Volim da idem u pozorište. Volim. Iako, biću pošten, ne otkrivam toplu vodu, pozorište je, pogotovu danas, prilično inferiorno u odnosu na film. Doduše, u Srbiji stvari stoje drugačije, pošto smo sirotinja, za dobar film nemamo para, pa su zato pozorišne predstave jedina prilika da se nešto ozbiljnije i kvalitetnije čuje na sprskom jeziku. Nažalost, kako godine prolaze, možda zato što starim, predstave su mi sve dosadnije i ispraznije. Sve je više pretencioznih, a u suštini lakih komada, koji jeftinom srednjoškolskom filozofijom ili prizemnim humorom, pokušavaju da animiraju puk. Dok sam bio sasvim mlad, često sam gledao predstave, jer u to vreme pozorište nije bilo stvar prestiža, već, kome se ta ljudska zanimacija sviđala, išao je, i o tome se nije mnogo govorilo. Onda su došle devedesete… Kao i mnoge druge stvari u ovoj tragikomičnoj zemlji, pozorište je postalo snobovska i politička arena, tako da se pristojnom čoveku povraćalo od onih koji su, u večernjim toaletama, sve važno mudo do muda, hrilili na premijere. Primitivci i seljačine, mnogo pre fejsbuka, žarko su želeli da u javnosti stvore lepšu sliku o sebi, da se predstave boljima nego što jesu. Naravno, bagra uvek ostaje bagra, i niko im nije poverovao da su postali NOVI ljudi, nastavili su, sve do danas, uspešno (za njih!) da tlače ovaj veseli, tupavi i zbunjeni narod. I nastaviće i ubuduće, nećemo im lako videti leđa… Kako mi se gadila sama pomisao da sa takvim društvom boravim u istom prostoru, jedan duži period sam prestao da posećujem tu ustanovu, ali sam, vremenom, napravio kompromis, ulazio sam na predstave u poslednjem minutu, pred samo gašenje svetla, trudeći se tako da tu bagru barem ne vidim. I, malo po malo, postadoh ponovo redovna mušterija. Naravno, čovek sa godinama prestaje da bude naivan, nisam zaboravio nijednog trenutka da su i svi akteri u pozorištu (kao i sve njihove druge kolege “umetnici”) na sigurnoj državnoj plati i da oni nisu, niti će ikad biti, revolucionari, već da, više ili manje uverljivo, glume revolucionare, mudrace, borce za slobodu…. Uprkos tome, svesno sam prihvatio tu simulaciju, zarad same, kako se to naučno-popularno kaže, “pozorišne igre”. Kao što rekoh, volim pozorište, a kad čovek nešto voli, spreman je na mnoge kompromise…
Nego, da se vratim onome što sam hteo da kažem… Pre nekih dvadesetak godina zbog tog snobovsko-političkog ološa nisam hteo da idem u pozorište, a danas, došla su potpuno nova vremena, ali ponovo osećam isto gađenje, iako su razlozi prilično drugačiji. Kanim se već nekoliko dana da napišem tih par rečenica, pa sve zaboravim, ali je sinoć ta mučnina, za vreme osrednje predstave Marija Stjuart, bila tako jaka, da sam, iako nevoljno, čvrsto rešio da ovo napišem, pa šta košta.
Naime, pred svaku predstavu je glas iz zvučnika, najčešće Šmakin, molio da se ugase mobilni telefoni. Uh, kako sam sinoć poželeo da se za mobilne telefone uvede ono pravilo iz kaubojskih filmova, da svi koji ulaze u salun ostave oružje napolju… I mobilne telefone i flašice sa vodom. Sinoć je u Gradu Užicu bilo posebno kulturno veče, pogotovu za žene – mnoge su pohrlile u Veliki park da gledaju i slušaju narodnog pevača Sašu Matića, a one, koje žele da ih javnost ozbiljnije shvati, popunile su pozorišnu salu do poslednjeg mesta, kako bi videle medijsku zvezdu, Zdravka Čolića ovog vremena, Ivana Bosiljičića. I stvarno, Bosiljčić je bio sasvim solidan, ali je sama predstava prilično statična, mizanscen jednoličan, tekst, kako se to, među “strogom, ali pravičnom” užičkom publikom popularno kaže, prilično težak, a i ima ga mnogo, što jes’ jes’, pa su mnoge Užičanke, mogu da se kladim, zažalile što nisu otišle na koncert narodnog pevača Saše Matića, gde bi se “maksimalno” opustile, nego su provele veče sedeći u mraku i jedva videle, do grla, i preko grla, zakopčanog Bosiljčića. Zato je, posle uvr’ glave deset minuta, nisu se glumci čestito ni zagrejali, krenulo masovno trljanje po nečujnim, ali blještećim mobilnim telefonima, kao da svi u sali rade na njujorškoj berzi i upravo u tom momentu očekuju vest od milion dolara. Trljali su na sve strane uključene ekrane, tako da je praćenje predstave zaista postalo umetnost. A onda su se, ko je god imao, dokopali flaša. Neko ih je debelo slagao da je nepohodno nalivati se vodom od jutra do večeri, pa je sve to povadilo plastičnu ambalažu, pa krenulo na sve strane, čas da dudla, čas da trlja ekrane, a kako je dim non-stop dolazio sa bine, stvorila se prava kafanska atmosfera, tako da sam samo čekao da iskoči šanker i paljenjem svetla označi fajront. Falilo je još samo da neko unese klavir i Sašu Matića, pa da za jednu ulaznicu, dobijemo dva “kulturna događaja”.
Iskreno, toplo bih pozdravio da u pozorište ponesu kokice, kikiriki ili grisine i šušte do mile volje, ne bih čak imao ništa protiv ni da glasno podriguju ili “ono drugo” dok traje predstava, ali, očigledno imam fobiju, kada vidim kako dudlaju onu flaširanu vodu, da izvine Zoćo i Munjin, zaželim da moja noga više nikada ne prekorači one “stepenice koje život znače” na ulazu u pozorište. Što bi se u kaubojcima reklo, u ovom Gradu, nema mesta za oboje – ili ja ili oni. Kada ozbiljnije razmislim, ti sa flašicama me neviđeno iritiraju jer sam čvrsto ubeđen da su, i pravi, i ideološki naslednici, onih koji nam život kradu već decenijama. Pošteniji su mi oni koji su išli na koncert narodnog pevača Saše Matića, oni su, barem, iskreni, od njih tačno znaš šta možeš dobiti, a ovi “kulturnjaci”, sa kulturnim flašicama….
I, na kraju, ovo je trebalo da bude prikaz sinoćašnje predstave? Ne, kao i uvek, još jednom se pokazalo, da to što vidimo i doživimo u stvarnom životu, nikakva predstava ne može ni prikazati, ni objasniti.
Tragikomendija….
Dušan Đurović
P.S. Nego, sinu mi naknadno jedna zanimljiva ideja… Da se dobro napucam belog luka, pa da potražim što bližu praznu stolicu do tih sa uključenim mobilnim… Pa ko duže izdrži…
