Ansambl Narodnog pozorišta iz Beograda užičkoj publici, četvrto veče 21. jugoslovenskog pozorišnog festivala, predstavilo se Šilerovim komadom „Marija Stjuart“, u režiji Miloša Lolića. Klasična predstava sa mnogo originalnih stihova, bez mnogo bogate scene u stilu klasika, ali sa kostimima iz doba koje predstavljaju engleski dvor iz 16. veka. Sukob dve kraljice, engleske kraljice Elizabete Tjudor i škotske kraljice Marije Stjuart, koje su po krvnoj liniji sestre, predstavile su glumice Nada Šargin i Sena Đorović. Kraljica Elizabeta, koju je i sam njen otac Henri Osmi nazvao kopiletom, jer je rodila žena nekraljevske krvi, pokazuje ljubomoru i pakost prema svojoj rođaki, čiste kraljevske, Mariji Stujart, koja je popularnija u Engleskoj od nje same. Zato joj stavlja na teret krivicu zavere sa drugim zemljama, da bi je svrgli sa vlasti i oduzima joj život. Inače, cela predstava je protkana intrigama, u ovom slučaju muškog dela dvora, savetnika, koji, sa jedne strane, kraljici Elizabeti pune glavu da njenu protivnicu treba ubiti, a, sa druge strane, predstavljaju joj lažnu ljubav, kako bi spasli život Marije Stjuart. Sve to zbunjuje Elizabetu, i, u nekoliko momenata, ona pokazuje samilost prema Mariji Stjuart, ali preovladava želja za vlasti, za moći.
Bojan Munjin, selektor festivala, kaže da bi se i iz ovog Šilerovog dela isto moglo izvući slogan za moto festivala, kao što je iz „Hamleta“ izvučen slogan „Ovo vreme je iskočilo iz zgloba“.
– I Šilerov komad je aktuelan, a davno je napisan, i tako dobro i dramatično radi. Izbor leži u kombinaciji između klasične forme i jednog sasvim savremenog nerva, dakle, između Šilera i onoga što mi svi osećamo kao problem. Iako je to isti Šilerov komad, jako promišljeno je izmaštan i pamteno postavljen na scenu – obrazložio je selektor svoj poziv Narodnom pozorištu da se pojavi na užičkom festivalu.
Muški deo ekipe u predstavi, pored dve glumice koje su imale noseće glavne uloge, iako sporednim, ali ne tako malo značajnim, igrali su Ivan Bosiljčić, Branko Vidaković, Nebojša Kundačina, Gojko Baletić, Miloš Đurović i Zoran Ćosić. Oni su uspeli da u ovih nekoliko likova, umesto 22 lika, koliko ima u originalnom Šilerovom delu, u pozadini dočaraju muške intrige.
Željko Kubač, direktor drame Narodnog pozorišta, kazao je da „Marija Stjuart“ pripada autisičnom teatru i repertoarskom okviru, koji ima potrebu da uđe u otvoreni dijalog sa svakodnevnicom, naznačivši da je jako bitan rediteljev izbor saradnika.
– Tu apostrofiram kompozitora Nevenu Glušica, scenografkinju Jasminu Holbus i kostimografkinju Mariju Marković, koji su neobičnu likovnost doveli do vrhunca, a jako je značajna u scenskom izrazu koji treba da nosi teatarski čin – rekao je Kubač.
Sena Đorović, koja igra Mariju Stjuart, kaže da je Elizabeta bila političarka, za razliku od Marije Stjuart, kojoj država nije bila sveta, iako se krune čvrsto držala do samog kraja.
– Zanimao me taj ženski princip. Marija je žena koja je zapravo žrtva svoje loše politike, svoje ženstvenosti i strasti. Što se tiče same istorije, kada je ubijena, bila je starija, narušenog zdravlja, 18 godina se povlačila po tamnicama zamkova, a Elizabeta je kalkulisala šta će sa njom da uradi, dok je Šiler Mariju predstavio kao vitalnu osobu, koja je na neki način živela svoju slobodu po cenu krune. Marija Stjuart se udavala više puta iz ljubavi, živela je tako kako jedna kraljica nije smela da se ponaša, ali ona je tu krunu dobila rođenjem. Imala je veće šanse da postane kraljica od Elizabete – opisala je Sena.
Nada Šargin, u ulozi kraljice Elizabete, kaže da ju je više zanimala Elizabeta kao osoba, koja je od rođenja pretendovala na presto.
– Više me je zanimao njen život. Od kada su rođene kao kraljice, njih uvek pokušava neko da ubije. Mene je zanimao Elizabetin život, koja je od treće godine proglašena kopiletom, a njenoj majci odsečena glava po očevoj naredbi. Mene je zanimalo da osobu sa takvim problemima u duši i psihi, a sa takvom genetskom snagom kao ćerka Henrija 8, pameću i manipulitivnim moćima, da spojim sa Šilerovim tekstom – rekla je Nada.
Branko Vidaković kaže da je Lolić od početka insistirao na tome da muška ekipa bude podrška ženskom delu ansambla.
– Mi smo u najvećoj meri podržali da budemo kosntruktivni, da pokušamo da otežamo i olakšamo našim koleginicima, koje nisu imale lak zadatak. Glavna karakteristika ove predstave je dobar scenski govor – rekao je Branko.
Publika je predstavu ocenila sa 3,76. Na okruglom stolu posle predstave bili su svi glumci, osim Užičanina Ivana Bosiljčića.
Z. G. fotografije Milan Mijušković
