ТАЈНА ИСТОРИЈА ТИТОВОГ УЖИЦА (3)
1979.
Тих година, негде почетком септембра, на Трг партизана би се искрцале специјалне десантне јединице Радио-телевизије Београд, припремајући пренос свечаног програма у част дана ослобођења града. Хорови, рецитатори, глумци-аматери, статисти, успешни спортисти и још бољи и ђаци, сви су стрпљиво подносили Белог, мушичавог, чангирзавог редитеља и продуцента који се смуцао наоколо рашчупан, у фармеркама увученим у каубојске чизме, који би повремено заурлао преко мегафона на неког од сарадника – техничара, сниматеља, организатора, мајстора светла, или би затражио да се нека, изузетно компликована тачка понови, изнова и изнова.
Ми, екипа са трга, једва смо чекали да се то чудо са певањем и пуцањем кончно заврши, па да повратимо назад своје територије оскрнављене вишком светла и гомилом бучних људи који ту не припадају. Једне вечери, након што је завршена проба, још док су техничари прикупљали каблове и паковали опрему, скакутао сам низ степенице и певао успут некакву шашаву песмицу коју сам смислио на лицу места. Убрзо ми се у том спорту придружила уобичајена екипа из зграде: Синиша, Ринго, Килдер, Слобо Чекић.
„А зашто не би смо направили бенд?“, упитао ме Трле. Он није баш био део екипе, али се редовно смуцао наоколо, а његов старији брат је свирао бас-гитару у гимназијском бенду „Феникс“, па је то питање зазвучало крајње озбиљно. Ионако смо у то време увек нешто свирали и певали; Синиша је свирао гитару, његов млађи брат Небојша – хармонику, Слобо Чекић је био сјајан певач са невероватном бојом и распоном гласа, а ја сам био дежурни забављач, али се и то итекако рачунало.
„У суботу група „Страх“ свира игранку у „Андрији Ђуровић“, могу да питам Старчу да нас пусти да свирамо као предгрупа“. Наравно, познавали смо добро ту екипу из „Пролаза“: Старча, Иван, Илија, Дуле, Герза, Срђан; они су били врло озбиљан и добро навежбан бенд – свирали су rock стандарде седамдесетих, на трагу „Феникса“, и словили као један од најозбиљнијих кандидата за њихове наследнике. Али, било је ту још нешто што нас је привукло: за 21. октобар је био најављен велики концерт испред „Соколане“ – звезде вечери су били „Бијело дугме“, а сви локални бендови су позвани да наступе у уводном делу, као предгрупа. Слобо Чекић, као већ озбиљан и доказан певач, навелико је припремао репертоар са својом групом „Удес“, а и ја сам се потајно надао да се и ми остали некако можемо докопати бине.
„Како ћемо се звати?“, упитао је Синиша, коме се та идеја о бенду, за дивно чудо, одмах свидела.
„Гангрена“, имао сам спреман одговор.
Мој друг из клупе, Небојша Марић – Некац, имао је у то време узречицу: „Добар си, к’о гангрена!“. Тада ми се то учинило као одличан избор, али, када ме пар година касније у ЈНА намргођени, бркати официр-безбедњак позвао на превентивни рапорт, па ме између осталог упитао: у којој си ти панк групи певао, није ми било баш свеједно. Срео сам га петнаестак година касније: са одбране тековина НОР и социјалистичке револуције од таквих као што сам ја, брзо и лако се пребацио на патриотске теме.
Углавном, тако смо направили бенд. Убрзо смо своју репутацију локалних Sex Pistols заслужили серијом концерата на којима, као и наше лондонске колеге, нисмо успели да одсвирамо ни једну једину песму до краја. Први наступ смо имали у Основној школи „Андрија Ђуровић“. Након пар акустичних, гитарских проба, „навежбали“ смо три песме, колико сам успео да избацим у тих неколико дана, а непосредно пред сам концерт придружио нам се и бубњар Зотаљ, јер је ишао у супротну смену, па нисмо могли да се боље организујемо. Мазнули смо родитељима бонове пекарског предузећа „Сретен Гудурић“ и купили пола литра ликера „Крушковац“ и на школском игралишту одржали последњи договор пред концерт. Отпевао сам бубњару како иду песме, гитаристи су ми објаснили шта су објаснити могли за тако кратко време, договорили смо се око знакова за почетак и крај, и, мање-више, били смо спремни за први punk концерт у историји Титовог Ужица. Сала за физичко је била сасвим пристојно попуњена – људи су играли у мањим или већим круговима, према тадашњем обичају, или би се само шеткали наоколо. А онда је певач Старча, након што је отпевао један од врхунаца вечери, All Righ Now, од The Free, најавио:
„А сада, ПАНК пауза!“.
Сви они који су стајали раштркани свуда по сали, одједном су добили жељу да нас осмотре изблиза, па су се прибили уз саму бину, тако да сам готово могао да им осетим дах.
„Нипошто не дирај потенциометар за микрофон, прекида“, упозорио ме је Срђан, клавијатуриста бенда, јер је микрофон кога ми је Старча тутнуо у руке био убоден у појачало „Роланд“, заједно са клавијатуром. Није тада било баш певачких разгласа на бацање.
Бубњар је дао знак, гитаре су грунуле; због оне масе, ја сам се ужасно чуо, па сам се истог тренутка махинално дохватио потенциометра и кренуо, упркос упозорењу, да појачам ниво звука. Након тога, више се уопште нисам чуо, али је на сву срећу дежурни наставник упалио светло, забринут због неочекиваног метежа који је настао и натерао нас да прекинемо свирку.
Ни следећи пут нисмо имали више среће. Овог пута, са бине нас је скинуо Бране Панић, наставник физике у „Нади Матић“, и успут искористио прилику да објави присутнима оно његово чувено: „Ко није платио „Човек и свемир“, нека одмах напусти игранку“. У шестом разреду, сви у школи би се претплатили на часопис који се бавио популаризацијом науке, али би код прикупљања претплате увек некако запело, па је несретни Бране морао да нас вија наоколо по школи како зна и уме, не би ли некако утерао паре.
Време до концерта на Соколани смо искористили за вежбање, мада би злобници рекли да се то уопште није приметило. Кажу још и да је у некој емисији на ТВ Београд, у којој се говорило о негативним тенденцијама међу социјалистичком омладином, као илустрација ишао снимак са нашег наступа на „Соколани“, на срећу без тона. Околност да смо свирали своје песме, ипак нам је ишла на руку – публика која нас је слушала, много мање од нас је имала представу како би то, у ствари, требало да звучи, па смо, упркос свему, заслужено добили свој комад славе.
„Ти си ми некако… више модс“, прокоментарисала је наредне недеље на игранци у Гимназији Звездана, експерт за супкултуре и све оне претеће феномене који уз то иду. И, мање-више, била је у праву.
1980.
Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих у Ужицу (то јест, Титовом Ужицу), напросто је експлодирала baby boom генерација, управо она коју је одредио и обликовао Трг партизана, свечано отворен 1961. У граду сабијеном у котлину, стешњеном између претећих, намргођених брда, Трг је било једино место са кога се могао видети комад неба; ту су се се људи сретали и препознавали, забављали и досађивали, проналазили, састављали и растајали. Ми, којима је читав свет почињао на игранкама у вили Голија на Златибору, у Гимназији или у дискотеци Клуба омладине, имали смо у једном тренутку невероватну срећу да се на месту музичког уредника Клуба омладине задесио Ковачевић Предраг-Гаго, који је као нека добра, понекад џангризава вила (или, рецимо квочка), окупљао око себе талентоване градске клинце и пружао им прилику да се баве музиком, фотографијом, филмом.
Није то креативно жариште (како се та појава данас зове у науци познатој под именом „Креативне индустрије“) настало неким свесним планом и уз безрезервну подршку Клуба омладине и Општинске конференције Савеза социјалистичке омладине, напротив! За своју слободу смо се морали изборити сами, уз већ моменутог Гага, који нас је успешно чувао од омладинаца, како смо их, помало подругљиво звали. Било је међу њима сасвим пристојних, крајње добронамерних и стручних ликова, али главну реч су из неког разлога увек, негде из прикрајка, водили одани партијски кадрови, они из производње, како се то звало. Ти су стручњаци из производње, из неког разлога, имали много већу специфичну тежину приликом одлучивања, о чему ми клинци нисмо имали представу, а биће да су, између осталог, водили и рачуна да се превише не заиграмо, па су дојављивали о томе „тамо где треба“ – јер, одакле би онај мој безбедњак имао информације где сам био и шта сам радио претходног лета. Понекад би се Гаго испред Градске, кад попијемо коју туру шприцера више, одобровољио, па нам причао анегдоте са састанака ОК ССО, и шта је све морао да прича појединим члановима, да би их убедио да нам одобре концерте и вежбање у Клубу омладине. Није ни њима било лако: таман што су успели да социјализују хипике, да их коначно ошишају и запосле у Ваљаоницу бакра и алуминијума „Слободан Пенезић-Крцун, ООУР Ливница, или у Први Партизан, појавила се нова напаст са којом се требало борити – панкери. Овога пута кратко подшишани, обучени у сакое са краватама, што је било у складу са свим постојећим прописима, начелима и очекивањима, па их је било много теже уочити, али, извежбано и недремано око увек је могло да препозна провокацију и реагује одмах.
Rock Izlog II и „Вече Новог таласа“ су били најважнији концерти на којима смо наступили те 1980. Добили смо прилку да вежбамо у Клубу омладине, а затим и одржимо концерт заједно са групом Punk Floyd, касније Извесни Плим, у којој је певао и повремено свирао бас гитару Светислав Басара. Чињеница да смо у дужем временском периоду делили простор за вежбање, и да сам ја, иако доста млађи, имао привилегију да присуствујем њиховим пробама у котларници Клуба омладине, на неки начин је одредила не само моју даљу музичку каријеру, већ, чинило ми се, и читав живот, но, ко је заинтересован, може опширније да се о томе извести из текста: „Нови прилози за биографију Светислава Басаре, званог Деда“, објављеном у часопису Градац, број 178/179 из 2011.
1981.
Да се ми вратимо на бенд! Дакле, у групи су се, осим Синише Ђуричића, гитаристе, његовог брата Небојше, повременог клавијатуристе и мене, певача, аутора музике и текстова, изређали многи локални музичари. На бас-гитари су се окушали Трмчић Драган-Трле, Милан Ристић-Риста, једно кратко време Бранко Костић и Ивица Перишић, да би се, готово ниоткуда, појавио Пајо, перспективни басиста Културно-уметничког друштва Севојно. Откуд он ту, не сећам се; биће да сам га, у тренуцима очаја, на некој журци убедио да дође на пробу, а њему се све то свидело. Ипак, тешко је могао да уклопи своје остале професионалне обавезе са свирањем у пунк-бенду, а ту је био и увек изражен и проблем ноћног превоза за Севојно, тако да се у бенду задржао неких шест-седам месеци. Некако у то време, групу је напустио и оригинални бубњар Зоран Бошковић-Зотаљ. У тренутку када ствари нису баш изгледале сјајно, на сцену је опет ступио Гаго Ковач. Једног преподнева у башти „Градске каване“, убедио је Драла, Пећинара и Зеца, гитаристу и ритам-секцију још једне градске hard rock атракције „Генератор“, да начине фузију са нама из „Гангрене“. Руку на срце, hard rock који су они сасвим добро свирали, деловао је у рано пролеће 1981. у најмању руку помало демодирано, па смо се врло брзо договорили око заједничког рада. То нас је музички знатно уозбиљило; направили смо лагани, сасвим природни помак од наших пунк корена ка новом таласу – неке наше песме смо преаранжирали, неке избацили, направили пар нових, од којих ће „Девојке из мога разреда“ постати велики локални хит, толики да смо поменуту песму, на захтев многобројне публике, отпевали чак и на матурској вечери уз пратњу дежурног хотелског бенда и уз хорско певање школских другарица и другова. Групу је, такође, појачао и Бобан Вранић, који је свирао хармонику и тешке удараљке (читај: ковачки наковањ, који је коришћен у нашој верзији песме: Маљчики). Недељу дана пре репризе Rock izloga у Клубу омладине (више о том важном концерту у следећем наставку), свирали смо као гости у Хали спортова на промоцији првог сингла групе „Кило и по“ – „Јелена“ и „Циганске ноћи“, заједно са групом „Искап“, а затим се бацили на припрему сасмосталног концерта, што је требало да буде круна наше каријере. И стварно, све је било како треба. Концерт је био заказан за четвртак, у последњој недељи септембра, таман пред полазак у војску. Урадили смо врло озбиљну продукцију: Арса фотограф је сликао серију промотивних фотографија за Омладинске новине, којима је најављен концерт, избацили смо рекламни пано и платно, облепили читав град плакатама (не баш тако озбиљно као Вучић за председничку кампању – ипак, ми смо водили рачуна о дозвољеним местима за плакатирање, а нарочито о умрлицама). Иако је био четвртак, радни дан, успели смо да продамо читавих 426 карата по 30, 300, 3.000, или чак 30.000 динара, нисам баш сигуран, јер после 1992/93 и оне ужасне хиперинфлације, мој мозак тешко прима и још теже обрађује нумеричке информације, нарочито оне које се тичу новца. Зато сам запамтио број посетилаца, јер је на примерку улазнице коју сам сачувао био урађен обрачун пазара и израчунат сасвим пристојан износ који смо добили као свој хонорар. А затим смо отишли у војску. Ех, да, опроштајни концерт се звао: „Бићу добар војник, мама“.
