Кажу да је мејнстрим један од најсигурнијих индикатора менталне виталности једне нације. При том, сам појам mainstream (главни ток), иако најчешће конотиран са музиком и уметношћу, укључује далеко шири дијапазон деловања – он је, у ствари, доминантни образац привредног и друштвеног понашања на неком ограниченом простору насељеном људима, који, са све мање оптимизма, називамо државом. Заиста, шта је данас српски мејнстрим? Да ли је то онај јадни полусвет из ријалитија? Или су то певаљке са сплавова или autotune отварачи уста? Можда новокомпоноване списатељице? Да је само то – ни по јада! Чињеница је да је тај транспарентни, лако уочљиви мејнстрим изразито сличан и у Србији и у Немачкој и у Енглеској. И тамо ћете видети доминацију обнажености, лаких нота, површности, инстант селебритија и потпуних кретена у јавном простору. Ипак, паметне државе имају јасно дефинисан домет забаве за просечне. Паметне државе и те како брину о свом културном и свеколиком наслеђу, не дозвољавајући да тренутни мејнстрим угуши фундаменталне вредности. То им омогућује онај други, скривени мејнстрим, зацементиран одвојеношћу политике од економије, независношћу судова, либералним тржиштем, позитивном селекцијом и владавином права. Наравно, и тамо постоје лопови и битанге, али је систем, као јединица уређености друштва, увек тај који побеђује. Ако си купио џип од 50 сома, буди спреман да свом порезнику пружиш јаке аргументе за тако нешто, иначе – ћорка, манге! Неминовно, враћам се на Србију. Имамо ли ми тај скривени мејнстрим? На жалост – имамо. Погубне последице његовог деловања осећа 80% мислећих људи, који су мазохистички остали да живе у Србији (то ти је, брат брату, цирка 500-600 хиљада људи; немислећих 6 милиона не рачунам). Осталих 20% су се продали. Партократија, корупција, сервилност и некомпетентност, само су нека од његових фабричких подешавања. И није Вучић, са својим друмским разбојницима, измислио овај антисистем. Он га је довео до перфекције, односно до апсурда. Ту је он, од памтивека. Чини ми се да га наслеђујемо генетски, толико је укорењен. Некад слушам ламентирање оцвалих рокера за 70-им и 80-им годинама прошлог миленијума. Шатро – сви су слушали добру мјузу и били слободни и остале тралала фантазије. Можда је зато Ковач са Корни групом имао две парелелне каријере, а Бреговић измислио пастирски рок? Поразна је чињеница да су проевропски, грађански и либерално опредељени одувек били у мањини и да је ово одувек морална и свеколика вукојебина, однегована на оклембешеним сисама национализма и лажног мита о српској супериорности. Наш људски мејнстрим је, бојим се, онај тупаљ са чачкалицом (има га у многим ФБ/Тw монтажама) и мантром „у се, на се и пода се“. И нема нам спаса.
Небојша Милутиновић (Ужичка недеља 1014)
