Мртве душе на Београдском универзитету

У првих неколико година мандата на високим јавним функцијама у Србији Александру Вучићу су била пуна уста Макса Вебера и протестантске радне етике. Једна од ствари на коју је као државник требало да се угледа у списима Макса Вебера је она о подстицајном утицају пуританске етике на развој науке. О томе је најдетаљније писао чувени енглески социолог Роберт К. Мертон, прво у својој докторској дисертацији, а онда и у класику социологије науке „Наука, технологија и друштво у Енглеској 17. века“ (Science, Technology and Society in 17th-Century England). Мертон је у својој тези аргументовано показао да је енглески пуританизам ненамеравано допринео настајању науке као социјалне институције и помогао да се мотивишу и каналишу активности људи у правцу експерименталне науке.
Основе Мертонове тезе поставио је још Макс Вебер у делу „Протестантска етика и дух капитализма“ када је скренуо пажњу на положај Шкота у науци, литератури, техничким проналсцима, па и у друштвеном животу Енглеске; Вебер наводи и пример квекера за које су, између осталог, математички и физички експерименти спадали у тзв. допуштене активности. Можда никада једна земља“, пише Вебер, „није имала толико људи с академским степеном као пуританска Нова Енглеска у првој генерацији свог постојања.
Србија је под владавином Александра Вучића брзином светлости прешла пут од академских идеала пуританске Нове Енглеске до земља која је допустила цветање параакадемске инфрастаруктуре за хиперпродукцију лажних академских звања, плагијати у науци постали су друштвено прихватљиви, а лажне дипломе пожељно средство неодрживог партијског кадровања у јавним предузећима и на јавним функцијама. Једна од последица такве антисистемске образовне политике је и маргинализација врхунских научника и стручњака који нису од непосредне користи режиму Српске напредне странке или, још горе, који га јавно критикују.
Ниско позиционирани на буџетским линијама за куповину социјалног мира и финансирање краткорочних партијских интересе, такви стручњаци, из материјалних и нематеријалних разлога, одлазе из Србије на угледне универзитете у другим земљама у којима су образовање и наука на листи друштвених приоритета нешто боље рангирани него у Србији. Тако се трансфер најцитиранијег српског математичара Стојана Раденовића на Универзитет краља Сауда у Саудијској Арабији одразио на стрмоглави пад Београдског универзитета на Шангајској листи, а оправдано резигнирани одлазак српског научника са највишим Хиршовим индексом, генетичара Миодрага Стојковића, на Универзитет Харвард је сам по себи непроцењив губитак.
Али на Андрићевом венцу и у Министарству просвете, науке и технолошког развоја врло брзо су се досетили генијалног, гогољевског решења за астрономски скок Београдског универзитета у будућим рангирањима на престижној Шангајској листи. Не само да ће професору Раденовићу купити лаптоп и вратити га из шеријтаске монархије у Србију, него ће Министарство почети да за 1.000-1.500 евра купује потписе наших научника по свету, који ће своје радове потписивати за Београдски универзитет, а не за универзитете на којима стварно раде. Није, дакле, потребно инвестирати у науку и истраживања, потребно је само побрати плодове од других универзитета и откупити потпис њихових научника у објављеним радовима у корист Универзитета у Београду. И ето вртоглавог скока нашег највећег универзитета на следећој Шангајској листи.
Зашто је ово решење гогољевско? Павле Иванович Чичиков у „Мртвим душама“ путује по неименованој руској губернији и од племића откупљује кметове (душе) који су умрли, али се због неажурног пописа и даље воде као живи. На њих власници плаћају порез на имовину све док се не региструју као мртви, али Чичиков има лукави план. Пре него што се то деси, откупљене мртве душе заложиће као јемство за велики кредит у банци. „Ја желим набавити мртве, који би се уосталом по ревизији рачунали као да су живи“, каже Чичиков. Чичиков откупљује мртве душе, али их у купопродајном уговору наводи као живе, онако како заиста пише у ревизијској листини, јер је навикао да ни у чему не одступа од грађанских закона.
Како то доликује најбољем студенту Правног факултета свих времена и свих генерација, ни он ни у чему не одступа од слова закона. И он ће по белом свету да купује потписе наших научника који су отишли са српских универзитета, али ће се по ревизији водити као да нису. Онда ће њихове потписе да заложи на Шангајском универзитету као гаранцију развијених научних стандарда на Универзитету у Београду. Touché!
Неки од њих су били клинички мртви за универзитете у Србији, а за неке од њих су наши универзитет били научна гробља, због којих су морали даље у свет. Све ће то да се исправи потписом Београдског универзитета на њихове научне радове за 1.000-1.500 евра. Толико стаје једна изгубљена научничка душа по напредњачкој тарифи. Наши признати научници никад неће бити живљи и продуктивнији на својим alma mater, а Београдски универзитет никад научно плодоноснији. Будућност Србије.

Александар Дивовић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.