TAJNA ISTORIJA TITOVOG UŽICA (3)
1979.
Tih godina, negde početkom septembra, na Trg partizana bi se iskrcale specijalne desantne jedinice Radio-televizije Beograd, pripremajući prenos svečanog programa u čast dana oslobođenja grada. Horovi, recitatori, glumci-amateri, statisti, uspešni sportisti i još bolji i đaci, svi su strpljivo podnosili Belog, mušičavog, čangirzavog reditelja i producenta koji se smucao naokolo raščupan, u farmerkama uvučenim u kaubojske čizme, koji bi povremeno zaurlao preko megafona na nekog od saradnika – tehničara, snimatelja, organizatora, majstora svetla, ili bi zatražio da se neka, izuzetno komplikovana tačka ponovi, iznova i iznova.
Mi, ekipa sa trga, jedva smo čekali da se to čudo sa pevanjem i pucanjem končno završi, pa da povratimo nazad svoje teritorije oskrnavljene viškom svetla i gomilom bučnih ljudi koji tu ne pripadaju. Jedne večeri, nakon što je završena proba, još dok su tehničari prikupljali kablove i pakovali opremu, skakutao sam niz stepenice i pevao usput nekakvu šašavu pesmicu koju sam smislio na licu mesta. Ubrzo mi se u tom sportu pridružila uobičajena ekipa iz zgrade: Siniša, Ringo, Kilder, Slobo Čekić.
„A zašto ne bi smo napravili bend?“, upitao me Trle. On nije baš bio deo ekipe, ali se redovno smucao naokolo, a njegov stariji brat je svirao bas-gitaru u gimnazijskom bendu „Feniks“, pa je to pitanje zazvučalo krajnje ozbiljno. Ionako smo u to vreme uvek nešto svirali i pevali; Siniša je svirao gitaru, njegov mlađi brat Nebojša – harmoniku, Slobo Čekić je bio sjajan pevač sa neverovatnom bojom i rasponom glasa, a ja sam bio dežurni zabavljač, ali se i to itekako računalo.
„U subotu grupa „Strah“ svira igranku u „Andriji Đurović“, mogu da pitam Starču da nas pusti da sviramo kao predgrupa“. Naravno, poznavali smo dobro tu ekipu iz „Prolaza“: Starča, Ivan, Ilija, Dule, Gerza, Srđan; oni su bili vrlo ozbiljan i dobro navežban bend – svirali su rock standarde sedamdesetih, na tragu „Feniksa“, i slovili kao jedan od najozbiljnijih kandidata za njihove naslednike. Ali, bilo je tu još nešto što nas je privuklo: za 21. oktobar je bio najavljen veliki koncert ispred „Sokolane“ – zvezde večeri su bili „Bijelo dugme“, a svi lokalni bendovi su pozvani da nastupe u uvodnom delu, kao predgrupa. Slobo Čekić, kao već ozbiljan i dokazan pevač, naveliko je pripremao repertoar sa svojom grupom „Udes“, a i ja sam se potajno nadao da se i mi ostali nekako možemo dokopati bine.
„Kako ćemo se zvati?“, upitao je Siniša, kome se ta ideja o bendu, za divno čudo, odmah svidela.
„Gangrena“, imao sam spreman odgovor.
Moj drug iz klupe, Nebojša Marić – Nekac, imao je u to vreme uzrečicu: „Dobar si, k’o gangrena!“. Tada mi se to učinilo kao odličan izbor, ali, kada me par godina kasnije u JNA namrgođeni, brkati oficir-bezbednjak pozvao na preventivni raport, pa me između ostalog upitao: u kojoj si ti pank grupi pevao, nije mi bilo baš svejedno. Sreo sam ga petnaestak godina kasnije: sa odbrane tekovina NOR i socijalističke revolucije od takvih kao što sam ja, brzo i lako se prebacio na patriotske teme.
Uglavnom, tako smo napravili bend. Ubrzo smo svoju reputaciju lokalnih Sex Pistols zaslužili serijom koncerata na kojima, kao i naše londonske kolege, nismo uspeli da odsviramo ni jednu jedinu pesmu do kraja. Prvi nastup smo imali u Osnovnoj školi „Andrija Đurović“. Nakon par akustičnih, gitarskih proba, „navežbali“ smo tri pesme, koliko sam uspeo da izbacim u tih nekoliko dana, a neposredno pred sam koncert pridružio nam se i bubnjar Zotalj, jer je išao u suprotnu smenu, pa nismo mogli da se bolje organizujemo. Maznuli smo roditeljima bonove pekarskog preduzeća „Sreten Gudurić“ i kupili pola litra likera „Kruškovac“ i na školskom igralištu održali poslednji dogovor pred koncert. Otpevao sam bubnjaru kako idu pesme, gitaristi su mi objasnili šta su objasniti mogli za tako kratko vreme, dogovorili smo se oko znakova za početak i kraj, i, manje-više, bili smo spremni za prvi punk koncert u istoriji Titovog Užica. Sala za fizičko je bila sasvim pristojno popunjena – ljudi su igrali u manjim ili većim krugovima, prema tadašnjem običaju, ili bi se samo šetkali naokolo. A onda je pevač Starča, nakon što je otpevao jedan od vrhunaca večeri, All Righ Now, od The Free, najavio:
„A sada, PANK pauza!“.
Svi oni koji su stajali raštrkani svuda po sali, odjednom su dobili želju da nas osmotre izbliza, pa su se pribili uz samu binu, tako da sam gotovo mogao da im osetim dah.
„Nipošto ne diraj potenciometar za mikrofon, prekida“, upozorio me je Srđan, klavijaturista benda, jer je mikrofon koga mi je Starča tutnuo u ruke bio uboden u pojačalo „Roland“, zajedno sa klavijaturom. Nije tada bilo baš pevačkih razglasa na bacanje.
Bubnjar je dao znak, gitare su grunule; zbog one mase, ja sam se užasno čuo, pa sam se istog trenutka mahinalno dohvatio potenciometra i krenuo, uprkos upozorenju, da pojačam nivo zvuka. Nakon toga, više se uopšte nisam čuo, ali je na svu sreću dežurni nastavnik upalio svetlo, zabrinut zbog neočekivanog meteža koji je nastao i naterao nas da prekinemo svirku.
Ni sledeći put nismo imali više sreće. Ovog puta, sa bine nas je skinuo Brane Panić, nastavnik fizike u „Nadi Matić“, i usput iskoristio priliku da objavi prisutnima ono njegovo čuveno: „Ko nije platio „Čovek i svemir“, neka odmah napusti igranku“. U šestom razredu, svi u školi bi se pretplatili na časopis koji se bavio popularizacijom nauke, ali bi kod prikupljanja pretplate uvek nekako zapelo, pa je nesretni Brane morao da nas vija naokolo po školi kako zna i ume, ne bi li nekako uterao pare.
Vreme do koncerta na Sokolani smo iskoristili za vežbanje, mada bi zlobnici rekli da se to uopšte nije primetilo. Kažu još i da je u nekoj emisiji na TV Beograd, u kojoj se govorilo o negativnim tendencijama među socijalističkom omladinom, kao ilustracija išao snimak sa našeg nastupa na „Sokolani“, na sreću bez tona. Okolnost da smo svirali svoje pesme, ipak nam je išla na ruku – publika koja nas je slušala, mnogo manje od nas je imala predstavu kako bi to, u stvari, trebalo da zvuči, pa smo, uprkos svemu, zasluženo dobili svoj komad slave.
„Ti si mi nekako… više mods“, prokomentarisala je naredne nedelje na igranci u Gimnaziji Zvezdana, ekspert za supkulture i sve one preteće fenomene koji uz to idu. I, manje-više, bila je u pravu.
1980.
Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih u Užicu (to jest, Titovom Užicu), naprosto je eksplodirala baby boom generacija, upravo ona koju je odredio i oblikovao Trg partizana, svečano otvoren 1961. U gradu sabijenom u kotlinu, stešnjenom između pretećih, namrgođenih brda, Trg je bilo jedino mesto sa koga se mogao videti komad neba; tu su se se ljudi sretali i prepoznavali, zabavljali i dosađivali, pronalazili, sastavljali i rastajali. Mi, kojima je čitav svet počinjao na igrankama u vili Golija na Zlatiboru, u Gimnaziji ili u diskoteci Kluba omladine, imali smo u jednom trenutku neverovatnu sreću da se na mestu muzičkog urednika Kluba omladine zadesio Kovačević Predrag-Gago, koji je kao neka dobra, ponekad džangrizava vila (ili, recimo kvočka), okupljao oko sebe talentovane gradske klince i pružao im priliku da se bave muzikom, fotografijom, filmom.
Nije to kreativno žarište (kako se ta pojava danas zove u nauci poznatoj pod imenom „Kreativne industrije“) nastalo nekim svesnim planom i uz bezrezervnu podršku Kluba omladine i Opštinske konferencije Saveza socijalističke omladine, naprotiv! Za svoju slobodu smo se morali izboriti sami, uz već momenutog Gaga, koji nas je uspešno čuvao od omladinaca, kako smo ih, pomalo podrugljivo zvali. Bilo je među njima sasvim pristojnih, krajnje dobronamernih i stručnih likova, ali glavnu reč su iz nekog razloga uvek, negde iz prikrajka, vodili odani partijski kadrovi, oni iz proizvodnje, kako se to zvalo. Ti su stručnjaci iz proizvodnje, iz nekog razloga, imali mnogo veću specifičnu težinu prilikom odlučivanja, o čemu mi klinci nismo imali predstavu, a biće da su, između ostalog, vodili i računa da se previše ne zaigramo, pa su dojavljivali o tome „tamo gde treba“ – jer, odakle bi onaj moj bezbednjak imao informacije gde sam bio i šta sam radio prethodnog leta. Ponekad bi se Gago ispred Gradske, kad popijemo koju turu špricera više, odobrovoljio, pa nam pričao anegdote sa sastanaka OK SSO, i šta je sve morao da priča pojedinim članovima, da bi ih ubedio da nam odobre koncerte i vežbanje u Klubu omladine. Nije ni njima bilo lako: taman što su uspeli da socijalizuju hipike, da ih konačno ošišaju i zaposle u Valjaonicu bakra i aluminijuma „Slobodan Penezić-Krcun, OOUR Livnica, ili u Prvi Partizan, pojavila se nova napast sa kojom se trebalo boriti – pankeri. Ovoga puta kratko podšišani, obučeni u sakoe sa kravatama, što je bilo u skladu sa svim postojećim propisima, načelima i očekivanjima, pa ih je bilo mnogo teže uočiti, ali, izvežbano i nedremano oko uvek je moglo da prepozna provokaciju i reaguje odmah.
Rock Izlog II i „Veče Novog talasa“ su bili najvažniji koncerti na kojima smo nastupili te 1980. Dobili smo prilku da vežbamo u Klubu omladine, a zatim i održimo koncert zajedno sa grupom Punk Floyd, kasnije Izvesni Plim, u kojoj je pevao i povremeno svirao bas gitaru Svetislav Basara. Činjenica da smo u dužem vremenskom periodu delili prostor za vežbanje, i da sam ja, iako dosta mlađi, imao privilegiju da prisustvujem njihovim probama u kotlarnici Kluba omladine, na neki način je odredila ne samo moju dalju muzičku karijeru, već, činilo mi se, i čitav život, no, ko je zainteresovan, može opširnije da se o tome izvesti iz teksta: „Novi prilozi za biografiju Svetislava Basare, zvanog Deda“, objavljenom u časopisu Gradac, broj 178/179 iz 2011.
1981.
Da se mi vratimo na bend! Dakle, u grupi su se, osim Siniše Đuričića, gitariste, njegovog brata Nebojše, povremenog klavijaturiste i mene, pevača, autora muzike i tekstova, izređali mnogi lokalni muzičari. Na bas-gitari su se okušali Trmčić Dragan-Trle, Milan Ristić-Rista, jedno kratko vreme Branko Kostić i Ivica Perišić, da bi se, gotovo niotkuda, pojavio Pajo, perspektivni basista Kulturno-umetničkog društva Sevojno. Otkud on tu, ne sećam se; biće da sam ga, u trenucima očaja, na nekoj žurci ubedio da dođe na probu, a njemu se sve to svidelo. Ipak, teško je mogao da uklopi svoje ostale profesionalne obaveze sa sviranjem u punk-bendu, a tu je bio i uvek izražen i problem noćnog prevoza za Sevojno, tako da se u bendu zadržao nekih šest-sedam meseci. Nekako u to vreme, grupu je napustio i originalni bubnjar Zoran Bošković-Zotalj. U trenutku kada stvari nisu baš izgledale sjajno, na scenu je opet stupio Gago Kovač. Jednog prepodneva u bašti „Gradske kavane“, ubedio je Drala, Pećinara i Zeca, gitaristu i ritam-sekciju još jedne gradske hard rock atrakcije „Generator“, da načine fuziju sa nama iz „Gangrene“. Ruku na srce, hard rock koji su oni sasvim dobro svirali, delovao je u rano proleće 1981. u najmanju ruku pomalo demodirano, pa smo se vrlo brzo dogovorili oko zajedničkog rada. To nas je muzički znatno uozbiljilo; napravili smo lagani, sasvim prirodni pomak od naših punk korena ka novom talasu – neke naše pesme smo prearanžirali, neke izbacili, napravili par novih, od kojih će „Devojke iz moga razreda“ postati veliki lokalni hit, toliki da smo pomenutu pesmu, na zahtev mnogobrojne publike, otpevali čak i na maturskoj večeri uz pratnju dežurnog hotelskog benda i uz horsko pevanje školskih drugarica i drugova. Grupu je, takođe, pojačao i Boban Vranić, koji je svirao harmoniku i teške udaraljke (čitaj: kovački nakovanj, koji je korišćen u našoj verziji pesme: Maljčiki). Nedelju dana pre reprize Rock izloga u Klubu omladine (više o tom važnom koncertu u sledećem nastavku), svirali smo kao gosti u Hali sportova na promociji prvog singla grupe „Kilo i po“ – „Jelena“ i „Ciganske noći“, zajedno sa grupom „Iskap“, a zatim se bacili na pripremu sasmostalnog koncerta, što je trebalo da bude kruna naše karijere. I stvarno, sve je bilo kako treba. Koncert je bio zakazan za četvrtak, u poslednjoj nedelji septembra, taman pred polazak u vojsku. Uradili smo vrlo ozbiljnu produkciju: Arsa fotograf je slikao seriju promotivnih fotografija za Omladinske novine, kojima je najavljen koncert, izbacili smo reklamni pano i platno, oblepili čitav grad plakatama (ne baš tako ozbiljno kao Vučić za predsedničku kampanju – ipak, mi smo vodili računa o dozvoljenim mestima za plakatiranje, a naročito o umrlicama). Iako je bio četvrtak, radni dan, uspeli smo da prodamo čitavih 426 karata po 30, 300, 3.000, ili čak 30.000 dinara, nisam baš siguran, jer posle 1992/93 i one užasne hiperinflacije, moj mozak teško prima i još teže obrađuje numeričke informacije, naročito one koje se tiču novca. Zato sam zapamtio broj posetilaca, jer je na primerku ulaznice koju sam sačuvao bio urađen obračun pazara i izračunat sasvim pristojan iznos koji smo dobili kao svoj honorar. A zatim smo otišli u vojsku. Eh, da, oproštajni koncert se zvao: „Biću dobar vojnik, mama“.
