Prekobrojni

Život je neobična i prilično kratka pojava, to saznaju svi kada prevale četrdeset petu. Pogotovu u Srbiji, u kojoj se retko šta dešava. Osim večnog tavorenja. A kad se prevali pedeseta, intuitivno svi podvuku crtu. A godine ubrzaju. Ekspresno.
Živimo u gradu koji je doživeo ekspanziju i brzo uvećanje broja stanovnika sedamdesetih i osamdesetih, dakle u prošlom veku, i posrtanje proteklih dvadesetak godina, otkad traje potpuno suprotan trend – svake godine sve nas je manje. Dok jednog dana…
Ne prođe dan, a da mi neko od poznanika zabrinuto ne kaže kako se poslednjih godina mnogo umire, jer je umrlica po gradu sve više. A nije, grad je manji, siromašniji, umrlica nikad manje, nego smo mi omatorili, pa je počela da nas zanima ta problematika, počeli smo i mi sve češće da buljimo u bandere i oglasne table, a koliko do juče podsmešljivo smo obilazili buljuke penzionera na uglu ispred Pijace, koji natenane, sa đozlucima kao teglama, zevaju u tablu na Guduriću i naglas komentarišu. Koliko do juče ismevali smo matorce po samouslugama kada nam se obrate: „Dijete, nisam ponela naočare, možeš li da mi pročitaš do kad je rok ovog jogurta?“, a već danas mi žmirkamo i nosimo iste te đozluke, pa poturamo tetrapak pod neonku, ne bi li videli sitne brojke na ambalaži. Na sreću, tehnologija nam je omogućila da mobilni koristimo kao lupu, pa se mnogi i dalje džekiraju bez naočara.
Grad je generacijski podešen, što je, valjda, i prirodno. Na bučna mesta za izlazak, gde se stoji i viče, idu pubertetlije i oni u ranim dvadesetim (ako nisu već nepovratno napustili grad), a oni u kasnim dvadesetim i tridesetim idu tamo gde se sedi, jede, pije i peva uz živu muziku. Ljudi tih godina u današnje vreme su i najaktivniji u gradu, najviše se kreću, imaju više novca od mlađih, a i dalje su puni snage i želje da se pokažu. Oni čine i javni milje grada, društveni, ekonomski i politički, pa se u javnosti stvara utisak da je ovo grad mladih i energičnih ljudi. A nije. Naravno, tu spadaju i stanovnici koji su u četrdesetim, godinama za koje nauka često tvrdi da su najbolje, ali u tom dobu već mnogi polako nestaju iz javnog života, sve ih ređe srećemo na ulici, a kad se dogura do pedesetih, ulični susreti postaju toliko retki, da kada nekoga sretnemo, najčešće kažemo, nisam video čoveka dobrih trideset godina. U tom dobu poznanike viđamo uglavnom po raznim veseljima, svadbama, ali sve češće, zašto ne reći, i to je život – po sahranama. Šezdesete su još usamljenije, mnogi, koji ih dožive, privode kraju radni vek i spremaju se ili odlaze u penziju. U tim godinama, dobar deo te populacije, češće je bolestan, nego zdrav, ali, čak i ako nisu u najboljoj fizičkoj kondiciji, većina je i dalje bistre pameti. Realno gledano, pedesete i šezdesete su verovatno i najmudrije godine, jer čovek ima dovoljno životnog iskustva da može meritorno prosuđivati o svetu oko sebe, a baš zato što se povukao iz javnosti, sve manje sebe doživljava kao takmaca, što doprinosi objektivnosti, koja je neophodan sastojak mudrosti. U tim godinama ljudi i posao sve više obavljaju rutinski, deca poodrasla, pa često imaju mnogo više vremena koje su, baš kao i nagomilano iskustvo, raspoloženi da podele sa drugim. Na žalost, nemaju sa kim i tu dolazimo do onoga što me poodavno muči i tera na razmišljanje.
Zahvaljujući poslu koji radim, poslednjih decenija imao sam priliku da razgovaram sa mnogim ljudima, koji su pred penzijom ili su tek postali mladi penzioneri i penzionerke, zdravim, pravim, raspoloženim i ornim za druženje i rad. I kod skoro svih primetio sam čudnu stvar, videla se izvesna doza neke neobične sete i zamišljenosti, što u početku nisam umeo da protumačim, ali sam vremenom shvatio da im je neprijatno, jer im se čini kao da smetaju, da su potpuno suvišni, prekobrojni. Niko ih više ne zarezuje, ne prepoznaje, kao da više nikome na planeti ne trebaju, iako su mnogi od njih vrsni znalci u svojoj oblasti. Jednostavno, kao da ih je neko gumicom izbrisao iz života grada.
Iako nam probiše glavu floskulama kako su nam ljudi najvažniji, kako grad ne čine zgrade, već ljudi, grad u kome živimo iz godine u godinu sve je manji, a mi, i to malo pametnih što imamo, jednostavno smo prepustili potpunom zaboravu, dok na kraju stvarno ne posenile i – nestanu. Zanimljivo, u ono vreme jednopartijskog jednoumlja, svi smo se nadali da će, uvođenjem višepartijskog sistema, procvetati hiljadu cvetova, a evo, četvrt stoleća kasnije, ne da ih nije hiljade procvetalo, već naprotiv, dobar deo smo temeljno zgazili i zatrli. Ono jeste da se ovo u čemu živimo teško može nazvati parlamentarizmom, a još manje demokratijom, ali neću o tome ovog puta, uglavnom, ako ne nađemo način da uključimo svakoga ko može doprineti, onda je bolje da se odmah dogovorimo ko će ostati poslednji da isključi svetlo.
Slušali smo decenijama o negativnoj selekciji kadrova u socijalizmu, a kako se stare navike, pogotovu loše, slabo ili uopšte ne menjaju, partije koje su u opticaju poslednjih dvadesetak godina isključivo angažuju svoje članove, što je i osnovni razlog zašto se većina stanovništva „u najboljim godinama“ potpuno pasivizirala. Jasno je da su se mnogi povukli iz javnog života, upravo zbog ovakvih političkih odnosa u društvu, ali, i dalje ima dosta onih koji bi bili spremni da pomognu svojim znanjem i iskustvom, samo kada bi ih neko pozvao.
U redu politika, politička borba, političke funkcije, ali valjda postoji život i van politike? Pa pogledajmo u naprednijim zemljama, ljude na kraju karijere postavljaju za savetnike, članove bordova u korporacijama, drže predavanja, da bi svojim iskustvom i savetima unapredili firme, a mi ih ovde odbacujemo brže nego iskorišćene papirne maramice. Sa druge strane, i ti ljudi, čak i vrhunski stručnjaci, ako ih skrajnemo, vremenom postaju sve manje upotrebljivi, jer nauka i tehnika neumitno i sve brže gaze sve pred sobom, i ako se ne prate novine, čak i najblistaviji umovi, vrlo brzo postaju neupotrebljivi.
A šta smo mi radili poslednjih 30 godina? Traćili, na sve moguće i nemoguće načine, dragoceno vreme i sebi i drugima. I ne samo da smo potpuno otpisali generacije i generacije, već je postalo uobičajeno da svakih izbora optužujemo penzionere kako glasaju za vlast, a najprostija računica kaže da su nekadašnji ljuti opozicionari u međuvremenu omatorili i postali ti, tako omraženi, penzioneri.
Nemamo mi ni vremena, ni ljudi na bacanje. Svako ko je dogurao do šezdeset pet, jednom je imao dvadeset i pet. Bez izuzetka. I još nešto, pamet nije prelazna bolest i ne pita za godine. I prilično je deficitarna roba. Sve ozbiljne države i korporacije, lučem, po celoj zemaljskoj kugli, traže pametne i bore se po svaku cenu da ih privuku, a mi, ovo malo mudrih što je ostalo u gradu, potpuno zanemarujemo, kao da u svakom sokaku imamo po mladog Nikolu Teslu. A i njega bi, posle četrdesete, skembali u neki prašnjavi ugao, da ne smeta i ne prlja po kući.
Kažu da život počinje u četrdesetoj. Možda, ali tamo negde, daleko. Ovo ovde se, što bi rekao Bajaga, teško može nazvati život.

Toni Stanković (Užička nedelja 981, mart 2018.)