DARIO MILOSAVLJEVIĆ – ARS NOVA I „MAESTRO“
Dario Milosavljević je tvorac jedinstvene ustanove u gradu, pa i u Srbiji, u kojoj su obuhvaćeni različiti oblici muzičkog obrazovanja. Na stvaranju toga radio je skoro dve decenije. Ujedno je i vođa orkestra „Maestro“, koji je specifičan po svom zabavljačkom delu.
Dario je rođen u Zenici, gde je završio nižu muzičku školu. Počeo je rat i došao je u Beograd i upisao srednju muzičku školu, ali ga je put 1996. godine odveo u Sloveniju. Bio je šest meseci i kako kaže, nije mogao da se adaptira, i došao je u Užice. Inače, sa pet godina krenuo je na privatne časove klavira, a sa 9 na časove violine. Razvijanje i pokretač tog muzičkog talenta u njemu bila je njegova starija sestra Aleksandra, koja je već bila u tim vodama.
– Završio sam Srednju muzičku školu i uporedo sam se oženio ovde u Užicu. Sa profesionalnom pedagogijom počeo sam 1998. godine, kada sam bio na zameni u Muzičkoj školi. Od 2000. godine počeo sam da radim u privatnoj muzičkoj školi „Pro art“. Vladimir Bogićević me pozvao da predajem na početku samo klavir, a kasnije, kada je bilo interesovanja dece, držao sam i odsek violine. I to je tako funkcionisalo do pre 10 godina. Vlade je otišao u drugim poslom, a ja sam nastavio sa školom, samo što sam je preimenovao u „Ars nova“ što znači Nova umetnost. Imao sam ideju da radim nešto drugačije, što će biti slično programu državnih škola, ali prilagođeno deci 21. veka. To znači da bude prilagođeno njihovim interesovanjima u muzičkim pravcima, jer generalno deca su izolovana od klasične muzike, a to kažem iz iskustva. Oni pristaju da steknu znanje na temeljima klasike, ali oni to jednostavno ne slušaju, njih klasika ne zanima. U našoj školi smo uspeli da klasičnu muziku prilagodimo tako što smo napravili aranžmane koji su približni njima, odnosno vremenu u kom žive. Na primer, neka klasična kompozicija se obradi u nekom džez maniru ili nekom pop-rok stilu i slično. Onda im je to mnogo interesantnije, oni to prihvataju i ujedno pamte klasiku, jer to je muzika koja je postojala i koja će postojati. Ako nisu upoznati sa klasičnom muzikom, prosto sužavaju svoje opšte obrazovanje – objasnio je Dario.
U „Ars Nova“ radi većina kolega, koja nisu ograničeni kao u državnim školama, već imaju slobodu svog rada.
– Samim tim, kada pedagoškom radniku date slobodu u načinu predavanja, u odabiru programa i u odnosu sa decom, on prosto može da modifikuje svoj rad prema detetu, njegovim ambicijama, sposobnostima, afinetitima, i sve to krene u drugačijem smeru. Važno je da su svi zadovoljni, i dete, i nastavnik, a to je suština interaktivne nastave, da se dopunjuju i naprave rezultat. Jedna mana celog programa i privatnih škola je to što ne možemo da nateramo dete da vežba. Jedino mogu da ga motivišem. Trudimo se da iz njega izvučemo maksimum, dok kod državnih škola imamo jasno određen program kroz koje dete mora da prođe. Kod svakog deteta nisu iste motoričke sposobnosti, radne navike, intelektualne sposobnosti, a sve to utiče na rezultat jednog đaka.
U ovoj jedinstvenoj školi postoje odseci za klavir, violinu, harmoniku, sve tipove gitara od klasične, akustične do električne i bas gitare, solo pevanje, saksofon i klarinet, a od prošle godine otvore je odsek flaute i udaraljki.
– Većina ovih odseka, sem električne gitare, ima i u državnim školama, ali nema udaraljke kao predmet i bubanj kao ceo set.
Deci koja nisu mogla da upišu državnu školu, koja su talentovana, a prestarela za državnu školu, „Ars Nova“ je jedina šansa da u nekim vanrednim rokovima završe nižu muzičku školu i da steknu pravo da upišu srednju muzičku školu.
– Mi to aktivno radimo već poslednjih deset godina. Naravno, ti đaci upisuju srednju u Užicu ili negde na strani. To je velika mogućnost za grad, jer ovakva ustanova postoji samo u Užicu i u celoj Srbiji ne postoji škola sa ovolikim brojem odseka. Postoje usko specijalizovane škole samo za gitaru ili neki drugi instrument. Iz naše škole otvoreno je pet škola u Srbiji, jer neke kolege odu u drugi grad i otvore svoju školu, ali samo za jedan instrument. Tako su nastale školu u Kraljevu, dve u Kragujevcu i jedna škola u Beogradu. Inače, nemam animozitet prema državnim školama, ali mi je ovo prvi put da javno kažem da sam dosta uradio za grad, iako nisam Užičanin, a pri tom nisam imao nikakvu pomoć – rekao je Dario i dodao da u njegovu školu dolaze uglavnom deca koja nisu za državnu školu, i to uzrasta od 4 do 9 godina, i od 10 do 80 godina.
Interesantno je da su imali za đake penzionere, starije od 60 godina, pa do 80 godina, ali i strance.
– Interesovanje starijih krenulo je od 2009. godine i oni su dolazili kod nas da se obuče, kako bi mogli sa prijateljima da odsviraju određeni broj pesama. Imamo gospođu koja živi u Nemačkoj i leti kada dođe u Užice ona dolazi kod nas, jer je njen unuk naš učenik. U našu školu dolaze deca iz svih opština Zlatiborskog okruga, kao i stranci. Čak je i jedan Grk dolazi na solo pevanje, a otac mu je, nažalost sada pokojni, poznati pevač. Taj Grk već tri godine po tri meseca dolaz leti kod nas. Imamo devojčicu koja živi u Dubaiju, koja dolazi sa bratom i sestrom – rekao je Dario.
Ponekad dođe dete i od 9 godina, koje nije uspelo da se upiše u državnu školu, jer je na testu muzičkih sposobnosti podbaci iz određenih razloga, ali je zaista vredno i voli muziku.
– Ono će svojim radom te nedostatke u talentu da prevaziđe i da bude bolje od dece koja su imali maksimalan broj bodova. Teško je napraviti procenu na duži vremenski period, a roditelji, već posle mesec ili dva, traže neki izveštaj kako njegovo dete napreduje. Ja imam otvoren odnos sa roditeljima. Imam roditelje koji mi kažu da dete nije dovoljno motivisano. E onda tražim način da ga motivišem, da bi dete bilo uspešno u muzici, i uopšte u tom učenju i muzičkom razvoju. Tražim način kako nastavnik treba da bude uključen u njegov rad, ali isto tako mora i dete i roditelj. Naravno, ne u smislu da roditelj sedi sa korbačem iznad dečije glave, da bi ono vežbalo. Jedna od osnovnih stavki kod nas u školi je da svaki kolega koji radi sa detetom, ne sme da dozvoli da zbog njega dete zamrzi muziku – rekao je naš sagovornik.
Muzika je za Daria nešto što celu planetu povezuje i on kaže da nema čoveka na planeti koji ne voli muziku i koji ne sluša nešto.
– Znači, muzika je jako i moćno sredstvo za povezivanje ljudi. Ako smo svesni toga, onda treba da omogućimo ljudima da se u skladu sa svojim mogućnostima obrazuju. Veoma često, oni od 25 do 30 godina, pitaju da li su prestari za muziku. Kada im pokažem fotografije sa mnogo starijim od njih, onda shvate da je sasvim normalno u njihovim godinama da uče da sviraju ili pevaju.
„Ars Nova“ je jedinstvena i po tome što se u radu, kako kaže Dario, primenjuje metod nekih zapadnih škola, koji je vrlo malo poznat kroz literaturu, a uz konsultacije sa kolegama iz Kanade i Amerike, na osnovu toga napravili su modifikaciju tzv. „suziki“ modela ili „suziki“ metode učenja instrumenta.
– Suština toga je da se veoma mala deca uključuju u učenje instrumenta i uporedo sa njima se uključuju i roditelji. Pošto je roditelj najbolji edukator, jer od majke dete nauči da govori, samim tim roditelj postaje edukator, a dete je učenik. U početku sam ja edukator i detetu i roditelju, a posle izvesnog vremena ja postajem mentor roditelju, koji postaje edukator svom detetu. Samim tim počinje i svakodnevni rad kod kuće i rad na času, a rezultat je kvalitet i da dete, shodno svom uzrastu, intelektualnom i fizičkom razvoju, jer to su ipak mala deca, nauče da sviraju čak i pre nego što nauče da govore. Mi tu proces zaokružujemo. Sa tim sam počeo da radim pre 10 godina. Ima zainteresovanih, ali živimo u vremenu gde se muzika stavlja na nivo komercijalne upotrebljivosti – pojasnio je „suziki“ metod učenja naš sagovornik.
Inače, kod njega često dolaze roditelji koji traže da njihovo dete nauče „malo“, kako bi moglo da svira komercijalnu muziku po svadbama. Njegov stav je sasvim suprotan od toga „malo“.
– Ja sam neko koji takvom roditelju otvoreno kažem i tu sam kategoričan, da ta svadba ili bilo koje drugo veselje, nije jednostavno. Prvo ne može se „nešto malo“ svirati. Mi dosta ulažemo u obrazovanje deteta i samim tim omogućavamo mu da njegova budućnost bude kvalitetnija i bolja. Pa nećete učitelju reći „dajte naučite ga „nešto malo“, pa da bude direktor fabrike“, Znam da publika gleda drugačije na nas koji smo na sceni. Voleo bih da svako ponaosob od te publike, koji imaju stav da je to, smeješ se, pa pevaš, pa ti lepo, da dođe u poziciju u svakog od nas i da oseti šta je u našim glavama samo u toku te jedne svirke. Jedan prijatelj mi je skoro rekao da mi muzičari treba da imamo beneficirani radni staž veći nego policija, vojska – rekao je Dario, koji je ujedno i prvi zvanični tenor u gradu i dok je bio mlađi nastupao je više puta u zgradi Skupštine grada i u pozorištu.
– Kao prvi užički tenor. Kada su prestale mogućnosti mog pevanja klasične muzike u gradu, sticajem okolnosti sam pevao u Nišu i dobio sam šansu da idem u Štokholm i da održim tri koncerta. To je bilo pre osam godina, a mi smo tada promenili lokaciju škole i premestili se u Dečansku ulicu. S obzirom da je to bila prva godina rada sa kolegama i otvaranje nekih novih odseka, ja sam tu šansu da odem u Švedsku, da uradim ta tri koncerta i verovatno da ostanem, menjao za to da ostanem u Užicu i stvorim instituciju koja će da omogući muzičko obrazovanje svim starosnim grupama, bez obzira na njihovo obrazovanje i posao, da omogućim obrazovanje osoba sa invaliditetom i da pokrijem ceo taj deo inkluzivnog programa, da uvedem muziku kao interaktiv psihoterapije. Jednostavno u tom programu nisu samo osobe sa invaliditetom. Tu su obuhvaćene i druge strukture. Do sada imam preko 400 učenika i radio sam sa preko 70 osoba sa invaliditetom. To je prvo pokrenuto u „Pro artu“, gde smo imali jednog autističnog dečaka, a onda sam to omasovio. Imamo jedno veliko iskustvo i odličnu saradnju sa udruženjem cerebralne paralize, sa udruženjem gluvih i nagluvih, slepih u Požegi i Čajetini. Jedina smo institucija na Balkanu koja je omasovila muzičku edukaciju osoba sa invaliditetom svih oblika, a radimo i sa decom sa Daunovim sindrimom i autističnom decom. Ostale škole su vezane isključivo samo za jednu vrstu invaliditeta. Sticajem okolnosti sreo sam bivšu učenicu i rekla mi je da je bila na seminaru u Zagrebu, a ona inače radi pri Zemunskoj školi. Jedan zagrebački novinar je čuo da je jedna muzička škola omasovila edukaciju osoba sa invaliditetom i ona mu je dala moj kontakt. Sada smo u razgovoru da u nekoj budućnosti iznesem svoja iskustva iz ove oblasti na nekoj od tribina ili seminara. Ja vodim evidenciju već sedam godina, od individualne, do grupne nastave o tim osobama. Takav moj rad je trajao aktivno dok je „Ara Nova“ imala budžet da finansira nastavnike, ali kada smo finansijski malo pali, kolege su se povukle sa tog posla, ali ja i dalje radim, ali sa mnogo manje dece. Iskreno se nadam da ćemo ponovo raditi kao pre. Veći problem mi je bio, u stvari, da roditeljima dece mogu objasniti da njihova deca mogu da sviraju, samo što ne mogu da garantujem do kog će nivoa doći i kakav će rezultat biti, ali znam da ću ih zainteresovati za to – rekao je Dario.
Ispričao nam je kako ga je učenica zvala i plakala, jer je posle mesec dana sviranja, prvi put u životu hodala bez pomoći šetalice.
– To je zato što je sviranjem došlo do ubrzanja motoričkih sposobnosti, jer pokretanje prstiju u mozgu deluju kao vežbe. Kod fizijatra se takav tip vežbi ne radi. Kod slepih, u njihovom mračnom svetu i osetljivi na zvukove, skoro sve zvuči neartikulisano, i jednostavni ih naučim da se usredsrede na zvuk jednog instrumenta ili na melodije koja im prija. Tu oni, u svoj toj konfuziji koju imaju u glavi, verovatno je tako, jer su mi tako na neki način rekli, dolazi do nekog saznanja i lepše se osećaju. Kod dece sa Daunovim sindromom je specifično da oni brzo nauče, ali brzo zaboravljaju. Kod njih proces učenja muzike mora da bude malo specifičan i da malo traje duže, ali kada vidim njihovu sreću što su uspeli da nešto odsviraju, da uspeju da urade nešto što je drugačije, i ja sam presrećan. Ja osobama sa invaliditetom ne dajem lažnu nadu, već mogućnost da nešto nauče i kroz muziku da ih društvo više prihvati. Na sceni su cenjeni, publika ih voli – rekao je Dario.
Određen broj đaka, koji je prošao kroz ovu školu, sada ima svoje bendove, aktivno sviraju i izdržavaju porodice.
– Neki su bili dobri, neki srednje dobri, neki odlični, ali, u svakom slučaju, oni su našli primenu svog znanja u komercijalnoj muzici. Sa tim smo kao institucija zaokružili proces, jer smo ga naučili da voli muziku, da svira i peva, i da živi od toga. Takođe, iz naše škole, kao neki od viših nivoa je uključivanje učenika u bendove, gde uče da rade u grupi, nauče se da budi timski igrači, pa neki izlaze čak kao gotovi bendovi. Na nedavnom koncertu u GKC, na takmičenju, pobedio je bend u kome su od 4 člana dva naši đaci. Meni je dovoljno što su učili kod nas i to je za mene izuzetan uspeh. Takođe, jedna od akcija naše je škole je poseta seoskim školama. Deca u tim školama čula su harmoniku, gitaru, klavijaturu i bubnjeve, ali mislim da nikada uživo nisu čuli klarinet, flautu, violinu, saksofon.
„Maestro“ orkestar
Pored škole, Dario je osnivač „Maestro orkestra“
– Orkestar je u ovoj postavci nastao prošle godine. Inače, pod ovim imenom postoji par godina i određeni ljudi ulaze i izlaze iz njega. Kada sviram u tom orkestru, ja sam tada zabavljač i imam tu funkciju da zabavljam publiku, narod. Da se razumemo, ja jesam veseo i volim da igram, ali sam razgraničio moj rad u školi i rad u orkestru. Ja sam i u kabinetu veseo, vedar, pristupačan, ali ne neozbiljan. Inače, do sada sam radio u dva orkestra. U prvi orkestar sam pozvan od bivšeg učenika i bend se zvao „Merak bend“. Tu sam bio oko šest godina. Posle toga sam formirao orkestar „Dobri momci“, koji je funkcionisao nekoliko godina. Moja želja je bila da imam neke mlađe ljude u orkestru, koji imaju energiju koju imamo moja sestra i ja, i da to na sceni pokažemo. Tako je nastao „Maestro“. Sada u orkestru je četvoro kolega, i to su Miloš Srnić, koji predaje harmoniku, Miroslav Ostojić, koji predaje udaraljke i bubanj, moja sestra Aleksandra Milosavljević, profesorka pevanja, i ja, kao i trojica momaka. Među njima je i moj sin Stefan, koji planira da upiše Medicinski fakulet, ali mu je muzika posebna ljubav. On od pete godine svira tri instrumenta. Drugi mladić je Slobodan Kostić, koji svira klavijaturu i treći je Dejan Simić, koji svira bas gitaru i kontrabas. U našem bendu imamo „tri u jedan“ opciju, a to je opcija akustičnog orkestra, opcija kraćeg sastava i punog benda od sedam ljudi. Između ostalog, dajemo dosta energije i dobru komunikaciju sa publikom, vedri smo i veseli, nismo statični i namrgođeni. Ubacili smo i n novinu. Imamo ponudu za jednočasovni performans flauta i violina, gde se pre početka izvođenja orkestra, sviraju obrade klasike i obrade strane moderne filmske muzike. U planu nam je da za par meseci realizujemo još jedan performans, koji će se uključivati otprilike na nekoj polovini veselja. Trudim se, kako sam u školi inovativan, da budemo i u orkestru. Uvek su podeljena mišljenja oko našeg nastupa. Ima ljudi koji smatraju da muzika, odnosno repertoar i reakcija gostiju zavisi od kvaliteta instrumentalnog i vokalnog izvođenja, a ima ljudi koji smatraju da je to u sekundarnom planu. Lično mislim da je nebitno kako svirate i pevate, već da napravite dobru atmosferu, da dobro iskomunicirate sa publikom i da imate pozitivan fidbek. Ako 50 posto u sali pevaju sa vama, dok drugi igraju, onda znam da sam uspeo. U Srbiji možda ima 10 do 12 bendova koji rade tako, gde su muzičar zaista aktivni. Neke kolege smatraju da smo klovnovi, a ja onda kažem, da je „Slatki greh“ prvi od komercijalnih orkestara koji je napravio bum u bivšoj Jugoslaviji. Poznajem momka iz prve postavke tog benda i pitao sam ga kako je to funkcionisalo. To što mi je ispričao poklapa se sa mojim stavom. Zato je kod nas malo duže trajala selekcija članova. Ne dozvoljavam da bude nekih nesuglasica, naravno na probi to uvek postoji, ali kada se nastupa, nikog ne zanimaju lični problemi. Publika nije dužna da gleda tvoju namrgođenu facu, jer isto tako publika može da pusti i tranzistor i da gleda u njega i manje ga košta. Sa tom mojom politikom dosta ljudi se ne slaže, ali sam uradio nešto što mnogi mogu da sanjaju i jednostavno sam drugačiji – rekao je Dario.
Zvezdana Gligorijević
