Većina ljudi kojima je sport blizak ne može ni da sagleda njegovu ogromnu ulogu u svakom društvu, njegov doprinos socijalnoj koheziji, povećanom i pozitivnom uticaju na javno mnjenje, širenju etike i prevazilaženju predrasuda. Bliskost se održava pasivno kao posmatrač, pratilac i ljubitelj, i aktivno, kao učesnik, što i jeste prvi cilj svakog društva. Ulaganjem u sport, lokalne zajednice, i društvo u celini, promovišu zdravlje i preventivno deluju na hronične nezarazne bolesti, doprinose razvoju obrazovanja dece i mladih, ravnopravnosti polova kao i blagostanju osoba sa invaliditetom. Sport može biti i važan faktor u prevenciji konfliktnih pojava i izgradnji mira.
Od svih sportova fudbal je postao planetarni fenomen. Veliki biznis. Najveća religija. Magija za navijače. Pitanje nacionalnog prestiža. Tome su doprineli sam karakter igre i, kroz istoriju, njeni protagonisti: Pele, Bekenbauer, Krojf kao fudbaler, trener i fudbalski filozof, Maradona, Zidan… danas Mesi, Ronaldo, Neimar, Iniesta, Ibra… Barcelona, Real, Mančester, Bajern, Arsenal, Liverpul…
Kad ljudi učestvuju u fudbalskoj igri, oni se igraju, raduju, ispoljavaju najbolje ljudske osobine kao što su drugarstvo, timski rad, tolerancija, lojalnost, upornost, posvećenost. Bavljenje fudbalom može osnažiti decu i omladinu, ne samo fizički, već i u psihosocijalnom razvoju, kao i razvoju odgovornosti, samopouzdanja, samopoštovanja, istrajnosti i saradničkih veština, razvoj sposobnosti samoocenjivanja, usvajanje pozitivnih vrednosti i boljem uspehu u školi. Pored toga, fudbal daje mogućnosti za preventivno delovanje za različita ponašanja mladih, pomaže eliminisanju poroka poput pušenja, alkoholizma, droge, kocke, kao i maloletničke delikvencije. Aktivno učešće u fudbalu može korigovati nedostatak pozitivnih uzora, nedostatak samodiscipline… Fudbal povezuje pojedince, zajednice, regione, narode.
Fudbal je predivna igra i nosi nešto posebno i vredno u sebi. On oduševljava onda kada se isprepleću red i slučaj, sistem i improvizacija, elegancija i efikasnost, snaga i veština. Fudbalske utakmice ne proizvode nikakvo delo, one su događaj – i tek se kao događaj ostvaruju. U fudbalu nema dela bez autora, odnosno utakmice bez igrača. Svetski fudbal danas ima ekspanziju na nivou ekonimije i novih tržišta Kine, Brazila, Azerbejdžana, a iznova i SAD-a. Na žalost, fudbal je planetarno velika perionica para. Fudbal kod nas nema tu moć da se razvija samostalno i da bude samostalan i poseban, i tako poseban pozitivno utiče na opšti razvoj društva. A, u koji god deo društva zavirimo, uviđamo mogućnost i potrebu pozitivnog uticaja i delovanja fudbala, i sa te strane slobodno možemo zaključiti da je fudbal opšte dobro. I što su društva humanija, uređenija, organizovanija, pravednija u njima je fudbal veće dobro i značajnije doprinosi razvoju društva. On dominantno prati ekspanziju neoliberalne logike u svetu, a kod nas političare i mafiju. Naš fudbal je upravo posledica te dve moćne sile. On se danas guši u smrdljivom dilu politike i mafije i reafirmiše malograđanštinu i duhovnu bedu. Od njega su napravili bojno polje gde se rešavaju sudbine politike, naroda, države… Pogubna posledica jeste odustajanje od velikog broja drugih mogućnosti i svođenje na samo jednu. Umesto fudbala, koji kao svoju stalnu obavezu postavlja iskušavanje racionalnih i humanih mogućnosti, osuđeni smo da živimo fudbal u kome je vladajući fudbalski interes proglasio sebe jedinom razumnom i mogućom alternativom.
Ovdašnja bruka i sramota fudbalske birokratije oko izbora u trenerskoj organizaciji, govori o našoj fudbalskoj palanci i sistemu biranja, načinu ponašanja, sistemu vrednosti. Govori da su lokalni, kao i nacionalni fudbalski gospodari, autoritarne ličnosti, neutoljive gladi i žeđi da sve prilagode i potčine sebi, da sistem nalaze u sebi i da ga stvaraju kroz socijalizaciju i manipulaciju. Oni veruju da svet postoji samo njih radi. Oni nemaju nedoumice, grižu savesti, kolebanja, traume. Svet viđen njihovim očima je prost, jednostavan bez morala. “Ili će biti kako ja kažem ili nikako.” Oni su tu, u zaštiti bezvlašća. Samoljubivi, bez ikakvog pokrića, oholi prema nemoćnima, ponizni prema gospodarima. Uvek spremni da floskule izdignu na nivo principa. Kao onu, “ko daje pare, taj se pita”, vešto isturajući sebe, odlučujući o stvarima koje čak i ne razumeju, zaobilazeći struku, znanje, analitiku, pragmatizam, iskustvo. Postojeći sistem vrednosti u društvu im olakšava posao, jer je na prodaju sve. Od tela do duše. Zaboravljajući da oni koji dobijaju kao trgovci, gube kao ljudi. A sve je manje ljudi i sve više trgovaca.
Danas je naš fudbal negostoljubivo mesto za istinu, vrlinu, humanost, odgovornost i čast. On nije organizovan, ni u klubovima, ni u savezu, po principu potreba zajednice i društva, već po principu potreba pojedinaca koji ga vode, i on je plemenski zatvoren, njihovom žudnjom za počastima, koje egoistični pojedinac-poglavica dobija, ukoliko svoju moć nametne drugima. I sve dok pleme može da rešava svoje probleme i ostvaruje svoje interese na način koji je određen navikom i trdicijom, ono neće osetiti potrebu za novim idejama, teorijama, saznanjima, iskustvima. I ništa se neće promeniti. Pleme je pojedincu primamljivo, jer oslobađa svake odgovornosti. Dovoljno je biti samo podanik. Potraga za spasenjem primorava neke ljude bez izbora za život i izbora u životu, da prihvate fudbalsko pleme sa preteranom verom da će im ono rešiti njihove životne probleme, dajući im čak osećaj važnosti, neznajući da su upravo stupili u dolinu suza, na izdržavanje kazne. I tako, što je teže izdržavati kaznu, to je verovanje da će se najneverovatnije ideje ostvariti. Nažalost, ti osuđenici, sa svim svojim zabludama vaspitavaju i uče nam decu i uvode u život, koji ne može biti ništa drugo do zabluda, iluzija i kazna. Uz časne izuzetke, tako je bilo juče, tako je i danas. Propuštaju se šanse, vreme ističe. Pitanje je da li fudbal to može preživeti? Da li mi takav fudbal možemo preživeti? Omča od trulog kompromisa sve više steže.
Da li mora biti tako? Ne mora. To je naš pogrešan izbor sa teškim i lako uočljivim posledicama po društvo. Nama treba novi fudbal, novi ljudi sa vizijom, novim idejama, pošteni i časni. Ljudi koji traže najbolja rešenja, ne ona poznata, koji rade za dobrobit drugih, a ne radi svoje koristi, koji se nikada ne postavljaju iznad drugih, osim kada preuzimaju odgovornost, koji su časni u malim stvarima, kao i u velikim, koji preuzimaju malo više krivice, a malo manje zasluga, koji stvaraju mišljenja, umesto što ih slede, ljudi koji razumeju da je organizacija odraz našeg karaktera i ogledalo naše odgovornosti. U današnjem fudbalu samo pojedinci profitiraju, vešto manipulišući i licemerno prodavajući iluzije i maglu. Fudbalsku stvarnost ne definišu oni koji je najbolje poznaju, koji je jasno sagledavaju i koji su najspremniji da je razviju, oplemene i uzdignu, već oni koji njome gospodare. Vremenom, gospodari neosetno počinju da nameću svoje shvatnje, pogubne stavove, načine… Ono što ostaje iza njih, jeste njihova vrednost, znanje, umeće a naša zbilja. A to je ništa. Njihovo i naše veliko ništa, a samo naša tužna zbilja. Gospodari se već nekako snađu, ako već nisu.
Dvadeset godina je tako. Ista matrica, iste zablude, iste namere, isti podanici, isti put u propast, isti moralni kreteni, koji za jedno letovanje, zimovanje, jedno putovanje, prodaju dušu, prodajući glas. Prodaju ga bratstvu primitivaca, pokrivenih lažnim sjajem u skupim odelima, crnim džipovima, ukrašeni ukradenim satovima, lažnim diplomama i visokim državnim funkcijama. Primitivac živi u samoj srži društva i izvor je najstrašnijeg i najvećeg zla. Sve što on dodirne, pretvara se u svoju suprotnost. Svaku vrednost obesmisli. Svuda traži svoje saveznike i svoje podanike. Sva su sredstva dozvoljena, sva korišćena da bratstvo ostane na okupu. A izbori, vidimo, to je samo farsa. I, opstajanjem, svi su ciljevi postignuti. Koga još zanima kvalitet fudbala, navijači, kada ćemo se plasirati na neko veliko takmičenje, uzroci, razlozi, posledice, druga mišljenja, bolje ideje? Koga još zanima da li fudbal svoju društvenu ulogu ispunjava na valjan način? Koga još zanima ko nam vaspitava decu i omladinu, ko ih uči fudbalu, a pre svega, životu? Kakav primer ćemo im dati, ko će im uzor biti? Da li se to zdrav razum i prav sud u nama, potpuno izvitoperio?
Rekao sam na početku da fudbal predstavlja opšte dobro. Kao što je za nas Užičane opšte dobro jezero Vrutci iz koga vodu (ne)pijemo. Ali, mnogima ne smeta da u njega seru i pišaju. Samo o tome ne treba ćutati. Ćutanje, rođeno iz tobožnje mudrosti i važnosti kompromisa, koji su zapravo kukavičluk, konformizam i oportunizam istovremeno. Kritikovati je pitanje odgovornosti, časti i duhovnog zdravlja. Ako budemo govorili protiv fudbalskog zla, lakše ćemo se izboriti protiv opšteg. To je odbrana prava da mislimo, da postojimo i da budemo ljudi. To možda i nije nešto, ali je bolje od ćutanja, ugađanjai ulizivanja umišljenim glavonjama, što vodi u imbecilnost i parališe društvo da se probudi, ozdravi i… prosveti. To jest, stvori mogućnost razumu, da kontroliše ljudski život na osnovu ljudskih kvaliteta koji teže pravdi, ljubavi i jedinstvu sa svim drugim ljudima. Jer, mi nismo rođeni samo zbog sebe, rođeni smo i zbog drugih ljudi.
Zdravko Tošić
