Може ли фудбал преживети?

- Овдашња брука и срамота фудбалске бирократије око избора у тренерској организацији, говори о нашој фудбалској паланци и систему бирања, начину понашања, систему вредности. Говори да су локални, као и национални фудбалски господари, ауторитарне личности неутољиве глади и жеђи да све прилагоде и потчине себи -

zdravko tošić umanjena fotka
Већина људи којима је спорт близак не може ни да сагледа његову огромну улогу у сваком друштву, његов допринос социјалној кохезији, повећаном и позитивном утицају на јавно мњење, ширењу етике и превазилажењу предрасуда. Блискост се одржава пасивно као посматрач, пратилац и љубитељ, и активно, као учесник, што и јесте први циљ сваког друштва. Улагањем у спорт, локалне заједнице, и друштво у целини, промовишу здравље и превентивно делују на хроничне незаразне болести, доприносе развоју образовања деце и младих, равноправности полова као и благостању особа са инвалидитетом. Спорт може бити и важан фактор у превенцији конфликтних појава и изградњи мира.
Од свих спортова фудбал је постао планетарни феномен. Велики бизнис. Највећа религија. Магија за навијаче. Питање националног престижа. Томе су допринели сам карактер игре и, кроз историју, њени протагонисти: Пеле, Бекенбауер, Кројф као фудбалер, тренер и фудбалски филозоф, Марадона, Зидан… данас Меси, Роналдо, Неимар, Иниеста, Ибра… Барцелона, Реал, Манчестер, Бајерн, Арсенал, Ливерпул…
Кад људи учествују у фудбалској игри, они се играју, радују, испољавају најбоље људске особине као што су другарство, тимски рад, толеранција, лојалност, упорност, посвећеност. Бављење фудбалом може оснажити децу и омладину, не само физички, већ и у психосоцијалном развоју, као и развоју одговорности, самопоуздања, самопоштовања, истрајности и сарадничких вештина, развој способности самооцењивања, усвајање позитивних вредности и бољем успеху у школи. Поред тога, фудбал даје могућности за превентивно деловање за различита понашања младих, помаже елиминисању порока попут пушења, алкохолизма, дроге, коцке, као и малолетничке деликвенције. Активно учешће у фудбалу може кориговати недостатак позитивних узора, недостатак самодисциплине… Фудбал повезује појединце, заједнице, регионе, народе.
Фудбал је предивна игра и носи нешто посебно и вредно у себи. Он одушевљава онда када се испреплећу ред и случај, систем и импровизација, елеганција и ефикасност, снага и вештина. Фудбалске утакмице не производе никакво дело, оне су догађај – и тек се као догађај остварују. У фудбалу нема дела без аутора, односно утакмице без играча. Светски фудбал данас има експанзију на нивоу еконимије и нових тржишта Кине, Бразила, Азербејџана, а изнова и САД-а. На жалост, фудбал је планетарно велика перионица пара. Фудбал код нас нема ту моћ да се развија самостално и да буде самосталан и посебан, и тако посебан позитивно утиче на општи развој друштва. А, у који год део друштва завиримо, увиђамо могућност и потребу позитивног утицаја и деловања фудбала, и са те стране слободно можемо закључити да је фудбал опште добро. И што су друштва хуманија, уређенија, организованија, праведнија у њима је фудбал веће добро и значајније доприноси развоју друштва. Он доминантно прати експанзију неолибералне логике у свету, а код нас политичаре и мафију. Наш фудбал је управо последица те две моћне силе. Он се данас гуши у смрдљивом дилу политике и мафије и реафирмише малограђанштину и духовну беду. Од њега су направили бојно поље где се решавају судбине политике, народа, државе… Погубна последица јесте одустајање од великог броја других могућности и свођење на само једну. Уместо фудбала, који као своју сталну обавезу поставља искушавање рационалних и хуманих могућности, осуђени смо да живимо фудбал у коме је владајући фудбалски интерес прогласио себе једином разумном и могућом алтернативом.
Овдашња брука и срамота фудбалске бирократије око избора у тренерској организацији, говори о нашој фудбалској паланци и систему бирања, начину понашања, систему вредности. Говори да су локални, као и национални фудбалски господари, ауторитарне личности, неутољиве глади и жеђи да све прилагоде и потчине себи, да систем налазе у себи и да га стварају кроз социјализацију и манипулацију. Они верују да свет постоји само њих ради. Они немају недоумице, грижу савести, колебања, трауме. Свет виђен њиховим очима је прост, једноставан без морала. “Или ће бити како ја кажем или никако.” Они су ту, у заштити безвлашћа. Самољубиви, без икаквог покрића, охоли према немоћнима, понизни према господарима. Увек спремни да флоскуле издигну на ниво принципа. Као ону, “ко даје паре, тај се пита”, вешто истурајући себе, одлучујући о стварима које чак и не разумеју, заобилазећи струку, знање, аналитику, прагматизам, искуство. Постојећи систем вредности у друштву им олакшава посао, јер је на продају све. Од тела до душе. Заборављајући да они који добијају као трговци, губе као људи. А све је мање људи и све више трговаца.
Данас је наш фудбал негостољубиво место за истину, врлину, хуманост, одговорност и част. Он није организован, ни у клубовима, ни у савезу, по принципу потреба заједнице и друштва, већ по принципу потреба појединаца који га воде, и он је племенски затворен, њиховом жудњом за почастима, које егоистични појединац-поглавица добија, уколико своју моћ наметне другима. И све док племе може да решава своје проблеме и остварује своје интересе на начин који је одређен навиком и трдицијом, оно неће осетити потребу за новим идејама, теоријама, сазнањима, искуствима. И ништа се неће променити. Племе је појединцу примамљиво, јер ослобађа сваке одговорности. Довољно је бити само поданик. Потрага за спасењем приморава неке људе без избора за живот и избора у животу, да прихвате фудбалско племе са претераном вером да ће им оно решити њихове животне проблеме, дајући им чак осећај важности, незнајући да су управо ступили у долину суза, на издржавање казне. И тако, што је теже издржавати казну, то је веровање да ће се најневероватније идеје остварити. Нажалост, ти осуђеници, са свим својим заблудама васпитавају и уче нам децу и уводе у живот, који не може бити ништа друго до заблуда, илузија и казна. Уз часне изузетке, тако је било јуче, тако је и данас. Пропуштају се шансе, време истиче. Питање је да ли фудбал то може преживети? Да ли ми такав фудбал можемо преживети? Омча од трулог компромиса све више стеже.

autogol

Да ли мора бити тако? Не мора. То је наш погрешан избор са тешким и лако уочљивим последицама по друштво. Нама треба нови фудбал, нови људи са визијом, новим идејама, поштени и часни. Људи који траже најбоља решења, не она позната, који раде за добробит других, а не ради своје користи, који се никада не постављају изнад других, осим када преузимају одговорност, који су часни у малим стварима, као и у великим, који преузимају мало више кривице, а мало мање заслуга, који стварају мишљења, уместо што их следе, људи који разумеју да је организација одраз нашег карактера и огледало наше одговорности. У данашњем фудбалу само појединци профитирају, вешто манипулишући и лицемерно продавајући илузије и маглу. Фудбалску стварност не дефинишу они који је најбоље познају, који је јасно сагледавају и који су најспремнији да је развију, оплемене и уздигну, већ они који њоме господаре. Временом, господари неосетно почињу да намећу своје схватње, погубне ставове, начине… Оно што остаје иза њих, јесте њихова вредност, знање, умеће а наша збиља. А то је ништа. Њихово и наше велико ништа, а само наша тужна збиља. Господари се већ некако снађу, ако већ нису.
Двадесет година је тако. Иста матрица, исте заблуде, исте намере, исти поданици, исти пут у пропаст, исти морални кретени, који за једно летовање, зимовање, једно путовање, продају душу, продајући глас. Продају га братству примитиваца, покривених лажним сјајем у скупим оделима, црним џиповима, украшени украденим сатовима, лажним дипломама и високим државним функцијама. Примитивац живи у самој сржи друштва и извор је најстрашнијег и највећег зла. Све што он додирне, претвара се у своју супротност. Сваку вредност обесмисли. Свуда тражи своје савезнике и своје поданике. Сва су средства дозвољена, сва коришћена да братство остане на окупу. А избори, видимо, то је само фарса. И, опстајањем, сви су циљеви постигнути. Кога још занима квалитет фудбала, навијачи, када ћемо се пласирати на неко велико такмичење, узроци, разлози, последице, друга мишљења, боље идеје? Кога још занима да ли фудбал своју друштвену улогу испуњава на ваљан начин? Кога још занима ко нам васпитава децу и омладину, ко их учи фудбалу, а пре свега, животу? Какав пример ћемо им дати, ко ће им узор бити? Да ли се то здрав разум и прав суд у нама, потпуно извитоперио?
Рекао сам на почетку да фудбал представља опште добро. Као што је за нас Ужичане опште добро језеро Врутци из кога воду (не)пијемо. Али, многима не смета да у њега серу и пишају. Само о томе не треба ћутати. Ћутање, рођено из тобожње мудрости и важности компромиса, који су заправо кукавичлук, конформизам и опортунизам истовремено. Критиковати је питање одговорности, части и духовног здравља. Ако будемо говорили против фудбалског зла, лакше ћемо се изборити против општег. То је одбрана права да мислимо, да постојимо и да будемо људи. То можда и није нешто, али је боље од ћутања, угађањаи улизивања умишљеним главоњама, што води у имбецилност и паралише друштво да се пробуди, оздрави и… просвети. То јест, створи могућност разуму, да контролише људски живот на основу људских квалитета који теже правди, љубави и јединству са свим другим људима. Јер, ми нисмо рођени само због себе, рођени смо и због других људи.

Здравко Тошић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.