SPORTSKO-PENJAČKI KLUB „STARI GRAD“
Pre desetak godina sa povratkom u svoj grad Aleksandar Đorđević se prihvatio da u sportskoj hali „Veliki park“ preuzme odgovornost za vežbanje na veštačkoj steni. Od tada zajedno sa svojim prijateljima počinje da se penje u Užicu i okolini.
Radoslav Knežević, sekretar kluba sportskog penjačkog kluba „Stari grad“, kaže da se penjanje odvija u Hali i na prirodnim stenama u okolini Užica.
– Posle nekoliko godina ukazala se potreba za osnivanjem kluba. Nekoliko gimnazijalaca i tada još dečak, a sada već dugogodišnji šampion države, Matej, uporni su da pokažu da u Užicu ima potencijala za vrhunsko penjanje. Aleksandar Đorđević to prepoznaje i poštuje njihovu želju, kao i talenat, i kreće da pokazuje mladima prve korake u ovom sportu. Odlučili smo da osnujemo sportsko penjački klub „Stari grad“. Samo prva godina nije bila „plodna“ za nas. Već od druge sezone rezultati počinju da dolaze. Te godine Matej osvaja drugo mesto na državnom prvenstvu u sve tri discipline veštačke stene. Od tada, pa do danas je na samom vrhu. Tu nisu stale naše ambicije. Odlučili smo da u Užicu napravimo prirodno penjalište. Počinje realizacija projekta, koji smo sproveli mi, malo starija ekipa kluba na čelu sa Aleksandrom Đorđevićem: Dragan Milojević, Zoran Čeganjac, Miloš Nikolić, Radoslav Knežević… I klub kupuje svu potrebnu opremu: elastičnu užad, pojaseve, obuću, kacige, karabinjere, gri-gri i ostalu opremu za bezbedno vežbanje na prirodnoj i veštačkoj steni – rekao je Radoslav o početku rada kluba.
U saradnji sa Planinarskim savezom Srbije napravili su prve smerove u Užicu.
– Tada smo organizovali i prvo takmičenje na državnom nivou, a onda se priča nastavlja – raste još dvadeset smerova na istoj lokaciji, pa penjalište na Velikoj brani, u Potpećkoj pećini. Posle svega dolaze druga takmičenja i sve bolji rezultati – rekao je Knežević i dodao da je Aleksandar Đorđević, predsednik kluba, napravio najveći broj smerova i to bez ikakve nadoknade.
U jesen 2015. godine dobili su prostor u domu „Petar Radovanović“.
– Tu smo počeli da pravimo svoju stenu, svoj bolder. Tada su rezultati na vrhuncu. Matej je već dve godine prvak Srbije na veštačkoj steni i dve godine prvi na prirodnoj steni. Sledeće dve sezone takmičimo se sa osam takmičara i zauzimamo šesto mesto od dvanaest klubova u zemlji. Tada smo ostali bez prostora u domu i članstvo nam je počelo da se osipa. U sistemu takmičenja ostaju samo Matej i Anastasija Knežević, koji uspešno brane ime kluba bez uslova za trening. Trenutno se naš grad i klub mogu pohvaliti sa skoro osamdeset smerova za penjanje na atraktivnim lokacijama u kanjonu reke Đetinje, oko Potpećke pećine, na planini Tari … I vrhunskim rezultatima – rekao je Radoslav.
Aleksandar Đorđević, predsednik kluba, kaže da je penjanje zavoleo gledajući kako se penju svetski poznati penjači na prirodnim stenama.
– Počeo sam i sam da se bavim ovim sportom i naučio suštinu u Beogradu, gde sam i upoznao mnoge naše penjače sa kojima sam trenirao. Te 2007. godine sam došao iz Beograda u Užice da živim. Peo sam po okolnim stenama i video da mnogi smerovi nisu bili uređeni. Oni koji su me videli i kojima je penjanje postalo interesantno pridružili su mi se – kaže Đorđević.
U međuvremenu je napravljena veštačka stena u hali Veliki park.
– Predložili su da preuzmem odgovornost i treniram penjače i krenuli smo sa ozbiljnim treninzima. Treninzi su bili besplatni, stvarno mi je bio cilj da se čuje za sport i da grad u kome sam proveo detinjstvo nađe svoje mesto na mapi Srbije i šire u ovom sportu. Bilo je tu raznih problema koje uglavnom ljudi izazivaju i u početku nismo imali ničiju pomoć, čak je bilo smetnji i opstrukcije. Jedni su dolazili, drugi odlazili, a prvi koji se ozbiljno posvetio ovom sportu i trenirao posvećeno u Užicu je Matej Knežević. Treba naglasiti da njegovi pokušaji u početku nisu bili spektakularni, slično kao i kod svih ostalih. Sve što je postigao kasnije uspeo je ozbiljnim pristupom, trudom, radom i redovnim treningom. Ovo govorim zbog onih koji počinju, da ne gube nadu, nego da uporno rade. Osnovali smo klub „Stari grad“ i napravili oko 70 smerova. Sam sam napravio više od polovine ovih smerova, bez ijednog dinara nadoknade od bilo koga. Smerovi se nalaze u kanjonu Đetinje, podnožju Starog grada, kod Potpećke pećine, na Tari… U vreme besparice trudimo se da održimo klub i spremimo takmičare za zahtevna takmičenja u Srbiji i okolnim zemljama – rekao je Đorđević.
Jedan od članova kluba Zoran Čeganjac kaže da mu je privilegija što je uz Aleksandra, kao pionira ovog sporta u Užicu.
– Imao sam priliku da ga od početka pratim na prirodnim stenama u okolini našeg grada. Vreme, razna odricanja, strpljenje, upornost, rad i nesebična želja da se znanje prenese su ono što su nekoliko godina unazad ulagali Aleksandar Đorđević i Rade Knežević, na zainteresovane za sportsko penjanje. Mladi su to osetili i neki od njih su stvarno postigli zapažene rezultate u Srbiji i šire. Prednjače Matej i Anastasija Knežević – kaže Zoran.
O samom penjanju Zoran kaže:
– Kada se dobro pripremite i odete na prirodnu stenu imate doživljaj koji nijedan drugi sport ne može da priušti, pre svega mislim na druženje sa prirodom i ulaganje svih čula u emocije koje samo druženje sa stenom, šumom, izvorskom vodom, pticama… mogu da omoguće. Atmosfera među penjačima je posebna i pomaže u borbi čoveka da dokaže isključivo sebi, da eto, može doći, posle napornog vežbanja, do vrha odnosno kraja smera… , a to sve opet dozvoljava i poštuje opet, njeno veličanstvo priroda.
I dečak koga svi hvale Mateja Knežević kaže da je sport slobodno penjanje predivan. Matej je učenik osmog razreda Osnovne škole „Stari grad“, a penjanjem je počeo da se bavi sa sedam godina.
– Išao sam u folklor i tada sam imao koncert u Hali sportova. Tu sam prvi put video veštačku stenu za penjanje i moj otac je tada saznao da Saša (Aleksandar Đorđević) obučava penjanje. Stupili smo u kontakt sa njim i napravio sam prve korake u tom sportu. Trenirao sam uporno i već su počeli da se nižu uspesi. U 2015. godini sam postao prvak države u sportskom penjanju u tri kategorije: bodler, brzinsko i težinsko penjanje. Na nekim međunarodnim takmičenjima sam osvajao treće mesto. Sada se i dalje takmičim i na prirodnoj i veštačkoj steni – kaže mladi Matej.
Na međunarodnim takmičenjima bio je u Grčkoj, Makedoniji i Rumuniji. U Srbiji se godišnje takmiči 15 puta i to dva puta na prirodnoj steni, a ostalo je na veštačkoj steni. Obično, kaže mladi takmičar, ima oko sto takmičara, a na međunarodnim takmičenjima je mnogo više.
– Bolder je takmičenje u penjanju na stenu do 4 m i tu je pad na strunjaču i nisi obezbeđen. Na brzinskom takmičenju se meri brzina penjanja. Tu imamo šablon po kome se svi penju i tu se meri vreme. To penjanje će biti prvi put na Olimpijadi 2022. godine. Težinsko penjanje je penjanje sa opremom i kačenjem. Visina stene na kojoj sam osvojio prvo mesto u državi je bila 10 metara i potrebno mi je bilo oko 20 sekundi da se popenjem brzinskim takmičenjem, a svetski rekord je 4 sekunde i 60 stotinke – kazao je Matej, koji se penjao i na stene visine do 25 metara.
– Mi smo u kanjonu Đetinje napravili smerove za težinsko i brzinsko takmičenje. U Užicu imamo smerova 40 na Starom gradu i oko 30 na Velikoj brani. Tu se spremamo za takmičenje. Užice je poznato kao penjalište koje je dosta posećeno, jer penjanje nije mnogo teško i za svakoga su ko voli da se penje. Ja sam se popeo uz sve smerove. Sada imamo jedan projekat koji pravimo na Sunčevom viru i tu će penjanje biti dosta teže. Početniku bih svakako poručio da prvo dođe na veštačku stenu, jer kod prirodnih stena mora da se više razmišlja, mora sam da traži hvatišta, gde da stane, a za to je potrebno iskustvo. Na veštačkim stenama to je već postavljeno. Ja lično sada više volim penjanje na prirodne stene, jer nikada nije isti pokret koji se pravi.
Matej kaže da je u Hali stena pod uglom od 90 stepeni i to se zove previs, odnosno plafon, dok prirodne stene mogu da budu vertikalne u 90 posto slučajeva. Smerovi su putanje označene boltovima, a bolt je klin koji je sto posto atestiran. Kada se bolt kuca u stenu on se širi.
– Za ove stene od 90 stepeni mora baš dosta da se trenira. Mi uglavnom treniramo na stenama pod uglom od 45 stepeni, ali ima i onih od 60 stepeni. Inače, sigurnost pri penjanju je velika. Imaju boltovi koji se stavljaju na stenu pre svakog penjanja i tu se kače kompleti i sa tim kompletima se kači uže iza pojasa, koji sprečavaju i čuvaju od velikih padova. Imao sam padove, ali nikada uže nije puklo, niti se bilo šta otkačilo. Ne postoji penjač koji nije pao. Moj najveći pad je bio do 4 metra i to prilikom vežbanja u hali. Ali, zahvaljujući užetu, nisam bio povređen. Najbitnije pri padu je rad kolena, nogu i stopala, da se odbijate od stene, jer ako ne bi savili noge, došlo bi do udaranja telom i povreda. Nikada nije to pad na zemlju. Kada savladate sve to, onda ništa više nije teško. Inače, sva oprema je atestirana, recimo taj komplet je atestiran na dve tone. Užad su elastična. I naravno, na zemlji stoji čovek koji osigurava penjača i nedozvoljava mu da padne na zemlju, već ga isto specijalnim spravama za osiguranje, koje su takođe atestirane, sprečava da padne na zemlju. On ga i spušta. Izuzetno su strogi kriterijumi od kojih se proizvođača kupuje oprema. Naš klub ima opremu od najboljih proizvođača za tu vrstu penjanje – objasnio je Matej.
– Za penjanje je potrebna snaga, da su jake i ruke, i noge i prsti, ali najviše je potrebno tehnike. Celo telo mora da bude razvijeno. Na ruke se stavlja poseban prah, da ruke ne bi klizile, a imamo penjačice, posebne patike napravljene za penjanje, koje imaju posebnu gumu. Penjanje na prirodnu stenu iziskuje dosta razmišljanja u trenutku, da li ono zašta hoćeš da se uhvatiš da li je sigurno. Zato mora da se mnogo razmišlja. Kada ne poznajem teren je baš teško.
U klubu „Stari grad“ ima desetak članova, a aktivno se takmiči njih četvoro.
– Imamo treninge dva puta sedmično u hali, a ja treniram i kući svaki dan. Kod kuće radim vežbe da ojačam telo, a na pokrtovlju imam montiranu manju stenu do 2 m metra – rekao je Matej, koji je prošle godine proglašen i za sportistu grada.
Dragan Milojević, član SPK “Stari grad”:
– Ako hoćete da spoznate svoje mogućnosti, bavite se jogom, ako hoćete da ih prevaziđete – bavite se freeclimbing-om. Ovako bi mogao da glasi slogan koji je najbliži istini o ovom sportu. To je definitivno individualan sport, ali toliko individualan, da vi zapravo i nemate drugog atletu kao suparnika, već samog sebe. U momentu kad ste na steni, vi ste pre svega sami sa sobom i svim vremenom ovog sveta sa zadatkom i željom da se popnete. Stena jeste prepreka, ali ona pruža i mogućnosti. Prava prepreka ste zapravo vi sami sebi, sa virtuelnim limitima koje vam vaš mozak postavlja i ograničava vas. Ono što je posebno lepo u ovom sportu je mogućnost da iskoračite iz tih limita i potpuno svesno napravite pomak u “nemoguće“, a da ničim ne ugrozite svoju bezbednost, jer ste jednostavno vezani. I kod svakog takvog uspelog pomaka u “nemoguće“ prevazilazite svoje limite koji ostaju iza vas i vi napredujete… Prosto sam siguran da je to ono isto nadahnuće koje oseti Đoković kad napravi “nemoguć“ potez pa mu ceo stadion frenetično skandira.
Miloš Nikolić – Lofa, član SPK „Stari grad“
– Sportsko penjanje, iako spada u grupu ekstremnih sportova, mnogo je bezbednije od većine klasičnih sportova. To je sport koji osnažuje karakter i jača um. U njemu nema takmičenja sa drugima, već se takmičite sami sa sobom. Sportsko penjanje je pogodno za sve starosne grupe, jer pokreće i održava motoriku. Penjanje na prirodnoj i veštačkoj steni, koliko god se činilo istom vrstom penjanja, u mnogome se razlikuju. Na veštačkoj steni ste ograničeni na jednu ili dve varijante uspona nekog smera, dok na prirodnoj ima mnogo više varijanti uspona pojedinačnog smera. Raspored i kontrola pokreta su drugačiji, čak i neki pokreti za koje smo mislili da su nemogući za nas, na prirodnoj steni se pokazuju kao mogući.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 1011)
