25. мај – Дан младости
Споља гладац, а унутра јадац. Ова народна мудрост, захваљујући интернету и друштвеним мрежама, постала је актуелнија него икада. Сви су добри, сви су мудри, сви су хумани, успешни, сви раде тако cool ствари, лудо се проводе, живе живот пуним плућима… Сви најволе Ужице на свету. Сви су непрскани Ужичани, Чачани, Краљевчани, Ваљевци, Београђани…. И све то у земљи, која данас, по неким показатељима, са Украјином и Русијом спада у три најсиромашније земље у Европи. Пре две године су по сиромаштву, од 90 држава у свету, од нас биле горе само Венецуела и Иран. Што би рекла народна мудрост, шта рећи, а не заплакати….
Пошто сам прешао 50 банки, последњих месеци мало више шетам по околним брдима и планинама, па имам двоструку корист – ем, одржавам кондицију и опуштам живце, ем, боље упознајем крај у коме живим. И, после неколико месеци пешачких викенд акција, могу рећи да сам прилично упознао територију Града Ужица и околних општина, чак смо се, пре два дана, узверали и уз Тару. И, како народ, без Фејсбука и државне плате, у реалном животу живи? Малина, малина, малина… И само малина…. Разне дрлије и стрмине, на којима деценијама, осим траве, ничег другог није било, последњих година су детаљно преоране и засађени су хектари и хектари малине. Чак су и у Лужничкој долини, која је одувек била ужичка Војводина, и из које је пристизао највећи део раног поврћа, потпуно преовладали засади овог српског црвеног злата. А, да се приметити, поред свих тих силних малињака, видно напредују грађевине. Многе сеоске куће су последњих година заблистале са новим фасадама, а и приручних хладњача је све више на разним превијама и чукама. То је толико упадљиво, да се може видети јасна миграција град – село, потпуно супротнo од времена социјалистичке индустријализације. Занимљиво, највише малињака је никло најближе граду, поготову према Јеловој гори, што речито говори да је ова култура идеална за наше полутане, који, иако већ деценијама живе у граду, село никада нису ни напустили. Идеална комбинација, државна служба за зимске приходе, здравствено и пензију, а кеш од малине за свакодневни трошак. У селима која су удаљенија од града и даље се сади пшеница, детелина и друге културе, потребне за узгој стоке. За разлику од пре неколико деценија, кукуруз све ређе можете видети у нашим крајевима….
Све у свему, народ се окренуо ономе од чега може да живи – пољопривреди и, када у разговору начнемо ову тему, најчешће ме питају зашто ми све то смета. Наравно да никоме не може сметати, када неко поштено зарађује за живот, поготову када је тај производ постао и важан извозни артикал, али… Сви ми који смо мало више учили економију, прво смо научили да се вишак вредности ствара у индустрији и индустријализованој пољопривреди, а да су радно интезивни пољопривредни радови слични јавним радовима, по томе што упошљавају јефтину радну снагу, али не стварају неки значајан вишак вредности. Што би се рекло, малињак доноси пристојну зараду, али, коловоз којим се долази до тог малињака, асфалтиран је другим, најчешће позајмљеним, новцем. Правим ову паралелу, јер се упадљиво види, ако изузмемо нешто мало предизборног асфалтирања, чим се одмакне мало даље од центра, улице и локални путеви су у катастрофалном стању. Са друге стране, ако би се бизнис са малинама опорезовао као и сваки други бизнис у граду, обрачунали пуни порези и доприноси на плате, вероватно би и он био доведен на ивицу опстанка, као што је то одавно случај са градским привређивањем. Што рече власник једне алатнице, закон није исти за све, ако се за раднике који беру малине не плаћају доприноси, зашто ја морам да их плаћам? И, заиста, дошли смо у апсурдну ситуацију, они који једва састављају крај са крајем, плаћају енормне порезе, буквално им се узима и задњи динар, док, они који узимају лепе паре, не плаћају практично ништа држави.
Са друге стране, власт од домаћег привредника узима и последњи динар и тим новцем обилато помаже стране инвеститоре, чиме директно утичу на нелојалну конкуренцију, па се још сви ишчуђавају, зашто нико у Србији неће да отвара ситне проиизводне делатности, упркос силној пропаганди последњих месеци о години предузетништва, помоћи државе и томе слично. Заиста, старо је правило да капитал увек иде у гране са већом профитном стопом и логично је да ће сви, ако треба и у закуп, да узму парче земље и засаде малине, јер све што продају, то је њихова лова, нема ни пореза, ни фискалне касе, ни инспектора. Зато и није за чуђење податак да је последњих пар година у нашем крају више чак 50 посто засада малине, и тако ће и бити, све док превелика понуда, једног момента не обори цену.
И док се народ ужурбано спрема за предстојећу бербу, у борби за голи опстанак, за то време, они који живе на њиховој грбачи, политичари и њихови државно-партијски следбеници, већ неколико месеци буквално ништа не раде. Расписали су изборе и добили шест и више месеци на располагању, да никоме не полажу рачуне. Нико више не пита шта раде министарства, државне и локалне службе, јер сви, као, не могу ништа да раде, док се не формира влада и не конституише власт по општинама. И, таман када се конституишу, почеће берба, па летњи одмори, тако да се, потпуно реално, до 1. октобра ништа неће радити. Дакле, у једној од најсиромашнијих светских држава, две трећине године, државни апарат ништа не ради и због тога се нико посебно не нервира. Наравно, осим нас који морамо сами да зарадимо за живот, под условом да смо прво њима платили порез.
И, као што рекох на почетку, ништа од овога не може се видети на интернету. Реалан живот није интересантан за друштвене мреже, интернет сајтове и портале. Релан живот, на интернету, али и другим електронским медијима, одавно је изгубио битку. Ми не знамо како ћемо сутра прехранити породицу, али знамо где и како се хране тенисери, не знамо да ли ћемо имати посла наредног месеца, али одлично знамо која је певачица уградила силиконе и где пева наредног викенда. Гладац, гладац, и само гладац.Све је дивно, красно и бајно…. Још да се открије, као у филмовима фантастике, како да се уђе у мрежу, па да се и физички преселимо у тај имагинарни и гламурозни интернет свет. Да виртуелно скокнемо до трибина Ролан Гароса, да навијамо за Нола, да ђускамо у дискотеци у Дизелдорфу уз Николију или Карлеушу, да и ми напућимо уста и натрћимо дупе, да и сами постанемо део тог гламура….
Погледах сад у сат на дну монитора и видим да је 25. мај….Некада, пре милион година, када смо били млади, ако се не варам, беше то Дан младости… Ех, што би Арсен рекао – на пола пута тек смо ми, а јутрос већ су други млади… Како се све изменило од тада… Виртуелно гледано, далеко смо догурали, а реално… А реално… Не знам да ли ико у овој лудој земљи зна да ли идемо напред или назад. И све је теже то одредити. А прођоше године… Какве црне године, прођоше деценије….
Тони Станковић (Ужичка недеља 935.)
