ARHITEKTA NIKOLA SEKULIĆ, VLASNIK „ARHIMISA“
Preduzeće „Arhimis“ iz Užice već 25 godina gradi u Užicu i okolini. Osnovao ga je Miloš Sekulić, a sada ga vodi njegov sin Nikola Sekulić. Arhitektura u ovoj porodici ima tradiciju dužu od pola veka, tačnije pune 53 godine. O razvoju preduzeća, o nastanku mnogih građevina, šta je danas moderno, šta je lepo, a šta ružno, razgovarali smo sa Nikolom.
Nikola Sekulić je rođen u Užicu, tu je završio osnovnu i srednju školu, a zatim, povučen crtežima koji su stalno bili u njegovoj kući, upisao i završio arhitekturu. Divio se ideji da sve počinje od jednog belog papira, a završava se višespratnicom.
– Od malih nogu rastao sam sa arhitekturom, jer je moj otac Miloš bio arhitekta. Arhitektura u porodici datira od 1964. godine, kada je otac završio fakultet. Otac je radio u struci neprekidno i to prvo u GP „Zlatiboru“, najvećem građevinskom preduzeću nekada u okolini, a zatim kao profesor u školi. Te 1992. godine, u ono najteže vreme, otvorio je privatnu firmu i počeo da radi. Ove godine slavimo 25 godina postojanja i firma nije menjala ime – rekao je Nikola.
Od 2004. godine on preuzima firmu, odmah po završetku fakulteta i već 13 godina radi kao diplomirani inženjer arhitekture.
– Polako se razvijamo i sada imamo četiri zaposlena i trebalo bi još dvoje da zaposlimo, jer imamo posla. Tu rade arhitekte, dizajneri enterijera, a radimo i tehničke stvari za legalizacija u vezi sa građevinskim i upotrebnim dozvolama, a osnovna delatnost je projektovanje objekata visokogradnje. Ne radimo izvođenje radova, ali pratimo izvođenja i vršimo nadzore – objasnio je mladi arhitekta.
Nekada je firma počivala samo na ocu, koji je imao svoje saradnike, ali sada se sve promenilo i lenjire i rapidografe je zamenio kompjuter, koji je postao osnovno sredstvo.
– U prve dve godine fakulteta isključivo smo radili ručne crteže lenjirom, rapidografom i pausom, mada je već tada počeo i rad na kompjuterima. Tek na trećoj godini su nam dozvolili da ih koristimo. Sećam se da sam u prvoj godini napravio 3D model zgrade, koji je u to vreme bio super. Profesor je to pogledao i rekao da sam lepo uradio, ali nećemo ga gledati, jer druge kolege to ne rade. Sada kada pogledam, bilo je potpuno ispravno što su nas učili da crtamo rukom. Arhitektura ima dosta veze sa umetnošću i bitno je da čovek ima osećaj za crtež, za prostor, za perspektivu, za sve što ima veze sa poimanjem spoljašnjeg i unutrašnjeg prostora. Sada nove generacije rade samo na kompjuteru, gde se gubi draž tih starih lepih crteža. Ta grafika nas je približavala nekoj umetničkoj crti. I sada smo umetnici, ali su ti crteži izgubili lepotu posmatranja. S druge strane, kompjuter je doneo ubrzanje posla. Investitor dobija 3D model u prvoj osnovnoj ideji, bez nekog mog velikog angažovanja i mogu sve to da sagledaju prostorno, i unutrašnjost i spoljašnjost, tako da današnje vreme ne bih mogao da zamislim bez kompjutera – kaže Nikola.
Nikola je jedan od retkih mladih i dobrih stručnjaka koji su se vratili u Užice. Imao je dobro ponudu da ostane u Beogradu, ali se ipak vratio da nastavi očevim stazama.
– I ponovo bih se vratio. Na fakultetu sam godinu dana kao student bio demonstrator i ponuđeno mi je mesto asistenta na katedri za vizuelne komunikacije. Posle tri dana javio sam im da ću se vratiti u u porodičnu firmu, koja je već uveliko radila na dobrim osnovama. Svakako, nisam se pokajao i krenuo sam na porodičnim temeljima da nastavim posao. Nadam se da će neko i od treće generacije nastaviti posao, imam troje dece. Neću im sugerisati, nisu ni meni sugerisali. To je lep i zanimljiv poziv, jer gledate da jedan objekat nastaje od belog papira. Uvek sam se divio ocu kada smo išli u šetnju još kao mali, a on mi pokazuje „ono je moj objekat“, „ono je moj objekat“ i kaže mi da mu ti objekti dođu kao deca. Gledao je njihovo odrastanje. To mi je bilo zanimljivo i kreativno, proizvodi se nešto i pravi, a to je nešto lepo i zanimljivo, odgajaš ga od početka do kraja – rekao je naš sagovornik i dodao da mu je najviše drago kada su investitori zadovoljni, kada ih preporučuju i vraćaju se ponovo da rade sa njima. Upravo, za jednog investitora rade petu zgradu.
Nikola kaže da sada na neki način arhitekturu diktiraju novi materijali, koji dolaze na tržište.
– Imamo trendove, koji manje-više utiču na arhitekturu. Imamo divne arhitektonske zgrade koje su rađene pre 50 ili 60 godina i za koje se ne može primetiti kom veku pripadaju, da ne kažem kojoj deceniji. One su tada bile moderne i sada su moderne, jer prava arhitektura je moderna kroz celu istoriju. Ona nije samo za taj momenat bila lepa, nego je lepa i dalje. Tu se ogleda ono pravo arhitektonsko delo, kada mu se divite i posle toliko godina, kao na primer, kada odete u gradove koji imaju stare arhitektonske objekte. To jeste kvalitet. E, sada ti novi materijali utiču na vizuelnu promenu. Materijali diktiraju trendove i oni se prvi vide na objektu. Ali, arhitektura se okreće u krug, kao i moda. Svako vreme iziskuje svoje potrebe i objekte. Funkcija se promeni, kao i mnoge zgrade koje su prvobitno projektovane kao stambene kuće poznatih arhitekata, a danas su postali muzeji. I dalje je to isti objekat, ali je on tokom svog vremena dostigao određenu popularnost i onda je to promenjeno, jer ljudi dolaze kao hodočasnici koji gledaju te projekte, a to onda država otkupi i postane muzej. Najlepše zgrade su i građeni pre stotinak godina i njih studenti danas izučavaju i rado ih gledaju.
– Međutim, trend stakla je svakako ono što je postalo dominantno u današnje vreme, zato što staklo omogućuje vezu između unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora. Negde gde želite da uvučete spoljašnji prostor unutra, da se ima lep pogled, onda se koristi staklo. Savremeni materijali su omogućili da te staklene površine budu velike. Inače, stakla su danas takva da su zahvalna, izolaciona su i kvalitetna. I to je razlog što se zadnjih decenija masovno koristi i sve više će se koristiti, jer razvoj stakla ide ka tome da sada imate i staklene stepenice, podove, fasade i sve se više primenjuje u raznim sferama. Ipak, investitori u današnje vreme, bar kod nas u Srbiji, ograničeni su platežnom moći kupca. Kupci su uglavnom male platežne moći, pa samim tim i zgrade gube određene kvalitete, idu u njih materijali srednje klase – kaže Nikola i dodaje da naši arhitekte ne zaostaju za svetskim arhitektama i ljudi sa diplomama našeg fakulteta su priznati u inostranstvu. Zaključio je da znanje postoji, a da je primena ograničena u skladu sa mogućnostima.
Arhitekte svoju kreativnost i znanje najbolje mogu da iskažu u projektovanju objekata kulture ili trgova, kao u Užicu šezdesetih. Narodno pozorište je, kaže Nikola, i danas perfektno delo.
Na pitanje koji bi svoj objekat izuzeo od drugih i zbog čega, Nikola kaže da mu je aerodromska zgrada na Ponikvama posebno draga, a s druge strane i da mu je jako žao zbog te zgrade.
– To je zgrada koja mi je bila draga, zato što je projekat urađen za 15 dana. U njenom izvođenju i projektovanju učestvovalo je oko 60 ljudi. Svi smo morali da brzo koodriniramo, da bi nikao objekat na jednom srušenom kapuniru. U bombardovanju 1999. godine bila mu je probijena tavanica. Morali smo da radimo zaštitu tog postojećeg betonskog kapunira i proširenje objekta. A to je opet aerodromska zgrada, koja nosi određenu težinu. Nemamo mnogo prilika da to radimo. To su vrlo složeni projekti, jer u njemu ima dosta složenih podprojekata, koji su morali da se odrade. Na primer, zaštitu od požara. I sve to treba implementirati u jednu celinu. Sve smo to uspeli da uradimo i da izgradimo objekat za mesec i po dana. To je primer kako to može da se uradi brzo. S druge strane to je objekat koji se može videti samo na slikama. Iako ga vidite ovako fizički, on ipak nije u funkciji. I zbog toga mi je žao. Drag mi je sa stanovništva projektovanja, jer su uslovi bili teški zbog kratkih rokova, a pritisak veliki. Kada smo završili, odahnuli smo.
Pored zgrade na Ponikvama, Nikola je projektovao bazen, proširenje kapaciteta i sportsku halu za „Goliju“ na Zlatiboru. Pohvalio je saradnju sa ustanovom dečije odmaralište „Zlatibor“, jer već nekoliko godina unazad se šire i imaju razvojne ideje.
– To je meni lično drugi bazen koji radim, a firmi četvrti. Moj otac je radio olimpijski bazen u Kosjeriću. Ja sam radio i bazen u spa centru „Iva“ u Čajetini. Tu je bilo prvo predviđena diskoteka sa svim stubovima. Međutim, investitor se preorijentisao na spa centar sa bazenom. Taj bazen je rađen tako što je dno bazena niže od temelja zgrade. Morali smo da idemo ispod temelja i naišla smo na stenu koju nismo smeli da miniramo, jer je gore bila useljena zgrada sa pet spratova. I zato bazen prati oblik stene. Svaki objekat ima svoju priču – rekao je Nikola i dodao da sada radi na proširenju sportske hale u Čajetini, što je teže nego da radi od početka celu halu, jer, kako kaže, teško je ispraviti zamisao i oblik tog dela, a istovremeno pokazati poštovanje prema autoru tog dela.
Ponekad se čuje da dolazi do razmimoilaženja mišljenja između arhitekte i izvođača radova. To nam je potvrdio i naš sagovornik.
– Arhitektura je stvaranje nečega što bi trebalo da bude lepo. Određene promene uglavnom rade ljudi koji nisu arhitekte, uglavnom izvođači, ali oni treba da pitaju autora za te promene. Uglavnom sve greške koje se dogode na zgradi su one koje nastanu propustom, gde se nisu sihronizovali arhitekta i izvođač. To bi bilo kao kada bi muzičari uzeli CD i dodali neke druge note i kažu to je to. Kao autor nekog dela on treba da nosi odgovornost za kompletan vizuelni i funkcionalni utisak. Kada nešto ne valja, svi će gledati autora arhitektu. Zato, ako izvođač smatra da trebaju neke promene, onda je u obavezi da pita autora. Međutim, često dolazi da se preprave te osnovne ideje, nekada opravdano, nekad neopravdano. U nastanku nekog projekta uključuju se mnogi ljudi. Tako na primer, za gradnju hale, moraju se uključiti i sportski stručnjaci i ljudi koji će koristiti tu halu, da bi se uočile pojedinosti koje nedostaju ili koje su višak, a istovremeno se mora voditi računa o zakonskim propisima. Uvek može da se sve dogovori. Kod kuća je drugačije. Investitor dođe sa idejom kakvu bi kuću želeo i mi razgovaramo sa svakim članom porodice. Mi oblikujemo u celinu kako smo to shvatili, pa opet članovi porodice dođu da pogledaju taj neki naš početni 3D model i tako ispravimo neke pojedinosti, i kada investitor da saglasnost, onda je projekat gotov. Kod projektovanja zgrada investitor to gleda šire, jer se prave za široke narodne mase. Bez obzira ko je nvestitor i šta se projektuje, mi svakome maksimalno posvećujemo pažnju. Ne treba raditi brzo, jer sitne greške mogu i da se vide i nakon 30 godina.
Na pitanje šta misli o pametnim zgradama i da li je imao takav neki projekat, Nikola kaže da polako i kod nas dolazi taj trend pametnih zgrada, ali da je i to vezano za novac.
– Na tržištu imaju da se nabave automatizovani sistemi, poput krovnih prozora, na kojima imaju senzori kada kiša pada i odmah se sami zatvaraju ili gde se rasveta prilagođava spoljašnosti i rasveta menja svoju boju i intezitet, imaju sistemi da se roletne u određene vreme same spuste i da se sve može kontrolisati mobilnim telefonom. To je korisna stvar za uštedu energije. U Užicu možda nemaju kompletne kuće u koje su potpuno ugrađeni ovi sistemi, ali ima kuća koje imaju neke od tih delova sistema. Mi smo radili neke objekte, sa tim što se može nazvati pametnim sistemima, odnosno objekte koji imaju određenu kontrolu rasvete.
Što se tiče legalizacije, naš sagovornik kaže da je u poslednje vreme sve manja izgradnja nelegalnih objekata. Naglasio je da legalizacija nema veze sa arhitekturom, ali da mora jednom da se završi sa tom nelegalnom gradnjom. U“Arhimesu“ rade projekte na osnovu zatečenog stanja, ali da je investitor odgovoran za stabilnost objekta. Pored tog projekta, potrebno je da i geometar završe svoj deo posla, da bi legalizacija bila konačna.
Nikola je i u Komisiji za planove grada. On kaže da su, kada je grad u pitanju, propusti pravljeni godinama, jer se nije poštovala struka.
– U urbanističkom smislu Užice ima dosta manjkavosti za koje smo odgovorni svi mi, počevši od građana koji su gradili kako ne treba, pa do raznih struktura, koje nisu radile svoj posao. Ipak, ima i određenih pomaka. Poslednjih trideset godina nije se radilo kako treba. Neke greške moraju da se isprave, zbog budućnosti naše dece, da bi ona živela u gradu koji može da funkcioniše. Meni se sviđa ideja sređivanja korita Đetinja i izmeštanje određenih sadražaja u okolini Užica, kao i izgradnja sportskog centra u Turici. Izmeštanje bi moglo da se proširi na Zabučje, koje ima lepu nadmorsku visinu i osunčanu lokaciju. Bela zemlja je takođe odlično osunčana, gde bi mogao da se proširuje stambeni deo. Sada se radi na planu dečijeg vrtića. Uglavnom gradsko tkivo u centru je već izgrađeno i definisano – rekao je Nikola.
Za njega je najlepši objekat u gradu zgrada Narodnog pozorišta, koja iako ima vidljive znake starenja, predstavlja arhitektonsko delo koje je bilo moderno i ostalo takvo. Najružniji su mu objekti koji su nadograđivana.
Pitali smo koje delo njegov otac Miloš posebno izdvaja u svojoj karijeri.
– To su Kraljevi konaci na Zlatiboru. To je primer kakva bi gradnja trebalo da bude u jednom planinskom centru, raširene površine, niske kućice, rastinje više od objekata. To je primer arhitekture koja je poštovala podneblje, to je jedna moderna varijanta starovlaške arhitekture.
Zvezdana Gligorijević
