25. maj – Dan mladosti
Spolja gladac, a unutra jadac. Ova narodna mudrost, zahvaljujući internetu i društvenim mrežama, postala je aktuelnija nego ikada. Svi su dobri, svi su mudri, svi su humani, uspešni, svi rade tako cool stvari, ludo se provode, žive život punim plućima… Svi najvole Užice na svetu. Svi su neprskani Užičani, Čačani, Kraljevčani, Valjevci, Beograđani…. I sve to u zemlji, koja danas, po nekim pokazateljima, sa Ukrajinom i Rusijom spada u tri najsiromašnije zemlje u Evropi. Pre dve godine su po siromaštvu, od 90 država u svetu, od nas bile gore samo Venecuela i Iran. Što bi rekla narodna mudrost, šta reći, a ne zaplakati….
Pošto sam prešao 50 banki, poslednjih meseci malo više šetam po okolnim brdima i planinama, pa imam dvostruku korist – em, održavam kondiciju i opuštam živce, em, bolje upoznajem kraj u kome živim. I, posle nekoliko meseci pešačkih vikend akcija, mogu reći da sam prilično upoznao teritoriju Grada Užica i okolnih opština, čak smo se, pre dva dana, uzverali i uz Taru. I, kako narod, bez Fejsbuka i državne plate, u realnom životu živi? Malina, malina, malina… I samo malina…. Razne drlije i strmine, na kojima decenijama, osim trave, ničeg drugog nije bilo, poslednjih godina su detaljno preorane i zasađeni su hektari i hektari maline. Čak su i u Lužničkoj dolini, koja je oduvek bila užička Vojvodina, i iz koje je pristizao najveći deo ranog povrća, potpuno preovladali zasadi ovog srpskog crvenog zlata. A, da se primetiti, pored svih tih silnih malinjaka, vidno napreduju građevine. Mnoge seoske kuće su poslednjih godina zablistale sa novim fasadama, a i priručnih hladnjača je sve više na raznim previjama i čukama. To je toliko upadljivo, da se može videti jasna migracija grad – selo, potpuno suprotno od vremena socijalističke industrijalizacije. Zanimljivo, najviše malinjaka je niklo najbliže gradu, pogotovu prema Jelovoj gori, što rečito govori da je ova kultura idealna za naše polutane, koji, iako već decenijama žive u gradu, selo nikada nisu ni napustili. Idealna kombinacija, državna služba za zimske prihode, zdravstveno i penziju, a keš od maline za svakodnevni trošak. U selima koja su udaljenija od grada i dalje se sadi pšenica, detelina i druge kulture, potrebne za uzgoj stoke. Za razliku od pre nekoliko decenija, kukuruz sve ređe možete videti u našim krajevima….
Sve u svemu, narod se okrenuo onome od čega može da živi – poljoprivredi i, kada u razgovoru načnemo ovu temu, najčešće me pitaju zašto mi sve to smeta. Naravno da nikome ne može smetati, kada neko pošteno zarađuje za život, pogotovu kada je taj proizvod postao i važan izvozni artikal, ali… Svi mi koji smo malo više učili ekonomiju, prvo smo naučili da se višak vrednosti stvara u industriji i industrijalizovanoj poljoprivredi, a da su radno intezivni poljoprivredni radovi slični javnim radovima, po tome što upošljavaju jeftinu radnu snagu, ali ne stvaraju neki značajan višak vrednosti. Što bi se reklo, malinjak donosi pristojnu zaradu, ali, kolovoz kojim se dolazi do tog malinjaka, asfaltiran je drugim, najčešće pozajmljenim, novcem. Pravim ovu paralelu, jer se upadljivo vidi, ako izuzmemo nešto malo predizbornog asfaltiranja, čim se odmakne malo dalje od centra, ulice i lokalni putevi su u katastrofalnom stanju. Sa druge strane, ako bi se biznis sa malinama oporezovao kao i svaki drugi biznis u gradu, obračunali puni porezi i doprinosi na plate, verovatno bi i on bio doveden na ivicu opstanka, kao što je to odavno slučaj sa gradskim privređivanjem. Što reče vlasnik jedne alatnice, zakon nije isti za sve, ako se za radnike koji beru maline ne plaćaju doprinosi, zašto ja moram da ih plaćam? I, zaista, došli smo u apsurdnu situaciju, oni koji jedva sastavljaju kraj sa krajem, plaćaju enormne poreze, bukvalno im se uzima i zadnji dinar, dok, oni koji uzimaju lepe pare, ne plaćaju praktično ništa državi.
Sa druge strane, vlast od domaćeg privrednika uzima i poslednji dinar i tim novcem obilato pomaže strane investitore, čime direktno utiču na nelojalnu konkurenciju, pa se još svi iščuđavaju, zašto niko u Srbiji neće da otvara sitne proiizvodne delatnosti, uprkos silnoj propagandi poslednjih meseci o godini preduzetništva, pomoći države i tome slično. Zaista, staro je pravilo da kapital uvek ide u grane sa većom profitnom stopom i logično je da će svi, ako treba i u zakup, da uzmu parče zemlje i zasade maline, jer sve što prodaju, to je njihova lova, nema ni poreza, ni fiskalne kase, ni inspektora. Zato i nije za čuđenje podatak da je poslednjih par godina u našem kraju više čak 50 posto zasada maline, i tako će i biti, sve dok prevelika ponuda, jednog momenta ne obori cenu.
I dok se narod užurbano sprema za predstojeću berbu, u borbi za goli opstanak, za to vreme, oni koji žive na njihovoj grbači, političari i njihovi državno-partijski sledbenici, već nekoliko meseci bukvalno ništa ne rade. Raspisali su izbore i dobili šest i više meseci na raspolaganju, da nikome ne polažu račune. Niko više ne pita šta rade ministarstva, državne i lokalne službe, jer svi, kao, ne mogu ništa da rade, dok se ne formira vlada i ne konstituiše vlast po opštinama. I, taman kada se konstituišu, počeće berba, pa letnji odmori, tako da se, potpuno realno, do 1. oktobra ništa neće raditi. Dakle, u jednoj od najsiromašnijih svetskih država, dve trećine godine, državni aparat ništa ne radi i zbog toga se niko posebno ne nervira. Naravno, osim nas koji moramo sami da zaradimo za život, pod uslovom da smo prvo njima platili porez.
I, kao što rekoh na početku, ništa od ovoga ne može se videti na internetu. Realan život nije interesantan za društvene mreže, internet sajtove i portale. Relan život, na internetu, ali i drugim elektronskim medijima, odavno je izgubio bitku. Mi ne znamo kako ćemo sutra prehraniti porodicu, ali znamo gde i kako se hrane teniseri, ne znamo da li ćemo imati posla narednog meseca, ali odlično znamo koja je pevačica ugradila silikone i gde peva narednog vikenda. Gladac, gladac, i samo gladac.Sve je divno, krasno i bajno…. Još da se otkrije, kao u filmovima fantastike, kako da se uđe u mrežu, pa da se i fizički preselimo u taj imaginarni i glamurozni internet svet. Da virtuelno skoknemo do tribina Rolan Garosa, da navijamo za Nola, da đuskamo u diskoteci u Dizeldorfu uz Nikoliju ili Karleušu, da i mi napućimo usta i natrćimo dupe, da i sami postanemo deo tog glamura….
Pogledah sad u sat na dnu monitora i vidim da je 25. maj….Nekada, pre milion godina, kada smo bili mladi, ako se ne varam, beše to Dan mladosti… Eh, što bi Arsen rekao – na pola puta tek smo mi, a jutros već su drugi mladi… Kako se sve izmenilo od tada… Virtuelno gledano, daleko smo dogurali, a realno… A realno… Ne znam da li iko u ovoj ludoj zemlji zna da li idemo napred ili nazad. I sve je teže to odrediti. A prođoše godine… Kakve crne godine, prođoše decenije….
Toni Stanković (Užička nedelja 935.)
