Prvo smo prestali da se radujemo, što se najbolje vidi po smrknutim licima sa kojima se susrećete u prolazu. Posle smo prestali da se plašimo, jer nam je stvarnost dovoljno strašna, pa se više ne brecamo ni na čupavca koji izleće iz kutije. I na kraju ništa nas više ne može iznenaditi. Otupeli na svakodnevne incidente i uvrede zdravog razuma ćutimo i smejemo se u sebi. Češće kukamo. Isto u sebi. Nezadovoljstvo iskazujemo u samoći lomeći kvake i piksle. Mnogima je prestanak protesta baš „legao“, odahnuli. Ne moraju više sami sebe da lažu, izmišljajući razloge zašto nisu izašli. Ćuti, dobro je.
Verujem da veliki broj ljudi ni najmanje nije iznenadio predsednikov poziv na fer tuču upućen bivšem gradonačelniku, bivšem predsedniku Skupštine Ujedinjenih nacija, predsedniku parlamentarne stranke i profesoru sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Posle reče da nije to rekao, jer su oni svi kukavice i opet sebe izjednačio sa narodom. Tako me ne bi iznenadilo ni kad bi neko od svojih redovnih vanrednih obraćanja počeo sa: „Ja, Vaha, Šećo, Oblo, Kocko, Ćoško…“ Kao svaki dobar đak, ne zaboravlja svoje protokolarne obaveze, koje bi po Ustavu trebale da mi budu i jedine, pa čestita rođendane svetskim državnicima, trudeći se da čestitke prve stignu do slavljenika. Setio se i Trampa i Đinpinga, ali je zaboravio Zagora, Duha sa sekirom, koji je rođen na isti dan. Obišao je i poplavljena područja, gde mu se narod zahvaljivao na nečemu, nije baš najjasnije na čemu, a on je jedan deo odvojenog vremena iskoristio da se istrese na ocu poginulog radnika iz namenske industrije. Užička „namenska“ za to vreme vodi računa o svojim zaposlenim. Ne baš svim, ali one koji dobrovoljno odu na predsednikov miting ipak malo više vole, pa ih zvanično i časte. Po pravilniku, gde piše da se to inače radi u slučaju vojne vežbe ili državnog praznika.
Gubernator u pokušaju odlazi neobavljena posla, jer se Srbija još nije spojila sa Rusijom, a svoja sećanja ostavio je zapisana u knjizi u kojoj je jedno poglavlje posvećeno predsednikovom tvorcu. Kaže da je tata Anđelko plakao dok je gledao neki tužan rodoljubivi film. Sasvim je moguće da nam u bioskope posle potresnih priča „Sofijin izbor“, „Lorencovo ulje“ i „Anđelin pepeo“ stigne i ekranizacija dela „Anđelkove suze“ sa Bikovićem u glavnoj ulozi.
Ode nam i selektor koji će biti upamćen po tri stvari. Prvi u istoriji koji je sudiju hteo da šalje direktno na Haški tribunal, javno je iskazao svoje divljenje predsedniku i kreator je najgore izmene u istoriji svetskih prvenstava. Novi selektor imaće samo jedan zadatak. Dozvoljeno nam je da izgubimo samo od zemalja koje nisu priznale Kosovo, ali ne i Ukrajine, jer su oni loši s Rusima. Od neprijatelja nikako. Eventualni poraz od Amerikanaca vodio bi ka uziđivanju selektora u tribine nacionalnog stadiona. Sada slavimo jednog profesionalca i pegadoga koji je svoju ekipu i poslodavca ostavio na cedilu. Dejo kaže da je sve to maslo DB-a, navijača i Terze mađije. Delije već kače transparente sa ispisanim parolama protiv legende kluba i tri puta se odriču Savićevića. Ako se zamere Terzi, zameriće se i njegovom šefu, a onda nema para od tendera, nema dilovanja. Nema ničega. Ostaje samo sport, ali koga to još zanima?
Nije sve tako crno, kreiran je novi tim za spas srpskog sela, tako da nema mesta sekiraciji. Njega čine sve sami eksperti seljaci. Ispred države Srbije Krkobabić drugi, ispred države Rusije doktorka za sirotinjski uranijum, isped seljaka glumac koji se pre 3 godine upisao na selo i ispred starleta tv psihijatar poznat po seks skandalima. Predsednik im je obećao svu podršku, ali rekao im da ne daju seljacima internet, jer će tako da konstruišu manje dece koja su nam preko potrebna. A i ne ide da autentični srpski domaćin noćom traži sabrana dela Lize En ili Mie Kalife. Ili stara majka domaćica da noćom šiba Texas Holdem? Moj predlog za rapidni oporavak sela je ograničenje upotrebe najjačeg poznatog dvokomponentnog lepila, opanka i asfalta.
Desničari iz naših sokaka počeli su rat sa studentima pa je tako za par dana troje prebijeno. Država je reagovala saopštenjem, ne i informacijom ko je i zašto poslao MMA borca, M.D. iz Vrbasa da trenira na studentima.
Njihove kolege iz Niš bacili su farbu na tablu zahvalnosti USA i američkom narodu na donaciji koja im omogućuje bolje lečenje. Izgleda da se ta investicija pisala kao Joint Venture. Amerikanci dali 400.000 $ a Rusi kantu sa farbom i desnicu ruku da je baci.
Legenda kaže da je jedan ministar skupio hrabrost i došao na CIA televiziju, ali je posle prvog nezgodnog pitanja pobegao iz studija. Mnogo bi mu lakše bilo da je šarmantna voditeljka stavila masku sa Sarapinim likom. On ga nikada ne bi podsetio na brojne afere u kojim je imao glavnu ulogu, samo bi pristojno pljuvali opoziciju. A sigurno ne ni na ono pretučeno dete za koje je ministar prosvete rekao da ima facu koja te prosto tera da mu zalepiš šljagu.
U kalendar obaveznih patriotskih svečanosti uveden je i dan bitke na Košarama koja će nas svake godine uz već desetak tradicionalnih sličnih praznika podsećati kako smo porazili NATO, a na fakultete se uvodi obavezan predmet Srpski jezik. Što ste do sada mislili da znate srpski, prešli ste se. Ako nemate završen fakultet ne znate ni da pričate i pišete.
Raspustiše se deca, posle prijemnih će mnogi poći put Jadranskog mora. Najpre oni čiji roditelji nisu morali da dižu kredit za maturu.
Meni je palo na pamet da bi za prošli vikend mogao da skoknem do Herceg Novog i malo se osolim. Ali avaj! Iz Užica se do mora proći ne mogaše. Jer autobusa nemaše, a kad će ih biti još ne znaše. Uputili me na prevoznika iz Čačka, a ja, koliko sam naivan, hteo da idem iz Užica?
Može biti da se turistički aranžmani za Crnu Goru otkažu ili nam država zakonom zabrani odlazak tamo, jer su nam trenutno to najgrđi neprijatelji. Svi oni popovi i vladike koji nam govoraše da je ovaj naš sišao direktno sa nebesa i da ga je nama poslao njihov šef lično, sada u glas pevaju prepoznatljive tekstove o vaskolikom uništenju srpskog naroda, prokletstvima, izdaji, kletvama i najstrašnijim čudima predstojećeg sudnjeg dana. Poznati ešalon patriotskih ministara je u prvim borbenim redovima. Svi oni veruju da je Crna Gora greškom postala nezavisna, da se nije osamostalila, nego pobegla iz raja u koji će se jednog dana vratiti, pa ćemo je opet voleti. Do tada mrzimo i mešamo se u unutrašnje stvari jedne suverene države. Mi to možemo i smemo, a ne daj Bože kad neko iz komšiluka pomene naše političare. Smeta što Cetinjski manastir nije u Leskovcu, a Ostrog na Vračaru historical, pa da gradska vlast ubira desetina miliona eura neoporezovanog godišnjeg keš prihoda. I predsednik ih je „lepo zamolio“, ali nije zadovoljan odgovorom, jer je navikao da na njegove molbe ovde odmah privedu univerzitetskog profesora na informativni razgovor, a strana država ga ne sluša? Istorijske činjenice kažu da u Ustavu Crne Gore iz 1905. godine stoji da je crnogorska crkva autokefalna. Autokefalnost im je ukinuo Aleksandar Karađorđević, ukazom iz juna 1920-e, kada je proglašena Ujedinjena srpska pravoslavna crkva Kraljevstva SHS.
Kada bi se taj podatak našao na naslovnicama tabloida, umesto raznih đavola, nekrsta, poturica i ubica ispisanih masnim slovima, nestao bi još jedan razlog za neki naredni rat, S-300 i beloruske helikoptere, a dobili bismo malo više vremena da se bavimo svojom neslavnom sadašnjicom. No, ta vrsta samospoznaje očigledno ne odgovara glavnim urednicima glavnih urednika, koji su apsolvirali bezobrazluk i aroganciju prema svim neistomišljenicima i nesebično je ubacuju u nezaštićene mozgove svojih konzumenata. Živimo u društvu koje mrzi istinu i čini sve da je deformiše, iskrivi, upakuje je kao laž i tako plasira krajnjim korisnicima.
Ne valja nam posao. Srbija nema snage da još jednom stane na pogrešnu stranu istorije. Od patološke želje da budemo cenjeni, poštovani i voljeni, a i da nas se uz sve to malo i plaše, došli smo u situaciju da brzinom munje ostajemo bez prijatelja. U ovom trenutku srpsku zvaničnu politiku podržavaju samo belosvetski ultradesničari i neonacisti, potpomognuti komunističkim liderima zaglavljenim u vremenu. Ljubav se ne zaslužuje pretnjama, klevetama, lažima, huškanjem i besom koji kipi iz svake izjave domaćih vlastodržaca. Poštovanje još manje. Većina takvih izjava namenjena je domaćoj publici radi učvršćivanja rejtinga, no kako mržnja ne zna za granice, lako ih prelazi i bez carinske provere. Kako smo krenuli, rastaćemo se i od belog Šengena, sastaćemo se sa sankcijama i konačno sami sebe servirati uvek gladnoj gospođi mržnji da nas izjede do kraja.
„Nikada nijednu ružnu reč nisam rekao, a borim se protiv ekstremizma i ekstremističkih izjava.“ A.Vučić, Jun 2019, negde u budućnosti Srbije.
Milan Todorović Čarli (Užička nedelja 1014)
