LEPO, LEPŠE, VRH…
Pretpostavljam da ste čuli ovih dana rezultate ankete sprovedene među mladima u Srbiji. Ukratko, 40 posto mladih do 30 godina smatra da je Srbiji potreban jak vođa, a 32 posto smatra da je demokratija totalna budalaština…. 60 posto mladih ne vidi Srbiju kao deo UE, a 25 posto smatra da bi im ne bilo bolje kada bi Srbija ušla u UE… 10 posto mladih živi u svom stanu i prima više od 400 evra mesečno, a 60 posto ne zarađuje i živi u porodičnom stanu. I, normalno, 70 posto ljudi planira da se negde preseli, najčešća želja im je u Zapadnu Evropu.
Iskreno, iako su zabrinjavajući, uopšte me ne čude ovakvi podaci, čak verujem da je realna situacija i gora, jer mi je, primera radi, prilično neverovatan podatak da 10 posto ljudi starosti do 30 godina živi u svom stanu. Sa druge strane, ovakvi stavovi mladih, ali i starijih, koji, ako nisu gori, sigurno nisu ni bolji, ne treba uopšte da nas čude, ako znamo da većina ne čita apsolutno ništa, da samo letimično pogledaju naslove na internetu, a da se sve više „informišu“ preko Fejsbuka, gde se isključivo multipriciraju budalaštine i laži. Zvanična svetska statistika kaže da su od pet vesti na Fesjbuku četiri izmišljene, a da ljudi drže pažnju 8 sekundi. Što će reći, statistički gledano, praktično su svi već odavno odustali od čitanja ovog teksta, pa se opravdano postavlja pitanje svrsishodnosti daljeg pisanja… I ovog i svih drugih tekstova… A šta tek reći o televizijama, po kojima se valjaju budalaštine 24 časa dnevno? Budalaštine i brutalna propaganda. Koliko je situacija beznadežna, ali i opasna, govori vest da je u Grčkoj nedavno osuđen Andreas Georgiju, nekadašnji direktor državne statistike, koji je, radeći svoj posao, otkrio dugo skrivanu tajnu o stanju grčkih finansija i time od oligarhije proglašen državnim neprijateljem. Sada je, posle više pokušaja, i zvanično osuđen zbog falsifikovanja podataka i rada protiv nacionalnih interesa. Može li se niže pasti od ovoga? Da čovek odgovara što je radio svoj posao i objavio istinu?! Da se sudi istini? Izgleda da se ljudska civilizacija pretvorila u onu legendarnu bajku u „Cara Trojana kozje uši“, koju sam poslednje tri decenije ko zna koliko puta pominjao, ali više kao hiperbolu, a, eto, doživesmo da hiperbola postane surova stvarnost. Pričah pre neki dan sa našim čovekom koji živi u Americi, situacija sa medijima je i tamo takva da se i sami Amerikanci sve više informišu jedan od drugog, jer su televizije i internet potpuno zagađene budalaštinama, lažovima i raznim samoproglašenim prorocima, a da je pravu informaciju praktično više nemoguće dobiti.
A čemu tek mi u veseloj Srbiji da se nadamo, kada nas svakodnevno medijski siluju Vučić, Vulin i ostala SNS bratija? A tek kada sam video pre par dana onog Krkobabića, koji kaže „radimo, radimo“ imitirajući svog prevejanog šefa, došlo mi je da povratim. Ja sam, pre par godina, po prvi put u životu, odlučio da ne verujem ni zvaničnim podacima, a političarima, čini mi se, nikada nisam ni verovao. Ovim aktuelnim pogotovu. Možda će se ovakav stav nekome učiniti previše rigidan, i sam sam bio u toj dilemi, ali, stvarnost, barem ona u kojoj ja živim, toliko je različita od zvanične statistike, da sam, zbog mentalnog zdravlja, rešio da primam sa maksimalnom dozom rezerve šta god dolazi sa „njihove“ strane. Najporaznije je to što nas lažu upravo oni koji od našeg poreza hleb jedu, kako državni organi i njihove novinarske sluge, tako i plaćenici svih fela, koji, za pristojnu nadoknadu lažu koliko treba i kada treba, a stanovništvo se, na sve to, ponaša apsolutno nezainteresovano, kao da se se sve ovo dešava nekom drugom, u nekoj dalekoj zemlji. Sve više smo sluđeni, ali to ne treba da čudi, jer vladajući režim svakodnevno lupeta potpuno oprečne stvari – za Evropu, protiv Evrope; za NATO, protiv NATO-a; za Rusiju, protiv Rusije, za kapitalizam, protiv kapitalizma; za saradnju sa svetom, pa onda protiv saradnje, pa red nacionalizma, pa red internacionalizma… I sad ti budi pametan šta je pisac hteo da kaže… Potpuna relativizacija. Može disko? Može! Može rok? Može! Mogu li narodnjaci? Mogu! Može li tehno? Može! Sve može! Danas obeležavamo dan kada su nas ubijali Hrvati, sutra se grlimo sa njima, danas ekonomski ratujemo, a sutra sarađujemo. Danas hoćemo da sarađujemo sa Kosovom, sutra nikad nećemo dati Kosovo, danas poštujemo integritet BIH, sutra pravimo specijalne veze sa RS. Vlada danas donosi duboko tržišnu meru, a sutra duboko antitržišnu. Danas vlada smanjuje broj zaposlenih u javnom sektoru, sutra premijerka kaže da nema viška zaposlenih. Danas predsednik kuka kako su Srbi lenji, sutra pravi deklaraciju o opstanku Srba… Sve je po principu – može da bidne, ali ne mora da znači…. U svakom normalnom društvu jasno su odvojeni rad od nerada, poštenje od lopovoluka, tako da svako sebi nađe mesto kakvo mu odgovara i zna, otprilike, šta može da očekuje, a ovo sluđivanje Srbije, koje jedino odgovara vladajućoj oligarhiji, dovelo je do potpune paralize društva i sasvim sigurno ne može na dobro izaći. Ne postoji više ni stranački život, jer on podrazumeva različite ideje, različite stavove, različite pogled na život, a kako režim pokriva i otvoreno propagira sve postojeće i nepostojeće ideologije, od ultra levih, do ultra desnih, onda praktično ne ostaje nijedna ideja oko koje bi se okupili ljudi koji su protiv ovakvog sistema i režima. Naravno, vlast se suštinski ne zalaže ni za jednu ideju koju propagira, sve isključivo započinje i završava se na verbalnom nivou, a pravi program ima samo jednu tačku – što duži opstanak na vlasti, po svaku cenu. Kako ovo nije narod koji drži do demokratije, procedure i zakona, a kako je sve relativizovano, onda se postavlja logično pitanje – šta je jedina konstanta u ovom društvu, kome narod, koji ne veruje nikome i ničemu, ipak veruje? Odgovor je prost – Vođi. Njegova se ne poriče. Ne, nisu ovde potrebni misaono i ekonomsko samostalni ljudi, ljudi koji razmišljaju, koji sumnjaju. Ovde su poželjni samo ljudi vernici, koji veruju Vođinom izboru, kakav god on bio, koji slede Vođu, gde god da ih vodi, koji Vođi poveravaju sopstveni život na upravljanje, jer On najbolje zna šta je dobro za njih. Zato grdno greše svi koji kritikuju Vučića što govori da su Srbi lenji. Ne, Vučić samo igra ulogu strogog, ali poštenog, pater familijasa, koji ume da grdi, da hvali, pa i da blago pomazi, kada treba. Dakle, gore Vođa, a dole, duboko dole, svi mi, raja. Divimo se, kličemo i bespogovorno sledimo. To se od nas traži i očekuje. A, ako si mrzitelj i hejter, ako se ne provodiš super i ne cerekaš povazdan kao budala na brašno, ako ti je uvek čaša do pola prazna, ako ne možeš, iz samo tebi znanih razloga, da slediš svetli Vođin lik i Njegov genijalni plan, koji samo On zna, onda ćuti i ne diži mnogo glavu. Glave koje štrče neće seći Vođa, je je Vođa posvećen važnijim stvarima, On brine za Narod, a to je posao od 25 sati dnevno, već će to, sa puno elana, uraditi neko ambiciozan, koji će time kupiti ulaznicu za bolje sutra. A takvih nije mali broj i takvih se valja čuvati… Za tu krvavu ulaznicu, bliže Njemu (i parama) svašta su spremni učiniti….
I sada da se vratimo na početak teksta – da li vas još uvek čudi podatak da 40 posto ljudi smatra da je ovom društvu potreban Vođa? Da li vas čudi što trećina mladih smatra da je demokratija budalaština? Često čujem da nam se sve ovo dešava, jer je sistem razrušen, ne, to je opasna zabluda – OVO je sistem. Ovo Oni, potpuno svesno, prave da sebi obezbede dugovečnu vladavinu. Ovo je savršeno uređen sistem, ali za njih. Naše je samo da pristanemo ili ne pristanemo. A za naše dobro je da pristanemo.
U protivnom…
Kao što vidite, nema ni slova o Ikei u ovom tekstu, naslov je tu samo da privuče pažnju i potpuno je u skladu sa važećim medijskim pravilima. Bio je to pokušaj, nadam se uspeo, da se nekako izborim za tih osam sekundi pažnje…
Toni Stanković (13. avgust 2017. Užička nedelja 966)
