МИРЈАНА РАНКОВИЋ ЛУКОВИЋ – ПЕСНИК И ПИСАЦ
Мирјана Ранковић Луковић, песник, писац и новинар из Чајетине,за Ужичку недељу говори о себи својим делима. Мирјана је рођена у Ваљеву 1965. године. У Ужицу је завршила Педагошку академију. Сада живи и ради у Чајетини, као новинар. Члан је Удружења књижевника Србије. До сада има објављених седам књига и то поезије: „Други део мене“ (1998.), „Лица љубави“ (1998.) и „Ветровима уназад“ (2014.), а приповетке су: „Након свих ових година“ (1999.), „Пешчано време“ (2003.), “Улазећи у причу” (2005.), „Приче из Причевића“ (2011. година). Ту је и један роман “Мушкарци не плачу” (2008.). Заступљена је у антологијама: „Галаксија Миљковић“, „Крилате руке љубави”, збирци поезије “Волим те”, као и часописима из културе. Иза њених рукописа потписани су рецензенти: Љубивоје Ршумовић, Радомир Андрић, Мирко Иконић, Ратомир Цвијетић, Добрица Ерић, Петар Арбутина, Недељко Попадић,Тодор Бјелкић, Горан Врачар, који је пореде са најбољим мајсторима писане речи: Црњанским, Антићем, Десанком, Костићем, Лазаревићем…
УН: Када сте приметили списатељски дар?
– Пишем, како то обично писци кажу, а тако некако и јесте, од детињства. Сећам се да сам у другом разреду основне школе, због песме о белој љубичици, позвана да будем члан литерарне секције, у којој су претежно били седмаци и осмаци. А како ме је недавно подсетила моја школска другарица, у седмом разреду сам и своју разредну, која је предавала српски, питала како се издају књиге. И од тада непрестано нешто пишем. Не знам да ли је писање изабрало мене или ја њега, али не бих желела ни да замислим време у којем из неког разлога не бих могла да пишем.
УН: Ваша прва књига? Једном сте изјавили да су прве Ваше рукописе прегледали Михаило Ћуповић и Добрица Ерић…
– Прва збирка, која је, напокон, после толико прикупљеног материјала, изашла пред суд читалаца, била је збирка поезије “Други део мене”. Рукопис за њу сам проследила Михаилу Ћуповићу, код кога се баш у то време затекао и Добрица Ерић. Кад ми је чика Ћупо вратио рукопис и рекао:”Добрица је књигу препоручио за штампање”, тек тад ме је ухватила трема! Добрица!!! А памтим још тренутак у ужичкој библиотеци када је Ерић био гост као рецензент књиге Милице Здравковић, а ја мислила у себи: “Еее, када би једном уз мене седео овако…”. То се, на моју велику срећу, остварило са изласком збирке приповедака “Пешчано време” у издању Српске књиге, чији је био дугогодишњи уредник. Због те књиге је са његове стране пало и пар мушких суза које је на промоцији у чајетинској библиотеци обрисао без стида великом, белом марамицом.
УН: Песник и писац прозе. Који вам је стил ближи?
– Не знам како и зашто, али у свом писању не бирам унапред начин изражавања. Само од расположења зависи да ли ћу своја осећања, размишљања, запажања, маштања, записати као прозу или поезију. Исто тако не бирам да ли ћу писати у женском или у мушком роду, у првом или трећем лицу… Ствар је теме о којој желим да пишем и понекад о томе одлучује тренутак у коме пожелим да код читалаца створим утисак да сам учесник описаног, а понекад да сам само посматрач.
УН: Где налазите инспирацију за своја дела?
– Инспирација је свуда око нас. У времену и простору. Годишњем добу. Пролазницима. Ситуацијама. Може бити и у новим црвеним ципелама, праве нијансе, рецимо… Или ораху који се из мог дворишта надвија над улицу; он то чини годинама, али један трен буде пресудан. Инспирација те, једноставно, зграби! Да не бих изгубила добру нит, на својој наткасни држим спремну оловку и папир, јер ми се дешавало да ме мрзи да упалим светло и запишем идеју која ми је тако лепо синула и коју бих ујутру могла разрадити. Никад се следећег дана нисам сетила шта ме је то потакло да пишем! Само бих, као кроз маглу, имала осећај да је то била баш, баш добра идеја…
УН: На једној књижевној вечери је речено да Ваше песме нису увек истог стила. Од чега то зависи?
– Да, то је приметио у свом поговору збирке “Ветровима уназад” Недељко Попадић. Оно што и јесте најлепше у писању – јесте необјашњивост стварања. Када сам у улози новинара који ради интервју са неким писцем, па ако је то још писац чијем сам стилу наклоњена, напросто пожелим да питам како је успео да напише нешто баш тако, одакле му идеја? А у себи знам да нема правог одговора. Све су то делићи ухваћени у тренутку, у којем је можда сунце сијало на посебан начин, или је киша била нарочито инспиративна, или је до нас долетео делић неког разговора и онда се активирао тај чудесни ген, те настане прича, песма или идеја за роман. А када чујете да сте тиме неком улепшали дан, насмејали га, или чак расплакали, али је то било катарзично, ето разлога зашто је добро да радите то што радите.
УН: Када сте почели да радите као новинар и од куда интересовање за тај посао?
– Као новинар сам почела да радим сасвим случајно, а ако искључимо могућност да случајност не постоји, онда је то друга прича. Наиме, 2000-те године се, према анкети грађана Чајетине, кренуло са оснивањем ТВ Чајетина. Тада сам замољена да осмислим неку емисију и да је водим. Због огромне треме, коју сам имала за наступе на књижевним вечерима, мислила сам да нећу успети стати пред камеру! Али, мало по мало, због занимљивих људи које сам сретала, интригантних тема и слично, остала сам да радим као новинар до данас. Трема је остала, признајем, али се, на срећу, знатно смањила.
УН: Да ли је лакше бити писац или новинар?
– Један пријатељ са Златибора ме увек при сусрету пита: “Песниче, а како си ти у овим временима, када је нама овако?”… Емпатија је благослов, али и проклетство. Појачава емоције, утиске, рађа уверљиве слике у глави. То ме прати и као новинара. Ипак, ја сам пре свега писац. Али и у новинарским водама, рекла бих, добро пловим. Похвале које добијем и на једном и на другом пољу однесу ми сумњу, ако кадгод посумњам у то што радим. А захваљујући и једном и другом сретала сам дивне, необичне, занимљиве људе. Новинарство ми је донело част и прилику да направим диван интервју са Добрицом Ћосићем, а ваши читаоци су имали могућност да га пропрате у писаном издању пре пар година. Као писац сам се на сасвим другачији начин дружила са Добрицом Ерићем, на пример. Опуштено, неформално…
УН: Опишете нам Ваше познанство и искуство са Ћуповићем, Ерићем и са Љубивојем Ршумовићем?
– На једној књижевној вечери Ерић је рекао:“Мирјана је на велика врата ушла у свет књижевности.” Није то мала ствар када си писац са маргине, што писци из малих средина ипак јесу, а да чујеш такве речи од признатог песника. Добрица Ерић је пре свега топла душа, неко ослобођен сујете. Он и Ћупо су увек били непосредни, једноставни, срдачни. Спремни да помогну колико могу. Ршумовић је, опет, нешто другачији. У свом ставу има одређену баријеру спрам мање познатих људи, али то је сасвим у реду. И самој ми је теже да се отворим људима при првим сусретима. Ршум је, сасвим неочекивано, био мој први рецензент и не бих могла пожелети неког другог ко би ми на тај начин уприличио добродошлицу у свет књижевности. Сећам се само да ме је данима након његових речи супруг задиркивао да светлим као свитац.
УН: Када можемо очекивати нову књигу?
– Ових дана очекујем да изађе још једна књига приповедака „Тајне наше мале”. И нестрпљива сам да је поделим са читаоцима. Да ослушнем утиске. Да видим колико сам иста, или другачија; да ли сам поново успела да дишем са њима, да их разгалим, да поделимо проблеме и искушења која живот ставља пред нас, мало их насмејем… Све по мало. Посебно очекујем реакције једне, мени најдраже особе… Када прочитате посвету, знаћете о коме је реч.
Звездана Глигоријевић
Искра грожђаног сока
… И испијмо ову чашу вина
не зато што га душа посебно воли
већ што ћемо пред Богом и људима
после ње стајати истински голи…
И иако ћеш ми опет рећи
оно стидљиво, а коначно „Не!“
ја ћу се, мила, свесрдно надати:
у другом животу бићеш ми све!
(Нека, нека другог живота
и искре црвене грожђаног сока!
Превире чаша, превире младост,
превире моја туга дубока.)
У твој се поглед ко течно злато
улива све оно најбоље моје.
Испијмо ову чашу вина!
Па нека те туђе, кад суђено је!
(И кад ме у мрклу ноћ однесу
од вина пијани снови клети
рећи ћу: немој ме, рујно моје,
трезнити и звати до памети.)
Само те јако вином опијен
могу и даље волети грешан
и бити очајан, а бити јак!
И бити жив, а неутешан…
… И испијмо ову чашу вина,
кажу да то је божанско пиће.
Није ни чудо, јер Богови знају
шта смртнику треба кад зора не свиће.
ЗАПИСИ У ЗВЕЗДА
Нису гатке оно чим ме вежеш,
јер лепоти не требају гатке.
И кошуљи за чвор испод груди
треба само кoшуља и груди,
нежна рука да спута и свеже.
Нису чини оно чим ме моташ.
Ни пијанцу не требају чини,
само добра ракија и чаша,
чаша без дна и глава без мисли…
Шта ће мисли жељном заборава!
Ни мађије ти не бацаш на ме…
Паметноме не треба мађија
да би било то што мора бити,
да би текло како тећи мора,
да би земља око сунца плела.
Чаролија којом ме спутаваш
јесу твоје јагоде од уста,
јесте твоја коса попут свиле,
јесу твоје очи као река,
твоје тело спрам мога кројено…
И све твоје одавде до Раја!
Све што волим и како те волим
нити умем, нит хоћу јаснити
јер за љубав не требају речи.
Разлози су записи у Звезда!
