I dalje žari

Jean Michel Jarre – američka turneja
U mom prošlom životu, u vreme dok mi je radio bio jedina galaksija, a muzika, osim reči, jedini važan zvuk, podvlačila sam instrumentale Žan Mišel Žara, kad god mi se za to ukazivala prilika. I pod sentimentalne, i kroz analitičke, često i ispod onih, običnih faktografskih radijskih priča, sve dok se ta čudesna muzika budućnosti nije zauvek podvukla u mene, često bivajući neophodna kap tečnog kiseonika da se preživi trenutak. Priznajem, vodila se tada mrtva trka u mojoj glavi oko toga da li je bolji njegov “Oxygene” ili su superiornija “Cevasta zvona” Majkla Olfilda, a odgovor na pitanje ni danas ne znam. Ipak, ne sećam se da sam tada razmišljala ili sanjala o tome da nekada budem na njegovom koncertu, jer su nosači zvuka za mene bili i vizuelno sasvim uverljivi.
A sinoć sam, tridesetak godina kasnije, bila deo auditorijuma koji ga je slušao u Čikagu na njegovoj prvoj severnoameričkoj turneji “Elektronika”. Savrsena 3D stage produkcija, za koju vam nisu potrebne specijalne naočare, vec samo dobre uši i puna pluća da savladate uzbuđenje, uz koje se ne vraćate u mladost, vec u Žarovu i sopstvenu budućnost. Laseri, set najboljih bubnjeva, zverski dobre elektronske udaraljke, njegove klavijature i spy kamera kroz koju smo gledali šta radi prstima u realnom vremenu, kao i izvanredna akustika, bili su praznik za oči i uši okupljenim ljubiteljima elektronske muzike u Čikagu.

 

U publici su bili uglavnom ljudi naših godina, i uglavnom iz Evrope – mi, Francuzi, Englezi, Rusi, Poljaci, Italijani, Nemci, Šveđani. Malo je tu bilo Amerikanaca, malo ih je za ovog čudaka elektronske muzike i čulo, malo bi njih i moglo da razume da je Žarova umetnost najbolji spoj tehnologije, kreativnosti i inovativnog mišljenja.
Njih trojica na sceni barataju sa skoro 50 različitih instrumenata, a u njegovoj naučno-fantastičnoj muzičkoj laboratoriji proizvode dva sata arhitektonskih zvučnih zidova, vizuelno spektakularno korerpondiraju sa dobro poznatim hitovima. I, ma koliko bilo apstraktno, ovo iskustvo je i te kako realno, i više nego važno, za sve nas koji živimo digitalno, ali još uvek sanjamo analogno. Bio je Žar te večeri fascinantan kuvar, na kraju svirajući na laserskim zracima, u direktnom kontaktu sa frekvencijama i bukom, majstorski nas uvlačeći u taj vrtlog vizuelno-zvučnog savršenstva.
U odličnoj formi u svojoj sedmoj deceniji, u Čikagu je igrao zajedno sa svima nama, koji dan posle nismo osećali tipične upale mišića. Tek je u drugom bisu odsvirao moju omiljenu “Zvezdanu prašinu”, dok je publika ovacijama pozdravljala svaki ton, i niko se nije pomerio iz prepune sale. A ja sam, sa mojim dragim Petrovićima, ponovo prolazila kroz osamdesete, u kojima smo stasali, učili i makar ponešto naučili.
Te iste večeri terorista u Mančesteru je ubio 23 ljudi na jednom drugom koncertu. Žan Mišel Žar je na početku koncerta žrtvama odao poštu, i rekao ono što i sama uvek kažem u ovakvim trenucima. Kukavice nas neće paralisati strahom. Sve dok ima muzike i ljudskosti u nama.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.