ЕЛ

Чикашки градски возови
И за мене су до овог пролећа били туристичка атракција, коју сам, уз остале чикашке важне дестинације, објекте или чуда, показивала свим својим рођацима и пријатељима који су ме у Чикагу посећивали. Ушли бисмо у неки од возова, на најближој станици, јер сви воде у град или кроз град, па бисмо се заједно ишчуђавали колико је пруга близу стамбених зграда, и како тако уздигнуте шине, као изукрштане змије, завијају овим пространством.

Чикашки L је транзитни систем који сервисира Чикаго и околна насеља, четврти је по величини у Америци (дугачак 165.4 километра) и други по броју путника, одмах после њујоршког метроа. Ради 24 сата дневно на неким деловима ове згуснуте мреже, а његова најстарија пружна деоница направљена је 1892. године. Основна му је функција да служи густо насељеном Чикагу, али је у исто време једна од његових главних атракција или чуда (међу остала спадају обала језера, Wrigley Field, Wills Toweer, Water Tower, University of Chicago и Музеј науке и индустрије. Добио је име ЕЛ по томе што су неке његове деонице уздигнуте, иако је део мреже и у тунелима метроа, на површини градског тла или на отвореној чикашкој равници према оба аеродрома.

Историја каже да у почетку рада овог пружног система возови нису залазили у централни пословни дистрикт Чикага, јер се тада тражила дозвола власника земљишта и кућа за прављење шина изнад градских улица, што је, у тој фази капитализма и божанства приватног власништва, било скоро немогуће добити. Е, онда су појава и утицај легендарног магната Чарлса Тајсона Јеркeса, који је имао кључну улогу у изградњи лондонског метроа, пребродили ову правну препреку; захваљујући његовом кешу, а понајвише лукавству, дозволе су добијене, уговори потписани, а пруге почеле да се увијају и центром града. Грађено је, као и све остало што је добро направљено у Чикагу, све до велике економске кризе, а онда је и железница почела да кубури са проблемима. Након Другог светског рата ЕЛ-ом руководи ЦTA, модернизује га, дрвене вагоне замењује челичним, затвара неке станице и осавремењује пругу. Од тада до данас, са малим кризама, функционише прилично стабилно.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Чикашки ЕЛ има 8 пруга – зелену, црвену, браон, розе, наранџасту, љубичасту, жуту и плаву линију, станице на сваком важнијем месту, укључујући факултете, установе у пословном центру, возе до О’Харе и Мидвеј аеродрома. Да се разумемо, и ови возови и његове станице су иконописане, то се подразумева. Наравно, осликани су иконама савременог доба, шареним рекламама, којима се нуди и обећава све, а од путника тражи само секунд пажње, као нада да нешто може бити и упамћено. Велики је то маркет на који рекламери рачунају. Радним даном Л-ом прође милион људи, пола милиона суботом и исто толико недељом, рекламе се мењају преко ноћи, али је централно место у сваком вагону, одмах изнад врата, посвећено најважнијој икони – детаљној и прецизној мапи овог возног система, са посебним акцентом на линију којом одређени воз саобраћа. Нема шансе да се изгубите, стварно!

Ја тек однедавно користим Љубичасту експрес Ел линију за одлазак на посао. Станица је на пар минута од мог стана, и исто толико у граду до мог посла, нема фрустрације вожње кола у гужви, тражења паркинга, губљења времена. За 20 минута сам на послу. Учим се правилима овог посебног, паралелног света, откривам у које је време најбоље стићи на станицу, схватам да у шпицу пословне гужве функционису скоро у минут, читам рекламе о новом леку за шизофренију, о програму за успешан програм савладавања емотивних проблема брачних парова, о достави органске хране на кућну адресу, најаве за концерте, представе, нове филмове… Не памтим скоро ниједну, јер ја вам и нисам просечни амерички потрошач.
Искрено, за ових 20 година у Америци до сада нисам ни имала потребу да користим градски превоз, јер сам већ након прве имала свој ауто. Не из луксуза, већ из пуке потребе, јер је ауто у Америци онај други, неопходан пар ногу. Зато сада од колега који користе искључиво ЕЛ упијам сваки савет. Не седати у први, нити последњи вагон, јер ту углавном бивају бескућници, нарочито у раним јутарњим или касним вечерњим сатима. Не улазити у црвену линију, зимус су се на њој појавиле буве. Слушам и хорор приче о томе како се бескућник у сред највеће гужве у једном вагону скинуо и неометано обавио велику нужду, или када је возовођа морао да заустави воз да би у једном вагону отворио прозор, зобг неподношљивог смрада који је долазио о устондираног младића на предњем седишту. Јесте, и то је Америка.

Од 2015. године цена вожње ЕЛ-ом је 2.25$, са изузетком вожње до аеродрома О’Харе, која се рачуна ексклузивном и кошта нешто више од 5 долара. Новац се интензивно инвестира у реновирање система, модернизовање пруга и станица, а ускоро ће на свим линијама бити уведен и 4G wireless network, што ће коштати 32 милиона долара, али ће цену платити Веризон, АТ&Т и Т-Мобиле, највећи провајдери мобилне телефоније.
За нову годину цена вожње ЕЛ-ом, али и другим градским превозом, кошта 1 долар, Чикажани и туристи ту опцију итекако користе, без бојазни да после луде ноћи још више лудују у својим аутомобилима.

Овог пролећа мени прија вожња ЕЛ-ом. Посматрам те реке људи који излазе и улазе у возове, док промичемо изнад кровова града и поред спаваћих соба и трпезарија градских кућа, док се будимо и град и ја. И увек се сетим да сам ЕЛ видела и у Браћи блуз, Бегунцу, Жаоци, Рискантном послу, и многим другим познатим филмовима. Возови иду на време, клима уређаји раде, прија ми градска гужва. Како ће бити зими, не знам. Али, преживећу, јер нисам вам рекла – у градском возу је увек бесплатна забава. Можете читати туђе књиге преко рамена, гледати туђе видео игрице или слушати тај прегласни реп из слушалица младића који се гура поред вас. Ја обично појачам Пинк Флојд у мојим ушима и молим Бога да ми нико не уступи место као старијој госпођи. Не још!

Mила Филиповић (Ужичка недеља 960)

CTA Fares & Tickets

Comments

comments