СЛИКАР ИГОР ЈАШИЋ
Ужички сликар Игор Јашић, који прати сликарски правац поп-арт, имао је недавно продајну изложбу слика у Градском културном центру. Ово је његова пета самостална изложба.
– У ствари, то је нека врста плакатног сликарства, којим су обухваћени популарни ликови из света филма, музике и слично. Више иде ка неком графичком дизајну. Раније базирао на графички дизајн, али нисам ту видео перспективу, па сам се преоријентисао на овај тип сликарства. Мада, много раније, бавио сам се пејзажним сликарством – рекао је Игор.
На његовим сликама покреће разне теме.
– Моје слике гледали су познати сликари Медош и Душан Старчевић, покојни сликар Божо Ковачевић, Славенка Ковачевић, као и недавно преминули уметник Обрад Јовановић. Он ми је писао и рецензије за неке изложбе, а занимљиво је да је он одмах из главе правио те рецензије. Био је код мене и како је погледао слике, одмах је диктирао. Велики је то човек био. А и њега сам прво од свих сликара упознао. Био сам јако мали, имао сам пет година, дакле пре 35 година, када сам био код њега у атељеу у Педагошкој школи. Сећам се добро његових слика са овновима, а и касније је њих радио. Они су за њега представљали симбол жртве и има доста сарказма у његовим сликама Сви ти сликари су рекли да се изражавам на свој начин и дали ми подршку да наставим– рекао је Игор.
Игор Јашић је рођен у Ужицу. Завршио је Вишу пословну школу у Београду. Активно је почео да слика још у основној школи.
– Тада када сам био у атељеу Обрада Јовановића, код мене се први упут јавила нека жеља да будем сликар. Али, нисам видео неку перспективу и сигурност тог посла, па сам зато завршио Вишу пословну школу, али сам се увек враћао неком сликању. Код Бранка Тијанића сам учио сликарство и код њега сам провео око три и по године. То је било после осмог разреда. Планирао сам да се више посветим сликарству, али тада код Тијанића нисам радио акт. После тога, паралелно са школом коју сам редовно учио, у Београду сам ишао у приватну школу сликања да бих научио анатомију. Сам се себи плаћао часове. Доста сам продавао слике на којима је био пејсаж – рекао је наш саговорник.
Игор је једно време провео у Италији, где је, како каже, радио уличне портрете.
– Био сам у многим градовима, понајвише у Милану. Обилазио сам галерије и едуковао се. Било је много сликара из Перуа, Украјине, Русије, који су излагали, па сам са некима имао прилике и да разговарам. У Риму сам био на изложби поводом 100 година од рођења Салвадора Далија. То је била путујућа изложба. Потом сам исту изложбу посетио и у Венецији. То је био прави доживљај. Ишао сам и по приватним галеријама које купују слике и видео сам многа дела од ренесанса до савремених сликара. Чак сам добио позивницу од неке Италијанке да јој покажем своје радове. У тој галерији су се продавали Матис, Миро и други сликари. Тада сам радио пејсаже и радове држао у фасцикли. У галерији су ми рекли да знам да сликам, да имам мајсторско знање, што се тиче сликарства, али да је проблем што нисам регистрован и да бих морао да будем легалан, да бих могао ту да продајем слике. Иначе, доста сам радио уличне портрете, стално сам носио са собом штафелај. Тамо је велика куповна моћ људи и није им било много да од плате одвоје 50 евра за свој портрет. Радио сам по неколико портрета дневно. Тако сам радио путујући из града у град – сећа се Игор.
Објаснио је да га њега посебно интересују поп арт и муви арт правци, модерни правци, настали у Америци. За муви арт каже да је настао осамдесетих година.
Поп-арт је била уметност популарне културе. Био је ликовни покрет опчињен послератним конзумеризмом током 50-тих и 60-тих година. Подударио се са глобализацијом поп музике, оличене у популарности Елвиса Прислија и Битлса. Био је дрзак, забаван и младалачки покрет, окренут против вредности које је наметнуло уметничко друштво. Иако су уметници користили најразличитије видове визуелне комуникације, заједничко им је било интересовање за масовне медије, масовну производњу и културу за масе.
Поред сликарства Игор је написао књигу „Трагедија ала Америка“.
– То је књига у којој су написане кратке приче, у стилу Буковског. Књигу је изашла 2011. године и била је на Сајму књига. Једну сам поклонио Матији Бећковићу и он ми је после рекао да је уживао док је читао, да је популарно написана. Илустрована је мојим цртежима, односно графикама. Написао сам је да би себи испунио неки циљ – рекао је Игор.
Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 1014)
