INTERVJU: ZORAN PANOVIĆ
Zoran Panović je Užičanin, koji je svoju karijeru gradio kao novinar. Bio je dugo godina urednik lista „Danas“, a danas je kolumnista u istim tim novinama. Radi u „Demostatu“ kao programski direktor. Često se pojavljuje na televizijama kao analitičar.
UN: Kako biste prokomentarisali trenutnu političku situaciju u Srbiji?
– Politička scena u Srbiji se deli samo po jednom pitanju: za i protiv Vučića, a iza toga se kriju sva ostala suštinska pitanja. Postoji politička kriza u Srbiji, a to su izbori. Ja sam malo ciničan, pa kažem da su beogradski izbori 2018. godine bili poslednji izbori u Srbiji na kojima su učestvovali svi relevantni politički akteri. Govorio sam nekim ljudima koji su bili rezignirani i nisu hteli da izađu na izbore, da izađu i tako budu deo istorije, jer možda sledeći put neće biti pravih izbora na kojima će svi da učestvuju. Ne kažem da u budućnosti neće biti izbora. Biće ih. Možda će na nekim sledećim izborima biti prave opozicije, ali možda neće biti pravih naprednjaka.
UN: Ko danas čini opoziciju i da li ima snage da promeni vlast?
– Glavno je pitanje koliko će ti izbori biti relevantni, odnosno, koliko će biti legitimni. Treba napraviti razliku između legaliteta i legitimiteta. Legalitet je lako formalno ispoštovati, ako se nešto radi formalno po zakonu. A legitimitet je malo politički senzibilnija kategorija. Zamislite situaciju da izbore bojkotuju SPS i radikali, a da izađu SNS i Savez za Srbiju. Izbori bi bili kompletni, ali bi bili legitimniji od onih na koje ne bi izašao samo Savez za Srbiju. Savez za Srbiju ima mnogo mana, ali to je trenutno glavna opozicija na izborima u Srbiji. Ako nema te opozicije, onda ti izbori nisu legitimni. Ostaje pitanje da li će Savez za Srbiju imati snage da se održi kao bitna opozicija i ko će ući u parlament. Mislim da je jedna od strategija opozicije da u parlament uđu samo naprednjaci i socijalisti i da će tako parlament biti ogoljeniji. Ali, mislim da će se Vučić truditi da ne dozvoli takav rasplet.
UN: Da li to znači da je moguć kompromis vlasti i opozicije?
– Ja sam vrlo skeptičan. Upozoravao sam da su te linije pređene i ne vidim mogućnost da tu dođe do nekog suštinskog kompromisa. Sve što se događa oko tih kao pregovora je farsa. Prava slika stvari između opozicije i vlast je promocija knjige Gorana Vesića. Taj pokušaj linča Vesića, paljenje kuće novinara u Grockoj, Jutka u Brusu, Lučani – to su prave slike Srbije i odnosa vlasti i opozicije. Ako bi jednog dana došlo do suštinskih promena u SNS-u ili u opoziciji, onda bi mogli da razgovaraju.
UN: Ima li uopšte opozicija šanse da pobedi ako izađe na izbore?
– Ono što je bitno jeste da opozicija, odnosno Savez za Srbiju, u ovom trenutku, prema svim istraživanjima javnog mnjenja, ima oko 13 do 15 posto glasova, a mislim da i u mnogo boljim uslovima ne bi mogla da pobedi Vučića. Tako da je njihova odluka da ne izlaze na izbore i taktički logična. U Savezu još govore da će posle lažnih martovskih izbora, kako ih nazivaju, nastaviti borbu za demokratsku Srbiju i fer izborne uslove. Mislim da u dubini duše ne žele nikakve izbore a i dalje misle da će se desiti neko čudo na ulici, da će neka kritična masa nešto promeniti i na neki način vlast otići bez izbora i suočavanja. Jednostavno to neće biti tako lako i teško je praviti bukvalne paralele sa 5. oktobrom. Pazite, ovde imamo jednu situaciju koja je pomalo paradoksalna. Sa jedne strane se priziva 6. oktobar, s druge strane se traži novi Koštunica, pošto ovi lideri opozicije očigledno nemaju kapacitet, a ne treba zaboraviti da je pre 5. oktobra na izborima opozicija dobila izbore. Takođe, pokazalo se da se u Srbiji nešto suštinski menja na nekim predsedničkim izborima, tako da je moguće da će predsednički izbori 2022. godine biti neka vrsta suštinskih izbora. Do tada opozicija mora pod hitno da nađe lidera koji može izaći na crtu Vučiću. Ako sada shvatamo da je neformalni lider opozicije Dragan Đilas, onda on jedino ima šanse, kada vreme prođe, da se Vučić istroši. Onda će biti isto kao što je Nikolić pobedio Tadića, koji je tada bio skroz istrošen. Jednostavno, nemojmo zaboraviti da je Nikolić godinu dana pred izbore bio u štrajku glađu i delovao politički iuzgubljeno, ali opet je kao takav pobedio Tadića. Mislim i da opozicija već zamišlja ideju da Vučića apsolutno isključi iz politike. Njihova vrsta stava je da Vučić ne može organizuje iole normalne izbore i da ga jednostavno treba isključiti iz politike. Pitao sam pojedine lidere opozicije kako će se oni ponašati kada im Vučić jednog dana bude lider opozicije, a oni su rekli on neće biti opozicija, jer će da ga lustriraju.
UN: Šta bi se dogodilo kada bi neko iz Saveza za Srbiju izašao na izbore i šta opozicija može da dobije bojkotom?
– Kada kažemo opozicija, mislim na Savez za Srbiju. Kada bi neko iz ovog Saveza izašao na izbore, onda bi cela priča o manjkavosti izbora bila vrlo problematična i Vučić bi mogao da kaže da izbori imaju legitimitet. Savez za Srbiju, pre svega mislim na Demokratsku stranku, i ako bi DS izašla na izbore, to već mnogo menja situaciju, nego da to uradi bilo koja od tri preostale partije, jer DS ima neku specifičnu težinu.
– Savez za Srbiju može da izgubi mnogo ako bude bojkotovao izbore. Postavlja se pitanje da li će Savez za Srbiju ostati monolitan, jedinstven, kao što pokušava da se predstavi? Da li će uspeti da posle izbora omasovi svoju bazu podrške i da pritiskom izazove nove izbore? Ali, novi izbori dolaze već 2022. godine. Koliko će imati snage da se održe da se ne pocepaju? To se pitanje postavlja, jer Savez za Srbiju nema neku dobru sinergiju. Pojam dobre političke sinergije među političkim partijama je SPS i Jedinstvena Srbija. Loš pojam sinergije je bio Saša Radulović i Boško Obradović. Mnogo bolju sinergiju je imao i čak DOS. To je jedna vrsta falinke koju ima Savez za Srbiju, a mislim da je antivučićevsko raspoloženje u protestima mnogo veće nego, što ova glavna koalicija trenutno može da prihvati. Samo organizovanija opozicija, u smislu da ima manje partija, ima manji broj entiteta, mora da bude više fokusiranija i jasnija prema Vučiću i režimu, ali i prema Evropskoj uniji i Kosovu. Da je takva, opozicija sigurno bi uzela mnogo više glasova i Vučić ne bi mogao ovako bahato da se ponaša.
UN: Kako komentarišete slučaj uzbunjivača Aleksandra Obradovića iz Krušika? Koliko je tu paradoksalna situacija? Komentar i o Lučanima?
– To je potpuno paradoksalna situacija. Imamo dobre zakone o uzbinjavačima, ali ovde se, nažalost, ne poštuje ta situacija i zato je paradoksalna. Jasno je da je cilj da se ne ohrabre uzbunjivači. Ali, s druge strane, interesantna je jedna stvar, a to je kada se naše vajne patriote oduševljavaju globalnim uzbunjivačima, kao što je Snouden, a kada u Srbiji neko traži neki red i sprovođenje zakona, koji skreće pažnju i rizikuje mnogo, onda te patriote ostaju neme. O namenskoj industriji ne treba imati iluziju. Direktor Lučana je tu od 1982. godine. Pa, znate li kada je bio mundijal u Španiji? Tada je Vučić imao 12 godina, a Vulin 9. Preko tog direktora možete da sagledate našu kompletnu savremenu političku istoriju. Koje su se sve vlasti menjali, kakve su sve vlasti bile u namenskoj industriji. Hoću da kažem i stalno skrećem pažnju građanima, da ne treba širiti iluziju među građanima.
UN: Da li to znači da i opozicija, koja je isto nekad bila na vlasti kada je taj čovek isto bio direktor, daje građanima samo iluziju?
– Očekivati da sutra, ako dođe neka demokratska opozicija, da će biti veće plate u privatnim fabrikama, sa tim ne treba da se ljudi zanose. Jer, opozicija mora da se čuva ukoliko dođe na vlast, da se ne pojavi nostalgija za Vučićem. Ovaj narod vrlo brzo zaboravlja i vrlo često ulazi u nostalgiju, kao što sada postoji nostalgija čak i za 90-tim godinama. Takvi kažu: jeste bio rat, jesu bile sankcije i inflacije, jesu bila ubistva na ulicama i bilo je državnog terorizma, ali smo imali Našu borbu, imali smo ANEM i B92. Tako i ovi sada što su sada za ovu vlast, pa ako ova vlast ode u poziciju, mogu da kažu da su imali Kesića, Dobar, loš i zao, PLjiŽ, N1, Danas i Vreme, ali i auto puteve, fabrike čas tamo, čas ‚vamo, bio je stabilan dinar, došao Makron, Angela, Putin… E, opozicija sve to mora da čuva, da dolaze svi ti, da bude autoputeva, a da bude više demokratije. To sigurno neće biti lako. Inače, SNS je kao banka matičnih ćelija našeg višepartijskog sistema, jer tu imamo DNK Nove Srbije, G 17, DS, DSS, najviše radikala. Kada bi se ta njihova DNK zamrzla, pa ih za 30 godina neko odmrzao, imao bi apsolutnu sliku našeg višepartijskog sistema u poslednjih 30 godina. Nadam se da će to neko uraditi u medicinske svrhe, a ne u političke.
Foto Cord
UN: Da se vratimo na slučaj Obradovića i Lučane. Da li je to dokaz da su institucije u Srbiji nemoćne?
– Sistem u kome živimo nije diktatura, ali ima jake elemente autoritarnosti i Vučićeve lične vlasti. On po inerciji redukuje polje institucija, marginalizuje ih i suspenduje, ili ih i potčinjava svojoj volji, tako da su te institucije u podređenom položaju u odnosu na ličnu vlast predsednika Vučića. Problem je što imamo jednu vrstu sistema koji se dokazao decenijama kao nefunkcionalan i uvek je sklon zloupotrebama, jer nama moć šeta.. Tamo gde je centar moći tamo ide moć, a ne kako kaže Ustav. Srbija je mala zemlja da ima jakog premijera i jakog predsednika. I stalno postoji jedna vrsta zabune, tako kada je jak političar, kao što je Vučić, onda je gde je on, tu je i moć. Sada premijerka je prema njemu nemoćna, a da je Vučić premijer, onda bi predsednik prema njemu bio nemoćan. Tako je bilo i kod Tadića. Mi to moramo jednog dana da uskladimo, ili da se opredelimo za jedan sistem ili predsednički ili kancelarijski.
UN: Da li nešto bitno promenilo oko statusa Kosova u odnosu na pre 20 do 30 godina?
– Kosovo je generacijski problem. Skoro su me pitali šta mislim o Evropskoj uniji i rekao da sam veliki evropski skeptik. Pa kako? Zato što imam 49 godina. Ja sam bio evro fanatik kada je Tuto Kotunjo pobedio na Pesmi evrovizije 1990. u Zagrebu. I sada, kao stariji čovek, posle toliko razočaranja punih 20 godina, ne mogu da budem neki fanatik. Tako isto za Kosovo, jer od kada znam za sebe, znam i za krizu na Kosovu. Moj tečo je još 1981. godine išao na Kosovo. Generacije rastu i umiru sa problemom Kosova, isto kao i albanske generacije. Mislim da je to na neki način vrlo teško rešiv problem. I kada se donese neko rešenje i ako može da se implementira, moglo bi samo da na jedna način smiri stvari, ali to bi isto bilo kao i u BiH. Dakle, i sa pravnim obavezujućim sporazumom, dalje će na Kosovu da tinja. Ima tu dosta hipokrizije. Prema istraživanjima javnog mnjenja, Kosovo nikada nije bilo među prvih pet prioriteta vlasti. Ali, kada dođe da neko to drugi treba da uradi, onda naglo raste patriotizam. Tu ima dosta laganja i jednostavno neka vrsta konsenzusa ne postoji. Kao što u opoziciji imate ljude koji će optužiti Vučića za izdaju, s druge strane, postoje i oni koji bi verovatno podržali Vučićeve poteze na Kosova, ali ne mogu da podrže zbog njegovih metoda u drugim sferama vlasti.
UN: Pa, da li ima uopšte ima političke volje da se reši pitanje Kosova?
– Možda postoji kod Vučića politička volja da to reši. U društvu ne znam da li postoji. Ovde bi ljudi najviše voleli da Kosovo bude deo Srbije, a da nema Albanaca i da mi ne živimo dole. To je komplikovana situacija. Kosovo je Milošević hteo da napravi bez Albanaca, svoju Oluju na Kosovu. To Miloševiću nije uspelo, kao ni Tuđmanu da nema Srba. Kosovo sigurno neće biti multietničko, ono što propagandno neko sa Zapada govori, a sigurno neće biti pod albanskom vlašću, niti će biti 100 posto pod Ustavom Srbije.
UN: Da li je u Srbiji sukob građanskog društva i političke elite?
– Ljudi u Srbiji često mešaju pojmove, kritičku javnost i političku opoziciju. Imate ljude koji mogu biti pojedinci, ugledni u svojim sferama, ali nisu akteri koji u svojim sredinama mogu da uzmu vlast. Imaju takođe i nezavisne institucije koje potežu kao opoziciju. Tako je na primer Saša Janković proglašen opozicionim liderom, dok to još nije formalno postao. Dosta se toga meša kod nas i zato dolazi do jednog ozbiljnog nerazumevanja koje se pokazalo na protestima „1 od 5 miliona“. Tu se pokazalo kao da postoje neki građani koji bi sada da komanduju nekim partijama i da im govore kako da se ponašaju. Međutim, ko hoće da uzme vlast mora da se politički organizuje u političku partiju i da tu vlast uzme na dva načina: ili na izborima ili revolucijom. Zato na tim protestima ima dosta blage nezrelosti. Ne treba zaboraviti da se ovde godinama vrši kampanja protiv političkih partija, nazivajući partokratijom. Pazite, teme političkog pluralizma nisu civilno društvo, NVO ili neki forumi, nego političke partije. Nama trebaju ozbiljnije političke partije, u koju će ulaziti ozbiljni i stručni ljudi, nama treba jačanje političkih partija, a njih nema bez smanjivanja broja partija. Kod nas ih ima nepodnošljivo mnogo. Došlo smo do neozbiljnosti i imamo ruiniran partijski prostor.
UN: Čime se konkretno bavi Demostat?
– Demostat je istraživački-izdavački centar. Imamo dosta informativno analitički sajt, radimo istraživanje javnog mnjenja i politički konsalting. Naš glavni istraživač je jedan od najboljih sociologa u Srbiji Srećko Mihailović. Mi ne radimo klasično istraživanje, na primer rejting političkih stranaka. Mi se trudimo da kroz istraživanja razumemo ovo društvu i da kroz probleme nađemo uzroke problema u ovom društvu. Mi kroz rejtinge istražimo autoritarnost, istražimo hipokriziju, paranoju, sve elemente svesti koji dovode do nekih rezultata. Ne možete rejting neke političke partije objasniti ako nemate indikatore autoritarnosti. Kao što je u astronomiji gravitacija, tako je u politici autoritarnost, sinergija. To mora da se razume. Kada pogledate kako se komunicira u našoj zemlji, onda vidimo da je broj autoritarnih ljudi u ovoj zemlji veći i do 75 posto. Autoritarnost zahvata i dobar deo građanske kritičke javnosti. Samo pogledajte nivo njihovih obračuna i tretiranja i kako komuniciraju u javnoj sferi. Populizam je kao holesterol, svi rade populistički. Populizam sam po sebi nije loš. Kao, na primer, Dragoslav Avramović. Zato se mi u Demostatu trudimo da te složenije pojave istražujemo u društvu, da bi lakše razumeli šta ko misli o političkim partijama, liderima, o Kosovu, NATO-u, Rusiji, …
UN: A da li kada, recimo, nekim političarima kažete istinu, koju on nije zamišljao da je takva? Kako reaguju?
– Niko ne voli da čuje istinu. Srećko Mihailović važi za uglednog istraživača i uglavnom njegove procene su u procenat tačne, kao na primer od rezultata izbora do izlaznosti. Ali, ljudi ponekad ne vole da čuju nek rezultate, naročito ako im je mali rejting. Dugo sam u ovom novinarskom poslu i zaključio sam da niko od političari ne voli ništa drugo, sem pozitivnog publiciteta.
UN: Da li građani sarađuju kada ih nešto pitate, kako reaguju, govore li zaista to što misle?
– Postoje razne tehnike da se utvrdi šta neko zaista misli. To je kao u psihologiji. Postoje trik pitanja i izvuče se ono što nas zanima, ono što je glavno. Mihailović je pogodio visoki procenat rejtinga Vučića. A onda me je zvao jedan prijatelj i rekao da je to nemoguće, jer u njegovoj firmi od njih 20 niko nije za Vučića. Rekao sam mu da je od 20 sigurno 10 za Vučića i da se sami dogovore ko je. Isto tako, obično se ljudi druže sa istomišljenicima, pa onda misle da je cela Srbija takva.
UN: Koliko često dolazite u Užice i gde najviše volite da idete kada ste u rodnom gradu?
– Nažalost, retko dolazim u Užice, jer nema se vremena. A kada dođem najviše idem na dva mesta. To su Palas i Bilijar pab, dva veoma prijatna mesta.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 1023)
