Ауторитарно друштво

- Оно што је битно јесте да опозиција, односно Савез за Србију, у овом тренутку, према свим истраживањима јавног мњења, има око 13 до 15 посто гласова, а мислим да и у много бољим условима не би могла да победи Вучића - Показало се да се у Србији нешто суштински мења на неким председничким изборима -

ИНТЕРВЈУ: ЗОРАН ПАНОВИЋ
Зоран Пановић је Ужичанин, који је своју каријеру градио као новинар. Био је дуго година уредник листа „Данас“, а данас је колумниста у истим тим новинама. Ради у „Демостату“ као програмски директор. Често се појављује на телевизијама као аналитичар.
УН: Како бисте прокоментарисали тренутну политичку ситуацију у Србији?
– Политичка сцена у Србији се дели само по једном питању: за и против Вучића, а иза тога се крију сва остала суштинска питања. Постоји политичка криза у Србији, а то су избори. Ја сам мало циничан, па кажем да су београдски избори 2018. године били последњи избори у Србији на којима су учествовали сви релевантни политички актери. Говорио сам неким људима који су били резигнирани и нису хтели да изађу на изборе, да изађу и тако буду део историје, јер можда следећи пут неће бити правих избора на којима ће сви да учествују. Не кажем да у будућности неће бити избора. Биће их. Можда ће на неким следећим изборима бити праве опозиције, али можда неће бити правих напредњака.

УН: Ко данас чини опозицију и да ли има снаге да промени власт?
– Главно је питање колико ће ти избори бити релевантни, односно, колико ће бити легитимни. Треба направити разлику између легалитета и легитимитета. Легалитет је лако формално испоштовати, ако се нешто ради формално по закону. А легитимитет је мало политички сензибилнија категорија. Замислите ситуацију да изборе бојкотују СПС и радикали, а да изађу СНС и Савез за Србију. Избори би били комплетни, али би били легитимнији од оних на које не би изашао само Савез за Србију. Савез за Србију има много мана, али то је тренутно главна опозиција на изборима у Србији. Ако нема те опозиције, онда ти избори нису легитимни. Остаје питање да ли ће Савез за Србију имати снаге да се одржи као битна опозиција и ко ће ући у парламент. Мислим да је једна од стратегија опозиције да у парламент уђу само напредњаци и социјалисти и да ће тако парламент бити огољенији. Али, мислим да ће се Вучић трудити да не дозволи такав расплет.

УН: Да ли то значи да је могућ компромис власти и опозиције?
– Ја сам врло скептичан. Упозоравао сам да су те линије пређене и не видим могућност да ту дође до неког суштинског компромиса. Све што се догађа око тих као преговора је фарса. Права слика ствари између опозиције и власт је промоција књиге Горана Весића. Тај покушај линча Весића, паљење куће новинара у Гроцкој, Јутка у Брусу, Лучани – то су праве слике Србије и односа власти и опозиције. Ако би једног дана дошло до суштинских промена у СНС-у или у опозицији, онда би могли да разговарају.

 

УН: Има ли уопште опозиција шансе да победи ако изађе на изборе?
– Оно што је битно јесте да опозиција, односно Савез за Србију, у овом тренутку, према свим истраживањима јавног мњења, има око 13 до 15 посто гласова, а мислим да и у много бољим условима не би могла да победи Вучића. Тако да је њихова одлука да не излазе на изборе и тактички логична. У Савезу још говоре да ће после лажних мартовских избора, како их називају, наставити борбу за демократску Србију и фер изборне услове. Мислим да у дубини душе не желе никакве изборе а и даље мисле да ће се десити неко чудо на улици, да ће нека критична маса нешто променити и на неки начин власт отићи без избора и суочавања. Једноставно то неће бити тако лако и тешко је правити буквалне паралеле са 5. октобром. Пазите, овде имамо једну ситуацију која је помало парадоксална. Са једне стране се призива 6. октобар, с друге стране се тражи нови Коштуница, пошто ови лидери опозиције очигледно немају капацитет, а не треба заборавити да је пре 5. октобра на изборима опозиција добила изборе. Такође, показало се да се у Србији нешто суштински мења на неким председничким изборима, тако да је могуће да ће председнички избори 2022. године бити нека врста суштинских избора. До тада опозиција мора под хитно да нађе лидера који може изаћи на црту Вучићу. Ако сада схватамо да је неформални лидер опозиције Драган Ђилас, онда он једино има шансе, када време прође, да се Вучић истроши. Онда ће бити исто као што је Николић победио Тадића, који је тада био скроз истрошен. Једноставно, немојмо заборавити да је Николић годину дана пред изборе био у штрајку глађу и деловао политички иузгубљено, али опет је као такав победио Тадића. Мислим и да опозиција већ замишља идеју да Вучића апсолутно искључи из политике. Њихова врста става је да Вучић не може организује иоле нормалне изборе и да га једноставно треба искључити из политике. Питао сам поједине лидере опозиције како ће се они понашати када им Вучић једног дана буде лидер опозиције, а они су рекли он неће бити опозиција, јер ће да га лустрирају.

УН: Шта би се догодило када би неко из Савеза за Србију изашао на изборе и шта опозиција може да добије бојкотом?
– Када кажемо опозиција, мислим на Савез за Србију. Када би неко из овог Савеза изашао на изборе, онда би цела прича о мањкавости избора била врло проблематична и Вучић би могао да каже да избори имају легитимитет. Савез за Србију, пре свега мислим на Демократску странку, и ако би ДС изашла на изборе, то већ много мења ситуацију, него да то уради било која од три преостале партије, јер ДС има неку специфичну тежину.
– Савез за Србију може да изгуби много ако буде бојкотовао изборе. Поставља се питање да ли ће Савез за Србију остати монолитан, јединствен, као што покушава да се представи? Да ли ће успети да после избора омасови своју базу подршке и да притиском изазове нове изборе? Али, нови избори долазе већ 2022. године. Колико ће имати снаге да се одрже да се не поцепају? То се питање поставља, јер Савез за Србију нема неку добру синергију. Појам добре политичке синергије међу политичким партијама је СПС и Јединствена Србија. Лош појам синергије је био Саша Радуловић и Бошко Обрадовић. Много бољу синергију је имао и чак ДОС. То је једна врста фалинке коју има Савез за Србију, а мислим да је антивучићевско расположење у протестима много веће него, што ова главна коалиција тренутно може да прихвати. Само организованија опозиција, у смислу да има мање партија, има мањи број ентитета, мора да буде више фокусиранија и јаснија према Вучићу и режиму, али и према Европској унији и Косову. Да је таква, опозиција сигурно би узела много више гласова и Вучић не би могао овако бахато да се понаша.

УН: Како коментаришете случај узбуњивача Александра Обрадовића из Крушика? Колико је ту парадоксална ситуација? Коментар и о Лучанима?
– То је потпуно парадоксална ситуација. Имамо добре законе о узбињавачима, али овде се, нажалост, не поштује та ситуација и зато је парадоксална. Јасно је да је циљ да се не охрабре узбуњивачи. Али, с друге стране, интересантна је једна ствар, а то је када се наше вајне патриоте одушевљавају глобалним узбуњивачима, као што је Сноуден, а када у Србији неко тражи неки ред и спровођење закона, који скреће пажњу и ризикује много, онда те патриоте остају неме. О наменској индустрији не треба имати илузију. Директор Лучана је ту од 1982. године. Па, знате ли када је био мундијал у Шпанији? Тада је Вучић имао 12 година, а Вулин 9. Преко тог директора можете да сагледате нашу комплетну савремену политичку историју. Које су се све власти мењали, какве су све власти биле у наменској индустрији. Хоћу да кажем и стално скрећем пажњу грађанима, да не треба ширити илузију међу грађанима.

УН: Да ли то значи да и опозиција, која је исто некад била на власти када је тај човек исто био директор, даје грађанима само илузију?
– Очекивати да сутра, ако дође нека демократска опозиција, да ће бити веће плате у приватним фабрикама, са тим не треба да се људи заносе. Јер, опозиција мора да се чува уколико дође на власт, да се не појави носталгија за Вучићем. Овај народ врло брзо заборавља и врло често улази у носталгију, као што сада постоји носталгија чак и за 90-тим годинама. Такви кажу: јесте био рат, јесу биле санкције и инфлације, јесу била убиства на улицама и било је државног тероризма, али смо имали Нашу борбу, имали смо АНЕМ и Б92. Тако и ови сада што су сада за ову власт, па ако ова власт оде у позицију, могу да кажу да су имали Кесића, Добар, лош и зао, ПЉиЖ, N1, Данас и Време, али и ауто путеве, фабрике час тамо, час ‚вамо, био је стабилан динар, дошао Макрон, Ангела, Путин… Е, опозиција све то мора да чува, да долазе сви ти, да буде аутопутева, а да буде више демократије. То сигурно неће бити лако. Иначе, СНС је као банка матичних ћелија нашег вишепартијског система, јер ту имамо ДНК Нове Србије, Г 17, ДС, ДСС, највише радикала. Када би се та њихова ДНК замрзла, па их за 30 година неко одмрзао, имао би апсолутну слику нашег вишепартијског система у последњих 30 година. Надам се да ће то неко урадити у медицинске сврхе, а не у политичке.

Foto Cord

УН: Да се вратимо на случај Обрадовића и Лучане. Да ли је то доказ да су институције у Србији немоћне?
– Систем у коме живимо није диктатура, али има јаке елементе ауторитарности и Вучићеве личне власти. Он по инерцији редукује поље институција, маргинализује их и суспендује, или их и потчињава својој вољи, тако да су те институције у подређеном положају у односу на личну власт председника Вучића. Проблем је што имамо једну врсту система који се доказао деценијама као нефункционалан и увек је склон злоупотребама, јер нама моћ шета.. Тамо где је центар моћи тамо иде моћ, а не како каже Устав. Србија је мала земља да има јаког премијера и јаког председника. И стално постоји једна врста забуне, тако када је јак политичар, као што је Вучић, онда је где је он, ту је и моћ. Сада премијерка је према њему немоћна, а да је Вучић премијер, онда би председник према њему био немоћан. Тако је било и код Тадића. Ми то морамо једног дана да ускладимо, или да се определимо за један систем или председнички или канцеларијски.

УН: Да ли нешто битно променило око статуса Косова у односу на пре 20 до 30 година?
– Косово је генерацијски проблем. Скоро су ме питали шта мислим о Европској унији и рекао да сам велики европски скептик. Па како? Зато што имам 49 година. Ја сам био евро фанатик када је Туто Котуњо победио на Песми евровизије 1990. у Загребу. И сада, као старији човек, после толико разочарања пуних 20 година, не могу да будем неки фанатик. Тако исто за Косово, јер од када знам за себе, знам и за кризу на Косову. Мој течо је још 1981. године ишао на Косово. Генерације расту и умиру са проблемом Косова, исто као и албанске генерације. Мислим да је то на неки начин врло тешко решив проблем. И када се донесе неко решење и ако може да се имплементира, могло би само да на једна начин смири ствари, али то би исто било као и у БиХ. Дакле, и са правним обавезујућим споразумом, даље ће на Косову да тиња. Има ту доста хипокризије. Према истраживањима јавног мњења, Косово никада није било међу првих пет приоритета власти. Али, када дође да неко то други треба да уради, онда нагло расте патриотизам. Ту има доста лагања и једноставно нека врста консензуса не постоји. Као што у опозицији имате људе који ће оптужити Вучића за издају, с друге стране, постоје и они који би вероватно подржали Вучићеве потезе на Косова, али не могу да подрже због његових метода у другим сферама власти.

УН: Па, да ли има уопште има политичке воље да се реши питање Косова?
– Можда постоји код Вучића политичка воља да то реши. У друштву не знам да ли постоји. Овде би људи највише волели да Косово буде део Србије, а да нема Албанаца и да ми не живимо доле. То је компликована ситуација. Косово је Милошевић хтео да направи без Албанаца, своју Олују на Косову. То Милошевићу није успело, као ни Туђману да нема Срба. Косово сигурно неће бити мултиетничко, оно што пропагандно неко са Запада говори, а сигурно неће бити под албанском влашћу, нити ће бити 100 посто под Уставом Србије.

УН: Да ли је у Србији сукоб грађанског друштва и политичке елите?
– Људи у Србији често мешају појмове, критичку јавност и политичку опозицију. Имате људе који могу бити појединци, угледни у својим сферама, али нису актери који у својим срединама могу да узму власт. Имају такође и независне институције које потежу као опозицију. Тако је на пример Саша Јанковић проглашен опозиционим лидером, док то још није формално постао. Доста се тога меша код нас и зато долази до једног озбиљног неразумевања које се показало на протестима „1 од 5 милиона“. Ту се показало као да постоје неки грађани који би сада да командују неким партијама и да им говоре како да се понашају. Међутим, ко хоће да узме власт мора да се политички организује у политичку партију и да ту власт узме на два начина: или на изборима или револуцијом. Зато на тим протестима има доста благе незрелости. Не треба заборавити да се овде годинама врши кампања против политичких партија, називајући партократијом. Пазите, теме политичког плурализма нису цивилно друштво, НВО или неки форуми, него политичке партије. Нама требају озбиљније политичке партије, у коју ће улазити озбиљни и стручни људи, нама треба јачање политичких партија, а њих нема без смањивања броја партија. Код нас их има неподношљиво много. Дошло смо до неозбиљности и имамо руиниран партијски простор.

УН: Чиме се конкретно бави Демостат?
– Демостат је истраживачки-издавачки центар. Имамо доста информативно аналитички сајт, радимо истраживање јавног мњења и политички консалтинг. Наш главни истраживач је један од најбољих социолога у Србији Срећко Михаиловић. Ми не радимо класично истраживање, на пример рејтинг политичких странака. Ми се трудимо да кроз истраживања разумемо ово друштву и да кроз проблеме нађемо узроке проблема у овом друштву. Ми кроз рејтинге истражимо ауторитарност, истражимо хипокризију, параноју, све елементе свести који доводе до неких резултата. Не можете рејтинг неке политичке партије објаснити ако немате индикаторе ауторитарности. Као што је у астрономији гравитација, тако је у политици ауторитарност, синергија. То мора да се разуме. Када погледате како се комуницира у нашој земљи, онда видимо да је број ауторитарних људи у овој земљи већи и до 75 посто. Ауторитарност захвата и добар део грађанске критичке јавности. Само погледајте ниво њихових обрачуна и третирања и како комуницирају у јавној сфери. Популизам је као холестерол, сви раде популистички. Популизам сам по себи није лош. Као, на пример, Драгослав Аврамовић. Зато се ми у Демостату трудимо да те сложеније појаве истражујемо у друштву, да би лакше разумели шта ко мисли о политичким партијама, лидерима, о Косову, НАТО-у, Русији, …

УН: А да ли када, рецимо, неким политичарима кажете истину, коју он није замишљао да је таква? Како реагују?
– Нико не воли да чује истину. Срећко Михаиловић важи за угледног истраживача и углавном његове процене су у проценат тачне, као на пример од резултата избора до излазности. Али, људи понекад не воле да чују нек резултате, нарочито ако им је мали рејтинг. Дуго сам у овом новинарском послу и закључио сам да нико од политичари не воли ништа друго, сем позитивног публицитета.

УН: Да ли грађани сарађују када их нешто питате, како реагују, говоре ли заиста то што мисле?
– Постоје разне технике да се утврди шта неко заиста мисли. То је као у психологији. Постоје трик питања и извуче се оно што нас занима, оно што је главно. Михаиловић је погодио високи проценат рејтинга Вучића. А онда ме је звао један пријатељ и рекао да је то немогуће, јер у његовој фирми од њих 20 нико није за Вучића. Рекао сам му да је од 20 сигурно 10 за Вучића и да се сами договоре ко је. Исто тако, обично се људи друже са истомишљеницима, па онда мисле да је цела Србија таква.

УН: Колико често долазите у Ужице и где највише волите да идете када сте у родном граду?
– Нажалост, ретко долазим у Ужице, јер нема се времена. А када дођем највише идем на два места. То су Палас и Билијар паб, два веома пријатна места.

Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 1023)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.