Nezaboravni neimari
Drizovo ime je Jurij. On jedan od najvećih užičkih graditelja svih vremena. Biste nema, a ni naziva zgrade ili ulice, mada je većina građevinskih objekata u ovom gradu podignutih posle Drugog svetskog rata njegovo delo. To su spomenici njemu i njegovom graditeljstvu.
Pored ostalog, rukovodio je radovima na izgradnji Trga partizana, kojim su se Užičani dugo ponosili i govorili da je jedan od najlepših u Jugoslaviji. Pod njegovim budnim okom i staranjem, Građevinsko preduzeće „Zlatibor“ izraslo je u jednu od najpoznatijih firmi u bivšoj Jugoslaviji.
Zarićevo ime je Dušan. Ima bistu ispred Valjaonice bakra, drugih obeležja nema, pa ni na zgradi u Sevojnu gde je sa porodicom stanovao. Ali spomenici njegovom imenu su brojni projekti na kojima je radio i realizovao ih.
Izgradio je, na čistoj ledini, gde nije bilo ni pijaće ni industrijske vode, kanalizacije, ni struje i telefona, pa ni iskusnih radnika, jednu u ono vreme od najvećih fabrika u Evropi; u Sevojnu, dotle nepoznatom selu. Ipak je, sa kursistima, dojučerašnjim čobanima iz okoline Užica i sa Zlatibora, prve godine redovne proizvodnje, izvezao u Sjedinjene Države Amerike 800 tona kvalitetnih proizvoda od bakra!
Ako je Valjaonica bila i dugo ostala zaštićena monopolom, kao jedan od giganata jugoslovenske privrede, koje su popularno nazivali „lokomotivama socijalističkog razvoja“, Drizova građevinska firma je poslovala u uslovima konkurencije, bez pomoći države. Ipak je kolektiv GP Zlatibor iz godine u godinu napredovao i imao pogone u Novom Sadu, Tuzli, Sutomoru…
Samo je jedan neimar Drizo
O Drizovom i Zarićevom radnom doprinosu pisale su tadašnje novine i emitovale radio-stanice. Ali trajna uspomena na njihovo delo „ukucana“ je u monografijama GP Zlatibor i SOUR Valjaonica bakra i aluminijuma, kao i u „Zlatiborskom biografskom leksikonu“.
Tu piše da je Jurij Drizo rođen u Petrogradu, u carskoj Rusiji, 1897. godine, a umro u Užicu 1976. Po zanimanju građevinski inženjer. Realnu gimnaziju završio je u Petrogradu 1914. godine, a Visoku tehničku školu (građevinski fakulet) 1930. u Beogradu. Sredinom 1934. radio je u Tehničkom odeljenju Drinske banovine u Sarajevu, a 1936. dolazi u užički kraj, gde je radio na trasiranju i projektovanju puta Kraljeve vode – Ribnica, Kosjerić – Požega, na izgradnji puta Kraljeve Vode – Nova Varoš. U proleće 1939. radio je na izgradnji puta Perućac – Tara.
Od 1942. živeo je u Užicu. Godine 1946. postavljen je za poverenika za građevinarstvo u Užicu. Potom je bio tehnički direktor preduzeća „Šargan“, pa tehnički rukovodilac na izgradnji Valjaonice bakra u Sevojnu. Tu su se tada prvi put srela, na istom zadatku, ova dva velika neimara. Veliku odgovornost primio je Dizo na sebe kad je skelet valjaonice morao da se betonira u zimskim mesecima. Kranske staze u livnici betonirane su na minus 12 stepeni, po termičkom proračunu Drizovih saaradnika, što je do tada bilo gotovo neizvodljivo.
Po završetku Valjaonice, Drizo 1956. odlazi na čelo građevinskog preduzeća „Zlatibor“ – sve do 1968. U tom periodu ovo preduzeće doživelo je najveće uspehe i izvodilo radove širom Jugoslavije i inostranstvu. O tome kakva je to bila firma govorio je jedan njihov tehničar, hvaleći se svojom firmom. Pričao je da su „Zlatiborci“, zajedno sa beogradskim Kongrapom, pre probili tunel u Sloveniji, nego švajcarske i italijanske firme koje su izvodile radove sa suprotne strane.
Na izgradnji stambene zgrade „kula“ na Trgu partizana u Užicu prvi put je primenjena armirano-betonska konstrukcija i ugrađen temelj u vidu roštilja, dubine 13 metara.
Kad je počela je izgradnja valjaonice aluminijuma, kao penzioner, angažovan je za stručni nadzor nad ovim objektom.
Drizo je pre Drugog svetskog rata dva puta odlikovan Ordenom Svetog Save a posle rata dobio je brojna državna priznanja.
Stanovao je sa porodicom u prizemlju zgrade preko puta stare Robne kuće, što govori o njegovoj izuzetnoj skromnosti. Nikad se nije, osim znanjem, isticao mimo ostalih sugrađana, pa su ga svi uvažavali.
Drizov jarac
Drizo je bio duševan čovek. Voleo je ne samo ljude nego i životinje. To su njegovi saradnici znali, pa mu je neko, dok je bio tehnički rukovodilac izgradnje valjaonice bakra, poklonio jare, koje je izraslo u golemu rogatu jarčinu.
Zvali su ga Drizov jarac i kretao se slobodno među graditeljima. Ponašao se gotovo kao da je ljudski stvor. Ipak su ga se deca plašila, videći ga sa onolikim rogovima.
Ulazio je i u kancelarije i druge radne prostorije. Svi su ga voleli i nisu ga terali. Ipak je iznenada nestao posle dve godine. U sećanje na njega, sevojnički fudbalski klub uzeo je jarca za klupski amblem.
Nezaboravni Piroćanac
Autor teksta o Zariću u „Zlatiborskom biografskom leksikonu“ zapisao je da je Dušan rođen u Pirotu 1911. godine, a umro u Beogradu 1967. Po struci je inženjer projektant. Bio je prvi direktor Valjaonice bakra u Sevojnu i univerzitetski profesor.
Završio je elektro-mašinski fakulet u Beogradu 1934. godine. Radio je u Skoplju kao profesor u Industrijsko-zanatskoj školi. Zatim je bio direktor Građevinske zanatske škole u Crnoj Travi, a od 1937. bio tehnički direktor fabrike „Tigar“ u Pirotu.
Učestvovao je u izradi projekta hidrocentrale Treska (Skoplje) i Temac (Pirot). A od 1945. radio u Generalnoj direkciji za metalurgiju Srbije. Učestvovao je posle rata u pokretanju proizvodnje u preduzeću „Rade Končar“ u Zagrebu , „Iskra“ u Kranju i u Slovenskoj Bistrici.
Krajem 1947. postavljen je za generalnog inženjera Generalne direkcije savezne industrije bakra i aluminijuma. Bio je šef sekcije obijenih metala pri Poljsko-jugoslovenskoj tehničkoj saradnji, delegat pri Reparacionoj komisiji 1949. za preuzimanje reparacionih mašina iz Nemačke. Sa stranim stručnjacima izradio je idejni projekat valjaonice bakra i bakarnih legura – Sevojno. A 1950. bio u jugoslovenskoj delegaciji za sastav privrednih ugovora sa Nemačkom, gde je detaljno razradio i potpisao ugovor i specifikaciju o isporuci mašina i uređaja za valjaonicu u Sevojnu. Njegov doprinos izgradnji valjaonice je nemerljiv.
Od 1958. bio je savetnik u Sekretarijatu za industriju Srbije, gde je najviše radio na izradi programa prerade bakra i izgradnji pogona u Boru. Bio je vanredni profesor na Tehnološkom fakultetu u Beogradu i dugogodišnji predsednik Društva „Nikola Tesla“ i predsednik Udruženja inženjera i tehničara Jugoslavije. Odlikovan je ordenom rada prvog reda i zlatnom medaljom „Nikola Tesla“.
Sevojno je imalo takoreći privilegiju – što govori i o tome koliki se značaj pridavao ovoj fabrici u izgradnji – da za direktora ima jednog od najobrazovanih i najiskusnijih stručnjaka u tadašnjoj Jugoslaviji.
Krasile su ga mnoge ljudske vrline, na prvom mestu izuzetno poštenje. Bio je dostojanstvenog držanja, štitio je ugled i sredstva preduzeća koliko god je mogao. Bio je čovek bez poroka: ni kocka, ni alkohol, niti išta drugo slično. Jedino ga je interesovala struka i rad.
Njegovo ime izgovaralo se sa uvažavanjem. Kad je prolazio fabričkim halama, samo se čulo zujanje mašina i radne komande. Nikome se u prolazu ne bi obraćao, ni da pohvali, ni da pokudi. To je činio kad bi se vratio, telefonski ili pozivanjem u svoju kancelariju. I inženjeri i upravnici pogona bili su njegovim držanjem i pojavom kao opčinjeni i pratili ga kao osvedočenog i opštepriznatog rukovodioca i stručnjaka.
Kažu da je toliko vodio računa o svakom dinaru, da su i Nemci u pregovorima bili zapanjeni. Štedljiv, kao pravi Piroćanac. U inostranstvu je odsedao u najskromnijim hotelima. Pokušali su više puta da ga podmite. Jednom su mu Nemci poklonili najnoviji tip „mercedesa“. Nije se dao iznenaditi. On je taj automobil poklonio užičkoj opštini. Drtugi put, poklonili su mu najnoviji „volvo“. On ga poklonio užičkim društevno-politčkim organizacijama, što je danas nezamislivo, i od privrednika, a pogotovo političara.
Bio je promišljen i dalekovid u svemu. O tome govori i ovo sećanje Milojka Jovančića, predsednika Upravnog odbora u Zarićevo vreme. Onih dana kad je fabrika krenula u redovnu proizvodnju, sedeo je na terasi hotela Mejug u Sevojnu sa direktorom Zarićem. Seća se Milojko da se direktor zagledao u pravcu fabrike koja je svojim novim krovovima dominirala okolinom. U jednom trenutku je, kao za sebe, izgovorio: “Bože, moj Milojko, pustismo mi u rad ovu našu vodenicu!“ Milojko gotovo uvređeno skače i kaže: „Ma, kakvu vodenicu, direktore, kad je ovo jedna od najvećih valjaonica bakra u Evropi!“ Zarić mu nije odgovorio, nego dodao: „Bože, moj Milojko, moraćemo mi što pre u ovoj vodenici da počenemo proizvoditi kolače!“
Tek kasnije Milojko je u punoj meri shvatio na šta je direktor mislio. Setio se toga i kada je predsednik Tito 1972. godine, posle boravka u Sevojnu, govoreći radnicima novosadske „Pobede“, izgovorio ove reči: „Juče sam onima u Sevojnu rekao da, bogamu, pređu na više faze prerade i počnu izvoziti rad, a ne samo poluproizvode!“
(Tih dana je u jednom broju nemačkog časopisa „Kupfer“ (bakar) pisalo da se na svakih 10.000 tona poluproizvoda od bakra može zaposliti oko 50.000 radnika. A Sevojno je tada bilo dostiglo godišnju produkciju od oko 30.000 tona valjanih i vučenih prizoda od bakra i njegovih legura.)
Prvi sevojnički kadrovik inženjer Stanko Latković predlagao je još u to davno vreme da se u Sevojnu, u ondašnjem hotelu Mejug, kasnije pretvorenom u mlekaru, osnuje institut za obojene metale. Da je bilo volje ili para i za to, možda bi danas Sevojno bilo najpoznatiji naučno-istraživački cenar za obojene metale u ovim delu Evrope, kao što je nekad valjaonica bila jedna od najvećih fabrika za preradu bakra!
Gde graditi stanove
Možda je za čitaoce zanimljivo i ovo. Kad se odlučivalo gde graditi stanove za radnike valjaonice, Zarić je bio za to da se grade u Sevojnu, sa okućnicama, na severnoj strani Sevojničkog polja i na nezauzetim površinama grada, da se ne bi rušilo pa gradilo. Međutim, partijski kadrovi u organima utravljanja nadglasali su ga, pozivajući se na „obavezu“ poratnih generacija da se modernizuje Užice, koje je bilo centar jugoslovenske revolucije, ne štedeći ni uže gradsko jezgro.
Danas je teško odgovoriti na pitanje šta bi bilo bolje. Jedan ovdašnji uča starije generacije nedavno reče da je danas Užice jedna velika prenaseljena rupa. Ali je istovremeno i grad svetlih stambenih vertikala.
Možda je Dušan hteo da ostane još u Sevojnu. Govorkalo se da je nekim partijskim kadrovima smetao. A šta je osećao prema Sevojnu, može se zaključiti iz ovog sećanja livca Branka Šuljagića, junaka romana „Drugo imanje“ književnice Milke Žicine. On se zatekao kod portirnice baš kad je Dušan napuštao Sevojno. Nije mu promaklo da se direktor zaplakao. Suze su mu, seća se, tekle niz lice i nije ih pokušavao da obriše, kao da ih nije bio ni svestan.
Imao je dosta mladih saradnika koji su pristizali sa fakuleta. Među njima su bili prvi inženjeri upravnici pogona. Godine 1952. pristigli su prvi stipendisti, među njima: Ratko Savković, upravnik pogona Livnice, Slavko Bobar, upravnik pogona Valjaonice, Vlajko Brković, upravnik pogona Presaonice, Slobodan Čukalović i Ranko Vurdelja u tehničkoj pripremi.
Treba pomenuti još jednog njegovog saradnika, koji je ostao upamćen po velikoj stručnosti i brizi o radnoj disciplini. Bio je to inženjer Milorad Naumović, koji je studirao na pariskoj Sorboni, i bio rukovodilac montaže i prvi tehnički direktor. Iako u godinama, mogao se svakog trenutka zadesiti na svakom radnom mestu. Teško onome ko bi tog trenutka bio besposlen. Samo bi mu rekao: „Sinko, idu sutra kod Srba!“ A to je značilo: kapu u šake i ne vraćaj se u preduzeće.
Na kraju, „sve može biti, ali jedno ne može“, kako nobelovac Andrić piše u romanu na „Drini ćuprija“. „Ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih, a duševnih ljudi, koji će za božju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi njih nestalo, to bi zančilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta. To ne može biti“. Takvi su bili i njih dvojica, neimari Dušan Zarić i Jurij Drizo.
Milutin Jovičić
