Ансамбл Народног позоришта из Београда ужичкој публици, четврто вече 21. југословенског позоришног фестивала, представило се Шилеровим комадом „Марија Стјуарт“, у режији Милоша Лолића. Класична представа са много оригиналних стихова, без много богате сцене у стилу класика, али са костимима из доба које представљају енглески двор из 16. века. Сукоб две краљице, енглеске краљице Елизабете Тјудор и шкотске краљице Марије Стјуарт, које су по крвној линији сестре, представиле су глумице Нада Шаргин и Сена Ђоровић. Краљица Елизабета, коју је и сам њен отац Хенри Осми назвао копилетом, јер је родила жена некраљевске крви, показује љубомору и пакост према својој рођаки, чисте краљевске, Марији Стујарт, која је популарнија у Енглеској од ње саме. Зато јој ставља на терет кривицу завере са другим земљама, да би је свргли са власти и одузима јој живот. Иначе, цела представа је проткана интригама, у овом случају мушког дела двора, саветника, који, са једне стране, краљици Елизабети пуне главу да њену противницу треба убити, а, са друге стране, представљају јој лажну љубав, како би спасли живот Марије Стјуарт. Све то збуњује Елизабету, и, у неколико момената, она показује самилост према Марији Стјуарт, али преовладава жеља за власти, за моћи.
Бојан Муњин, селектор фестивала, каже да би се и из овог Шилеровог дела исто могло извући слоган за мото фестивала, као што је из „Хамлета“ извучен слоган „Ово време је искочило из зглоба“.
– И Шилеров комад је актуелан, а давно је написан, и тако добро и драматично ради. Избор лежи у комбинацији између класичне форме и једног сасвим савременог нерва, дакле, између Шилера и онога што ми сви осећамо као проблем. Иако је то исти Шилеров комад, јако промишљено је измаштан и памтено постављен на сцену – образложио је селектор свој позив Народном позоришту да се појави на ужичком фестивалу.
Мушки део екипе у представи, поред две глумице које су имале носеће главне улоге, иако споредним, али не тако мало значајним, играли су Иван Босиљчић, Бранко Видаковић, Небојша Кундачина, Гојко Балетић, Милош Ђуровић и Зоран Ћосић. Они су успели да у ових неколико ликова, уместо 22 лика, колико има у оригиналном Шилеровом делу, у позадини дочарају мушке интриге.
Жељко Кубач, директор драме Народног позоришта, казао је да „Марија Стјуарт“ припада аутисичном театру и репертоарском оквиру, који има потребу да уђе у отворени дијалог са свакодневницом, назначивши да је јако битан редитељев избор сарадника.
– Ту апострофирам композитора Невену Глушица, сценографкињу Јасмину Холбус и костимографкињу Марију Марковић, који су необичну ликовност довели до врхунца, а јако је значајна у сценском изразу који треба да носи театарски чин – рекао је Кубач.
Сена Ђоровић, која игра Марију Стјуарт, каже да је Елизабета била политичарка, за разлику од Марије Стјуарт, којој држава није била света, иако се круне чврсто држала до самог краја.
– Занимао ме тај женски принцип. Марија је жена која је заправо жртва своје лоше политике, своје женствености и страсти. Што се тиче саме историје, када је убијена, била је старија, нарушеног здравља, 18 година се повлачила по тамницама замкова, а Елизабета је калкулисала шта ће са њом да уради, док је Шилер Марију представио као виталну особу, која је на неки начин живела своју слободу по цену круне. Марија Стјуарт се удавала више пута из љубави, живела је тако како једна краљица није смела да се понаша, али она је ту круну добила рођењем. Имала је веће шансе да постане краљица од Елизабете – описала је Сена.
Нада Шаргин, у улози краљице Елизабете, каже да ју је више занимала Елизабета као особа, која је од рођења претендовала на престо.
– Више ме је занимао њен живот. Од када су рођене као краљице, њих увек покушава неко да убије. Мене је занимао Елизабетин живот, која је од треће године проглашена копилетом, а њеној мајци одсечена глава по очевој наредби. Мене је занимало да особу са таквим проблемима у души и психи, а са таквом генетском снагом као ћерка Хенрија 8, памећу и манипулитивним моћима, да спојим са Шилеровим текстом – рекла је Нада.
Бранко Видаковић каже да је Лолић од почетка инсистирао на томе да мушка екипа буде подршка женском делу ансамбла.
– Ми смо у највећој мери подржали да будемо коснтруктивни, да покушамо да отежамо и олакшамо нашим колегиницима, које нису имале лак задатак. Главна карактеристика ове представе је добар сценски говор – рекао је Бранко.
Публика је представу оценила са 3,76. На округлом столу после представе били су сви глумци, осим Ужичанина Ивана Босиљчића.
З. Г. фотографије Милан Мијушковић
