DR ČEDOMIR ANTIĆ, NAPREDNI KLUB
Problem je u elitama
– Zapad nam je očigledno nenaklonjen, ali šta smo mi uradili da steknemo ekonomsku nezavisnost i ekonomski unapredimo zemlju? –
UN: Političkom scenom dominira Vučić i SNS, najjače opozicione stranke nemaju program, već samo puku želju da dođu na vlast. Ideološki sve stranke su zaljubljene u državnu (društvenu) svojinu, tako da većina normalnog sveta nema za koga da glasa. Ima li u perspektivi šanse da se formiraju ozbiljne stranke za koje bi normalan čovek mogao da glasa?
– Srbija tokom prethodnih četvrt veka nije građena kao demokratska država. Kratkotrajna razdoblja demokratizacije pratile su oligarhizacija i tajkunizacija zemlje. Pod Mioševićem nisu postavljeni temelji slobodnoj i demokratskoj državi i tržišnoj privredi… Demokratske vlasti su, zahvaljujući tom nasleđu, svojoj razjedinjenosti, ali i malom broju istinski slobodoumnih ljudi u njihovom vođstvu, donele nekoliko vrlo manjkavih zakona i dodatno ograničili mogućnost razvoja parlamentarne demokratije. Da bi nova stranka bila osnovana i postala parlamentarna potrebno je čitavo bogatstvo. Izdržavanje stranke na nacionalnom nivou košta u običnim godinama u proseku million evra godišnje, da bi kampanja nove stranke uspela, potrebno je da bude skuplja i agresivnija od ostalih (setimo se kampanja LDP i G17 2006-7 kada su se borili za ulazak u skupštinu ili za opstanak). Ne poznajem nikoga ko bi mogao da obezbedi desetak miliona evra stranci za koju je krajnje neizvesno da bi mogla da pređe census. Ako bi u tome i uspeo, stranka koja zahteva istinske promene, ne bi smela da uđe u svaku vladajuću koaliciju. Pritom, stranka mora da računa na ljude, mi više nemamo nekompromitovanih osoba, koje znaju nešto o politici i ekonomiji a imaju potrebno iskustvo. Stranačke vojske su u svim partijama iste…
Zato treba stvarati nova pokolenja stručnih, obrazovanih i moralnih – to je težak i dug proces. Do tada moguće su postepene promene odozgo. Problem korumpiranih i bezidejnih stranaka vlasti i opozicije je u tome što se posle dolaska SNS na vlast, te njihovog preuzimanja politike LDP-a, pokazalo da srpske parlamentarne stranke nemaju ideologije niti programe i da je njihova obaveza prema EU i SAD veća, nego prema njihovim biračima. Patriotske stranke su, pak, zaokupljene formalnim statusom Kosova i Metohije i ekstremizmom.
UN: S obzirom da na svaki pomen iole ozbiljnijih reformi odmah radnici i birokrate stupaju u štrajk, a to svakoj dosadašnjoj vlasti dođe kao odličan izgovor da odustane od reformi, ima li Srbija uopšte šanse da krene putem produktivnijeg društva i kako do toga doći? Hoće li se građani Srbije ikada posvetiti privredi i kako stvoriti domaće izvoznike?
– Otpori su veliki, ali problem je u elitama. Sve važne parlamentarne stranke su imale priliku da reformišu državu i njenu privredu, ali to nisu uradile u većoj meri nego što su bile primorane iz čisto ličnih i stranačkih razloga. Reč je o paradoksu: da bi bili uspešan političar morate imati sve osobine koje Vas diskvalifikuju kao velikog državnika. Političari žele male i vidljive uspehe, izbegavaju poteze koji im mogu umanjiti popularnost. Stranci na to gledaju sa podsmehom. Takvi političari su kod njih mogući zato što je izgrađena država i postoji nekakav privrendi sistem koji se ne reformiše u obimu većemo od 2 ili 3%. Ja bih Vučića smatrao velikim političarem kada bi uradio pet stvari koje su po svojim daleko ispod svega onoga što je obećao: prvo, da ključna pitanja (EU/NATO ili neutralnost, suverenitet ili podela Kosova sa priznanjem, Srbija jedinstvena ili sa pokrajinom Vojvodinom i republika ili monarhija) odluči narod na poštenom referendum; drugo, da zaustavi kapmapanju koja urušava demkratske ustanove što je vodi preko medija koji nisu u državnom vlasništvu (pre svega preko novina Informer i TV Pink); treće, da isplati građanima ono što im država duguje, četvrto, da iz države imovine restruktuira i potom reformiše PIO fond tako da iz budžeta ne plaćamo stotine milijardi dinara godišnje za penzije; i peto, da uvede restriktivan zakon za brobu protiv monopola… Posle toga on će izgubiti sledeće izbore ali će mu Srbija zahvaljivati tokom mnogih budućih decenija. Danas je Vučić širinom svog “Ja” daleko prevazišao Srbiju… Tako je nažalost bilo i sa Tadićem i prethodno Koštunicom, Đinđićem i Miloševićem.
UN: Mnogi misle da nas najuticajnije zemlje Zapada namerno drži u zaostalosti i dok je tako Srbija nema šanse da postane sređena i ekonomski normalna zemlja. Da li je to utemeljeno mišljenje? Isti ti kažu da posle Kosova slede Vojvodina i Sandžak. Da li je to tačno mišljenje? Postoje li neki razlozi da cilj Zapada bude slaba i siromašna Srbija?
– Kada bi svaki građanin Srbije dobio, recimo, po 100.000 evra… Gde bi taj novac završio? Privatizacije Knjaza Miloša, Belaćevca… Pokazuju da građani većinom potroše veliki novac od privatizacije, malobrojni promišljeniji su pokupovali stanove u Beogradu koje više uglavnom nemaju kome da iznajme, štedeo je ili investirao jako mali broj njih. Srbija je tokom prethodnih petnaest godina preko privatizacije i donacija inkasirala oko 40 milijardi evra, pozajmila je 17 ili 18 milijardi… Zapad nam je očigledno nenaklonjen, ali šta smo mi uradili da steknemo ekonomsku nezavisnost i ekonomski unapredimo zemlju? Elite su nepogrešivo birale moć i novac, a narod je po pravilu, svaki put većinom, birao obećanih 1.000 evra od besplatnih akcija umesto ranije proklamovane i demokratski potvrđene politike. U SAD, Britaniji i Nemačkoj postoje uticajni krugovi koji žele primenu dvostrukih standarda, ne dozvoljavaju ravnopravnost srpskog naroda u zemljama regiona i potpomažu dalje raspadanje Srbije. Mi to možemo sprečiti samo ako imamo jasan i izvodljiv nacionalni državni program i odgovornu ekonomsku politiku. Mi ih tokom proteklih četvrt veka uglavnom nismo imali.
UN: Kosovo u Srbiji ili ne? Kako rešiti Gordijev čvor?
– Kosovo i Metohija nisu u Srbiji. Sami smo tako odlučili na izborima 2008. i 2014. godine. Danas više nije reč o tome da li će KiM biti u sastavu Srije već da li će dobiti puno međunarodno priznanje. Srbija je pokazala kakav je njen odnos prema južnoj pokrajini tako što je tolerisala neaktvivnost, korupciju i poraze vlasti na KiM. Ako je to naša sveta zemlja zašto onda niko ne letuje u Gračanici ili provodi zimu u Orahovcu? Koliko naših ljudi je kupilo po bar 10-ak ari zemlje na Kosovu? Zašto se o Vidovdanu na Gazimestanu okupi svega par hiljada građana – od 100.000 Srba sa KiM i 10 miliona Srba koliko ih živi na svetu?
Naš interes danas je rešavanje, a ne odlaganje Kosovskog pitanja. U naše vreme su sva rešenja nepovoljna i vremenom će biti još nepovoljnija. Iz Berlina i Vašingtona nam nude bezuslovno priznanje uz obećanje da će nas približiti (ne i primiti u EU) i da će nam dati nešto novca. Mislim da pitanje KiM nadilazi samu pokrajinu i značaj te zemlje i njenog nasleđa. Ako prihvatimo bezuslovno otcepljenje pokazaćemo da nam je država otvorena za secesiju i od “KiM posebnog slučaja” postaćemo “Srbija poseban slučaj”. Zato je potrebna podela, kompromisna. Sever KiM treba da bude reintegrisan u Srbiju, Gračanica i druge enklave treba da dobiju autonomiju, a pet svetinja ekstreritorijalnost. U zamenu za takav sporazum treba priznati nezavisnost albanske “Republjik Kosova”. Sve ispod toga je veliki, dugoročni državni poraz. Ispod podele ne treba ići po cenu ma kakvih pritisaka. Usotalom ako je sve oko KiM završeno zašto neprekidno traže od nas da ga priznamo?
UN: Očigledno je da se elita, barem ono što se pod tim tradicionalno podrazumeva, bavi isključivo sobom, ličnim komoditetom i da je sve manje ljudi spremno učestvovati u bilo kakvom javnom dijalogu. Ista je stvar i sa medijima, koji se sve više bave zabavom, tako da je javna sfera uglavnom svedena na „lajkojvanje“ raznih budalaština. Nikada nije bilo gore, a nikada toliko velika nezainteresovanost građanstva? Kuda sve to vodi?
– Pobeda reformisanog SNS-a pokazala je pravu prirodu naše demokratije. Nastala protiv volje elita i narodne većine naša demokratija se ugušila u formalnostima i korupciji. Danas je Srbija nezadovolja a glasa za jednu te istu politiku koju suštinski promovišu i vlast i opozicija. Razlike su samo i isključivo personalne, sa tim što SNS ima prednost što je dobila 50% glasova i nema mnogo uticajnih kadrova iz elite pa se njihova gramzivost i nesposobnost smesta ne vide, kao što je to bio slučaj sa malim demokratskim strankama kada su bile na vlasti. Da bi se stvari promenile potrebno je vreme i razvoj novih programa i nove ideologije. Problem će biti veliki: mi imamo oko 34% građana jako slabog obrazovanja koji za SRS/SNS glasaju po socijalnoj liniji, dodajmo tome 15% birača populističkog i autoritarnog SPS–a i to je već gotovo apsolutna birača… Kako god da stranačka vođstva menjaju politiku ovi građani manje-više za njih glasaju. Dodajmo tome efekat vlasti i pomoć SAD i EU i stvoreni su uslovi za dugotrajnu vladavinu. Na sve to prisutna je i bezidejnost i arikaturalnost DS, SDS, DSS, Dveri… U ishodu stvoreni su preduslovi za dugotrajnu neustavnu i autoritarnu vladavinu sadašnje vlasti.
Toni Stanković
