EL

Čikaški gradski vozovi
I za mene su do ovog proleća bili turistička atrakcija, koju sam, uz ostale čikaške važne destinacije, objekte ili čuda, pokazivala svim svojim rođacima i prijateljima koji su me u Čikagu posećivali. Ušli bismo u neki od vozova, na najbližoj stanici, jer svi vode u grad ili kroz grad, pa bismo se zajedno iščuđavali koliko je pruga blizu stambenih zgrada, i kako tako uzdignute šine, kao izukrštane zmije, zavijaju ovim prostranstvom.

Čikaški L je tranzitni sistem koji servisira Čikago i okolna naselja, četvrti je po veličini u Americi (dugačak 165.4 kilometra) i drugi po broju putnika, odmah posle njujorškog metroa. Radi 24 sata dnevno na nekim delovima ove zgusnute mreže, a njegova najstarija pružna deonica napravljena je 1892. godine. Osnovna mu je funkcija da služi gusto naseljenom Čikagu, ali je u isto vreme jedna od njegovih glavnih atrakcija ili čuda (među ostala spadaju obala jezera, Wrigley Field, Wills Toweer, Water Tower, University of Chicago i Muzej nauke i industrije. Dobio je ime EL po tome što su neke njegove deonice uzdignute, iako je deo mreže i u tunelima metroa, na površini gradskog tla ili na otvorenoj čikaškoj ravnici prema oba aerodroma.

Istorija kaže da u početku rada ovog pružnog sistema vozovi nisu zalazili u centralni poslovni distrikt Čikaga, jer se tada tražila dozvola vlasnika zemljišta i kuća za pravljenje šina iznad gradskih ulica, što je, u toj fazi kapitalizma i božanstva privatnog vlasništva, bilo skoro nemoguće dobiti. E, onda su pojava i uticaj legendarnog magnata Čarlsa Tajsona Jerkesa, koji je imao ključnu ulogu u izgradnji londonskog metroa, prebrodili ovu pravnu prepreku; zahvaljujući njegovom kešu, a ponajviše lukavstvu, dozvole su dobijene, ugovori potpisani, a pruge počele da se uvijaju i centrom grada. Građeno je, kao i sve ostalo što je dobro napravljeno u Čikagu, sve do velike ekonomske krize, a onda je i železnica počela da kuburi sa problemima. Nakon Drugog svetskog rata EL-om rukovodi CTA, modernizuje ga, drvene vagone zamenjuje čeličnim, zatvara neke stanice i osavremenjuje prugu. Od tada do danas, sa malim krizama, funkcioniše prilično stabilno.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Čikaški EL ima 8 pruga – zelenu, crvenu, braon, roze, narandžastu, ljubičastu, žutu i plavu liniju, stanice na svakom važnijem mestu, uključujući fakultete, ustanove u poslovnom centru, voze do O’Hare i Midvej aerodroma. Da se razumemo, i ovi vozovi i njegove stanice su ikonopisane, to se podrazumeva. Naravno, oslikani su ikonama savremenog doba, šarenim reklamama, kojima se nudi i obećava sve, a od putnika traži samo sekund pažnje, kao nada da nešto može biti i upamćeno. Veliki je to market na koji reklameri računaju. Radnim danom L-om prođe milion ljudi, pola miliona subotom i isto toliko nedeljom, reklame se menjaju preko noći, ali je centralno mesto u svakom vagonu, odmah iznad vrata, posvećeno najvažnijoj ikoni – detaljnoj i preciznoj mapi ovog voznog sistema, sa posebnim akcentom na liniju kojom određeni voz saobraća. Nema šanse da se izgubite, stvarno!

Ja tek odnedavno koristim Ljubičastu ekspres El liniju za odlazak na posao. Stanica je na par minuta od mog stana, i isto toliko u gradu do mog posla, nema frustracije vožnje kola u gužvi, traženja parkinga, gubljenja vremena. Za 20 minuta sam na poslu. Učim se pravilima ovog posebnog, paralelnog sveta, otkrivam u koje je vreme najbolje stići na stanicu, shvatam da u špicu poslovne gužve funkcionisu skoro u minut, čitam reklame o novom leku za šizofreniju, o programu za uspešan program savladavanja emotivnih problema bračnih parova, o dostavi organske hrane na kućnu adresu, najave za koncerte, predstave, nove filmove… Ne pamtim skoro nijednu, jer ja vam i nisam prosečni američki potrošač.
Iskreno, za ovih 20 godina u Americi do sada nisam ni imala potrebu da koristim gradski prevoz, jer sam već nakon prve imala svoj auto. Ne iz luksuza, već iz puke potrebe, jer je auto u Americi onaj drugi, neophodan par nogu. Zato sada od kolega koji koriste isključivo EL upijam svaki savet. Ne sedati u prvi, niti poslednji vagon, jer tu uglavnom bivaju beskućnici, naročito u ranim jutarnjim ili kasnim večernjim satima. Ne ulaziti u crvenu liniju, zimus su se na njoj pojavile buve. Slušam i horor priče o tome kako se beskućnik u sred najveće gužve u jednom vagonu skinuo i neometano obavio veliku nuždu, ili kada je vozovođa morao da zaustavi voz da bi u jednom vagonu otvorio prozor, zobg nepodnošljivog smrada koji je dolazio o ustondiranog mladića na prednjem sedištu. Jeste, i to je Amerika.

Od 2015. godine cena vožnje EL-om je 2.25$, sa izuzetkom vožnje do aerodroma O’Hare, koja se računa ekskluzivnom i košta nešto više od 5 dolara. Novac se intenzivno investira u renoviranje sistema, modernizovanje pruga i stanica, a uskoro će na svim linijama biti uveden i 4G wireless network, što će koštati 32 miliona dolara, ali će cenu platiti Verizon, AT&T i T-Mobile, najveći provajderi mobilne telefonije.
Za novu godinu cena vožnje EL-om, ali i drugim gradskim prevozom, košta 1 dolar, Čikažani i turisti tu opciju itekako koriste, bez bojazni da posle lude noći još više luduju u svojim automobilima.

Ovog proleća meni prija vožnja EL-om. Posmatram te reke ljudi koji izlaze i ulaze u vozove, dok promičemo iznad krovova grada i pored spavaćih soba i trpezarija gradskih kuća, dok se budimo i grad i ja. I uvek se setim da sam EL videla i u Braći bluz, Beguncu, Žaoci, Riskantnom poslu, i mnogim drugim poznatim filmovima. Vozovi idu na vreme, klima uređaji rade, prija mi gradska gužva. Kako će biti zimi, ne znam. Ali, preživeću, jer nisam vam rekla – u gradskom vozu je uvek besplatna zabava. Možete čitati tuđe knjige preko ramena, gledati tuđe video igrice ili slušati taj preglasni rep iz slušalica mladića koji se gura pored vas. Ja obično pojačam Pink Flojd u mojim ušima i molim Boga da mi niko ne ustupi mesto kao starijoj gospođi. Ne još!

Mila Filipović (Užička nedelja 960)

CTA Fares & Tickets

Comments

comments