KUD PLOVI OVAJ BROD?
Zemlja državnih službenika
– I upravo zato je naša beznadežnost beskrajna, jer se naš, prividno, svesni deo nacije, zavaljen u državnu fotelju, bavi isključivo sobom i svojom platom. Najvažnija im je gde će ili na letovanje, i na koliko rata, da li će za Uskršnje praznike posetiti Francusku ili Italiju, a zemlja u kojoj primaju platu od novca poreskih obveznika, tretiraju kao nužno zlo –
Nisam neki fanatični navijač, naprotiv, ali moram priznati da sam neprijatno iznenađen večerašnjom ludorijom sa oktokopterom dronom i zastavom tzv. Velike Albanije… Ne znam zašto, ali me je sve to odmah asociralo na ono čuveno poskakivanje i udarac nogom, da li bi, Zvonimira Bobana, na istorijskoj utakmici na Maksimiru… Sumnjam da bi mlađi znali o čemu pričam, ali mlađi ionako retko čitaju Nedelju… Tačnije, retko čitaju uopšte… Još kada sam čuo da je gomila dokonih Albanaca okupiralu ambasadu Srbije u Albaniji, asocijacija na to maksimirsko ludilo je neizbežno…. Naravno, teško je moguće da se to ludilo i svi ratovi ponove, ali kada svaki dan slušamo o borbama nove vojske koja želi da formira Islamsku državu, onda svako sa iole mozga mora da se zapita kuda ide ovaj svet…
Još je veća nepoznanica kuda ide Srbija… Čitam ovih dana da su u Srbiji svi ekonomski parametri u padu, ali i očekivanja stručnjaka da će iduće godine i Nemačka ući u recesiju, a, kako to već biva, više će to pogoditi nas sirotinju u Srbiji, nego same Nemce. Uz to su i prognoze raznih instituta za naredne godine u Srbiji više nego sumorne, pa kada se sve to sabere, normalnom čoveku ne preostaje ništa drugo, nego da se totalno deprimira. Predugo traje ovaj čemer i sve ga je teže podnositi…
Sedeo sam ovih dana na veselju sa poznanicima i zajednički smo zaključili da, dok vlast može da nas zadužuje, ovaj naš Titanik će nekako izbegavati sante leda, ali kad krediti presuše… Doduše, od svih prisutnih samo nas dvojica smo bili iz privatnog sektora, dok su svi ostali državni uposlenici tvrdili da njima plate i dalje ni dan ne kasne. To me je i nateralo da naglas konstatujem kako i na Titaniku nisu svi u istoj poziciji – mi sirotinja u potpalublju lopatamo ugalj, dok državna buržoazija uživa u kavijaru i šampanjcu, slušajući orkestarsku izvedbu najnovijih šlagera. Ono jeste da ćemo se na kraju zajedno ulupati, ali oni goramo, kako je voleo da se kaže jedan moj prijatelj, imaće mnogo veće šanse da se dokopaju čamaca za spasavanje. Zato je onaj stih Internacionale aktuleniji nego ikad – ustajte prezreni na svetu… Neće ova banda sama otići, uzimaće nam crno ispod nokata sve dok može. Ironija i tragedija naše situacije je što oni koji su najugroženiji ne shvataju po kojim principima funkcioniše naše društvo i upravo su oni ključni fundament bandi koja nas izrabljuje. A banda, k’o banda, funkcioniše po prastarom principu – vuk na svoju ovcu pravo ima…
Ipak, iskreno mislim da su najdublje pali i moralno i intelektualno, upravo oni od kojih se najviše očekivalo – tzv. srpska srednja klasa, razni državni službenici, zdravstvo, prosveta i slični. Ta srpska kasta se u poslednjoj deceniji provukla sa najmanje štete, a istovremeno se, manijakalnim zapošljavanjem, ozbiljno uvećala i ojačala svoju pregovaračku poziciju, pa je i postala najveći kočničar promena. Zanimljivo, u kapitalističkim zemljama ta klasa je glavna u borbi protiv političkog establišmenta, pa samim tim i ključni motor napretka, dok su u Srbiji reforme propadale jer je ta kasta izričito protiv promena, a oligarhija je, zarad sopstvenih glasačkih interesa, takvom ponašanju podilazila. Naravno, svi će oni reći da ovo ništa ne valja, da živimo katastrofalno loše i svi će tražiti da dobiju ono što misle da im pripada, pri tom sa gnušanjem odbijajući odgovor na prozaično pitanje – odakle. Svi su mnogo pametni kada treba pare trošiti, ali odbijaju da shvate da, pre trošenja, prvo pare treba zaraditi. Javni dug Srbije vrtoglavo raste iz godine u godinu, privredna aktivnost zamire, ali to ovu kastu ne zanima, što je vrhunac gluposti i egoizma. Sve srećne države su postavile strategiju tako da je osnovna stvar privreda, novi proizvodi, povećanje izvoza, a u Srbiji ni puškom nikoga ne možeš naterati da započne svoj biznis. Naravno, za sve su krivi političari, koji poslednju deceniju lopatama zapošljavaju svoje na državnu platu. Taj način stizanja do sigurne platice stvorio je i gomilu brzih fakulteta Srbije, koji ne pružaju znanje, ali pružaju diplomu. Znanje u državnoj službi uglavnom i nije potrebno, tako da razni dušebrižnici uopšte nemaju razloga da se ljute na te nazovi fakultete – oni upravo pružaju ono što je ovom društvu potrebno. Da nema besmislenog državnog posla, ne bi bilo ni besmislenih diploma. I privreda se prilagodila političarima, osim proizvođača i prodavaca hrane, jedino što je opstalo su firme koje rade za državu, a to su, uglavnom, razni fizički poslovi i tek nešto iznad toga. Ono malo fabrika što je valjalo, kupili su stranci i od njih samo oni imaju koristi i malo nešto radnici koji tu rade. Niko više.
Ovakvu beznadežnu situaciju oduvek su menjali istaknuti pojedinci, uz pomoć svesnijeg dela nacije, sasvim sigurno se ne može očekivati od seljaka sa Tare ili Kopaonika da budu na čelu promena… I upravo zato je naša beznadežnost beskrajna, jer se naš, prividno, svesni deo nacije, zavaljen u državnu fotelju, bavi isključivo sobom i svojom platom. Najvažnija im je gde će ili na letovanje, i na koliko rata, da li će za Uskršnje praznike posetiti Francusku ili Italiju, a zemlja u kojoj primaju platu od novca poreskih obveznika, tretiraju kao nužno zlo. Da mogu da nađu državni posao u nekoj od Zapadnih zemalja, sutra bi otišli, nego tamo je malo državnih službenika, a i plate su im prilično niske za njihove standarde… Prosto zapanjuje indolentnost i samozadovoljnost koju demonstriraju na svakom koraku…
Sa druge strane, od gradske sirotinje se ne može ništa očekivati, doduše, bilo je slučajeva u istoriji kada su najsiromašniji pokušavali sa pobunom, ali, setimo se kako je prošao Matija Gubec… Jedino je Poljska zaista imala sreće sa Leh Valensom i danas su jedna od najprosperitetnijih država u Evropi…
Sve u svemu, nema mnogo razloga za optimizam, da ne kažem nešto crnje. Neko će reći, a gde su u svemu tome ove silne partije, pogotovu opozicione? Koje partije? Koja opozicija? Grupice halapljivih bezidejnih ljudi okupljena sa željom za ličnom promocijom i parama. Pogledajte samo koju gomilu socijaldemokratskih partija imamo, prevedeno na srpski, to su nazovi političari kojima su ciljna grupa upravo oni za koje sam konstatovao da su najveći neprijatelji reformama i napretku. Oni im poručuju – mi ćemo zaštiti vaše interese, Srbija će nastaviti da tone u propast, ali će vama i dalje biti mnogo bolje nego drugima. To političari? To je socijaldemokratija? Nema većih neprijatelja za demokratiju od takvih ljudi i takvih pokvarenih ideja. Pola miliona ljudi ostalo je bez posla poslednjih deset godina, još barem milion ne može da nađe posao, ali oni samo svojima poručuju, glasajte za nas, mi ćemo i dalje zaduživati poreske obveznike, mi smo vam garant da ćete uvek živeti bolje od nezahvalne rulje. Za takvu bagru da glasam?
Hajde još da vidimo i taj dugo najavljeni rebalans budžeta, pa ako i od toga ne bude ništa, a sve ukazuje upravo na takav ishod, možemo slobodno prestati da se nadamo i da počnemo psihičke pripreme za neizbežni bankrot. Mi stariji smo i to već nekoliko puta doživeli. Neko bi crnohumorno rekao – i to je za ljude. I jeste, bankrot je samo usputna stanica na dugom putovanju nizbrdo…
Dušan Đurović
