Идеалиста

- Не, нисам се увредио, ипак имам превише година да би ме вређала нечија пакост и неразумевање, али прилично обесхрабрујуће делује сазнање да живиш у земљи у којој је егоизам врлина, а идеализам мана -

ЈАНУАР, МЕСЕЦ НАЈДУЖИ
Да вас упозорим на почетку, овога пута мало ћу филозофирати, па ко нема живаца да чита мудровање самопроглашеног социолога, нека не чита даље.
Разлог јесте можда бесмислен, али тако то увек почиње, од појединачног, ка општем… Наиме, пре неки дан прегањам се са пријатељима у кафани, па ми један рече: „Онда си ти си некакав идеалиста!“ Нађох се у чуду. Не зато што такву оптужбу први пут чујем, у младости су ми то често говорили, него што реч идеалиста, идеали, нисам чуо ко зна од када. Беше то толико давно, да сам је скоро заборавио. Као да јој је давно истекао рок, па је повукли из употребе. Српски речник последњих година врви од псовки, разних куловских поштапалица, неолиберализма, тврдокорних мрља, царица, бураз и слично, али реч идеалиста не чух одавно…
Потражио сам је и на свемоћном интернету. Гугл ми је прво избацио нешто што личи на Википедију, али није, нешто под називом Викиречник, и док се на ћириличној Википедији може прочитати прилично сажето и добро објашњење – идеализам представља филозофско становиште о приоритету идеје у односу на материјални свет, на овом Викиречнику нека сила написала је бесмислено објашњење, управо онако како добар део нашег народа и мисли о идеалистима – сањар, занесењак, машталац, утописта, маштар, фантаста…
Како смо уопште у разговору „закуцали на на врата тог заборављеног“ термина? Покушавао сам им објаснити да свако ко држи до минимума сопственог знања и интелигенције, дакле, свако иоле мислеће биће, да не потежем јаче речи, интелектуалац, примера ради, не може да гледа само сопствено дупе, већ је потпуно природно да показује и бригу за друштво у коме живи, јер човек јесте, превасходно, још од првобитне људске заједнице, друштвено биће. Зато би било савршено нормално да свако, онолико колико брине о себи и породици, брине и о друштву у коме живи. Нама као јединкама биће боље тек када и друштву буде боље (наравно, мислим на пристојну већину, а не на бахату мањину)… И тада ме частише, за њих, по изразу лица би се рекло, ако не увредљивом, онда прилично бесмисленом карактеристиком – идеалиста. Звучало је као да сам неки безвезњак, будала или, у најбољем случају, као у овом Викиречнику – занесењак, фантаста…
Претходно су ме оптужили да сам стално незадовољан, да кукам, да све живо критикујем, фалила је још само врхунска пресуда, да сам хејтер, али су у питању старији људи, па немају ту модерну реч у свом вокабулару. Ја сам, очигледно неуспешно, покушавао да објасним, али је изгледало као да им се правдам, да није реч о мом незадовољству, напротив, свака нормална особа, да би мисаоно напредовала, не сме бити задовољна постојећим стањем, већ мора стално преиспитивати и себе и друштво, јер само тако можемо учинити овај град, ову државу, ову планету, бољим местом за живот. Осећао сам се глупо што сам морао објашњавати основе дијалектике и логике, оно што и џивџани (али не српски) знају. На моменат сам чак помислио да им појасним битну разлику између пуког критизерства и озбиљне, аргументоване, критике друштвеног система, али сам исте секунде одустао. Иако сам се одавно помирио са тужном чињеницом да је Србија постала земља невиђених егоиста, ипак сам се мало нервирао и у себи питао, како смо дошли до тога да су себичлук и самодовољност постале потпуно нормалне и друштвено прихваћене особине, а да су људи који размишљају о свету око себе, хејтери, идеалисти и будале. Не, нисам се увредио, ипак имам превише година да би ме вређала нечија пакост и неразумевање, али прилично обесхрабрујуће делује сазнање да живиш у земљи у којој је егоизам врлина, а идеализам мана.
А цео разговор је кренуо од тога како млади буквално беже из земље, тражећи срећу негде другде. Наравно, млади људи другачије размишљају, мање су везани за средину у којој су рођени, али сам имао потребу да им кажем, иако свако има право са својим животом да ради шта хоће, да ми је чудно што данашњи Срби уошште немају потребу за мењањем ствари, једни одлазе, а они који остају, максимално се уклапају у постојећи накарадни систем, а тек мизерно мали проценат људи покушава да критикује и мења систем. Други како хоће, али ја, једноставно, одбијам да ми Аца Лукас буде мејнстрим. До пре коју годину мејнстрим је био Жељко Јоскимовић, али, како смо ми једина земља на планети која сваке године пада све ниже, данас је Лукас бог, а језа ме ухвати на саму помисао шта ће тек бити за 3-4 године. На ту моју опаску, мислио сам духовиту, они ми, очигледно не схватајући о чему причам, рекоше да сам незадовољан зато што ми лоше иде посао, а да ми бизнис иде боље, не бих о тим стварима ни причао?! Ето, како људи, критикујући друге, себе офирају. Дакле, да је мало платица већа, могли би Лукас, Карлеуша и слични гудити од јутра до вечери. На ту глупост одговорио сам контра питањем – дакле, у Америци или некој другој богатој земљи, нема критике? Добра плата, сви су срећни и задовољни, сви у једној партији, не постоји левица и десница, сви о свему мисле исто? Па одакле долазе најжешће критике капиталистичког система, него баш из тих капиталистичких држава? Србија је на европском дну, једна је од најсиромашнијих земаља на свету, земља у којој 80 посто становништа не прима ионако мизерну просечну плату, и, да не идем даље, у таквој земљи олигаргија плати пореским новцем Аци Лукасу 50.000 евра да арлауче за Нову годину и по митинзима, и онда они који критикују су незадовољници, будале, лоше им иде у животу, или су, не дај боже – идеалисти!
И, хајде, пријатељи који су јунаци овог мог писанија одувек су били опчињени собом, па не бих о овоме ни писао, да не примећујем и друге из моје околине како су кренули утабаним стазама, што је прилично забрињавајућа појава. Разумљиво је што са годинама људи губе револуционарни жар, али опет, отупети толико, потпуно одустати од свега што те водило кроз живот, то ипак није нормално. Или су се као млађи успешније фолирали, па се сад јасније види ко су и шта су? Или сам ја постао мање толерантан? Или све то по мало?
Разумем да је репресија велика, да је власт наметнула људима да ћуте и клемпају и да је то једини начин да се преживи, да се добије посао у државној служби, а што то је сан скоро сваког Србина, али све то не може бити оправдање за образованије и интелигентније људе. Разумем покварене, њима је потпуно нормално да циљ оправдава средства, али, ако нисте покварени, зашто прихватате? Зашто пристајете? Ако сви пристанемо, онда су они већ победили.
Ако већ нису?
А лоши не могу направити ништа добро, друштво поготову. Лоши увек праве лоше. Барем је то проста таутологија. Дакле, боље друштво могу направити само бољи људи.
Знам, није лако борити се, љута је ово провинција, тешко је остати свој, провинција све меље и обликује својим лицемерним, потуљеним и невидљивим чељустима, али, ако ћемо поштено, сваким даном све мање имамо да изгубимо.
На крају крајева, шта фали идеалистима? Лепо је бити идеалиста. И часно. Свиђа ми се да будем иделиста.

Тони Станковић (Ужичка недеља 978)

Comments

comments

One Response to "Идеалиста"

  1. prle   25. марта 2018. at 13:23

    Lepo, fino i tako to. Ipak, za mene je utisak meseca hapšenje Mija majmuna u sklopu čuvene akcije Aurora.

    Одговори

Leave a Reply

Your email address will not be published.