Од сиромаха до власника пумпи и хотела - Užička nedelja najozbiljniji medij Zapadne Srbije

ВЛАДИМИР СЕКУЛИЋ – „БРАЋА СЕКУЛИЋ“
Како представити Владимира Секулића? Kао бизнисмена, привредника, радника, пензионера. Све то је сабрано у њему. То је човек који је власник два хотела, бензинске пумпе, ресторана и етно села, који je и сам ангажован у сваком послу. Иако је у пензији, не престаје да физички ради, али и да води послове.

– Мене је живот научио да радим и без рада нема ничега. Рођен сам у сиромашној породици, у Мачкату, према Криваји. Како је мој отац био прогањан, чини ми се да смо тако моја браћа и ја прогањана цео живот, али, ево опет, хвала Богу, живи смо и здрави. Сви који су били на власти су ме пљачкали, само зато што сам одувек био политички неопредељен и остаћу такав. Знам да радим и радићу и даље – казао је Владимир Секулић.

Владимир, један од тројице браће, рођен је, како је и сам рекао, у сиромашној породици, чији је отац био жандармеријски наредник и противник комуниста.

– Краљ, када је примао своје службенике, службеници су ишли у цркву и заклињали се да ће до краја живота верно и поштено служити краља. Мој отац Момчило се тако заклео и као такав остао до краја живота. Умро је, а ми, његова деца, имали смо велике последице. Сви који су били на власти, прогонили су супротног од себе, као што се и данас дешава. Ништа се није променило у друштву, друштво и даље живи у некадашњем времену. Мој отац је рођен 1908. године и после Другог светског рата су га хапсили, слали на Голију да сече дрва, а мајка је остајала са четири детета и торбом кромпира и кило пасуља да нас исхрани. Сви су мислили да нећемо преживети, а, ако преживимо, да ћемо постати деца лопови и убице, да ћемо просити, и да ће се онда са нама лако обрачунати. Ипак, дошло је време да онај ко хоће да ради, може и да заради. Када смо мало порасли моја браћа, сестра и ја, тражили смо посла на Заводу у Ужицу и тада неки Боровић, који је био комуниста, када је сазнао чији смо, рекао је да за нас овде посла нема. Питали смо га где има, рекао нам је у Немачкој и Француској. И за један дан моја мајка је изгубила троје деце, браћа Милан и Војимир, и сестра Љиља отишли су у иностранство. Отишли су у Немачку, Француску и Словенију. Ја сам остао кући – сећа се Владимир своје младости.

Од 1952. године, каже наш саговорник, прошао је тежак пут, од краљевине до данашње демократије.

– У време од 1960. до 1968. године било је великог тумбања. Ко год је нешто украо у региону, код нас је долазила полиција, јер су мислили да немамо од чега да живимо. Ми смо брали зеље, шипурак … преживљавало се поштено. Када сам ишао у школу, за доручак сам носио два јајета. Једно сам давао Шуљаги за лепињу, а друго је стављао мени. Тако сам имао доручак. Сналазио сам се, а када човек почне да размишља о себи и када се ослони само на себе, човек решава проблеме. Тако мора и породица да ради, као један. Нас је било десетак у породици, сви су радили за једног, сви смо се школовали, моја браћа и ја, наша деца.
– Када сам завршио основну школу и почео да размишљам о себи, јер су сестра и два брата отишла у инсотранство, рекао сам оцу да хоћу у школу у Ужице. Отац ми је рекао да могу да идем, али да нема пара, да има за себе, али нема за мене. Ухватио ме је за руку и пешке преко Кика одвео у опанчарску радњу да учим занат. Радња се налазила код „Париза“. Ту сам радио пола године и достигао максимум. Пошто није могао да ме пријави, отишао сам у школу преко пута зграде где су „Путева“ и на поткровљу те школе радио шустерај пет месеци. Није ми се то свиђало и дођем код Илије Прљевића на Белу земљу. Код њега сам почео да радим и зарађивао сам тада телевизор у црно-белој техници за један дан. Они су радили са маказама, а ја сам дошао са новом технологијом, са ножем и осталим стварима за рад са више струка. Тако су ме заволели и после су ми дали да будем трговац. Ишао сам са једним окаченим ранцем напред и другим на леђима, и торбама у рукама, па у аутобус.
– Пре тога ишао сам у Пољопривредну школу у Пожегу. Сећам се добро, да сам кренуо, али сам карту имао само до Узића, јер нисам имао више пара. Контрола ме је истерала и пешке сам наставио преко Радуловине. Када сам дошао у школу око два сата, директор школе Бајић ме питао што касним. Испричао сам му. Био сам сав мокар, али директор ми није много веровао, па су ме одвезли кући на Белој земљи, тј. у Мачкату. А ја сам у то време направио радионицу у штали, с једне стране је била крава Златуља, а ја сам на другој страни правио опанке. Када су видели шта радим и рекли су ми да могу да дођем у школу када хоћу и да ћу увек имати најмање двојке, нису знали како се мучим. Морао сам да направим пет до шест пари обуће да бих дошао у Пожегу. Завршио сам школу, сада сам добар пријатељ са Бајићем и помажем му око семинара на Златибору када их организује – навиру сећања Владимиру.

Док је он тако живео у својој земљи, сестра и браћа су зарађивала у иностранству.

– Сви су временом успели. Данас сестра Милена живи у Немачкој и Словенији, јако добро ситуирана и успела је у немачком друштву, дошла је до врхунца свог капитала. И браћа су успела да зараде. Вратила су се 1978. године и 1980. формирали смо фирму под именом „Браћа Секулић“. Почели смо са минималном пољопривредном производњом, јер толико је било пара. Имали смо пуно амбиција и непрекидно смо радили. Дошли смо у ситуацију да не бирамо средства како да дођемо до капитала. Све што је било од помија хранили смо свиње, гајили смо волове, овце, садили поврће и воће, косили ливаде… Ова Србија је богата природом, а ми смо то максимално искористили. Људи су нас гледали и размишљали да ли смо ми луди што радимо, а они су ишли на море, куповали аутомобиле на кредит… За то време ми смо тракторима и другим приручним средствима обрађивали земљу, само да би стекли неки иметак. И у том времену створили смо иметак само својим радом. Мајка, која је била стара, ишла је на пијаце у Ужице, Прибој, Пријепоље. Није била писмена, само је знала крајњи рачун, да за кило пршуте узме 100 динара. Ако је било мање, онај ко је куповао, обрачунавао је. Зарађивала је као данас када неко заради од 1.000 до 1.500 евра. Клела је деду и прадеду што је нису послали у школу. Јесте се зарађивало, али тај живот је био тежак. Тито је поштовао рад, није дирао ко је радио, много је више терао лопове и преваранте – испричао је наш саговорник.
Дошле су деведесете и са њима Слободан Милошевић.
– Милошевићев систем је био повољан за оне који су хтели да раде. Моја браћа и ја смо прво почели са продавницом на Белој земљи, а онда је дошао хотел, па смо почели и хотел на Златибору, у Сирогојну смо шивару претворили у рекреативни центар, али смо га после заменила за локал на Златибору, а у Кремнима од старог мотела направили хотел. Све је то стварано за 20 година. Са пумпом сам кренуо 1987. године, када су почеле приватне пумпе. Први сам са „Ином“ почео да радим. Дошли су код мене, понудили да радимо заједнички, а онда се прикључио и Милун – „Данекс“. Када смо почињали тада је урађено 990 бензинских пумпи и 400 камиона и цистерни је увезено. То је било између 1992. и 1993. године. Тада сам имао ресторан преко пута пумпе и почео градњу хотела на Златибору, који сам завршио за 8 месеци – наставио је наш саговорник.
Крајем девдесетих и почетком 2000. године, дошло је до промене власти, а како каже наш саговорник, то је било погубно и убитачно за нашу државу и за приватни сектор.
– Они су јурили све. Покојни Ђинђић је послат са намером да распродајом уништи све државне фирме у Србији. Сви они су били под контролом западних сила, који су хтеле да доведу нашу земљу до колапса, што су и успели у једном делом, распродајом државне имовине. Тада је човек могао да узме кредит у банци, купи фирму, а да ту фирму заложи. После распрода у њој шта је могло да се прода и затвори је. То је била та приватизација. Хтели су капитализам кроз социјализам и банке. То је немогуће, то је био систем нерада. Сада се само то наставља. Дакле, прва фаза је била приватизација, друга фаза је нешто као опоравак и трећа фаза ће бити долазак приватника, да освеже и опораве друштво. Али, то може само српски приватник. Странца не интересује опоравак Србије. Њему је у интересу како да опљачка, да узме средства и да оде одавде – сматра Секулић.

Наставио је да говори о ДОС-у и како су га опљачкали.
– За време обарања власти, односно демонстрација, мени су отели тоне и тоне горива, које никада нису платили. Када су требали да иду у Београд, 5. октобра, на тргу су рекли да сви који хоће да иду у Београд могу да узму бесплатно гориво на пумпи „Браћа Секулић“. Редови су били и с једне и с друге стране. Ја сам спавао и они су ме пробудили. Погледао сам кроз прозор и видео шта се догађа. Позвао сам пумпаџију и рекао му да прави списак свих који су сипали гориво. После два сата су се разишли, а онда су дошли људи из СУП-а да ме хапсе због обарања власти. Нисам имао никакве везе с политиком. После четири сата разговора, спасила ме је једна правница из Ужица, која је била у ДОС-у. Рекла им је уколико се Секулић ухапси, да ће демонстранти запалити СУП. Одустали су хвала Богу, а сада исте те људе, који су дошли да ме хапсе, виђам да шетају градом. А то гориво који су узели, никада није плаћено. Друга пљачка је била на Златибору, исто отимање горива. Нико никад није платио. Када сам их тужио, нису се сећали ничега, а у време пљачке су били пуни себе, па чак у Мачкату је био судски штаб, састављен од Ужичана и Златибораца – каже Владимир.

– Ипак, задовољан сам животом, време се стабилизовало. Морамо да схватимо да се држави морају сервисирати порези, јер ми од грађана наплаћујемо порезе кроз касу и то морамо дати држави, јер то нису наше паре. Незадовољан сам тиме што су исти услови категоризације хотела у Кремнима и на Славији, а овамо се прича о неком руралном развоју и туризму. Рурални туризам не може бити исти у селу и на Славији. Траже ми климу у Кремнима, да бих добио другу звездицу. И то ћу урадити, јер ми је жеља да овај хотел остане и да развија овај крај. Направио сам и етно село у Кремнима, а не може пут да се пређе колима, ни аутобусом, јер има рупа. Предложио сам да општина то уради о мом трошку, али неће. Сада етно село ради само за госте за које дођу возачи и уз нашу пратњу. У Кремнима постоји стадион, који треба да се уради као у Новом Пазару, да се дода атлетска стаза. Има и дом културе. Два пута сам хтео да доведем екипе из Минхена, али месна заједница не да стадион. Каратисте сам примао у сали, али из МЗ су променили кључ. Тара и Кремна су добар ресурс за развој Ужица, али то не виде или неће да виде. И један базен би добро дошао да се направи, како би се шривукли гости из Мокре Горе и Златибора. Не требају нам паре, све би ми сами направили, а Град би могао да да плацеве заинтересованима да направе хотеле. Да нисам дошао у Кремна, мотел, а сада хотел, би се срушио. Када би се средило ово што сам испричао, преко лета би имали преко бар 150 деце дневно, а то је 10.000 до 15.000 ноћења. Највећи проблем је људски фактор и док се не промени свест, нема живота. Сви гледају да иду у јавна државна и градска предузећа, па чак и деца познатих приватника. Шта то значи? Да су неспособни да обезбеде будућност себи и да та деца наставе да раде у тој фирми и на тај начин себи обезбеде будућност. Моја браћа и ја смо се поделили за пет минута. У међувремену смо основали две „ћерке“ фирме, које воде двојица синоваца, а ја сам мојој деци оставио једну веома стабилну фирму, коју сада воде. Ако деца не могу да носе даље посао, онда смо џабе уопште ишта почињали. А не да иду у општину. На сву срећу, моја су деца навикнута да раде. Сви су завршили високе школе, али су сви радили и лети и зими на распусту. Понекад сам их затицао да заспу док су низали пршуту. Зато су научени да раде и немамо проблема што се тиче њих. Данас свако од њих има свој дневни, месечни и годишњи задатак – истакао је Секулић и додао да његова фирма запошљава око 50 запослених.
Он је поновио да Ужице има ресурсе попут Таре и Кремана, које не уме да искористи.

– Имамо слатку воду, које ће бити док је света и државе, имамо железничку пругу коју је Глибетић урадио и треба му подићи споменик, а имамо и Кустурицу. Довољно је да се препише оно што је он урадио. Кремна се налазе на 800 метара надморске висине, где је спој континенталне и медитеранске климе, нема загађености, дакле туриста може да се одмори, да се надише чистог ваздуха, да пије воду са чистог потока, да се наужива гледајући природу. „Оморика“ и „Бели бор“ на Тари требало би да буду у рангу „Палисада“ са Златибора, да привуку богате туристе. Мало је Ужице ангажовано око туризма, боре се само да одрже своја радна места. Ако неће да раде, онда нека напишу „ми нисмо способни да то урадимо“, а онда ћемо ми да се организујемо, само да нам препусте. Тара и Дрина су неискоришћени потенцијали – рекао је Владимир Секулић.
Поред бензинских пумпи и хотела, Владимир Секулић је посвећен да своје хотеле снабдева здравом органском храном.
– Циљ нам је да од наше органске производње хране обезбедимо 80 посто хране за наше хотеле. Некада смо обезбеђивали 90 посто хране, само смо куповали оно што смо морали да купимо. Циљ ми је да гост који дође тачно зна шта једе – рекао је Секулић.
На Белој земљи, поред бензинске пумпе, изграђена су три дрвена објекта.
– Они су направљени за дегустације пршуте, ракије и онога што ми производимо. Та дегустација ће бити бесплатна за наше госте из Кремана и са Златибора. То смо почели још летос, али од идуће године ће радити пуном паром – додао је Владимир.