СПОРТСКО-ПЕЊАЧКИ КЛУБ „СТАРИ ГРАД“
Пре десетак година са повратком у свој град Александар Ђорђевић се прихватио да у спортској хали „Велики парк“ преузме одговорност за вежбање на вештачкој стени. Од тада заједно са својим пријатељима почиње да се пење у Ужицу и околини.
Радослав Кнежевић, секретар клуба спортског пењачког клуба „Стари град“, каже да се пењање одвија у Хали и на природним стенама у околини Ужица.
– После неколико година указала се потреба за оснивањем клуба. Неколико гимназијалаца и тада још дечак, а сада већ дугогодишњи шампион државе, Матеј, упорни су да покажу да у Ужицу има потенцијала за врхунско пењање. Александар Ђорђевић то препознаје и поштује њихову жељу, као и таленат, и креће да показује младима прве кораке у овом спорту. Одлучили смо да оснујемо спортско пењачки клуб „Стари град“. Само прва година није била „плодна“ за нас. Већ од друге сезоне резултати почињу да долазе. Те године Матеј осваја друго место на државном првенству у све три дисциплине вештачке стене. Од тада, па до данас је на самом врху. Ту нису стале наше амбиције. Одлучили смо да у Ужицу направимо природно пењалиште. Почиње реализација пројекта, који смо спровели ми, мало старија екипа клуба на челу са Александром Ђорђевићем: Драган Милојевић, Зоран Чегањац, Милош Николић, Радослав Кнежевић… И клуб купује сву потребну опрему: еластичну ужад, појасеве, обућу, кациге, карабињере, гри-гри и осталу опрему за безбедно вежбање на природној и вештачкој стени – рекао је Радослав о почетку рада клуба.
У сарадњи са Планинарским савезом Србије направили су прве смерове у Ужицу.
– Тада смо организовали и прво такмичење на државном нивоу, а онда се прича наставља – расте још двадесет смерова на истој локацији, па пењалиште на Великој брани, у Потпећкој пећини. После свега долазе друга такмичења и све бољи резултати – рекао је Кнежевић и додао да је Александар Ђорђевић, председник клуба, направио највећи број смерова и то без икакве надокнаде.
У јесен 2015. године добили су простор у дому „Петар Радовановић“.
– Ту смо почели да правимо своју стену, свој болдер. Тада су резултати на врхунцу. Матеј је већ две године првак Србије на вештачкој стени и две године први на природној стени. Следеће две сезоне такмичимо се са осам такмичара и заузимамо шесто место од дванаест клубова у земљи. Тада смо остали без простора у дому и чланство нам је почело да се осипа. У систему такмичења остају само Матеј и Анастасија Кнежевић, који успешно бране име клуба без услова за тренинг. Тренутно се наш град и клуб могу похвалити са скоро осамдесет смерова за пењање на атрактивним локацијама у кањону реке Ђетиње, око Потпећке пећине, на планини Тари … И врхунским резултатима – рекао је Радослав.
Александар Ђорђевић, председник клуба, каже да је пењање заволео гледајући како се пењу светски познати пењачи на природним стенама.
– Почео сам и сам да се бавим овим спортом и научио суштину у Београду, где сам и упознао многе наше пењаче са којима сам тренирао. Те 2007. године сам дошао из Београда у Ужице да живим. Пео сам по околним стенама и видео да многи смерови нису били уређени. Они који су ме видели и којима је пењање постало интересантно придружили су ми се – каже Ђорђевић.
У међувремену је направљена вештачка стена у хали Велики парк.
– Предложили су да преузмем одговорност и тренирам пењаче и кренули смо са озбиљним тренинзима. Тренинзи су били бесплатни, стварно ми је био циљ да се чује за спорт и да град у коме сам провео детињство нађе своје место на мапи Србије и шире у овом спорту. Било је ту разних проблема које углавном људи изазивају и у почетку нисмо имали ничију помоћ, чак је било сметњи и опструкције. Једни су долазили, други одлазили, а први који се озбиљно посветио овом спорту и тренирао посвећено у Ужицу је Матеј Кнежевић. Треба нагласити да његови покушаји у почетку нису били спектакуларни, слично као и код свих осталих. Све што је постигао касније успео је озбиљним приступом, трудом, радом и редовним тренингом. Ово говорим због оних који почињу, да не губе наду, него да упорно раде. Основали смо клуб „Стари град“ и направили око 70 смерова. Сам сам направио више од половине ових смерова, без иједног динара надокнаде од било кога. Смерови се налазе у кањону Ђетиње, подножју Старог града, код Потпећке пећине, на Тари… У време беспарице трудимо се да одржимо клуб и спремимо такмичаре за захтевна такмичења у Србији и околним земљама – рекао је Ђорђевић.
Један од чланова клуба Зоран Чегањац каже да му је привилегија што је уз Александра, као пионира овог спорта у Ужицу.
– Имао сам прилику да га од почетка пратим на природним стенама у околини нашег града. Време, разна одрицања, стрпљење, упорност, рад и несебична жеља да се знање пренесе су оно што су неколико година уназад улагали Александар Ђорђевић и Раде Кнежевић, на заинтересоване за спортско пењање. Млади су то осетили и неки од њих су стварно постигли запажене резултате у Србији и шире. Предњаче Матеј и Анастасија Кнежевић – каже Зоран.
О самом пењању Зоран каже:
– Када се добро припремите и одете на природну стену имате доживљај који ниједан други спорт не може да приушти, пре свега мислим на дружење са природом и улагање свих чула у емоције које само дружење са стеном, шумом, изворском водом, птицама… могу да омогуће. Атмосфера међу пењачима је посебна и помаже у борби човека да докаже искључиво себи, да ето, може доћи, после напорног вежбања, до врха односно краја смера… , а то све опет дозвољава и поштује опет, њено величанство природа.
И дечак кога сви хвале Матеја Кнежевић каже да је спорт слободно пењање предиван. Матеј је ученик осмог разреда Основне школе „Стари град“, а пењањем је почео да се бави са седам година.
– Ишао сам у фолклор и тада сам имао концерт у Хали спортова. Ту сам први пут видео вештачку стену за пењање и мој отац је тада сазнао да Саша (Александар Ђорђевић) обучава пењање. Ступили смо у контакт са њим и направио сам прве кораке у том спорту. Тренирао сам упорно и већ су почели да се нижу успеси. У 2015. години сам постао првак државе у спортском пењању у три категорије: бодлер, брзинско и тежинско пењање. На неким међународним такмичењима сам освајао треће место. Сада се и даље такмичим и на природној и вештачкој стени – каже млади Матеј.
На међународним такмичењима био је у Грчкој, Македонији и Румунији. У Србији се годишње такмичи 15 пута и то два пута на природној стени, а остало је на вештачкој стени. Обично, каже млади такмичар, има око сто такмичара, а на међународним такмичењима је много више.
– Болдер је такмичење у пењању на стену до 4 м и ту је пад на струњачу и ниси обезбеђен. На брзинском такмичењу се мери брзина пењања. Ту имамо шаблон по коме се сви пењу и ту се мери време. То пењање ће бити први пут на Олимпијади 2022. године. Тежинско пењање је пењање са опремом и качењем. Висина стене на којој сам освојио прво место у држави је била 10 метара и потребно ми је било око 20 секунди да се попењем брзинским такмичењем, а светски рекорд је 4 секунде и 60 стотинке – казао је Матеј, који се пењао и на стене висине до 25 метара.
– Ми смо у кањону Ђетиње направили смерове за тежинско и брзинско такмичење. У Ужицу имамо смерова 40 на Старом граду и око 30 на Великој брани. Ту се спремамо за такмичење. Ужице је познато као пењалиште које је доста посећено, јер пењање није много тешко и за свакога су ко воли да се пење. Ја сам се попео уз све смерове. Сада имамо један пројекат који правимо на Сунчевом виру и ту ће пењање бити доста теже. Почетнику бих свакако поручио да прво дође на вештачку стену, јер код природних стена мора да се више размишља, мора сам да тражи хватишта, где да стане, а за то је потребно искуство. На вештачким стенама то је већ постављено. Ја лично сада више волим пењање на природне стене, јер никада није исти покрет који се прави.
Матеј каже да је у Хали стена под углом од 90 степени и то се зове превис, односно плафон, док природне стене могу да буду вертикалне у 90 посто случајева. Смерови су путање означене болтовима, а болт је клин који је сто посто атестиран. Када се болт куца у стену он се шири.
– За ове стене од 90 степени мора баш доста да се тренира. Ми углавном тренирамо на стенама под углом од 45 степени, али има и оних од 60 степени. Иначе, сигурност при пењању је велика. Имају болтови који се стављају на стену пре сваког пењања и ту се каче комплети и са тим комплетима се качи уже иза појаса, који спречавају и чувају од великих падова. Имао сам падове, али никада уже није пукло, нити се било шта откачило. Не постоји пењач који није пао. Мој највећи пад је био до 4 метра и то приликом вежбања у хали. Али, захваљујући ужету, нисам био повређен. Најбитније при паду је рад колена, ногу и стопала, да се одбијате од стене, јер ако не би савили ноге, дошло би до ударања телом и повреда. Никада није то пад на земљу. Када савладате све то, онда ништа више није тешко. Иначе, сва опрема је атестирана, рецимо тај комплет је атестиран на две тоне. Ужад су еластична. И наравно, на земљи стоји човек који осигурава пењача и недозвољава му да падне на земљу, већ га исто специјалним справама за осигурање, које су такође атестиране, спречава да падне на земљу. Он га и спушта. Изузетно су строги критеријуми од којих се произвођача купује опрема. Наш клуб има опрему од најбољих произвођача за ту врсту пењање – објаснио је Матеј.
– За пењање је потребна снага, да су јаке и руке, и ноге и прсти, али највише је потребно технике. Цело тело мора да буде развијено. На руке се ставља посебан прах, да руке не би клизиле, а имамо пењачице, посебне патике направљене за пењање, које имају посебну гуму. Пењање на природну стену изискује доста размишљања у тренутку, да ли оно зашта хоћеш да се ухватиш да ли је сигурно. Зато мора да се много размишља. Када не познајем терен је баш тешко.
У клубу „Стари град“ има десетак чланова, а активно се такмичи њих четворо.
– Имамо тренинге два пута седмично у хали, а ја тренирам и кући сваки дан. Код куће радим вежбе да ојачам тело, а на покртовљу имам монтирану мању стену до 2 м метра – рекао је Матеј, који је прошле године проглашен и за спортисту града.
Драган Милојевић, члан СПК “Стари град”:
– Ако хоћете да спознате своје могућности, бавите се јогом, ако хоћете да их превазиђете – бавите се freeclimbing-om. Овако би могао да гласи слоган који је најближи истини о овом спорту. То је дефинитивно индивидуалан спорт, али толико индивидуалан, да ви заправо и немате другог атлету као супарника, већ самог себе. У моменту кад сте на стени, ви сте пре свега сами са собом и свим временом овог света са задатком и жељом да се попнете. Стена јесте препрека, али она пружа и могућности. Права препрека сте заправо ви сами себи, са виртуелним лимитима које вам ваш мозак поставља и ограничава вас. Оно што је посебно лепо у овом спорту је могућност да искорачите из тих лимита и потпуно свесно направите помак у “немогуће“, а да ничим не угрозите своју безбедност, јер сте једноставно везани. И код сваког таквог успелог помака у “немогуће“ превазилазите своје лимите који остају иза вас и ви напредујете… Просто сам сигуран да је то оно исто надахнуће које осети Ђоковић кад направи “немогућ“ потез па му цео стадион френетично скандира.
Милош Николић – Лофа, члан СПК „Стари град“
– Спортско пењање, иако спада у групу екстремних спортова, много је безбедније од већине класичних спортова. То је спорт који оснажује карактер и јача ум. У њему нема такмичења са другима, већ се такмичите сами са собом. Спортско пењање је погодно за све старосне групе, јер покреће и одржава моторику. Пењање на природној и вештачкој стени, колико год се чинило истом врстом пењања, у многоме се разликују. На вештачкој стени сте ограничени на једну или две варијанте успона неког смера, док на природној има много више варијанти успона појединачног смера. Распоред и контрола покрета су другачији, чак и неки покрети за које смо мислили да су немогући за нас, на природној стени се показују као могући.
Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 1011)
