SRĐAN RISTANOVIĆ – “PAHULJICA”
Tekstilno preduzeće „Pahuljica” na Beloj Zemlji je porodična firma, koja postoji već 25 godina. U svom veku je prošla nekoliko faza, pamti i kada je bila uspešna, ali i momente kada je padala. Ipak, sada krupnim koracima grabi napred.
„Pahuljicom“ sada upravljaju otac Radan i sinovi Srđan i Ivan.
– Moj otac Radan je osnovao „Pahuljicu“ pre pre 25 godina. To je porodična firma u kojoj otac, brat i ja imamo svoje funkcije i obaveze koje smo podelili, ali, svakog momenta ako nekome treba pomoć uskačemo i pomažemo. Otac je iz radnog odnosa 1992. godine počeo da radi sa tekstilom na nagovor njegovog strica Dragoslava, koji je bio direktor vezionice u Zvorniku. Prvi artikal koji smo počeli da radimo bio je jastuk od mlevenog sunđera. Ariljci su dosta radili naramenice i mi smo uzimali od njih otpad sunđera. Otac je sam konstruisao mašinu za pravljenje pahuljica od sunđera i zato se firma nazvala „Pahuljica“. Krenuli smo sa tim jednim proizvodom, a potom se proširili na posteljni program, kućni tektil. To je bilo 2005. godine, kada je otac napustio železnicu – rekao je Srđan Ristanović.
Početak rada ove firme bio je skroman i radilo se u kući u kojoj su živeli. Osim članova porodice, u proizvodnji su bila dva do tri radnika. Posle desetak godina, kada je posla bilo sve više, uzeli su u zakup objekat na Beloj Zemlji.
– Od 2003. godine krenuli smo da radimo sa frotirom kućni tekstil. Sve se to i dalje radilo u kući na dve etaže. U prizemlju je bila vezionica, magacin gotovih proizvoda i linija za frotir, na spratu smo živeli, a na potkrovlju je bila krojačnica i šivara. Imali smo još tri magacina koji smo iznajmljivali u komšiluku. Na tržište smo se lepo probili. U Srbiji smo sa robom snabdevali 70 objekata, imali smo četiri svoja maloprodajna objekta, jedan u Beogradu, dva na Zlatiboru i jedan u Užicu, imali smo veleprodaju u Budvi i snabdevali 50 prodavnica u Crnoj Gori. Taj program kućnog tekstila je išao dobro, jer smo imali dosta dobar kvalitet i bili smo prepoznatljivi u celoj Srbiji. Tako smo radili do 2002. godine, kada smo uzeli u zakup poslovni prostor na Beloj zemlji. Tu smo nastavili da radimo taj program. Imali smo dosta bolje uslove da povećamo i broj radnika. Opredelili smo da jedan deo proizvodnje preusmerimo na neke lon poslove, koji su bili aktuelni u celoj Srbiji. Radi se o poslovima koji su uglavnom bili rađeni za Nemačku. Objavili smo konkurs i zapošljavali radnike, koji su se obučavali za te lon poslove. U tom nekom periodu imali smo oko 110 radnika – kazao je Srđan i dodao da su, prema njegovom mišljenju, ti lon poslovi bili velika greška.
– Zbog tih poslova, gde smo praktično radili tuđe proizvode, zapostavili smo i zanemarili naše poslove. Konkurencija nas je u nekom momentu progutala. Dosta je došlo robe iz Kine i Turske, koja je mnogo jeftinija nego naša, a nije bila ni blizu našem kvalitetu. Inače, i klima tog tekstila za kuću se potpuno promenila. Primetio sam da je nekada posteljina bila obavezan poklon za kuću, da se odnose kao poklon na neko slavlje. Sada ljudi više umesto poklona daju novac. Tako da smo došli u situaciju da se nismo mogli vratiti na tržište, ali smo nastavili sa lon poslovima. Oni su nam dobro išli sve do 2009. godine. Imali smo stotinu radnika, ali to je bila ogromna briga. Iz nekih okvira koji su bili porodični, mi smo prešli u industriju. Morali smo da kontrolišemo radnike da ispune normu i u svemu tome čovek postaje drugačiji i nervozan, nije to posao koji svako može da radi. Traže se količine i komadi, sve je uračunato u sekundu i jednostavno ljudski faktor izostaje, a sve se gleda kroz minut da li je zarađeno ili nije. Došle su i subvencije koje su počele da se daju nerazvijenim krajevima. Ljudi su uzimali te subvencije za zapošljavanje radnika, samo da im ta subvencija ostane kao zarada. Cenu minuta su spustili na 3 centa, iako je u tom trenutku bila jedina normalna i isplativa od 8 do 10 centi. To su uradili na jugu i istoku Srbije, a ovde kod nas Priboj i Prijepolje. I onda jednostavno mi nismo bili interesantni. Došli smo u situaciju da smanjujemo broj radnika, iako smo u to vreme radili za jake svetske brendove, koji su mogli da plaćaju dobru cenu. Međutim, tržište je određivalo ponudu i potražnju, pa su i te firme počele da smanjuju cenu minuta. U toj 2009. godini smo ostali bez ugovora sa italijanskom firmom i morali smo jedan deo radnika da otpustimo. Najveći deo je dobio otpremninu i ostali smo sa 30 radnika. Sa tih 30 radnika smo birali poslove, jer je tako lakše raditi. I tako naredne tri do četiri godine. Lagano smo prelazili na ovaj posao koji sada radimo, podigli smo na neki nivo sa kojim može normalno da se funkcioniše. Sada radimo tekstilni program za ugostiteljstvo i hotelijerstvo. Praktično ono što smo radili nekada za domaćinstva, sada smo preselili u hotele i restorane, a radimo i za klinike i bolnice, vrtiće. Znači, neke konkretne narudžbine koje su precizirane ugovorom – kazao je naš sagovornik.
U sklopu proizvodnje “Pahuljica“ ima vezionicu, gde može da brenderi sve stvari, perionicu, veliku krojačnicu, imaju zaposlenih 20 radnika i kapacitete mogu da povećaju pod ugovorom, ako se dobiju neki veći poslovi. Takođe, imaju i više kooperanata sa kojima sarađuju.
U svom tom proteklom periodu preduzeće je imalo nekoliko kritičnih situacija. Srđan navodi da je prvi kritičan udar bio u vreme inflacije, kada su odradili kontigent za robne kuće „Nama“ i praktično ostali bez godišnje zarade. Takođe, Srđan kaže, da su imali veliki kredit koji su do 2010. godine uspeli da vrate, ali da im je taj kredit bio veliko opterećenje. Posle toga, u poslove se ulazilo mnogo lakše i bez opterećenja.
– U planu nam je proširenja tržišta u Crnoj Gori sa kojima dosta radimo. Tu bi trebalo da otvorimo predstavništvo. Dosta radimo sa hotelima na Zlatiboru, imamo poslove u Beogradu, kao i izvozne poslova. Sada smo u pregovorima sa dve nemačke firme, poslali smo uzorke, i čekamo odgovor – rekao je Srđan.
Sada maloprodajni objekat imaju u Užicu, kod starog železničkog mosta.
– Snadbevamo ga robom koja se radi za hotele i restorane, a radimo sa drugim proizvođačima iz Arilja, Loznice i Prijepolja od kojih uzimamo njihovu robu i u našoj prodavnici prodajemo. To je naš lokal i nismo hteli da ga zatvaramo – dodao je Srđan.
Pored toga, rade dosta tendere za bolnice i vrtiće sa posteljinama, peškirima, frotirima. Frotir uvoze iz Makedonije.
– Praktično imamo zaokruženu priču naših proizvoda, ne zavisimo od nekih stranih firmi, borimo se na tržištu, jer ima dosta firmi koje se bave sa tekstilom. Mi radimo sa kvalitetnim češkim materijalima, češki damast. Igramo na loptu dobrog kvaliteta i onog što ne može svako da ponudi. Kada se negde pojavimo sa imenom “Pahuljica”, svi prepoznaju kvalitet. Sadašnje stanje u preduzeću je onakvo o kakvom smo maštali. Radnici koji su ostali su kvalitetni i mogu da radi u svim fazama. To je velika prednost – zaključio je Srđan i dodao da je u toku uvođenje i nekog novog standarda, za koji se nadaju da će dobiti neke subvencije od Kancelarije za regionalni razvoj.
Zvezdana Gligorijević
