Piše: prof. dr Bilja Grujičić
Sneg besomučno veje. Bljuzga je. Pokušaj da uđem u šesnaesticu bio je skoro pa uspešan. Visim na vratima u neobičnom položaju. Iako znam da je kratko, mislim da me sve boli, kese mi se usecaju u ruke, kišobran, ne znam šta ću sa njim. Posmatram ljude oko sebe. Svi su ljuti, namrgođeni, jedan u svoj toj ludačkoj gužvi, lista društvene mreže. Niko se nikome ne obraća. Nema mesta da pogled možete uputiti kroz prozor. Žena na sedištu mi pokazuje da sednem do nje, ako izlazim kod starog Merkatora. Pazite, dragi moji, nisam ja sad pa nešto familijaran tip, ali mi se to ne sviđa. Jedva sam čekala da izađem i stresem sa sebe sve te nezadovoljne, netaktične, pokisle i otuđene ljude. Povremeno svako treba da uđe u gradski prevoz, palo mi je na pamet. Razmišljala sam kako kod kuće ne žalimo na bilo čemu… Na osmehu, uputstvima, savetima, dobrodošlici…Sviđalo mi se to što me moja mlekarica časti vunenim čarapama, sviđalo mi se i što sam svakodnevno mogla da probam režanj pršute, što bibliotekarica hoće da mi preporuči knjigu, čak mi se u ovom slučaju sviđalo i to „samo za tebe toliko…“, što inače prezirem. Nije mi se dopadala ova oskudnost. U osmehu, u priči, u klopi. Da se razumemo, nisam ni od onih koji kažu da treba sipati da preliva, ali… Salata koju sam malo kasnije poručila, a koja se valjda, simbolično zove: obrok-salata, takođe je bila oskudna. Neumesno bi bilo komentarisati odnos mesa i povrća, ali niste ni vi, dragi moji, neko ko ne razume o čemu govorim… No, da ne budem maliciozna. Razmišljala sam da je oskudica, valjda mentalne prirode, kao generalno osećanje koje se širilo.
Upravo toga jutra (ili je to bila noć?!), uživala sam u rukotvorinama naših, ovdašnjih, žena, na platou ispred železničke stanice. Toliko toga mi se dopadalo, pape, male, pape malo veće, vunene čarape, šarene rukavice sa i bez prstiju, puloveri svih veličina, i divni šareni džemperi sa kapuljačom. Pazarila sam, nije da nisam, i to sa uživanjem. Za svakog po nešto. Dopadao mi se i način na koji su te žene hvalile svoju robu. Odavno znam, da nije sve što je u izlogu, roba za nošenje. Ne prihvatajte i ne zalećite se na prvu kocku šećera, drage moje! Međutim, i dalje me je grejala ta seljačka vuna, koju sam imala u svojim italijanskim čizmama. Nasmejala sam se sama sebi, noga lička, a cipela bečka! Smejala sam se sebi, ali bila sam ubeđena da samo tako možemo napred. Uz malo tradicije, prihvatiti moderno, ne uvek i ne po svaku cenu! Zvučim li politički? Stresla sam se od pomisli na to…Nije mi to bio cilj, htela sam da vam bude toplo oko srca, bar onako kako je meni u ovim seljačkim vunenim čarapama…a napolju veje…
Volim vas i ovog puta, Vaša BILJA!
(Užička nedelja 1001)
