Локалка

Пише: проф. др Биља Грујичић
Снег бесомучно веје. Бљузга је. Покушај да уђем у шеснаестицу био је скоро па успешан. Висим на вратима у необичном положају. Иако знам да је кратко, мислим да ме све боли, кесе ми се усецају у руке, кишобран, не знам шта ћу са њим. Посматрам људе око себе. Сви су љути, намргођени, један у свој тој лудачкој гужви, листа друштвене мреже. Нико се никоме не обраћа. Нема места да поглед можете упутити кроз прозор. Жена на седишту ми показује да седнем до ње, ако излазим код старог Меркатора. Пазите, драги моји, нисам ја сад па нешто фамилијаран тип, али ми се то не свиђа. Једва сам чекала да изађем и стресем са себе све те незадовољне, нетактичне, покисле и отуђене људе. Повремено свако треба да уђе у градски превоз, пало ми је на памет. Размишљала сам како код куће не жалимо на било чему… На осмеху, упутствима, саветима, добродошлици…Свиђало ми се то што ме моја млекарица части вуненим чарапама, свиђало ми се и што сам свакодневно могла да пробам режањ пршуте, што библиотекарица хоће да ми препоручи књигу, чак ми се у овом случају свиђало и то „само за тебе толико…“, што иначе презирем. Није ми се допадала ова оскудност. У осмеху, у причи, у клопи. Да се разумемо, нисам ни од оних који кажу да треба сипати да прелива, али… Салата коју сам мало касније поручила, а која се ваљда, симболично зове: оброк-салата, такође је била оскудна. Неумесно би било коментарисати однос меса и поврћа, али нисте ни ви, драги моји, неко ко не разуме о чему говорим… Но, да не будем малициозна. Размишљала сам да је оскудица, ваљда менталне природе, као генерално осећање које се ширило.
Управо тога јутра (или је то била ноћ?!), уживала сам у рукотворинама наших, овдашњих, жена, на платоу испред железничке станице. Толико тога ми се допадало, папе, мале, папе мало веће, вунене чарапе, шарене рукавице са и без прстију, пуловери свих величина, и дивни шарени џемпери са капуљачом. Пазарила сам, није да нисам, и то са уживањем. За сваког по нешто. Допадао ми се и начин на који су те жене хвалиле своју робу. Одавно знам, да није све што је у излогу, роба за ношење. Не прихватајте и не залећите се на прву коцку шећера, драге моје! Међутим, и даље ме је грејала та сељачка вуна, коју сам имала у својим италијанским чизмама. Насмејала сам се сама себи, нога личка, а ципела бечка! Смејала сам се себи, али била сам убеђена да само тако можемо напред. Уз мало традиције, прихватити модерно, не увек и не по сваку цену! Звучим ли политички? Стресла сам се од помисли на то…Није ми то био циљ, хтела сам да вам буде топло око срца, бар онако како је мени у овим сељачким вуненим чарапама…а напољу веје…
Волим вас и овог пута, Ваша БИЉА!

(Ужичка недеља 1001)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.