АРАНЂЕЛ ПЕТРОВИЋ, ЂАКОН
– Да би смо могли на прави начин разумети обичаје везане за последње дане поста и сам Васкрс, морамо се пре свега подсетити Христовог страдања – Такође, требали би истаћи значај и смисао Христове жртве и видети како се Црква кроз богослужења ”сећа” свих ових догађаја, па ће нам онда и обичаји који су саставни део прославе празника бити много разумљивији и ближи. Следујући Христовим речима да се род људски спасава постом и молитвом, Црква је установила васкршњи пост који је због дужине трајања назван света Четрдесетница, а која се завршава прославом празника Лазареве суботе и Цвети, док се последња недеља поста издваја као најбитнији део и носи назив Страсна недеља. Словенска реч ”страст” значи страдање, и ми се у свим данима ове недеље сећамо последњих догађаја из Христовог живота на земљи и Његовог спасоносног страдања, па зато и сви дани ове недеље имају префикс велики. А на Велики Четвртак, Господ Исус Христос је пре него што ће бити ухваћен од стране римских власти и јеврејских просвештеника, и једним брзим и неправедним суђењем бити разапет на крст, установио Свету Литургију као најважнију службу Цркве. И управо у Литургији, сви ми имамо прилику да се кроз причешће под видом хлеба и вина, који се у току службе претварају у истинско Тело и истинску Крв Христову, причестимо самим Господом. Морамо знати да је све до Христовог страдања, човек на различите начине покушавао да умилостиви и дође до Бога, а ти начини су подразумевали пре свега приношење Богу крвних животињских жртава. Али, нити је проливена крв тих жртава чистила грехе народне, нити су мирис и дим од спаљивања изливали благодат људима. И будући да човек човека спасити није могао, Бог је послао Сина свог Јединородног да дође у свет, покаже људима пут којим треба да ходимо и подари нам спасење. Све то је Христос урадио установивши Литургију и приневши себе на крст, као последњу крвну жртву за спасење целокупног рода човечанског. Из тог разлога, најбитнија служба Цркве јесте бескрвни принос и служба благодарења Богу, и зато се баш у данима страсне недеље Литургија служи сваки дан изузев Великог Петка – објаснио је ђакон Петровић.
– Зато говорећи о обичајима везаним за Васкрс, морамо нагласити да би најбитнији ”обичај” пре свега морао бити присуство на богослужењима, као и активно учествовање у њима. На Велики Понедељак, Велики Уторак и Велику Среду се служи литургија Пређеосвећених дарова, док се на Велики Четвртак и Велику Суботу служи литургија светог Василија Великог. Такође, на Велики Четвртак у вечерњим часовима се служи служба која у себи садржи и читање 12 одломака из Јеванђеља, и понегде можемо срести обичај да се у току читања ових јеванђеља и клечи, иако то није правило. То је произашло из тога да народ није долазио на богослужења у току свете четрдесетнице, чија богослужења садрже поклоне, клечања и метаније, па је из тог разлога то увршћено у ову службу, да би бар на неки начин искусили покајничке елементе богатих и садржајних великопосних служби. Ипак, за данашње време када се службе држе редовно и где народ долази на исте, нема потребе инсистирати на томе.
Имајући разумевања да не може свако због здравља, обавеза, посла, школе или породице да пости цео пост и да присуствује на свим службама, Црква нам истиче последњу недељу поста као обавезну за пост сваком хришћанину, и већ поменути Велики Четвртак, Велики Петак и Васкрс као три дана када би смо обавезно морали бити у храму. Служба Великог Петка је најспецифичнија од свих, као што се и тај дан издваја мимо свих у току године. Тада се у току вечерње службе износи плаштаница, која симболизује Христов гроб и управо је Христово полагање у гроб и приказано на њој, а верници је целивају и провлаче се испод ње. Провлачење симболизује Христов силазак у Ад, и немогућност да га смрт задржи. Оно што је битно нагласити јесте и то да је Велики Петак дан који је у народ познат и као ”тужни” дан, и тога дана је најстрожији пост. Познато је да тада строго посте чак и они верници који су у овом тренутку далеко од вере и Цркве. А зашто је то тако, разумећемо тек кад разумемо шта се Спаситељу и Господу десило на Велики Петак. На тај најсрамотнији дан у историји човечанства, човек се усудио подићи руку на Творца, и не само то већ и убити Христа који је дошао да нас спасе. И баш кроз крст, Христос и доноси спасење нама, али морамо бити свесни да је Његово страдање било реално и веома окрутно. Врло организовано, Јевреји су Христа ухватили, водили га код првосвештеника и старешина на суђење, које је било препуно лажи и лажних сведока. А у процесу осуђивања, Спаситеља су пљували, вређали, ударали, свлачили му хаљине, шамарали га, ставили му и трнов венац на главу, и тако изубијаном и измученом дали крст да га носи уз брдо, где ће бити разапет. Да га носи кроз народ који га је непрестано вређао, гурао, исмевао, и од којих се само један човек нашао довољно храбар да му помогне изнети крст на Голготу. Затим су га приковали на крст, кроз обе руке и ноге ударили ми клинове, па му чак и на крсту у последњим тренуцима и мукама, уместо воде давали сирће. Е све те муке, страшне да горе бити не могу, Господ је с љубављу прихватио, и за све нас положио живот. Ако све то знамо, и ако имамо трунке вере и љубави према Богу, на Велики Петак када је Бог, кога ми љубимо и у кога верујемо пострадао, наравно да нам није ни до песме, ни игре, већ се тада имамо обавезу кајати за своје грехове, бити у Цркви на богослужењима, и кроз строги пост састрадавати са Спаситељем – рекао је наш саговорник.
На Велики Четвртак или Велики Петак најчешће се фарбају и васкршња јаја. Према речима ђакона Петровића то је „један од најупечатљивијих обичаја везаних за овај празник“.
– Јаја се фарбају у црвену боју која симболизује Христову невину крв, а прво обојено јаје се сматра ”чуваркућом” и оставља се да стоји до следеће године. Црква је за обележје васкрсења Христовог узела јаје, јер је оно симбол живота, односно носи у себи симболику новог живота, који нам је Христос васкрсењем подарио. И да не заборавимо, на сам празник Васкрса, место свакога од нас јесте Црква и Света Литургија. Господ је кроз страдање и васкрсење победио грех, смрт и ђавола, те једине и последње непријатеље које човек сам победити није могао. На једној од икона Васкрсења можемо видети како Христос из Ада изводи све старозаветне праведнике, од Адама и Еве па до Његовог времена, јер нико од њих, иако су живели светим животом, није могао победити окове смрти. Ти окове и свезе смрти и ђавола су се пред Христом распали, и Син Божији васкрсењем дарује човеку смисао живота. Дарује нам свима радост о томе да смртни час није крај, већ само уснуће. Дарује нам нови живот. Тој истини се морамо сви радовати, и на Васкрс као најважнији празник, ускладити своје планове и обавезе да се нађемо у Цркви и заједно ускликнемо тај диван поздрав Христос васкрсе! Да се искрено помолимо, и да се причешћем сједиnимо са Богом и потрудимо да кроз Васкрс препознамо једину лађу спасења, и покушамо пронаћи своје место на њој. Карту смо сви стекли кроз крштење, али сама карта не значи ништа, уколико нас нема на самом броду. Нека би нас све васкрсли Христос укрепио и даровао нам снаге да кроз веру и подвиг стигнемо до Њега. Христос васкрсе! – рекао је ђакон Аранђел Петровић.
З. Глигоријевић
Јаје је симбол живота
Prethodni tekst