, пошто нису способни да друштво изведу на зелену грану, безобразно нападају и денуцирају протестанте.
Да се, од муке, мало и нашалим – гледао сам на сајту Ужичке недеље фотографије са ужичких протеста, осим Чарлија и још пар омладинаца, никог живог не познајем… Сигуран знак да старим…
Шалу на страну, тешко је претпоставити колико све ово може да траје. Протести тако изгледају да могу сутра престати, али, с обзиром на стање у држави, могу и потрајати вечно…. Нажалост, Србија је одавно у идеолошком метежу, и то нису решили ни претходни, а ни ови избори, нити ће их решити протести. Тешко је објаснити, а још теже се помирити са чињеницом, да баш ми припадамо шачици земаља у свету која основне постулате демократије не жели да реши. А то је први корак који морамо учинити да би корачали светом. Усијаних глава, сами себи чврсто смо везали ноге и не одустајемо…
Иде Ускрс, вероватно најлепши хришћански празник, па хајде да верујемо у чуда.
Кад нам већ ништа друго није преостало…
Ваистину!
Тони Станковић (Ужичка недеља 957.)
