MIRJANA RANKOVIĆ LUKOVIĆ – PESNIK I PISAC
Mirjana Ranković Luković, pesnik, pisac i novinar iz Čajetine,za Užičku nedelju govori o sebi svojim delima. Mirjana je rođena u Valjevu 1965. godine. U Užicu je završila Pedagošku akademiju. Sada živi i radi u Čajetini, kao novinar. Član je Udruženja književnika Srbije. Do sada ima objavljenih sedam knjiga i to poezije: „Drugi deo mene“ (1998.), „Lica ljubavi“ (1998.) i „Vetrovima unazad“ (2014.), a pripovetke su: „Nakon svih ovih godina“ (1999.), „Peščano vreme“ (2003.), “Ulazeći u priču” (2005.), „Priče iz Pričevića“ (2011. godina). Tu je i jedan roman “Muškarci ne plaču” (2008.). Zastupljena je u antologijama: „Galaksija Miljković“, „Krilate ruke ljubavi”, zbirci poezije “Volim te”, kao i časopisima iz kulture. Iza njenih rukopisa potpisani su recenzenti: Ljubivoje Ršumović, Radomir Andrić, Mirko Ikonić, Ratomir Cvijetić, Dobrica Erić, Petar Arbutina, Nedeljko Popadić,Todor Bjelkić, Goran Vračar, koji je porede sa najboljim majstorima pisane reči: Crnjanskim, Antićem, Desankom, Kostićem, Lazarevićem…
UN: Kada ste primetili spisateljski dar?
– Pišem, kako to obično pisci kažu, a tako nekako i jeste, od detinjstva. Sećam se da sam u drugom razredu osnovne škole, zbog pesme o beloj ljubičici, pozvana da budem član literarne sekcije, u kojoj su pretežno bili sedmaci i osmaci. A kako me je nedavno podsetila moja školska drugarica, u sedmom razredu sam i svoju razrednu, koja je predavala srpski, pitala kako se izdaju knjige. I od tada neprestano nešto pišem. Ne znam da li je pisanje izabralo mene ili ja njega, ali ne bih želela ni da zamislim vreme u kojem iz nekog razloga ne bih mogla da pišem.
UN: Vaša prva knjiga? Jednom ste izjavili da su prve Vaše rukopise pregledali Mihailo Ćupović i Dobrica Erić…
– Prva zbirka, koja je, napokon, posle toliko prikupljenog materijala, izašla pred sud čitalaca, bila je zbirka poezije “Drugi deo mene”. Rukopis za nju sam prosledila Mihailu Ćupoviću, kod koga se baš u to vreme zatekao i Dobrica Erić. Kad mi je čika Ćupo vratio rukopis i rekao:”Dobrica je knjigu preporučio za štampanje”, tek tad me je uhvatila trema! Dobrica!!! A pamtim još trenutak u užičkoj biblioteci kada je Erić bio gost kao recenzent knjige Milice Zdravković, a ja mislila u sebi: “Eee, kada bi jednom uz mene sedeo ovako…”. To se, na moju veliku sreću, ostvarilo sa izlaskom zbirke pripovedaka “Peščano vreme” u izdanju Srpske knjige, čiji je bio dugogodišnji urednik. Zbog te knjige je sa njegove strane palo i par muških suza koje je na promociji u čajetinskoj biblioteci obrisao bez stida velikom, belom maramicom.
UN: Pesnik i pisac proze. Koji vam je stil bliži?
– Ne znam kako i zašto, ali u svom pisanju ne biram unapred način izražavanja. Samo od raspoloženja zavisi da li ću svoja osećanja, razmišljanja, zapažanja, maštanja, zapisati kao prozu ili poeziju. Isto tako ne biram da li ću pisati u ženskom ili u muškom rodu, u prvom ili trećem licu… Stvar je teme o kojoj želim da pišem i ponekad o tome odlučuje trenutak u kome poželim da kod čitalaca stvorim utisak da sam učesnik opisanog, a ponekad da sam samo posmatrač.
UN: Gde nalazite inspiraciju za svoja dela?
– Inspiracija je svuda oko nas. U vremenu i prostoru. Godišnjem dobu. Prolaznicima. Situacijama. Može biti i u novim crvenim cipelama, prave nijanse, recimo… Ili orahu koji se iz mog dvorišta nadvija nad ulicu; on to čini godinama, ali jedan tren bude presudan. Inspiracija te, jednostavno, zgrabi! Da ne bih izgubila dobru nit, na svojoj natkasni držim spremnu olovku i papir, jer mi se dešavalo da me mrzi da upalim svetlo i zapišem ideju koja mi je tako lepo sinula i koju bih ujutru mogla razraditi. Nikad se sledećeg dana nisam setila šta me je to potaklo da pišem! Samo bih, kao kroz maglu, imala osećaj da je to bila baš, baš dobra ideja…
UN: Na jednoj književnoj večeri je rečeno da Vaše pesme nisu uvek istog stila. Od čega to zavisi?
– Da, to je primetio u svom pogovoru zbirke “Vetrovima unazad” Nedeljko Popadić. Ono što i jeste najlepše u pisanju – jeste neobjašnjivost stvaranja. Kada sam u ulozi novinara koji radi intervju sa nekim piscem, pa ako je to još pisac čijem sam stilu naklonjena, naprosto poželim da pitam kako je uspeo da napiše nešto baš tako, odakle mu ideja? A u sebi znam da nema pravog odgovora. Sve su to delići uhvaćeni u trenutku, u kojem je možda sunce sijalo na poseban način, ili je kiša bila naročito inspirativna, ili je do nas doleteo delić nekog razgovora i onda se aktivirao taj čudesni gen, te nastane priča, pesma ili ideja za roman. A kada čujete da ste time nekom ulepšali dan, nasmejali ga, ili čak rasplakali, ali je to bilo katarzično, eto razloga zašto je dobro da radite to što radite.
UN: Kada ste počeli da radite kao novinar i od kuda interesovanje za taj posao?
– Kao novinar sam počela da radim sasvim slučajno, a ako isključimo mogućnost da slučajnost ne postoji, onda je to druga priča. Naime, 2000-te godine se, prema anketi građana Čajetine, krenulo sa osnivanjem TV Čajetina. Tada sam zamoljena da osmislim neku emisiju i da je vodim. Zbog ogromne treme, koju sam imala za nastupe na književnim večerima, mislila sam da neću uspeti stati pred kameru! Ali, malo po malo, zbog zanimljivih ljudi koje sam sretala, intrigantnih tema i slično, ostala sam da radim kao novinar do danas. Trema je ostala, priznajem, ali se, na sreću, znatno smanjila.
UN: Da li je lakše biti pisac ili novinar?
– Jedan prijatelj sa Zlatibora me uvek pri susretu pita: “Pesniče, a kako si ti u ovim vremenima, kada je nama ovako?”… Empatija je blagoslov, ali i prokletstvo. Pojačava emocije, utiske, rađa uverljive slike u glavi. To me prati i kao novinara. Ipak, ja sam pre svega pisac. Ali i u novinarskim vodama, rekla bih, dobro plovim. Pohvale koje dobijem i na jednom i na drugom polju odnesu mi sumnju, ako kadgod posumnjam u to što radim. A zahvaljujući i jednom i drugom sretala sam divne, neobične, zanimljive ljude. Novinarstvo mi je donelo čast i priliku da napravim divan intervju sa Dobricom Ćosićem, a vaši čitaoci su imali mogućnost da ga proprate u pisanom izdanju pre par godina. Kao pisac sam se na sasvim drugačiji način družila sa Dobricom Erićem, na primer. Opušteno, neformalno…
UN: Opišete nam Vaše poznanstvo i iskustvo sa Ćupovićem, Erićem i sa Ljubivojem Ršumovićem?
– Na jednoj književnoj večeri Erić je rekao:“Mirjana je na velika vrata ušla u svet književnosti.” Nije to mala stvar kada si pisac sa margine, što pisci iz malih sredina ipak jesu, a da čuješ takve reči od priznatog pesnika. Dobrica Erić je pre svega topla duša, neko oslobođen sujete. On i Ćupo su uvek bili neposredni, jednostavni, srdačni. Spremni da pomognu koliko mogu. Ršumović je, opet, nešto drugačiji. U svom stavu ima određenu barijeru spram manje poznatih ljudi, ali to je sasvim u redu. I samoj mi je teže da se otvorim ljudima pri prvim susretima. Ršum je, sasvim neočekivano, bio moj prvi recenzent i ne bih mogla poželeti nekog drugog ko bi mi na taj način upriličio dobrodošlicu u svet književnosti. Sećam se samo da me je danima nakon njegovih reči suprug zadirkivao da svetlim kao svitac.
UN: Kada možemo očekivati novu knjigu?
– Ovih dana očekujem da izađe još jedna knjiga pripovedaka „Tajne naše male”. I nestrpljiva sam da je podelim sa čitaocima. Da oslušnem utiske. Da vidim koliko sam ista, ili drugačija; da li sam ponovo uspela da dišem sa njima, da ih razgalim, da podelimo probleme i iskušenja koja život stavlja pred nas, malo ih nasmejem… Sve po malo. Posebno očekujem reakcije jedne, meni najdraže osobe… Kada pročitate posvetu, znaćete o kome je reč.
Zvezdana Gligorijević
Iskra grožđanog soka
… I ispijmo ovu čašu vina
ne zato što ga duša posebno voli
već što ćemo pred Bogom i ljudima
posle nje stajati istinski goli…
I iako ćeš mi opet reći
ono stidljivo, a konačno „Ne!“
ja ću se, mila, svesrdno nadati:
u drugom životu bićeš mi sve!
(Neka, neka drugog života
i iskre crvene grožđanog soka!
Previre čaša, previre mladost,
previre moja tuga duboka.)
U tvoj se pogled ko tečno zlato
uliva sve ono najbolje moje.
Ispijmo ovu čašu vina!
Pa neka te tuđe, kad suđeno je!
(I kad me u mrklu noć odnesu
od vina pijani snovi kleti
reći ću: nemoj me, rujno moje,
trezniti i zvati do pameti.)
Samo te jako vinom opijen
mogu i dalje voleti grešan
i biti očajan, a biti jak!
I biti živ, a neutešan…
… I ispijmo ovu čašu vina,
kažu da to je božansko piće.
Nije ni čudo, jer Bogovi znaju
šta smrtniku treba kad zora ne sviće.
ZAPISI U ZVEZDA
Nisu gatke ono čim me vežeš,
jer lepoti ne trebaju gatke.
I košulji za čvor ispod grudi
treba samo košulja i grudi,
nežna ruka da sputa i sveže.
Nisu čini ono čim me motaš.
Ni pijancu ne trebaju čini,
samo dobra rakija i čaša,
čaša bez dna i glava bez misli…
Šta će misli željnom zaborava!
Ni mađije ti ne bacaš na me…
Pametnome ne treba mađija
da bi bilo to što mora biti,
da bi teklo kako teći mora,
da bi zemlja oko sunca plela.
Čarolija kojom me sputavaš
jesu tvoje jagode od usta,
jeste tvoja kosa poput svile,
jesu tvoje oči kao reka,
tvoje telo spram moga krojeno…
I sve tvoje odavde do Raja!
Sve što volim i kako te volim
niti umem, nit hoću jasniti
jer za ljubav ne trebaju reči.
Razlozi su zapisi u Zvezda!
