VLADIMIR SEKULIĆ – „BRAĆA SEKULIĆ“
Kako predstaviti Vladimira Sekulića? Kao biznismena, privrednika, radnika, penzionera. Sve to je sabrano u njemu. To je čovek koji je vlasnik dva hotela, benzinske pumpe, restorana i etno sela, koji je i sam angažovan u svakom poslu. Iako je u penziji, ne prestaje da fizički radi, ali i da vodi poslove.
– Mene je život naučio da radim i bez rada nema ničega. Rođen sam u siromašnoj porodici, u Mačkatu, prema Krivaji. Kako je moj otac bio proganjan, čini mi se da smo tako moja braća i ja proganjana ceo život, ali, evo opet, hvala Bogu, živi smo i zdravi. Svi koji su bili na vlasti su me pljačkali, samo zato što sam oduvek bio politički neopredeljen i ostaću takav. Znam da radim i radiću i dalje – kazao je Vladimir Sekulić.
Vladimir, jedan od trojice braće, rođen je, kako je i sam rekao, u siromašnoj porodici, čiji je otac bio žandarmerijski narednik i protivnik komunista.
– Kralj, kada je primao svoje službenike, službenici su išli u crkvu i zaklinjali se da će do kraja života verno i pošteno služiti kralja. Moj otac Momčilo se tako zakleo i kao takav ostao do kraja života. Umro je, a mi, njegova deca, imali smo velike posledice. Svi koji su bili na vlasti, progonili su suprotnog od sebe, kao što se i danas dešava. Ništa se nije promenilo u društvu, društvo i dalje živi u nekadašnjem vremenu. Moj otac je rođen 1908. godine i posle Drugog svetskog rata su ga hapsili, slali na Goliju da seče drva, a majka je ostajala sa četiri deteta i torbom krompira i kilo pasulja da nas ishrani. Svi su mislili da nećemo preživeti, a, ako preživimo, da ćemo postati deca lopovi i ubice, da ćemo prositi, i da će se onda sa nama lako obračunati. Ipak, došlo je vreme da onaj ko hoće da radi, može i da zaradi. Kada smo malo porasli moja braća, sestra i ja, tražili smo posla na Zavodu u Užicu i tada neki Borović, koji je bio komunista, kada je saznao čiji smo, rekao je da za nas ovde posla nema. Pitali smo ga gde ima, rekao nam je u Nemačkoj i Francuskoj. I za jedan dan moja majka je izgubila troje dece, braća Milan i Vojimir, i sestra Ljilja otišli su u inostranstvo. Otišli su u Nemačku, Francusku i Sloveniju. Ja sam ostao kući – seća se Vladimir svoje mladosti.
Od 1952. godine, kaže naš sagovornik, prošao je težak put, od kraljevine do današnje demokratije.
– U vreme od 1960. do 1968. godine bilo je velikog tumbanja. Ko god je nešto ukrao u regionu, kod nas je dolazila policija, jer su mislili da nemamo od čega da živimo. Mi smo brali zelje, šipurak … preživljavalo se pošteno. Kada sam išao u školu, za doručak sam nosio dva jajeta. Jedno sam davao Šuljagi za lepinju, a drugo je stavljao meni. Tako sam imao doručak. Snalazio sam se, a kada čovek počne da razmišlja o sebi i kada se osloni samo na sebe, čovek rešava probleme. Tako mora i porodica da radi, kao jedan. Nas je bilo desetak u porodici, svi su radili za jednog, svi smo se školovali, moja braća i ja, naša deca.
– Kada sam završio osnovnu školu i počeo da razmišljam o sebi, jer su sestra i dva brata otišla u insotranstvo, rekao sam ocu da hoću u školu u Užice. Otac mi je rekao da mogu da idem, ali da nema para, da ima za sebe, ali nema za mene. Uhvatio me je za ruku i peške preko Kika odveo u opančarsku radnju da učim zanat. Radnja se nalazila kod „Pariza“. Tu sam radio pola godine i dostigao maksimum. Pošto nije mogao da me prijavi, otišao sam u školu preko puta zgrade gde su „Puteva“ i na potkrovlju te škole radio šusteraj pet meseci. Nije mi se to sviđalo i dođem kod Ilije Prljevića na Belu zemlju. Kod njega sam počeo da radim i zarađivao sam tada televizor u crno-beloj tehnici za jedan dan. Oni su radili sa makazama, a ja sam došao sa novom tehnologijom, sa nožem i ostalim stvarima za rad sa više struka. Tako su me zavoleli i posle su mi dali da budem trgovac. Išao sam sa jednim okačenim rancem napred i drugim na leđima, i torbama u rukama, pa u autobus.
– Pre toga išao sam u Poljoprivrednu školu u Požegu. Sećam se dobro, da sam krenuo, ali sam kartu imao samo do Uzića, jer nisam imao više para. Kontrola me je isterala i peške sam nastavio preko Radulovine. Kada sam došao u školu oko dva sata, direktor škole Bajić me pitao što kasnim. Ispričao sam mu. Bio sam sav mokar, ali direktor mi nije mnogo verovao, pa su me odvezli kući na Beloj zemlji, tj. u Mačkatu. A ja sam u to vreme napravio radionicu u štali, s jedne strane je bila krava Zlatulja, a ja sam na drugoj strani pravio opanke. Kada su videli šta radim i rekli su mi da mogu da dođem u školu kada hoću i da ću uvek imati najmanje dvojke, nisu znali kako se mučim. Morao sam da napravim pet do šest pari obuće da bih došao u Požegu. Završio sam školu, sada sam dobar prijatelj sa Bajićem i pomažem mu oko seminara na Zlatiboru kada ih organizuje – naviru sećanja Vladimiru.
Dok je on tako živeo u svojoj zemlji, sestra i braća su zarađivala u inostranstvu.
– Svi su vremenom uspeli. Danas sestra Milena živi u Nemačkoj i Sloveniji, jako dobro situirana i uspela je u nemačkom društvu, došla je do vrhunca svog kapitala. I braća su uspela da zarade. Vratila su se 1978. godine i 1980. formirali smo firmu pod imenom „Braća Sekulić“. Počeli smo sa minimalnom poljoprivrednom proizvodnjom, jer toliko je bilo para. Imali smo puno ambicija i neprekidno smo radili. Došli smo u situaciju da ne biramo sredstva kako da dođemo do kapitala. Sve što je bilo od pomija hranili smo svinje, gajili smo volove, ovce, sadili povrće i voće, kosili livade… Ova Srbija je bogata prirodom, a mi smo to maksimalno iskoristili. Ljudi su nas gledali i razmišljali da li smo mi ludi što radimo, a oni su išli na more, kupovali automobile na kredit… Za to vreme mi smo traktorima i drugim priručnim sredstvima obrađivali zemlju, samo da bi stekli neki imetak. I u tom vremenu stvorili smo imetak samo svojim radom. Majka, koja je bila stara, išla je na pijace u Užice, Priboj, Prijepolje. Nije bila pismena, samo je znala krajnji račun, da za kilo pršute uzme 100 dinara. Ako je bilo manje, onaj ko je kupovao, obračunavao je. Zarađivala je kao danas kada neko zaradi od 1.000 do 1.500 evra. Klela je dedu i pradedu što je nisu poslali u školu. Jeste se zarađivalo, ali taj život je bio težak. Tito je poštovao rad, nije dirao ko je radio, mnogo je više terao lopove i prevarante – ispričao je naš sagovornik.
Došle su devedesete i sa njima Slobodan Milošević.
– Miloševićev sistem je bio povoljan za one koji su hteli da rade. Moja braća i ja smo prvo počeli sa prodavnicom na Beloj zemlji, a onda je došao hotel, pa smo počeli i hotel na Zlatiboru, u Sirogojnu smo šivaru pretvorili u rekreativni centar, ali smo ga posle zamenila za lokal na Zlatiboru, a u Kremnima od starog motela napravili hotel. Sve je to stvarano za 20 godina. Sa pumpom sam krenuo 1987. godine, kada su počele privatne pumpe. Prvi sam sa „Inom“ počeo da radim. Došli su kod mene, ponudili da radimo zajednički, a onda se priključio i Milun – „Daneks“. Kada smo počinjali tada je urađeno 990 benzinskih pumpi i 400 kamiona i cisterni je uvezeno. To je bilo između 1992. i 1993. godine. Tada sam imao restoran preko puta pumpe i počeo gradnju hotela na Zlatiboru, koji sam završio za 8 meseci – nastavio je naš sagovornik.
Krajem devdesetih i početkom 2000. godine, došlo je do promene vlasti, a kako kaže naš sagovornik, to je bilo pogubno i ubitačno za našu državu i za privatni sektor.
– Oni su jurili sve. Pokojni Đinđić je poslat sa namerom da rasprodajom uništi sve državne firme u Srbiji. Svi oni su bili pod kontrolom zapadnih sila, koji su htele da dovedu našu zemlju do kolapsa, što su i uspeli u jednom delom, rasprodajom državne imovine. Tada je čovek mogao da uzme kredit u banci, kupi firmu, a da tu firmu založi. Posle rasproda u njoj šta je moglo da se proda i zatvori je. To je bila ta privatizacija. Hteli su kapitalizam kroz socijalizam i banke. To je nemoguće, to je bio sistem nerada. Sada se samo to nastavlja. Dakle, prva faza je bila privatizacija, druga faza je nešto kao oporavak i treća faza će biti dolazak privatnika, da osveže i oporave društvo. Ali, to može samo srpski privatnik. Stranca ne interesuje oporavak Srbije. Njemu je u interesu kako da opljačka, da uzme sredstva i da ode odavde – smatra Sekulić.
Nastavio je da govori o DOS-u i kako su ga opljačkali.
– Za vreme obaranja vlasti, odnosno demonstracija, meni su oteli tone i tone goriva, koje nikada nisu platili. Kada su trebali da idu u Beograd, 5. oktobra, na trgu su rekli da svi koji hoće da idu u Beograd mogu da uzmu besplatno gorivo na pumpi „Braća Sekulić“. Redovi su bili i s jedne i s druge strane. Ja sam spavao i oni su me probudili. Pogledao sam kroz prozor i video šta se događa. Pozvao sam pumpadžiju i rekao mu da pravi spisak svih koji su sipali gorivo. Posle dva sata su se razišli, a onda su došli ljudi iz SUP-a da me hapse zbog obaranja vlasti. Nisam imao nikakve veze s politikom. Posle četiri sata razgovora, spasila me je jedna pravnica iz Užica, koja je bila u DOS-u. Rekla im je ukoliko se Sekulić uhapsi, da će demonstranti zapaliti SUP. Odustali su hvala Bogu, a sada iste te ljude, koji su došli da me hapse, viđam da šetaju gradom. A to gorivo koji su uzeli, nikada nije plaćeno. Druga pljačka je bila na Zlatiboru, isto otimanje goriva. Niko nikad nije platio. Kada sam ih tužio, nisu se sećali ničega, a u vreme pljačke su bili puni sebe, pa čak u Mačkatu je bio sudski štab, sastavljen od Užičana i Zlatiboraca – kaže Vladimir.
– Ipak, zadovoljan sam životom, vreme se stabilizovalo. Moramo da shvatimo da se državi moraju servisirati porezi, jer mi od građana naplaćujemo poreze kroz kasu i to moramo dati državi, jer to nisu naše pare. Nezadovoljan sam time što su isti uslovi kategorizacije hotela u Kremnima i na Slaviji, a ovamo se priča o nekom ruralnom razvoju i turizmu. Ruralni turizam ne može biti isti u selu i na Slaviji. Traže mi klimu u Kremnima, da bih dobio drugu zvezdicu. I to ću uraditi, jer mi je želja da ovaj hotel ostane i da razvija ovaj kraj. Napravio sam i etno selo u Kremnima, a ne može put da se pređe kolima, ni autobusom, jer ima rupa. Predložio sam da opština to uradi o mom trošku, ali neće. Sada etno selo radi samo za goste za koje dođu vozači i uz našu pratnju. U Kremnima postoji stadion, koji treba da se uradi kao u Novom Pazaru, da se doda atletska staza. Ima i dom kulture. Dva puta sam hteo da dovedem ekipe iz Minhena, ali mesna zajednica ne da stadion. Karatiste sam primao u sali, ali iz MZ su promenili ključ. Tara i Kremna su dobar resurs za razvoj Užica, ali to ne vide ili neće da vide. I jedan bazen bi dobro došao da se napravi, kako bi se šrivukli gosti iz Mokre Gore i Zlatibora. Ne trebaju nam pare, sve bi mi sami napravili, a Grad bi mogao da da placeve zainteresovanima da naprave hotele. Da nisam došao u Kremna, motel, a sada hotel, bi se srušio. Kada bi se sredilo ovo što sam ispričao, preko leta bi imali preko bar 150 dece dnevno, a to je 10.000 do 15.000 noćenja. Najveći problem je ljudski faktor i dok se ne promeni svest, nema života. Svi gledaju da idu u javna državna i gradska preduzeća, pa čak i deca poznatih privatnika. Šta to znači? Da su nesposobni da obezbede budućnost sebi i da ta deca nastave da rade u toj firmi i na taj način sebi obezbede budućnost. Moja braća i ja smo se podelili za pet minuta. U međuvremenu smo osnovali dve „ćerke“ firme, koje vode dvojica sinovaca, a ja sam mojoj deci ostavio jednu veoma stabilnu firmu, koju sada vode. Ako deca ne mogu da nose dalje posao, onda smo džabe uopšte išta počinjali. A ne da idu u opštinu. Na svu sreću, moja su deca naviknuta da rade. Svi su završili visoke škole, ali su svi radili i leti i zimi na raspustu. Ponekad sam ih zaticao da zaspu dok su nizali pršutu. Zato su naučeni da rade i nemamo problema što se tiče njih. Danas svako od njih ima svoj dnevni, mesečni i godišnji zadatak – istakao je Sekulić i dodao da njegova firma zapošljava oko 50 zaposlenih.
On je ponovio da Užice ima resurse poput Tare i Kremana, koje ne ume da iskoristi.
– Imamo slatku vodu, koje će biti dok je sveta i države, imamo železničku prugu koju je Glibetić uradio i treba mu podići spomenik, a imamo i Kusturicu. Dovoljno je da se prepiše ono što je on uradio. Kremna se nalaze na 800 metara nadmorske visine, gde je spoj kontinentalne i mediteranske klime, nema zagađenosti, dakle turista može da se odmori, da se nadiše čistog vazduha, da pije vodu sa čistog potoka, da se nauživa gledajući prirodu. „Omorika“ i „Beli bor“ na Tari trebalo bi da budu u rangu „Palisada“ sa Zlatibora, da privuku bogate turiste. Malo je Užice angažovano oko turizma, bore se samo da održe svoja radna mesta. Ako neće da rade, onda neka napišu „mi nismo sposobni da to uradimo“, a onda ćemo mi da se organizujemo, samo da nam prepuste. Tara i Drina su neiskorišćeni potencijali – rekao je Vladimir Sekulić.
Pored benzinskih pumpi i hotela, Vladimir Sekulić je posvećen da svoje hotele snabdeva zdravom organskom hranom.
– Cilj nam je da od naše organske proizvodnje hrane obezbedimo 80 posto hrane za naše hotele. Nekada smo obezbeđivali 90 posto hrane, samo smo kupovali ono što smo morali da kupimo. Cilj mi je da gost koji dođe tačno zna šta jede – rekao je Sekulić.
Na Beloj zemlji, pored benzinske pumpe, izgrađena su tri drvena objekta.
– Oni su napravljeni za degustacije pršute, rakije i onoga što mi proizvodimo. Ta degustacija će biti besplatna za naše goste iz Kremana i sa Zlatibora. To smo počeli još letos, ali od iduće godine će raditi punom parom – dodao je Vladimir.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 970)
pročitajte i ovo:
1 komentar
pošteni ljudi svaka ćas da ima više takih mnogimabi bilo bolje.