Piše Zdravko Tošić
Svet u kome živimo, već dugi niz godina, pun ludila i zla, podstiče na razmišljanje, a razmišljanje traži odgovor: kako to da se jednom tako, nesumnjivo, velikom narodu kao što je Nemački, desio Hitler? Na prvi pogled Gete, Hegel, Kant, Šiler, Niče, Adorno, Kafka, Bah, Ajnštajn, i mnogi drugi trebalo bi da ostave u nasleđe predstavu o dobru i upozore na ludilo svake vrste. Na žalost, to se nije desilo. Sama Evropa, kao najnapredniji deo čovečanstva, doživela je najgore ludilo. Što je još strašnije, to ludilo u najvećoj meri i danas živi. Težnja razumnog sveta da upozori i predvidi buduća događanja strašnih posledica po pravilu bivaju ignorisana. Težnja umnog sveta, pisaca i filozofa, da kroz svoja dela pomognu čovečanstvu da lakše prepozna zlo, ostaju bez željenih efekata. Ne samo da se javljaju pristalice ludog vođe, već se javljaju i nove lude vođe.
Početkom dvadesetog veka, kako je to Domanović opisao, Srbi su tražili vođu i izabrali onog koji sedi ćuti i zamišljeno štapom lupka u zemlju. U takvog su stekli neograničeno poverenje. Kuda on štapom pokaže, u tom pravcu se išlo. Rušile su se ograde, kapije se nisu otvarale. U vrtače se propadalo, stradalo, ginulo dok ono malo preživelih u strahu, očaju i beznađu, na kraju stradanja nije saznalo da je vođa slep.
Malo drugačija priča je sa Nemcima. Hitler se njima udvarao, obećavao, lagao, manipulisao, malo po malo osvajao. Razvio je doktrinu da pojedinac ne postoji nezavisno od nacije, kojoj svi treba da zahvale za svoj život i svoj identitet. Bez mnogo argumenata izvadio je keca iz rukava i predstavio svoj narod žrtvom. U Jevrejima čak je našao i krivca za svu njihovu patnju. I tako je mali isfrustrirani siledžija bez obrazovanja i posla došao na vlast. Austrijance i Nemce opčinio je obećanjem o boljem životu i o Nemačkoj moćnoj kao nikad u istoriji. Uz put je ukinuo opoziciju i demokratiju, a suspendovao zakone. Naravno iza svega je stajao Gebels i laž, laž, laž… sto puta izgovorena, postajala je istina.
Niko kao Hitler pre rata, nije više govorio o miru i obećavao mir. Niko kao on, nije govorio o budućnosti nemačkog naroda i sebi kao Mesiji na tom putu. Niko kao on nije okupljao hiljade i hiljade da bi mu se divili i aplaudirali. U ludačkom bunilu uveravao je u naddržavu, nadrasu, natčoveka. U budućnosti, naravno. Što je više govorio o nemogućem, verovanje je postajalo veće. Verovanjem naroda, ludilo se razvijalo. Sa ludilom i nacizam. Kako se završilo, svima je poznato.
Posle sto godina i slepog vođe, srpsko društvo i srpska država se, preko raspada Jugoslavije, dovukla do dvadest prvog veka. Poražena, bez srca i duše koji su ostali na Kosovu, ali sa svojom nacionalnom fikcijom i njenim zagovornicima. Sa jakom i pogubnom verom u jedan kolektiv i jednog vođu.. Mislili smo da nam se ono najgore desilo u prošlom veku i da je ostalo za nama. Da smo se dozvali pameti. Ali, nismo. Imamo novog vođu. Zaboravili smo sva stara obećanja, pa sada verujemo u nova. Takođe neverovatna.
Danas Srbija živi nastavak devedesetih. Siromaštvo, nepravda, kriminal, korupcija, krvave ulice, primitivizam, sirovost i surovost, bahatost. Ispiranje mozgova putem medija, već uveliko “krase” Srbiju. Umesto života dostojnog čoveka, eksploatacija, strah za egzistenciju, jad i beda. Umesto fabrika, radni logori. Umesto slobode govora i mišljenja, pretnje, osude i ubistva. Umesto jedinstva, nacionalistički govor mržnje i prst “božiji” uperen u “izdajnike”. Umesto dijaloga, isključivost i osude. Umesto brige i solidarnosti, zanemarivanje nejači i odbacivanje vrline. Dojučerašnji nacionalisti, profiteri, pokvarenjaci preletači, vedre i oblače. Pošto je nacionalizam izgubio svaki smisao, postao je instrument za osvajanje i održavanje na vlasti. A vlast se dalje koristi samo za ostvarenje ličnog interesa, nikako za unapređenje zajednice. Tako ona postaje samo privid i besmisao. I računa na našu ravnodušnost.
Budući da se današnja stvarnost ne uklapa u obećanja data juče, vlastodršci i njihov vođa dodatno je iskrivljuju, savijaju, ulepšavaju, deformišu, kako bi koristila njihovim ciljevima. Srpskom društvu država nudi glamur, razvrat i blud sa jedne strane i teško preživljavanje sa platom od 200 evra, s druge strane. Do juče je vođa otvarao toalete po školama Srbije i obećavao da neće stati dok ga i poslednja škola ne dobije. Danas se malo izgleda umorio? Do juče nam je obećavao život bolji no ikada, danas idemo ka životu gorem no ikad. Dok nije došao na vlast, obećavao je zaštitu Srbije, danas zagovara globalizaciju, štiti belosvetske korporacije i njihov kapital. Od njegove reforme ostala su samo prazna obećanja, smanjenje plata i penzija, protekcionizam, i svečano otvaranje lifta, semafora, septičke jame. . .
Lepo i moćno zvuče obećanja da ćemo sačuvati Kosovo. Kako u to poverovati, kada stadione od huligana ne možemo da sačuvamo. Kako poverovati, kad ni ulicu u sred Beograda ne možemo da sačuvamo od običnih idiota u fantomkama. Istina o srpskom društvu je istina o huliganima i ovoj ulici. Opasno je danas tragati o istini na stadionima i u toj ulici, jer se lako može nabasati na vođu. Opasno je danas u srpskom društvu govoriti svoje mišljenje i istinu koju kriju čuvari ludila. Zaboraviti ludilo iz devedesetih, znači prihvatiti da ga ponovo živimo. Da li je ovo vreme naš nemilosrdni sudija, sklon da sve preda zaboravu? Da li to sudija uspostavlja odnos u kome je život prolazna pojava, a večni samo vođa i njegov populizam.? Da li se to i mi, nespremni na pobunu, pretvaramu u najbolje čuvare tog ludila.
Vernost vođi je sve, čovečnost je mnogo manje. Važno je držati se običaja pokornosti i poslušnosti, nego biti ličnost. Sve što se izdiže iznad kolektiva, sve što je individualno i lično, nepoželjno je. Proizvodi kakofoniju koja izluđuje vođu. Vernost vođi i odricanje od sopstvene volje donosi iluziju o ličnoj sigurnosti, zavetrini bar. Vođa, naravno, nije svestan da vernost, odanost i odsustvo svake odgovornosti nisu podsticaj usponu bilo čega novog i dobrog. Samo su otuđenost i privremeni sluga njegove sujete.
Lepa nam je zemlja Srbija. I bogata. Pruža mogućnost dobrog života za svakog. Samo da se ovoliko ne krade. Put nam je pogrešan. Put nam ne određuju ugledni, profesori, akademici, dobronamerni, razumni. Nismo razvili solidarnost i pravdu, nismo stvorili društvo, već zverinjak. Svaku kritiku vođini jurišnici tumače kao napad na Srbiju, anatemišu, prete, zastrašuju. Nude adresu stanovanja. Desničari i fašisti samo čekaju mig. Posle se svi prave ludi.
Samo kroz suprotstavljanje sveopštoj manipulaciji, kao bića koja još nisu izgubila razum i nisu obuhvaćena ovdašnjim ludilom, ljudi mogu doći do humanijih odnosa i čovečnosti. Čovečnosti koja nas jedino može spasiti. Mudro naš narod kaže: goveda znaju da vuku kola, ali je opasno kad pomisle da znaju put.
(Užička nedelja 978)
