Kažu da je mejnstrim jedan od najsigurnijih indikatora mentalne vitalnosti jedne nacije. Pri tom, sam pojam mainstream (glavni tok), iako najčešće konotiran sa muzikom i umetnošću, uključuje daleko širi dijapazon delovanja – on je, u stvari, dominantni obrazac privrednog i društvenog ponašanja na nekom ograničenom prostoru naseljenom ljudima, koji, sa sve manje optimizma, nazivamo državom. Zaista, šta je danas srpski mejnstrim? Da li je to onaj jadni polusvet iz rijalitija? Ili su to pevaljke sa splavova ili autotune otvarači usta? Možda novokomponovane spisateljice? Da je samo to – ni po jada! Činjenica je da je taj transparentni, lako uočljivi mejnstrim izrazito sličan i u Srbiji i u Nemačkoj i u Engleskoj. I tamo ćete videti dominaciju obnaženosti, lakih nota, površnosti, instant selebritija i potpunih kretena u javnom prostoru. Ipak, pametne države imaju jasno definisan domet zabave za prosečne. Pametne države i te kako brinu o svom kulturnom i svekolikom nasleđu, ne dozvoljavajući da trenutni mejnstrim uguši fundamentalne vrednosti. To im omogućuje onaj drugi, skriveni mejnstrim, zacementiran odvojenošću politike od ekonomije, nezavisnošću sudova, liberalnim tržištem, pozitivnom selekcijom i vladavinom prava. Naravno, i tamo postoje lopovi i bitange, ali je sistem, kao jedinica uređenosti društva, uvek taj koji pobeđuje. Ako si kupio džip od 50 soma, budi spreman da svom porezniku pružiš jake argumente za tako nešto, inače – ćorka, mange! Neminovno, vraćam se na Srbiju. Imamo li mi taj skriveni mejnstrim? Na žalost – imamo. Pogubne posledice njegovog delovanja oseća 80% mislećih ljudi, koji su mazohistički ostali da žive u Srbiji (to ti je, brat bratu, cirka 500-600 hiljada ljudi; nemislećih 6 miliona ne računam). Ostalih 20% su se prodali. Partokratija, korupcija, servilnost i nekompetentnost, samo su neka od njegovih fabričkih podešavanja. I nije Vučić, sa svojim drumskim razbojnicima, izmislio ovaj antisistem. On ga je doveo do perfekcije, odnosno do apsurda. Tu je on, od pamtiveka. Čini mi se da ga nasleđujemo genetski, toliko je ukorenjen. Nekad slušam lamentiranje ocvalih rokera za 70-im i 80-im godinama prošlog milenijuma. Šatro – svi su slušali dobru mjuzu i bili slobodni i ostale tralala fantazije. Možda je zato Kovač sa Korni grupom imao dve parelelne karijere, a Bregović izmislio pastirski rok? Porazna je činjenica da su proevropski, građanski i liberalno opredeljeni oduvek bili u manjini i da je ovo oduvek moralna i svekolika vukojebina, odnegovana na oklembešenim sisama nacionalizma i lažnog mita o srpskoj superiornosti. Naš ljudski mejnstrim je, bojim se, onaj tupalj sa čačkalicom (ima ga u mnogim FB/Tw montažama) i mantrom „u se, na se i poda se“. I nema nam spasa.
Nebojša Milutinović (Užička nedelja 1014)
