ЛЕПО, ЛЕПШЕ, ВРХ…
Претпостављам да сте чули ових дана резултате анкете спроведене међу младима у Србији. Укратко, 40 посто младих до 30 година сматра да је Србији потребан јак вођа, а 32 посто сматра да је демократија тотална будалаштина…. 60 посто младих не види Србију као део УЕ, а 25 посто сматра да би им не било боље када би Србија ушла у УЕ… 10 посто младих живи у свом стану и прима више од 400 евра месечно, а 60 посто не зарађује и живи у породичном стану. И, нормално, 70 посто људи планира да се негде пресели, најчешћа жеља им је у Западну Европу.
Искрено, иако су забрињавајући, уопште ме не чуде овакви подаци, чак верујем да је реална ситуација и гора, јер ми је, примера ради, прилично невероватан податак да 10 посто људи старости до 30 година живи у свом стану. Са друге стране, овакви ставови младих, али и старијих, који, ако нису гори, сигурно нису ни бољи, не треба уопште да нас чуде, ако знамо да већина не чита апсолутно ништа, да само летимично погледају наслове на интернету, а да се све више „информишу“ преко Фејсбука, где се искључиво мултиприцирају будалаштине и лажи. Званична светска статистика каже да су од пет вести на Фесјбуку четири измишљене, а да људи држе пажњу 8 секунди. Што ће рећи, статистички гледано, практично су сви већ одавно одустали од читања овог текста, па се оправдано поставља питање сврсисходности даљег писања… И овог и свих других текстова… А шта тек рећи о телевизијама, по којима се ваљају будалаштине 24 часа дневно? Будалаштине и брутална пропаганда. Колико је ситуација безнадежна, али и опасна, говори вест да је у Грчкој недавно осуђен Андреас Георгију, некадашњи директор државне статистике, који је, радећи свој посао, открио дуго скривану тајну о стању грчких финансија и тиме од олигархије проглашен државним непријатељем. Сада је, после више покушаја, и званично осуђен због фалсификовања података и рада против националних интереса. Може ли се ниже пасти од овога? Да човек одговара што је радио свој посао и објавио истину?! Да се суди истини? Изгледа да се људска цивилизација претворила у ону легендарну бајку у „Цара Тројана козје уши“, коју сам последње три деценије ко зна колико пута помињао, али више као хиперболу, а, ето, доживесмо да хипербола постане сурова стварност. Причах пре неки дан са нашим човеком који живи у Америци, ситуација са медијима је и тамо таква да се и сами Американци све више информишу један од другог, јер су телевизије и интернет потпуно загађене будалаштинама, лажовима и разним самопроглашеним пророцима, а да је праву информацију практично више немогуће добити.
А чему тек ми у веселој Србији да се надамо, када нас свакодневно медијски силују Вучић, Вулин и остала СНС братија? А тек када сам видео пре пар дана оног Кркобабића, који каже „радимо, радимо“ имитирајући свог превејаног шефа, дошло ми је да повратим. Ја сам, пре пар година, по први пут у животу, одлучио да не верујем ни званичним подацима, а политичарима, чини ми се, никада нисам ни веровао. Овим актуелним поготову. Можда ће се овакав став некоме учинити превише ригидан, и сам сам био у тој дилеми, али, стварност, барем она у којој ја живим, толико је различита од званичне статистике, да сам, због менталног здравља, решио да примам са максималном дозом резерве шта год долази са „њихове“ стране. Најпоразније је то што нас лажу управо они који од нашег пореза хлеб једу, како државни органи и њихове новинарске слуге, тако и плаћеници свих фела, који, за пристојну надокнаду лажу колико треба и када треба, а становништво се, на све то, понаша апсолутно незаинтересовано, као да се се све ово дешава неком другом, у некој далекој земљи. Све више смо слуђени, али то не треба да чуди, јер владајући режим свакодневно лупета потпуно опречне ствари – за Европу, против Европе; за НАТО, против НАТО-а; за Русију, против Русије, за капитализам, против капитализма; за сарадњу са светом, па онда против сарадње, па ред национализма, па ред интернационализма… И сад ти буди паметан шта је писац хтео да каже… Потпуна релативизација. Може диско? Може! Може рок? Може! Могу ли народњаци? Могу! Може ли техно? Може! Све може! Данас обележавамо дан када су нас убијали Хрвати, сутра се грлимо са њима, данас економски ратујемо, а сутра сарађујемо. Данас хоћемо да сарађујемо са Косовом, сутра никад нећемо дати Косово, данас поштујемо интегритет БИХ, сутра правимо специјалне везе са РС. Влада данас доноси дубоко тржишну меру, а сутра дубоко антитржишну. Данас влада смањује број запослених у јавном сектору, сутра премијерка каже да нема вишка запослених. Данас председник кука како су Срби лењи, сутра прави декларацију о опстанку Срба… Све је по принципу – може да бидне, али не мора да значи…. У сваком нормалном друштву јасно су одвојени рад од нерада, поштење од лоповолука, тако да свако себи нађе место какво му одговара и зна, отприлике, шта може да очекује, а ово слуђивање Србије, које једино одговара владајућој олигархији, довело је до потпуне парализе друштва и сасвим сигурно не може на добро изаћи. Не постоји више ни страначки живот, јер он подразумева различите идеје, различите ставове, различите поглед на живот, а како режим покрива и отворено пропагира све постојеће и непостојеће идеологије, од ултра левих, до ултра десних, онда практично не остаје ниједна идеја око које би се окупили људи који су против оваквог система и режима. Наравно, власт се суштински не залаже ни за једну идеју коју пропагира, све искључиво започиње и завршава се на вербалном нивоу, а прави програм има само једну тачку – што дужи опстанак на власти, по сваку цену. Како ово није народ који држи до демократије, процедуре и закона, а како је све релативизовано, онда се поставља логично питање – шта је једина константа у овом друштву, коме народ, који не верује никоме и ничему, ипак верује? Одговор је прост – Вођи. Његова се не пориче. Не, нису овде потребни мисаоно и економско самостални људи, људи који размишљају, који сумњају. Овде су пожељни само људи верници, који верују Вођином избору, какав год он био, који следе Вођу, где год да их води, који Вођи поверавају сопствени живот на управљање, јер Он најбоље зна шта је добро за њих. Зато грдно греше сви који критикују Вучића што говори да су Срби лењи. Не, Вучић само игра улогу строгог, али поштеног, патер фамилијаса, који уме да грди, да хвали, па и да благо помази, када треба. Дакле, горе Вођа, а доле, дубоко доле, сви ми, раја. Дивимо се, кличемо и беспоговорно следимо. То се од нас тражи и очекује. А, ако си мрзитељ и хејтер, ако се не проводиш супер и не церекаш поваздан као будала на брашно, ако ти је увек чаша до пола празна, ако не можеш, из само теби знаних разлога, да следиш светли Вођин лик и Његов генијални план, који само Он зна, онда ћути и не дижи много главу. Главе које штрче неће сећи Вођа, је је Вођа посвећен важнијим стварима, Он брине за Народ, а то је посао од 25 сати дневно, већ ће то, са пуно елана, урадити неко амбициозан, који ће тиме купити улазницу за боље сутра. А таквих није мали број и таквих се ваља чувати… За ту крваву улазницу, ближе Њему (и парама) свашта су спремни учинити….
И сада да се вратимо на почетак текста – да ли вас још увек чуди податак да 40 посто људи сматра да је овом друштву потребан Вођа? Да ли вас чуди што трећина младих сматра да је демократија будалаштина? Често чујем да нам се све ово дешава, јер је систем разрушен, не, то је опасна заблуда – ОВО је систем. Ово Они, потпуно свесно, праве да себи обезбеде дуговечну владавину. Ово је савршено уређен систем, али за њих. Наше је само да пристанемо или не пристанемо. А за наше добро је да пристанемо.
У противном…
Као што видите, нема ни слова о Икеи у овом тексту, наслов је ту само да привуче пажњу и потпуно је у складу са важећим медијским правилима. Био је то покушај, надам се успео, да се некако изборим за тих осам секунди пажње…
Тони Станковић (13. август 2017. Ужичка недеља 966)
