ДР ЧЕДОМИР АНТИЋ, НАПРЕДНИ КЛУБ
Проблем је у елитама
– Запад нам је очигледно ненаклоњен, али шта смо ми урадили да стекнемо економску независност и економски унапредимо земљу? –
УН: Политичком сценом доминира Вучић и СНС, најјаче опозиционе странке немају програм, већ само пуку жељу да дођу на власт. Идеолошки све странке су заљубљене у државну (друштвену) својину, тако да већина нормалног света нема за кога да гласа. Има ли у перспективи шансе да се формирају озбиљне странке за које би нормалан човек могао да гласа?
– Србија током претходних четврт века није грађена као демократска држава. Краткотрајна раздобља демократизације пратиле су олигархизација и тајкунизација земље. Под Миошевићем нису постављени темељи слободној и демократској држави и тржишној привреди… Демократске власти су, захваљујући том наслеђу, својој разједињености, али и малом броју истински слободоумних људи у њиховом вођству, донеле неколико врло мањкавих закона и додатно ограничили могућност развоја парламентарне демократије. Да би нова странка била основана и постала парламентарна потребно је читаво богатство. Издржавање странке на националном нивоу кошта у обичним годинама у просеку миллион евра годишње, да би кампања нове странке успела, потребно је да буде скупља и агресивнија од осталих (сетимо се кампања ЛДП и Г17 2006-7 када су се борили за улазак у скупштину или за опстанак). Не познајем никога ко би могао да обезбеди десетак милиона евра странци за коју је крајње неизвесно да би могла да пређе ценсус. Ако би у томе и успео, странка која захтева истинске промене, не би смела да уђе у сваку владајућу коалицију. Притом, странка мора да рачуна на људе, ми више немамо некомпромитованих особа, које знају нешто о политици и економији а имају потребно искуство. Страначке војске су у свим партијама исте…
Зато треба стварати нова поколења стручних, образованих и моралних – то је тежак и дуг процес. До тада могуће су постепене промене одозго. Проблем корумпираних и безидејних странака власти и опозиције је у томе што се после доласка СНС на власт, те њиховог преузимања политике ЛДП-а, показало да српске парламентарне странке немају идеологије нити програме и да је њихова обавеза према ЕУ и САД већа, него према њиховим бирачима. Патриотске странке су, пак, заокупљене формалним статусом Косова и Метохије и екстремизмом.
УН: С обзиром да на сваки помен иоле озбиљнијих реформи одмах радници и бирократе ступају у штрајк, а то свакој досадашњој власти дође као одличан изговор да одустане од реформи, има ли Србија уопште шансе да крене путем продуктивнијег друштва и како до тога доћи? Хоће ли се грађани Србије икада посветити привреди и како створити домаће извознике?
– Отпори су велики, али проблем је у елитама. Све важне парламентарне странке су имале прилику да реформишу државу и њену привреду, али то нису урадиле у већој мери него што су биле приморане из чисто личних и страначких разлога. Реч је о парадоксу: да би били успешан политичар морате имати све особине које Вас дисквалификују као великог државника. Политичари желе мале и видљиве успехе, избегавају потезе који им могу умањити популарност. Странци на то гледају са подсмехом. Такви политичари су код њих могући зато што је изграђена држава и постоји некакав привренди систем који се не реформише у обиму већемо од 2 или 3%. Ја бих Вучића сматрао великим политичарем када би урадио пет ствари које су по својим далеко испод свега онога што је обећао: прво, да кључна питања (ЕУ/НАТО или неутралност, суверенитет или подела Косова са признањем, Србија јединствена или са покрајином Војводином и република или монархија) одлучи народ на поштеном референдум; друго, да заустави капмапању која урушава демкратске установе што је води преко медија који нису у државном власништву (пре свега преко новина Информер и ТВ Пинк); треће, да исплати грађанима оно што им држава дугује, четврто, да из државе имовине реструктуира и потом реформише ПИО фонд тако да из буџета не плаћамо стотине милијарди динара годишње за пензије; и пето, да уведе рестриктиван закон за бробу против монопола… После тога он ће изгубити следеће изборе али ће му Србија захваљивати током многих будућих деценија. Данас је Вучић ширином свог “Ја” далеко превазишао Србију… Тако је нажалост било и са Тадићем и претходно Коштуницом, Ђинђићем и Милошевићем.
УН: Многи мисле да нас најутицајније земље Запада намерно држи у заосталости и док је тако Србија нема шансе да постане сређена и економски нормална земља. Да ли је то утемељено мишљење? Исти ти кажу да после Косова следе Војводина и Санџак. Да ли је то тачно мишљење? Постоје ли неки разлози да циљ Запада буде слаба и сиромашна Србија?
– Када би сваки грађанин Србије добио, рецимо, по 100.000 евра… Где би тај новац завршио? Приватизације Књаза Милоша, Белаћевца… Показују да грађани већином потроше велики новац од приватизације, малобројни промишљенији су покуповали станове у Београду које више углавном немају коме да изнајме, штедео је или инвестирао јако мали број њих. Србија је током претходних петнаест година преко приватизације и донација инкасирала око 40 милијарди евра, позајмила је 17 или 18 милијарди… Запад нам је очигледно ненаклоњен, али шта смо ми урадили да стекнемо економску независност и економски унапредимо земљу? Елите су непогрешиво бирале моћ и новац, а народ је по правилу, сваки пут већином, бирао обећаних 1.000 евра од бесплатних акција уместо раније прокламоване и демократски потврђене политике. У САД, Британији и Немачкој постоје утицајни кругови који желе примену двоструких стандарда, не дозвољавају равноправност српског народа у земљама региона и потпомажу даље распадање Србије. Ми то можемо спречити само ако имамо јасан и изводљив национални државни програм и одговорну економску политику. Ми их током протеклих четврт века углавном нисмо имали.
УН: Косово у Србији или не? Како решити Гордијев чвор?
– Косово и Метохија нису у Србији. Сами смо тако одлучили на изборима 2008. и 2014. године. Данас више није реч о томе да ли ће КиМ бити у саставу Срије већ да ли ће добити пуно међународно признање. Србија је показала какав је њен однос према јужној покрајини тако што је толерисала неактвивност, корупцију и поразе власти на КиМ. Ако је то наша света земља зашто онда нико не летује у Грачаници или проводи зиму у Ораховцу? Колико наших људи је купило по бар 10-ак ари земље на Косову? Зашто се о Видовдану на Газиместану окупи свега пар хиљада грађана – од 100.000 Срба са КиМ и 10 милиона Срба колико их живи на свету?
Наш интерес данас је решавање, а не одлагање Косовског питања. У наше време су сва решења неповољна и временом ће бити још неповољнија. Из Берлина и Вашингтона нам нуде безусловно признање уз обећање да ће нас приближити (не и примити у ЕУ) и да ће нам дати нешто новца. Мислим да питање КиМ надилази саму покрајину и значај те земље и њеног наслеђа. Ако прихватимо безусловно отцепљење показаћемо да нам је држава отворена за сецесију и од “КиМ посебног случаја” постаћемо “Србија посебан случај”. Зато је потребна подела, компромисна. Север КиМ треба да буде реинтегрисан у Србију, Грачаница и друге енклаве треба да добију аутономију, а пет светиња екстрериторијалност. У замену за такав споразум треба признати независност албанске “Репубљик Косова”. Све испод тога је велики, дугорочни државни пораз. Испод поделе не треба ићи по цену ма каквих притисака. Усоталом ако је све око КиМ завршено зашто непрекидно траже од нас да га признамо?
УН: Очигледно је да се елита, барем оно што се под тим традиционално подразумева, бави искључиво собом, личним комодитетом и да је све мање људи спремно учествовати у било каквом јавном дијалогу. Иста је ствар и са медијима, који се све више баве забавом, тако да је јавна сфера углавном сведена на „лајкојвање“ разних будалаштина. Никада није било горе, а никада толико велика незаинтересованост грађанства? Куда све то води?
– Победа реформисаног СНС-а показала је праву природу наше демократије. Настала против воље елита и народне већине наша демократија се угушила у формалностима и корупцији. Данас је Србија незадовоља а гласа за једну те исту политику коју суштински промовишу и власт и опозиција. Разлике су само и искључиво персоналне, са тим што СНС има предност што је добила 50% гласова и нема много утицајних кадрова из елите па се њихова грамзивост и неспособност сместа не виде, као што је то био случај са малим демократским странкама када су биле на власти. Да би се ствари промениле потребно је време и развој нових програма и нове идеологије. Проблем ће бити велики: ми имамо око 34% грађана јако слабог образовања који за СРС/СНС гласају по социјалној линији, додајмо томе 15% бирача популистичког и ауторитарног СПС–а и то је већ готово апсолутна бирача… Како год да страначка вођства мењају политику ови грађани мање-више за њих гласају. Додајмо томе ефекат власти и помоћ САД и ЕУ и створени су услови за дуготрајну владавину. На све то присутна је и безидејност и арикатуралност ДС, СДС, ДСС, Двери… У исходу створени су предуслови за дуготрајну неуставну и ауторитарну владавину садашње власти.
Тони Станковић
