Мрзи ближњега свога

Прво смо престали да се радујемо, што се најбоље види по смркнутим лицима са којима се сусрећете у пролазу. После смо престали да се плашимо, јер нам је стварност довољно страшна, па се више не брецамо ни на чупавца који излеће из кутије. И на крају ништа нас више не може изненадити. Отупели на свакодневне инциденте и увреде здравог разума ћутимо и смејемо се у себи. Чешће кукамо. Исто у себи. Незадовољство исказујемо у самоћи ломећи кваке и пиксле. Многима је престанак протеста баш „легао“, одахнули. Не морају више сами себе да лажу, измишљајући разлоге зашто нису изашли. Ћути, добро је.
Верујем да велики број људи ни најмање није изненадио председников позив на фер тучу упућен бившем градоначелнику, бившем председнику Скупштине Уједињених нација, председнику парламентарне странке и професору са Филозофског факултета Универзитета у Београду. После рече да није то рекао, јер су они сви кукавице и опет себе изједначио са народом. Тако ме не би изненадило ни кад би неко од својих редовних ванредних обраћања почео са: „Ја, Ваха, Шећо, Обло, Коцко, Ћошко…“ Као сваки добар ђак, не заборавља своје протоколарне обавезе, које би по Уставу требале да ми буду и једине, па честита рођендане светским државницима, трудећи се да честитке прве стигну до слављеника. Сетио се и Трампа и Ђинпинга, али је заборавио Загора, Духа са секиром, који је рођен на исти дан. Обишао је и поплављена подручја, где му се народ захваљивао на нечему, није баш најјасније на чему, а он је један део одвојеног времена искористио да се истресе на оцу погинулог радника из наменске индустрије. Ужичка „наменска“ за то време води рачуна о својим запосленим. Не баш свим, али оне који добровољно оду на председников митинг ипак мало више воле, па их званично и часте. По правилнику, где пише да се то иначе ради у случају војне вежбе или државног празника.
Губернатор у покушају одлази необављена посла, јер се Србија још није спојила са Русијом, а своја сећања оставио је записана у књизи у којој је једно поглавље посвећено председниковом творцу. Каже да је тата Анђелко плакао док је гледао неки тужан родољубиви филм. Сасвим је могуће да нам у биоскопе после потресних прича „Софијин избор“, „Лоренцово уље“ и „Анђелин пепео“ стигне и екранизација дела „Анђелкове сузе“ са Биковићем у главној улози.
Оде нам и селектор који ће бити упамћен по три ствари. Први у историји који је судију хтео да шаље директно на Хашки трибунал, јавно је исказао своје дивљење председнику и креатор је најгоре измене у историји светских првенстава. Нови селектор имаће само један задатак. Дозвољено нам је да изгубимо само од земаља које нису признале Косово, али не и Украјине, јер су они лоши с Русима. Од непријатеља никако. Евентуални пораз од Американаца водио би ка узиђивању селектора у трибине националног стадиона. Сада славимо једног професионалца и пегадога који је своју екипу и послодавца оставио на цедилу. Дејо каже да је све то масло ДБ-а, навијача и Терзе мађије. Делије већ каче транспаренте са исписаним паролама против легенде клуба и три пута се одричу Савићевића. Ако се замере Терзи, замериће се и његовом шефу, а онда нема пара од тендера, нема диловања. Нема ничега. Остаје само спорт, али кога то још занима?
Није све тако црно, креиран је нови тим за спас српског села, тако да нема места секирацији. Њега чине све сами експерти сељаци. Испред државе Србије Кркобабић други, испред државе Русије докторка за сиротињски уранијум, испед сељака глумац који се пре 3 године уписао на село и испред старлета тв психијатар познат по секс скандалима. Председник им је обећао сву подршку, али рекао им да не дају сељацима интернет, јер ће тако да конструишу мање деце која су нам преко потребна. А и не иде да аутентични српски домаћин ноћом тражи сабрана дела Лизе Ен или Мие Калифе. Или стара мајка домаћица да ноћом шиба Texas Holdem? Мој предлог за рапидни опоравак села је ограничење употребе најјачег познатог двокомпонентног лепила, опанка и асфалта.
Десничари из наших сокака почели су рат са студентима па је тако за пар дана троје пребијено. Држава је реаговала саопштењем, не и информацијом ко је и зашто послао ММА борца, М.Д. из Врбаса да тренира на студентима.
Њихове колеге из Ниш бацили су фарбу на таблу захвалности USA и америчком народу на донацији која им омогућује боље лечење. Изгледа да се та инвестиција писала као Joint Venture. Американци дали 400.000 $ а Руси канту са фарбом и десницу руку да је баци.
Легенда каже да је један министар скупио храброст и дошао на CIA телевизију, али је после првог незгодног питања побегао из студија. Много би му лакше било да је шармантна водитељка ставила маску са Сарапиним ликом. Он га никада не би подсетио на бројне афере у којим је имао главну улогу, само би пристојно пљували опозицију. А сигурно не ни на оно претучено дете за које је министар просвете рекао да има фацу која те просто тера да му залепиш шљагу.
У календар обавезних патриотских свечаности уведен је и дан битке на Кошарама која ће нас сваке године уз већ десетак традиционалних сличних празника подсећати како смо поразили НАТО, а на факултете се уводи обавезан предмет Српски језик. Што сте до сада мислили да знате српски, прешли сте се. Ако немате завршен факултет не знате ни да причате и пишете.
Распустише се деца, после пријемних ће многи поћи пут Јадранског мора. Најпре они чији родитељи нису морали да дижу кредит за матуру.
Мени је пало на памет да би за прошли викенд могао да скокнем до Херцег Новог и мало се осолим. Али авај! Из Ужица се до мора проћи не могаше. Јер аутобуса немаше, а кад ће их бити још не знаше. Упутили ме на превозника из Чачка, а ја, колико сам наиван, хтео да идем из Ужица?
Може бити да се туристички аранжмани за Црну Гору откажу или нам држава законом забрани одлазак тамо, јер су нам тренутно то најгрђи непријатељи. Сви они попови и владике који нам говораше да је овај наш сишао директно са небеса и да га је нама послао њихов шеф лично, сада у глас певају препознатљиве текстове о васколиком уништењу српског народа, проклетствима, издаји, клетвама и најстрашнијим чудима предстојећег судњег дана. Познати ешалон патриотских министара је у првим борбеним редовима. Сви они верују да је Црна Гора грешком постала независна, да се није осамосталила, него побегла из раја у који ће се једног дана вратити, па ћемо је опет волети. До тада мрзимо и мешамо се у унутрашње ствари једне суверене државе. Ми то можемо и смемо, а не дај Боже кад неко из комшилука помене наше политичаре. Смета што Цетињски манастир није у Лесковцу, а Острог на Врачару historical, па да градска власт убира десетина милиона еура неопорезованог годишњег кеш прихода. И председник их је „лепо замолио“, али није задовољан одговором, јер је навикао да на његове молбе овде одмах приведу универзитетског професора на информативни разговор, а страна држава га не слуша? Историјске чињенице кажу да у Уставу Црне Горе из 1905. године стоји да је црногорска црква аутокефална. Аутокефалност им је укинуо Александар Карађорђевић, указом из јуна 1920-е, када је проглашена Уједињена српска православна црква Краљевства СХС.
Када би се тај податак нашао на насловницама таблоида, уместо разних ђавола, некрста, потурица и убица исписаних масним словима, нестао би још један разлог за неки наредни рат, С-300 и белоруске хеликоптере, а добили бисмо мало више времена да се бавимо својом неславном садашњицом. Но, та врста самоспознаје очигледно не одговара главним уредницима главних уредника, који су апсолвирали безобразлук и ароганцију према свим неистомишљеницима и несебично је убацују у незаштићене мозгове својих конзумената. Живимо у друштву које мрзи истину и чини све да је деформише, искриви, упакује је као лаж и тако пласира крајњим корисницима.
Не ваља нам посао. Србија нема снаге да још једном стане на погрешну страну историје. Од патолошке жеље да будемо цењени, поштовани и вољени, а и да нас се уз све то мало и плаше, дошли смо у ситуацију да брзином муње остајемо без пријатеља. У овом тренутку српску званичну политику подржавају само белосветски ултрадесничари и неонацисти, потпомогнути комунистичким лидерима заглављеним у времену. Љубав се не заслужује претњама, клеветама, лажима, хушкањем и бесом који кипи из сваке изјаве домаћих властодржаца. Поштовање још мање. Већина таквих изјава намењена је домаћој публици ради учвршћивања рејтинга, но како мржња не зна за границе, лако их прелази и без царинске провере. Како смо кренули, растаћемо се и од белог Шенгена, састаћемо се са санкцијама и коначно сами себе сервирати увек гладној госпођи мржњи да нас изједе до краја.
„Никада ниједну ружну реч нисам рекао, а борим се против екстремизма и екстремистичких изјава.“ А.Вучић, Јун 2019, негде у будућности Србије.

Милан Тодоровић Чарли (Ужичка недеља 1014)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.