MILOVAN SRETENOVIĆ MIKŠ – MUZIČAR
Kada slušamo muziku, ono što nas pokreće je ritam, a taj ritam daju bubnjevi. Danas postoje klavijature sa snimljenim zvukom bubnjeva, ali to nije ni prići onom pravom zvuku bubnjeva kada ih slušate uživo. Bubnjevi su instrument za koji se muzičari retko odlučuju da sviraju, pre svega zbog svoje masivnosti i komplikovanosti za njihovo postavljanje i rasklapanje. Međutim, Milovanu Sretenoviću, mnogima u gradu, a i šire, poznatiji kao Mikš, to nije predstavljalo problem, a njegova vrhunska svirka potvrđuje napred navedeno. On već malo više od tri decenije svira bubnjeve.
– Oduvek me je zanimala muzika i sve u vezi nje. Kao mali, dosta sam slušao Elvisa, Stounse…, a od naše muzike Laboratoriju zvuka, Galiju, Prljavo kazalište… Osećao sam muziku kao jednu emocionalnu dinamičku stvar. Još sa osam godina pozajmljivao sam gitaru od nekih drugara, a pozajmljivanje u mojoj kući nije smelo da se radi. I tako sam u 11. godini, za rođendan, od oca dobio slovenačku akustičnu gitaru. U to vreme u robnoj kući „Beograd“ imali su da se kupe instrumenti. Kupio mi je gitaru, da je ne bih uzimao od drugih, a i roditelji su shvatili da volim muziku, da me to zanima. Krenuo sam da sviram, a muziku sam skidao sa kaseta i radio stanica. Malo je bilo onih u gradu koji su hteli da mi pokažu. Uvek su bili važni i nisu hteli da se bakću sa nama klincima. Ali, vežbao sam sam i posle sam često svirao društvu na plaži i trgu – seća se Milovan svojih prvih koraka u muzici.
Međutim, gitara kao instrument, kako kaže, nije odgovarala njegovom temperamentu.
– To sam shvatio u prvoj godini srednje škole. Shvatio sam da mom temperamentu treba nešto drugo. I onda se desila neočekivana okolnost. Sačekao me je čovek isred škole i pitao me da li znam da sviram bubnjeve. Odmah sam rekao da znam. To je bila grupa koja se tek formirala. I na probi odmah sam seo za bubanj i ono što sam znao da odsviram je jedan obični rok ritam. Bukvalno je tako krenulo. I tada sam shvatio da bubanj najviše odgovora mom temperamentu, dovoljno je glasan i daje energiju. Od tada, od prve godine srednje škole, počinjem da sviram bubanj. U trećoj godini sam kupio ovaj instrument i krenuo ozbiljno da sviram – kazao je Mikš.
Počeo je da svira u tadašnjoj užičkoj grupi „Mauna Loa“, koje je ime dato po vulkanu. Bilo ih je sedam u grupi, među kojima i Oliver Jezdić, koji je kasnije svirao klavijature u Galiji i sa njima izdao dva značajna albuma. Mikš je godinu dana proveo u toj grupi, a potom je ušao u „dark“ fazu.
– Počeo sam da sviram u Koherentnim konjima i mi smo bili tada „ljudi u crnom“ sa crnim naočarima. Bili smo popularni u gradu i imali smo više koncerata. Bilo je i nekoliko koncerata u starom bioskopu. Za taj koncert smo uradili umetničke crno-bele plakate. Stajale su u izlozima u kojima se najavljuju filmovi za bioskop. Bili smo zajedno oko tri godine i bilo je vrlo obećavajuće ili smo mi previše verovali u to. Naša muzika je bila nešto drugačije od drugih i to je bila muzika koju posle nikada više nismo čuli – kaže Mikš, a tadašnji sastav Koherentnih konja pored njega činili su Nenad Milojević-klavijature, Zoran Radibratović-gitara, Siniša Jovanović Sićo-vokal, Velibor Gerzić Veco-gitara i Željko Kovačević.
Nakon toga, 1989. godine došlo je vreme da ide u vojsku, a vojni rok je služio u Kičevu, u Makedoniji.
– U vojsci sam prošao ono redovno, obuku, a sve sam gledao kako da dođem do vojničkog kluba i instrumenata. I uspeo sam, pa sam postao odgovoran za vojnički klub i priredbe koje sam ja spremao. Čak sam na radiju imao vojničku emisiju, gde sam radio intervjue sa vojnicima o životu u vojsci, odakle su, šta rade i slično. Vojska mi je tako u nekom smislu postala zanimljiva, jer sam nekako bio na svom terenu. Da bih drugara, koga sam upoznao u vojsci, izvukao iz svakodnevnih vojničkih obaveza, a svirao je bubanj kao i ja, uzeo sam bas gitaru, a njemu sam prepustio da svira bubanj. Na brzinu sam savladao čitav taj repertoar koji smo svirali u vojsci. Od tada smo imali svirke za vojnike svakog petka i subote – seća se naš sagovornik.
Kada se vratio iz vojske, desila mu se „Tina“. Sa Srđanom Milivojevićem Sikcom, Vladom Vitezovićem i Vladom Milojevićem u „Tini“ izdali su dva albuma Ključevi sna i Jutro.
– Bili smo popularni na prostorima bivše Jugoslavije. U to vreme, 1991, 1992. i 1993. godine, svirali smo u svim tadašnjim republikama, današnjim državama. Ovde u Užicu smo par puta napunili halu, a isto tako punili smo hale u Podgorici, Sarajevu… Sećam se koncerta u SKC-u, u Beogradu kada je bila promocija „Tine“. Užičani su baš voleli tu grupu i uvek su nas bodrili. Međutim, Beograđanima se vizuelno i audi svidelo, ali smo mi za njih bili neki koji dolaze iz provincije. I to nas je, kad god smo bili u Beogradu, na neki način pratilo, jer ako neko hoće da dođe u Beograd, mora prvo da dođe preko medija, a ne preko železničke stanice. Ta svirka u SKC-u bila je fenomenalna, bilo je dosta bitnih ljudi iz bitnih bendova, to je bilo nešto što su ljudi još uvek želeli da čuju. Ali, ubrzo je rok i blaži metal, koji smo inače svirali, počeo da gubi kod nas, ali u celom svetu. Kasnije smo shvatili, a i tako se ispostavilo, da od te muzike i od toga posla nema ništa, jer se dešava neka druga muzika. Rok i hevi grupe su propadale i kod nas i u svetu, pa tako da smo i mi imali takvu sudbinu. Nakon svega, krenuo je rat i mi smo se posle jedne svirke ćuteći razišli i nikada se nismo sastali.
Posle „Tine“ u Milovanovom životu nastaje prazan prostor, ali ipak se nešto drugo dešavalo.
– U toku 1996. i 1997. godine niti sviram, niti se nešto specijalno događa. Pošto ništa nisam radio, odlučio sam da upišem Ekonomski fakultet. Došao sam do apsolventa i ostalo mi je još nekoliko ispita, a verovatno ih nikada neću završiti. Ali, pre upisa na taj fakultet, dva puta sam pokušao da upišem glumu, ali nisam prošao. Međutim, drugi put na prijemnom me je primetila rediteljka Lilijana Ivanović. Družeći se sa braćom Trifunović, Sergejom i Branislavom, oni su me doveli do pozorišta. Tri godine sam radio honorarno u pozorištu. Igrao sam u predstavi „Kako nasmejati gospodara“, autorke Vide Ognjenović, u režiji Kokana Mladenovića, zatim u predstavi „Kapetan Džon Piplfoks“ od Branka Radovića u režiji Branka Popovića, Neki ljudi su mi obećavali da ću ostati u pozorištu, ali to nije ispunjeno. Taj period u pozorištu bio mi je među lepšim u životu. Moja prva uloga bila je u predstavi „Kako nasmejati gospodara“, gde sam glumio policajca, koji je prekinuo zabavu. Kao što rekoh, to je bila moja prva uloga i ta predstava je pobedila, mislim da je to bilo na prvom Jugoslovenskom festivalu. To je za mene bilo veliko iznenađenje. Prva predstava, pa još pobeda, i rad sa Kokanom Mladenovićem. I kolege su bile sjajne. Mislio sam da je pozorište oaza ljubavi. Ali, posle te predstave to više nije bilo tako. To je bio zadnji momenat gde je ta zajednička igra bila poštovana – rekao je Mikš, a u toj predstavi glumio je sa Slobodanom Ljubičićem, Olgicom Nestorović, Banetom Trifunovićem i Nemanjom Rankovićem, koji je sada umetnički direktor u užičkom pozorištu.
Nakon povratka u Užice sa fakulteta, počeo je saradnju sa Dejanom Petrovićem. U njegovom orkestru je proveo četiri godine, a potom se odselio u Sombor, gde je svirao u grupi Rič Bič.
– To mi je, pored pozorišta, zaista lep period života. Svirali smo svuda, u svim republikama stare Jugoslavije, u Mađarskoj, Austriji, imali smo turneje. Svirali smo i na Egzitu i to na VIP terasi, gde su bili svi poznati. To je bio treći ili četvrti Egzit po redu. Bilo je fenomenalno, tu su bili svi bitni ljudi koji bilo šta važno rade na Egzitu. Najlepše u tom periodu mi je bilo kada smo svirali u Elington džez klubu u Hajatu. U to vreme u Hajatu su odsedali stranci. To je bilo mesto gde smo dogovarali svirke u Mađarskoj, Austriji, Sloveniji. Svirala se samo strana muzika, najviše džez i fank. To je najgospodskija svirka koju sam svirao. Kada smo bili u punom jeku, sponzor nam je bio Levis, pa smo radili fotke, kako bismo promovisali tu firmu tamo gde sviramo žive koncerte i na televizijama – kazao je Mikš.
Ipak, to je bilo vreme kraj devedesetih, kada je bio izražen period nacionalnosti. Iako su bili mešovit sastav, sastavljen od Srba, Bunjevaca i Hrvata, na svojoj koži su osetili šta znači nacionalna netrpeljivost.
– Bili smo u Sloveniji, negde na moru. Bili smo angažovani od strane nekog Slovenca. Svirali smo jednu žurku u hotelu, a u isto vreme su bile ruska, hrvatska i slovenačka žurka. Kroz sve te žurke pojavili smo se na hrvatsku žurku, gde su se odigravale karaoke. Onda je naš pevač, koji se zvao Bogdan Bogdanović, sada pokojni, hteo da se prijavi. Upozorili smo ga da ne ide, jer nema šanse da ga prime. Ipak je otišao, kada je rekao kako se zove, odmah su mu rekli „ne može“. Onda smo imali problema u Zenici, što smo baš tu došli da sviramo,
Nakon rastanka sa Rič Bičom, Mikš se vratio u Užice. Tada se i oženio, a potom dobija decu.
– Počeo sam ponovo sviram sa Dejanom Petrovićem. Tada se oformio orkestar Big Bend, I u tom periodu desio se „Vrtlog“. On je nastao tako što je ta melodija izašla iz mene negde dan-dva od kada mi je supruga javila da je trudna i da nosi blizance. Osetio sam da mi se sve okrenulo kao vrtlog oko mene. I tako je nastao hit. Ceo uspeh te kompozicije se desio zbog te neke esencijalne iskrenosti koja je izašla iz mene i kada je melodija takva, ona jednostavno prodre i ne moram mnogo da radim na njoj. Dejan je ipak puno na njoj radio. A onda je postala ne samo balkanski hit, već i svetski. Gledao sam Japance da to sviraju, a svirala se i u Južnoj Americi. To doživljavam kao nešto zbog čega je vredelo baviti se muzikom.
Na Saboru trubača na Zlatiboru 1999. godine Mikš je dobio nagradu za najboljeg bubnjara.
– To se desilo nekoliko meseci po sviranju u Big Bendu, i kada sam prešao na tu vrstu bubnja. Taj bubanj, u odnosu na bubanj koji ja sviram je naopak. Imao sam problema od početka da se na njega prebacim – nasmejano je rekao naš sagovornik.
Ono što mu je ostalo posebno u sećanju je koncert Svetlane Ražnatović Cece.
– Ja jedino još nisam svirao u simfonijskom orkestru. Svirao sam sa Cecom na Marakani i Ušću, kada sam bio sa Dejanom Petrovićem. To pominjem jer puna Marakana je puna Marakana, ma šta da se događalo. Na tom koncertu tribine i sam teren je bio pun. Izgledalo mi je kao da sam kao u nekom velikom svemirskom brodu i ta strašna energija apluza ili bilo kakvog zvuka od publike je neverovatna. Kada sve to upijete, osećaj je nestvaran. Ja sam posle 15 dana levitirao. Nije bitno čiji je to koncert bio, bitno je to da se doživi.
Posle toga Mikš se, kako kaže, vratio u domaće vode.
– Krećem da sviram na veseljima sa ansamblom Trag i sa još jednim bendom koji se zove Trojka, jer nas je trojica i sviramo pop-rok za svoju dušu. U Trojci idemo da sviramo kada nas neko pozove.
Na pitanje koju on lično voli muziku, odgovorio je:
– Sada sviram svu muziku, ali sam najviše voleo taj period sa Rič Bičom, jer to je period fanki i džez muzike. Odgovara mi tempo te muzike i najviše nju volim da sviram. Volim duvačke sekcije, koje je imao Rič Bič. Kada sam počeo sa njima da sviram jednostavno sam osetio da je sve na svom mestu, osetio sam da sam tamo gde treba da budem. Ja sam čovek od energije i prepoznajem momente kada treba šta uraditi. Ako je meni dosadno na nekoj svirci, onda znam da nešto ne valja.
U Užicu se često dešavalo da je jedan bubnjar svirao u više bendova ili orkestara. Zato smo pitali Mikša, da li sada u Užicu nedostaje bubnjara.
– Bubnjari su deficitarni. Ljudi se teško odlučuju za taj instrument, jer je veliki, ima dosta posla da ih namesti, razmesti, sklopi. Zatim, iako je bubnjar temelj svirke, najmanje je u prvom planu. Onda je razumljivo da se ljudi odluče da budu solisti, da bili frontalno raspoređeni. Ako je nekom upisano da bude bubnjar, onda će biti bubnjar bez greške. Meni je centar pažnje uvek odgovarao, to mi apsolutno prija i slobodno sada mogu da kažem da je gluma pretekla muziku, ne bi mi smetalo, ili obrnuto, ni to mi ne smeta, jer meni je scena duševna hrana, jer tu se najbolje snalazim. Čim izađem na scenu u bilo kojoj varijanti meni prija. Radio sam i na Radio Luni, prvo kao tonac, a posle imao sam autorsku emisiju, gde sam imao uključenja, a ranije sviranje gitare na plaži gde su svi oko mene, pa u grupi, moji su svi oko mene, bio sam u pozorištu na scenu, tako da mi sve to prija. Scena je nešto što mi totalno odgovara.
Međutim, sve je više elektronskog zvuka bubnjeva, a na tu konstataciju Milovan kaže:
– Bubnjara je najlakše zameniti, jer imaju ritam mašine. Postoji jedna kovnica „kratež“, a tako zovemo kada ne ide ceo orkestar ili bend, već dva ili tri muzičara. Ranije su nas tražili u manjem broju, ali mi u Tragu na to ne pristajemo.
Milovan sada radi dva posla. Jedan je sviranje u ansamblu „Trag“, a drugi posao je posao knjigovođe. Ali, ima neke planove, za koje se nada da će ih možda i ostvariti.
– Sada radim dva posla. Pre podne sam knjigovođa, a popodne muzičar. Imam troje dece i samim tim vrlo malo prostora za neki manevar. Ono, čim bi se sada najviše bavio, to je autorska muzika. Ne bih više ni javno svirao, možda samo u specijalnim prilikama, a sve svoje slobodno vreme, uključujući i deo spavanja, provodio bih u studiju stvarajući muziku. Imam puno minijatura, kako ih ja zovem, a to su kao neki džinglovi, koji mi sporadično izlaze i ja ih beležim. Imam ih dosta i kada bih imao mogućnosti mogao bih da uradim album, gde bih mogao i da pevam.
Na kraju razgovora Mikš je o članovima „Traga“ rekao:
– Sarađujem sa divnim ljudima kojima je jedini cilj da zabave one koje ih slušaju. Uživam sa njima da sviram, oni su pune energije, podignu atmosferu, oni su sjajni.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 998)
