АНСАМБЛ ТРАГ
Свако од њих има скоро по две деценије искуства у музици, свако од њих пева, свако од њих је из Ужица и свако од њих је увек весео и насмејан. Пре три године су се спојили и основали „Ансамбл траг“.
Те 2013. године Слободан Лазић – Гуги (бас гитара и контрабас), Горан Димитријевић – Гофа (акустична гитара), Небојша Дамјановић – Нешо (виолина) и Александар Јеремић – Ацо (хармоника) направило су један ансамбл, који је убрзо одушевљавао све који су га слушали. С временом су схватили да им треба још неколико људи, па су им се прикључили Милован Сретеновић – Микш (бубњеви) и Милан Јевтовић – Тарот (електрична гитара). Имали су певачицу дивног гласа Виолету, али због својих обавеза на студијама није могла да их прати, и од јуна ове година са њима је ужичка Пинкова звезда Божана Петровић. Сада, у овом саставу, Aнсамбл траг свира у Ужицу, региону, Србији и шире.
– Први циљ нам је био да направимо један добар ансамбл акустичне музике, јер то је недостајало граду. Скоро да смо сви потекли из КУД Севојно, па отуда негујемо лепу народну изворну и староградску музику, а волимо поп и рок музику. Раније смо сви били у добрим окрестрима са дугим искуствима и рада, и све смо то пренели у овај ансамбл. Почели смо у „Ајриш пабу“ на Златибору, где су долазиле, а још увек долазе, познате личности да нас чују. Одатле се за нас чуло по целој старој Југославији. Са нама је певала Лепа Брена и Здравко Чолић. Било је много лепих тренутака. И како нас је ко чуо, почели су да нас зову на већа весеља – сећа се Горан првих дана њиховог ансамбла.
Почели су као четворочлана екипа, али се касније појавила потреба за још неким звуком.
– Био нам је потребан бубњар и, на сву срећу, слободан је био Милован Сретеновић – Микш, стари добри врхунски бубњар и музичар, и познат као најбољи рок бубњара. У наш оркестар је донео модеран звук, али смо и даље остали акустични ансамбл. Додао је ноту и украсио наш ансамбл. То се свидело људима – казао је Горан.
– Е, онда смо имали потребу за певачицом. Имали смо више певачица у току ове три године. Дуго је са нама радила Виолета, која је имала сјајан глас, али због обавеза на факултету, морала је да се повуче, јер није могла да одговори на све наше захтеве. Онда се као главни адут појавила Божана Петровић, са којом смо некада и сарађивали и имали баш леп однос. Она је дошла у јуну ове године – додао је Слободан Лазић.
Божана је певачица која има богат репертоар страних поп и рок песама. Због тога се појавила и потреба за још једним чланом са електричном гитаром.
– Ангажовали смо Милана Јевтовића – Тарота. Тако смо комплетирали наш музички ансамбл, али поставили смо питање да ли и даље да се зовемо ансамбл или да пременимо у орксетар или бенд. Одлучили смо да остане ансамбл и људи нас тако препознају. А ово „траг“, значи да ми остављамо траг, где год да смо свирали – додао је у шали Гофа.
– Ми смо музичари, који свако од нас има преко двадесет година музичког стажа, чистог искуства и рада. Неки од нас су и школовани музичари. То су Нешо, вилониста, који је завршио Средњу музичку школу, као и Милан. Ацо се калио свуда, а ми остали смо стасавали у КУД Севојно – појаснио је Гуги и додао да су он и хармоникаш дуго година свирали заједно, а са њима и Нешо, док су Гофа и Микша заједно свирали у оркестру „Ђерам“.
Гофа каже да је као дете свирао гитару са друштвом на плажи. А први озбиљан аранжман је био са Миланом Топаловићем Топалком, који је позната Звезда Гранда.
– Имао сам 17 година када ми је зазвонио телефон. Јавио се један дубок мушки озбиљан глас и тражио мене. Понудио ми је сарадњу, коју сам одмах прихватио. Било је то 1993. године, а ја без посла, млад, ратно стање на све стране, а имао сам само гитару. Објаснио сам му где живим. И сутрадан неко је позвонио на врата, ја их отворим, а на вратима видим једног младог ћелавог човека. Помислио сам да је дечко погрешио стан, али када је проговорио, знао сам да је то Топалко. Био је јако озбиљан и имао је тезгу у Ариљу. Таса из КУД-а ме је предложио и тако сам почео да свирам са њима, а ту су били Станковић и Марка бубњар. Почели смо да свирамо по хотелима по целој Србији. После скоро две године сарадање, као млади момци, свако је кренуо на своју страну. Онда сам почео да свирам у „Кнегињи“ и то акустику, коју и данас обожавам. Са комшијом Рабом, Вучком и покојним Ђедом, научио сам да свирам доста романси и староградске песме, које и данас свирам, али врло ретко, јер нема ко да слуша ту музику. Мада, када их траже, радо их свирамо, јер сви у нашем ансамблу знају да их свирају. Након „Кнегиње“, креће та нека моја каријера. Почео сам да свирам са познатим ужичким тамбурашима из оркестра „Ђерам“. Тај оркестар је био замишљен као акустични оркестар, али људи су после тражили да свирамо свадбе и ми смо морали да се томе прилагођавамо. Једног тренутка дошао сам до засићења, а имао сам неких мањих здравствених проблема и нисам могао да испоштујем све свирке. Тако сам се разишао са њима, али још увек памтим лепе тренутке – прича Гофа о својој каријери.
Слободан је такође свирао углавном по хотелима са врхунским младим свирачима.
– Ту је био Дејан Лазић из „Ентер бенда“, Александар Савић хармоникаш „Луне“, Дарко Јовић, члан рок бенда „Жива ватра“, а који сада прати познате певаче. Свирали смо свако вече у „Туристу“, све до 1997. године, када је на ред дошла војска. После војске, свако је кренуо на своју страну. Када сам се вратио, свирао сам у неколико бендова. Пар месеци клавијатуриста и ја смо пратили „Слатки грех“ и Брену, а онда се вратили у Ужице, основали породице, а након тога креће свирке по кафанама и весеља – сећа се Гуги.
„Ансамбл траг“ где свира, стварно остави траг. Постао је познат, не само по широком репертоару, већ и по атмосфери коју знају да направе.
– Свирамо и певамо лепе народне изворне музике, квалитетну поп и рок музику, минимално турбо фолк, јер нисмо оријентисани у том правцу. На весељима свирамо само програмску музику, а атмосфера је увек добра. Ми смо смехотресна олимпијада, ми се само смејемо, а понекад када се засмејемо, не можемо ни да певамо. Тако и људи око нас почну да се смеју. Тако остваримо неки контакт са људима, да сви уживамо, и они и ми – каже Гуги.
Обојица кажу да свој посао схватају као да раде у некој фирми. Обавезно имају до два пута седмично пробе, а свирке скоро непрекидно.
– Прошле године имали смо преко 200 свирки. Ове недеље смо свирали шест дана. Свирамо у Пожеги, Ивањици, Београду, Ужицу, на Златибору, а зими бар 15 дана свирамо на Јахорини. Већ смо ангажовани за Нову годину и наступићемо у хотелу „Бреза“ у Врњачкој бањи. Сваке године свирамо на различитим местима, па смо тако свирали на Јахорини и Златибору – рекао је Гофа.
Иначе, редовно свирају у једној кафани у Ивањици, код њиховог старог друга Шиље.
– Ту баш људи воле да чују стару рок и поп музику на акустици. Као да смо створени за тај локал. Оно што ми волимо да чујемо и што сматрамо да је лепо, то и свирамо, а оно што нам се не свиђа, а траже од нас, једносавно кажемо не знамо. Нама је приоритет да свирамо нормалне песме, а оне Гаре, Пале, ми то не свирамо. У Ивањици већ смо ангажовани да свирамо на наредној „Нушићијади“, а ове године смо свирали Сави Милошевићу, Ћурчићу, Дарку Рундеку, Кемалу Монтену, Ју групи, Зорану Кесићу и другим познатим људима, са којима смо направили лепе контакте – каже Гофа.
Међу најлепшим сећањима им је остала свирка са Лепом Бреном и Чолом.
– Супер су то људи, господа, ма екстра. Репертоарски смо се лако снашли. За једну Нову годину Брена је узела микрофон и два сата непрекидно певала. Цео Златибор је дошао у „Ајриш паб“ да је слуша. Била нам је велика част што смо били ту и учествовали у томе. После је Здравко Чолић узео микрофон и отпевао неколико песама. И стварно су супер људи, који знају да испоштују сваког музичара. У „Ајриш пабу“ нас је слушало доста познатих људи из света спорта и музике – казао је Гофа.
За сада су задовољни послом који раде и, како кажу, иду степеник по степеник, а можда једног дана и сниме свој албум.
– Наш Ацо већ има снимке, учестовао је у „Сунчаним скалама“, наступао је у „Блековој петорци“. Као анасамбл смо задовољни овом ситуацијом и идемо полако степеник по степеник, па ако наиђемо на неке добре песме и смислимо добру музику, можда ћемо направити и неки албум. Суштина једног музичара је да остане нека лепа песма из њега – рекао је Гуги и додао да се увек одазивају хуманитарним концертима.
– Где год смо свирали једном, оставили смо добар траг и поново нас зову. Дошли смо у ситуацију да смо свирали рођење детета, а том истом детету сада свирамо свадбу. У „Скали“ смо матурско вече свирали деци, а многим родитељима од те деце смо свирали на свадбама. И најзанимљиве је да смо свима свирали скоро исту музику – додао је Гофа.
И тако, њихова намера да буду један мали ансамбл, претворила се у мега серију великог броја свирки.
– Да одговоримо свима, не можемо, а првенствено нам је где одсвирамо да оставимо добар утисак, да оставимо „траг“. Приоритет нам је да људи буду задовољни – закључили су наши саговорници.
З. Г.
