ДАРИО МИЛОСАВЉЕВИЋ – АРС НОВА И „МАЕСТРО“
Дарио Милосављевић је творац јединствене установе у граду, па и у Србији, у којој су обухваћени различити облици музичког образовања. На стварању тога радио је скоро две деценије. Уједно је и вођа оркестра „Маестро“, који је специфичан по свом забављачком делу.
Дарио је рођен у Зеници, где је завршио нижу музичку школу. Почео је рат и дошао је у Београд и уписао средњу музичку школу, али га је пут 1996. године одвео у Словенију. Био је шест месеци и како каже, није могао да се адаптира, и дошао је у Ужице. Иначе, са пет година кренуо је на приватне часове клавира, а са 9 на часове виолине. Развијање и покретач тог музичког талента у њему била је његова старија сестра Александра, која је већ била у тим водама.
– Завршио сам Средњу музичку школу и упоредо сам се оженио овде у Ужицу. Са професионалном педагогијом почео сам 1998. године, када сам био на замени у Музичкој школи. Од 2000. године почео сам да радим у приватној музичкој школи „Про арт“. Владимир Богићевић ме позвао да предајем на почетку само клавир, а касније, када је било интересовања деце, држао сам и одсек виолине. И то је тако функционисало до пре 10 година. Владе је отишао у другим послом, а ја сам наставио са школом, само што сам је преименовао у „Арс нова“ што значи Нова уметност. Имао сам идеју да радим нешто другачије, што ће бити слично програму државних школа, али прилагођено деци 21. века. То значи да буде прилагођено њиховим интересовањима у музичким правцима, јер генерално деца су изолована од класичне музике, а то кажем из искуства. Они пристају да стекну знање на темељима класике, али они то једноставно не слушају, њих класика не занима. У нашој школи смо успели да класичну музику прилагодимо тако што смо направили аранжмане који су приближни њима, односно времену у ком живе. На пример, нека класична композиција се обради у неком џез маниру или неком поп-рок стилу и слично. Онда им је то много интересантније, они то прихватају и уједно памте класику, јер то је музика која је постојала и која ће постојати. Ако нису упознати са класичном музиком, просто сужавају своје опште образовање – објаснио је Дарио.
У „Арс Нова“ ради већина колега, која нису ограничени као у државним школама, већ имају слободу свог рада.
– Самим тим, када педагошком раднику дате слободу у начину предавања, у одабиру програма и у односу са децом, он просто може да модификује свој рад према детету, његовим амбицијама, способностима, афинетитима, и све то крене у другачијем смеру. Важно је да су сви задовољни, и дете, и наставник, а то је суштина интерактивне наставе, да се допуњују и направе резултат. Једна мана целог програма и приватних школа је то што не можемо да натерамо дете да вежба. Једино могу да га мотивишем. Трудимо се да из њега извучемо максимум, док код државних школа имамо јасно одређен програм кроз које дете мора да прође. Код сваког детета нису исте моторичке способности, радне навике, интелектуалне способности, а све то утиче на резултат једног ђака.
У овој јединственој школи постоје одсеци за клавир, виолину, хармонику, све типове гитара од класичне, акустичне до електричне и бас гитаре, соло певање, саксофон и кларинет, а од прошле године отворе је одсек флауте и удараљки.
– Већина ових одсека, сем електричне гитаре, има и у државним школама, али нема удараљке као предмет и бубањ као цео сет.
Деци која нису могла да упишу државну школу, која су талентована, а престарела за државну школу, „Арс Нова“ је једина шанса да у неким ванредним роковима заврше нижу музичку школу и да стекну право да упишу средњу музичку школу.
– Ми то активно радимо већ последњих десет година. Наравно, ти ђаци уписују средњу у Ужицу или негде на страни. То је велика могућност за град, јер оваква установа постоји само у Ужицу и у целој Србији не постоји школа са оволиким бројем одсека. Постоје уско специјализоване школе само за гитару или неки други инструмент. Из наше школе отворено је пет школа у Србији, јер неке колеге оду у други град и отворе своју школу, али само за један инструмент. Тако су настале школу у Краљеву, две у Крагујевцу и једна школа у Београду. Иначе, немам анимозитет према државним школама, али ми је ово први пут да јавно кажем да сам доста урадио за град, иако нисам Ужичанин, а при том нисам имао никакву помоћ – рекао је Дарио и додао да у његову школу долазе углавном деца која нису за државну школу, и то узраста од 4 до 9 година, и од 10 до 80 година.
Интересантно је да су имали за ђаке пензионере, старије од 60 година, па до 80 година, али и странце.
– Интересовање старијих кренуло је од 2009. године и они су долазили код нас да се обуче, како би могли са пријатељима да одсвирају одређени број песама. Имамо госпођу која живи у Немачкој и лети када дође у Ужице она долази код нас, јер је њен унук наш ученик. У нашу школу долазе деца из свих општина Златиборског округа, као и странци. Чак је и један Грк долази на соло певање, а отац му је, нажалост сада покојни, познати певач. Тај Грк већ три године по три месеца долаз лети код нас. Имамо девојчицу која живи у Дубаију, која долази са братом и сестром – рекао је Дарио.
Понекад дође дете и од 9 година, које није успело да се упише у државну школу, јер је на тесту музичких способности подбаци из одређених разлога, али је заиста вредно и воли музику.
– Оно ће својим радом те недостатке у таленту да превазиђе и да буде боље од деце која су имали максималан број бодова. Тешко је направити процену на дужи временски период, а родитељи, већ после месец или два, траже неки извештај како његово дете напредује. Ја имам отворен однос са родитељима. Имам родитеље који ми кажу да дете није довољно мотивисано. Е онда тражим начин да га мотивишем, да би дете било успешно у музици, и уопште у том учењу и музичком развоју. Тражим начин како наставник треба да буде укључен у његов рад, али исто тако мора и дете и родитељ. Наравно, не у смислу да родитељ седи са корбачем изнад дечије главе, да би оно вежбало. Једна од основних ставки код нас у школи је да сваки колега који ради са дететом, не сме да дозволи да због њега дете замрзи музику – рекао је наш саговорник.
Музика је за Дариа нешто што целу планету повезује и он каже да нема човека на планети који не воли музику и који не слуша нешто.
– Значи, музика је јако и моћно средство за повезивање људи. Ако смо свесни тога, онда треба да омогућимо људима да се у складу са својим могућностима образују. Веома често, они од 25 до 30 година, питају да ли су престари за музику. Када им покажем фотографије са много старијим од њих, онда схвате да је сасвим нормално у њиховим годинама да уче да свирају или певају.
„Арс Нова“ је јединствена и по томе што се у раду, како каже Дарио, примењује метод неких западних школа, који је врло мало познат кроз литературу, а уз консултације са колегама из Канаде и Америке, на основу тога направили су модификацију тзв. „сузики“ модела или „сузики“ методе учења инструмента.
– Суштина тога је да се веома мала деца укључују у учење инструмента и упоредо са њима се укључују и родитељи. Пошто је родитељ најбољи едукатор, јер од мајке дете научи да говори, самим тим родитељ постаје едукатор, а дете је ученик. У почетку сам ја едукатор и детету и родитељу, а после извесног времена ја постајем ментор родитељу, који постаје едукатор свом детету. Самим тим почиње и свакодневни рад код куће и рад на часу, а резултат је квалитет и да дете, сходно свом узрасту, интелектуалном и физичком развоју, јер то су ипак мала деца, науче да свирају чак и пре него што науче да говоре. Ми ту процес заокружујемо. Са тим сам почео да радим пре 10 година. Има заинтересованих, али живимо у времену где се музика ставља на ниво комерцијалне употребљивости – појаснио је „сузики“ метод учења наш саговорник.
Иначе, код њега често долазе родитељи који траже да њихово дете науче „мало“, како би могло да свира комерцијалну музику по свадбама. Његов став је сасвим супротан од тога „мало“.
– Ја сам неко који таквом родитељу отворено кажем и ту сам категоричан, да та свадба или било које друго весеље, није једноставно. Прво не може се „нешто мало“ свирати. Ми доста улажемо у образовање детета и самим тим омогућавамо му да његова будућност буде квалитетнија и боља. Па нећете учитељу рећи „дајте научите га „нешто мало“, па да буде директор фабрике“, Знам да публика гледа другачије на нас који смо на сцени. Волео бих да свако понаособ од те публике, који имају став да је то, смејеш се, па певаш, па ти лепо, да дође у позицију у сваког од нас и да осети шта је у нашим главама само у току те једне свирке. Један пријатељ ми је скоро рекао да ми музичари треба да имамо бенефицирани радни стаж већи него полиција, војска – рекао је Дарио, који је уједно и први званични тенор у граду и док је био млађи наступао је више пута у згради Скупштине града и у позоришту.
– Као први ужички тенор. Када су престале могућности мог певања класичне музике у граду, стицајем околности сам певао у Нишу и добио сам шансу да идем у Штокхолм и да одржим три концерта. То је било пре осам година, а ми смо тада променили локацију школе и преместили се у Дечанску улицу. С обзиром да је то била прва година рада са колегама и отварање неких нових одсека, ја сам ту шансу да одем у Шведску, да урадим та три концерта и вероватно да останем, мењао за то да останем у Ужицу и створим институцију која ће да омогући музичко образовање свим старосним групама, без обзира на њихово образовање и посао, да омогућим образовање особа са инвалидитетом и да покријем цео тај део инклузивног програма, да уведем музику као интерактив психотерапије. Једноставно у том програму нису само особе са инвалидитетом. Ту су обухваћене и друге структуре. До сада имам преко 400 ученика и радио сам са преко 70 особа са инвалидитетом. То је прво покренуто у „Про арту“, где смо имали једног аутистичног дечака, а онда сам то омасовио. Имамо једно велико искуство и одличну сарадњу са удружењем церебралне парализе, са удружењем глувих и наглувих, слепих у Пожеги и Чајетини. Једина смо институција на Балкану која је омасовила музичку едукацију особа са инвалидитетом свих облика, а радимо и са децом са Дауновим синдримом и аутистичном децом. Остале школе су везане искључиво само за једну врсту инвалидитета. Стицајем околности срео сам бившу ученицу и рекла ми је да је била на семинару у Загребу, а она иначе ради при Земунској школи. Један загребачки новинар је чуо да је једна музичка школа омасовила едукацију особа са инвалидитетом и она му је дала мој контакт. Сада смо у разговору да у некој будућности изнесем своја искуства из ове области на некој од трибина или семинара. Ја водим евиденцију већ седам година, од индивидуалне, до групне наставе о тим особама. Такав мој рад је трајао активно док је „Ара Нова“ имала буџет да финансира наставнике, али када смо финансијски мало пали, колеге су се повукле са тог посла, али ја и даље радим, али са много мање деце. Искрено се надам да ћемо поново радити као пре. Већи проблем ми је био, у ствари, да родитељима деце могу објаснити да њихова деца могу да свирају, само што не могу да гарантујем до ког ће нивоа доћи и какав ће резултат бити, али знам да ћу их заинтересовати за то – рекао је Дарио.
Испричао нам је како га је ученица звала и плакала, јер је после месец дана свирања, први пут у животу ходала без помоћи шеталице.
– То је зато што је свирањем дошло до убрзања моторичких способности, јер покретање прстију у мозгу делују као вежбе. Код физијатра се такав тип вежби не ради. Код слепих, у њиховом мрачном свету и осетљиви на звукове, скоро све звучи неартикулисано, и једноставни их научим да се усредсреде на звук једног инструмента или на мелодије која им прија. Ту они, у свој тој конфузији коју имају у глави, вероватно је тако, јер су ми тако на неки начин рекли, долази до неког сазнања и лепше се осећају. Код деце са Дауновим синдромом је специфично да они брзо науче, али брзо заборављају. Код њих процес учења музике мора да буде мало специфичан и да мало траје дуже, али када видим њихову срећу што су успели да нешто одсвирају, да успеју да ураде нешто што је другачије, и ја сам пресрећан. Ја особама са инвалидитетом не дајем лажну наду, већ могућност да нешто науче и кроз музику да их друштво више прихвати. На сцени су цењени, публика их воли – рекао је Дарио.
Одређен број ђака, који је прошао кроз ову школу, сада има своје бендове, активно свирају и издржавају породице.
– Неки су били добри, неки средње добри, неки одлични, али, у сваком случају, они су нашли примену свог знања у комерцијалној музици. Са тим смо као институција заокружили процес, јер смо га научили да воли музику, да свира и пева, и да живи од тога. Такође, из наше школе, као неки од виших нивоа је укључивање ученика у бендове, где уче да раде у групи, науче се да буди тимски играчи, па неки излазе чак као готови бендови. На недавном концерту у ГКЦ, на такмичењу, победио је бенд у коме су од 4 члана два наши ђаци. Мени је довољно што су учили код нас и то је за мене изузетан успех. Такође, једна од акција наше је школе је посета сеоским школама. Деца у тим школама чула су хармонику, гитару, клавијатуру и бубњеве, али мислим да никада уживо нису чули кларинет, флауту, виолину, саксофон.
„Маестро“ оркестар
Поред школе, Дарио је оснивач „Маестро оркестра“
– Оркестар је у овој поставци настао прошле године. Иначе, под овим именом постоји пар година и одређени људи улазе и излазе из њега. Када свирам у том оркестру, ја сам тада забављач и имам ту функцију да забављам публику, народ. Да се разумемо, ја јесам весео и волим да играм, али сам разграничио мој рад у школи и рад у оркестру. Ја сам и у кабинету весео, ведар, приступачан, али не неозбиљан. Иначе, до сада сам радио у два оркестра. У први оркестар сам позван од бившег ученика и бенд се звао „Мерак бенд“. Ту сам био око шест година. После тога сам формирао оркестар „Добри момци“, који је функционисао неколико година. Моја жеља је била да имам неке млађе људе у оркестру, који имају енергију коју имамо моја сестра и ја, и да то на сцени покажемо. Тако је настао „Маестро“. Сада у оркестру је четворо колега, и то су Милош Срнић, који предаје хармонику, Мирослав Остојић, који предаје удараљке и бубањ, моја сестра Александра Милосављевић, професорка певања, и ја, као и тројица момака. Међу њима је и мој син Стефан, који планира да упише Медицински факулет, али му је музика посебна љубав. Он од пете године свира три инструмента. Други младић је Слободан Костић, који свира клавијатуру и трећи је Дејан Симић, који свира бас гитару и контрабас. У нашем бенду имамо „три у један“ опцију, а то je опцијa акустичног оркестра, опцијa краћег састава и пуног бенда од седам људи. Између осталог, дајемо доста енергије и добру комуникацију са публиком, ведри смо и весели, нисмо статични и намргођени. Убацили смо и н новину. Имамо понуду за једночасовни перформанс флаута и виолина, где се пре почетка извођења оркестра, свирају обраде класике и обраде стране модерне филмске музике. У плану нам је да за пар месеци реализујемо још један перформанс, који ће се укључивати отприлике на некој половини весеља. Трудим се, како сам у школи иновативан, да будемо и у оркестру. Увек су подељена мишљења око нашег наступа. Има људи који сматрају да музика, односно репертоар и реакција гостију зависи од квалитета инструменталног и вокалног извођења, а има људи који сматрају да је то у секундарном плану. Лично мислим да је небитно како свирате и певате, већ да направите добру атмосферу, да добро искомуницирате са публиком и да имате позитиван фидбек. Ако 50 посто у сали певају са вама, док други играју, онда знам да сам успео. У Србији можда има 10 до 12 бендова који раде тако, где су музичар заиста активни. Неке колеге сматрају да смо кловнови, а ја онда кажем, да је „Слатки грех“ први од комерцијалних оркестара који је направио бум у бившој Југославији. Познајем момка из прве поставке тог бенда и питао сам га како је то функционисало. То што ми је испричао поклапа се са мојим ставом. Зато је код нас мало дуже трајала селекција чланова. Не дозвољавам да буде неких несугласица, наравно на проби то увек постоји, али када се наступа, никог не занимају лични проблеми. Публика није дужна да гледа твоју намргођену фацу, јер исто тако публика може да пусти и транзистор и да гледа у њега и мање га кошта. Са том мојом политиком доста људи се не слаже, али сам урадио нешто што многи могу да сањају и једноставно сам другачији – рекао је Дарио.
Звездана Глигоријевић
