BRANKO VUKSANOVIĆ: Put Rusije, ili poredak kratkih filozofskih misli koje su me tamo odvele …
Kada sam kao desetogodišnjak plivao u reci koja protiče kroz moj grad Užice, već tada sam razmišljao o raznolikosti tela koja su se više izležavala na obali nego kupala, naša reka Đetinja je hladna. Nisam razumeo zašto su na reci, a ne žele se kupati, šta je lepo u sunčanju. Za mene kao živahnog dečaka, naša plaža je bila divna i neponovljiva. Košarka, to jest basket na “Nadi Matić”, isto tako, nezaboravna.
Potom, po otvaranju prvih kafića po Užicu, opet se svako opredeljivao za svoje mesto za provod. Naše društvo je bilo za kafić “M”. Bilo je dobre muzike. Šta znači muzika jednom kafiću? Mnogo.. To je njegova hrana i atmosfera, bez muzike kafić je ništa. Vazduh je s njom drugačiji, pića su ukusnija, devojke su lepše i živahnije. Volim muziku… Uopšte, čovek treba sakupljati lepote. Naravno, ono što je za mene lepo, ne mora biti za drugoga. Obično čovek retko uspeva skupiti nekoliko lepota na jednom mestu. Planina Zlatibor, gde smo imali vikendicu, isto tako je zauzela posebno mesto u mom odrastanju, mladosti. Tamo smo u Studentskom odmaralištu dve-tri sezone držali diskoteku, puštao sam ploče, i danas imam oko 800 “lomplejki” na tavanu.
Gledajući prvi put film od ruskog režisera Andreja Tarkovskog, imao sam pored sebe u bioskopu svoju devojku i njenu drugaricu koja je upravo stigla iz Moskve i donela nam flašu votke na poklon. Tako smo mi sve vreme filma na smenu naginjali iz flaše i time unosili u sebe deo zemlje koju je opisivao umetnik na velikom ekranu. Interesantno, nikada kasnije se nisam trudio da to ponovim u bioskopu. To jest, ako radiš neku pravu stvar, tebi lepu i dobru, pojačaćeš njenu lepotu, ako imaš neku vrstu začina. Da, baš začina. Ta je čorba baš dobra, ali je ukusnija ako dodaš u nju soli i bibera. Taj film, “Andrej Rubljov”, bio je to moj prvi, privlačni, zagonetni dodir sa Rusijom.
Nekako u to vreme, u svojih 17,18, i do 24 godine, obišao sam dosta gradova bivše Jugoslavije, počevši sa Beogradom, Novim Sadom, Nišom, Sarajevom, Zagrebom, Skopljem, Dubrovnikom, Porečom, Rijekom … i, naravno, Trst u Italiji … svaki put kada sam bio u drugom gradu, u mene je uplivavao osećaj želje za saznanjem kako Oni žive, kakav im je običan dan, noćni život, sportovi kojim se bave, koji je kafić glavni u gradu, ima li bazen. I tada se javila misao…
Kažu da se treba plašiti svojih želja. Zamišljao sam kako bi to bilo lepo živeti u svakom tom gradu neko određeno vreme, ali ne turistički. Pravi život, rad … u nekom 6 meseci, u drugom mestu 1 godinu, u trećem mestu 3 meseca, četvrtom gradu 2 godine… i tako dalje – ceo život. Naravno, nisam znao formulisati svoju želju. Ali, Bog mi je dao to što sam poželeo. Završio sam Geodetski fakultet na Građevinskom fakultetu u Beogradu 1990. godine, zaposlio se u firmi “Putevi”, Užice, a zatim sve ove godine proveo na “privremenom” radu u Izraelu, Rusiji u Sibiru, Ukraini, Alziru, potom u Sočiju, gde je 2014. održana Zimska olimpijada … a danas radim i živim u Moskvi.
Moj drugi dodir s Rusijom je bio 1987, s mojih 25 godina, bili smo kao studenti mesec dana u Moskvi i Petersburgu, kao deo programa razmene geodetskih fakulteta. I taj uticaj je bio snažan. Nekoliko godina kasnije bilo je mnogo ratova u našim bratskim, susednim republikama i naš je narod izašao iz tih ratova sa velikim gubitkom teritorija i časti, ponosa, sile, nadanja.. Imali smo loše vođe. Situaciju u kojoj smo se našli svi su predviđali, svi su znali. Nikako se nismo mogli tome odupreti. čini mi se da je pravoslavni svet najsposobniji kada se sam sa sobom svađa i zavađa, takmiči. Političari su nabolji kad dobijaju izbore, tu su jaki i to jedino znaju. Potom, kad treba voditi narod i državu u boljitak, stvoriti uslove za rad, zaradu, oni to ne umeju. Kako pise Meša Selimović, “postoje tri velike strasti: alkohol, kocka i vlast. Od prve dvije se nekako mogu izliječiti, od treće nikako”. Tako su naši političari mene i mnogo mojih kolega građevinaca, istomišljenika iz zemlje Srbije, pobedili i oterali da gradimo neke druge zemlje, a ne svoju. U mom slučaju, većina razloga zbog kojeg sam napustio svoju zemlju je te prirode, mada mislim da je udeo imala i moja mladalačka želja za življenjem u različitim gradovima ovoga sveta, upoznavanjem stila života i rada na raznim mestima.
Posebno su bila interesantna iskustva u Izraelu, način života Jevreja je poseban, gde se čovek može u istom danu razočarati u njihovu naciju, a potom oduševiti običajima tog naroda. Poseta Jerusalimu, Hristovom grobu, Mrtvom moru, ili obali Crvenog mora je zaista jedinstvena atrakcija, i duhovno i fizički … ali, još više čovek nauči i obraduje se nekom običnom životu u gradu u kojem smo radili i živeli. Naravno, za sve treba vreme, turistički se ne može mnogo toga saznati. Isto tako, u Sibiru, u Rusiji, gde smo radili dva aerodroma u gradovima Radužni i Nižnevartovsk, gde im je taj avio-saobraćaj jedina prava komunikacija sa ostalim delovima zemlje. Kada je mnogo hladno, tada gas koji izbija iz visokih dimnjaka, sagoreva, uzdiže ka nebu, kao vatrena strela. Grad je okružen tim dimnjacima, i sve nekako nadrealno deluje. Ako neko nema garažu koja se greje, onda i ne gasi svoj automobil noću, jer ujutro ne bi mogao da ga upali, zbog niske temperature, a benzin je jeftin. Dok smo radili pod tim uslovima na aerodromu, sanjarili smo o nekom boljem mestu za rad, pa smo eto, 1994. godine dobili posao u gradu Sočiju, na Crnom moru. Skoro 20 godina sam proveo u tom lepom mestu, pa ga čak smatram svojim drugim domom… dogodilo se tako da je bio domaćin Zimskih olimpijskih igara 2014. godine, tako da je i taj događaj ostavio na mene veliki uticaj.
Pored tog rada na različitim složenim građevinskim objektima, uglavnom u Rusiji, svaki naš radnik se trudi da ostane svoj, zadrži neke korene odakle je potekao, svoj hobi, bori se da ga ne uništi svakodnevica i težina naše građevinske struke. Na različit način se trudimo da održimo sebe kao ličnosti, da ne bude, kao u pesmi “Kuća-poso…poso-kuća”, i to je kraj. Mnogi iz nas ne mogu izdržati duže vreme kao “gastarbajteri”, pritisak je veliki. Svoje slobodno vreme, kojeg je malo, koristimo kako umemo, kako kome odgovara. Obično nas trka za zaradom, potreba da izdržavamo svoje porodice, strah od finansijske propasti, primorava na dalji rad, i ostajanje daleko od svog rodnog kraja. Kasnije, to ulazi u krv, postaje navika, i čovek se ne može više “normalan” vratiti u svoju zemlju. Neke obične stvari i situacije u životu nam počinju bivati nerazumljive, mnogo toga nam smeta. A osećaj krivice što nije sa svojim bližnjima ostaje do kraja života. Porodice se gube, stvaraju neke nove, u tuđini, koja više za nas i nije tuđina, već drugi dom, koji nam je, sticajem okolnosti, dodeljen od strane Tvorca, Sudbine. Svi mi znamo da ne bi umrli od gladi i da smo ostali u Srbiji, radili za manje plate, ali na nekoj određenoj granici, suviše vremena provedenog u inostranstvu, čovek se prepusti okolnostima koje ga vode, ne pokušava ništa da menja. Dal’ je u tome sreća, uspeh u životu – pitanje je za svakog ponaosob. Za mene lično, pored mnogo minusa, žaljenjem za prošlim, izgubljenim, sve proživljeno u ovakvom životu je imalo smisao i dosta pozitivnih razdoblja koja su me naučila, dala iskustva, skup lepota. Kroz svoj posao ja nisam mogao sebe da iskažem, možda jedino u nekim njegovim delovima, ali je rad neophodan deo našeg vremena. Novi posao nas vodi na neka nova mesta, gradove, i to je ono što nam opredeljuje dalji život, sudbinu. Može se reći da sam ja lično vezan nekim nevidljivim vezama za firmu “Putevi” i idem za njom, gde se pojavi posao, a ne ostajem vezan za grad ili zemlju. Zlatiborska narav, verovatno …
Naravno da je Andrej Tarkovski, moj idol, bio u pravu kada je tražio i davao uvek samo sebe kroz svoje filmove. Samo umetnici mogu voleti svoj posao potpuno. Volim filmove… maštu… oni mogu mnogo reći, oni su zauzeli mnogo vremena u mom “pečalbarskom” životu. Olakšali mi postojanje… Podelio bi ih na dve grupe. Postoje dobri i loši filmovi. Dobrih je malo. E, sad, od tih dobrih, samo je 2-3% umetnost. Tako je valjda i sa nama – ljudima. Pri tome, da bi nešto vredelo, ne mora biti pametno ili jako. Pogotovo ljubav – ona ide nezavisno od bilo čega. Javlja se kada to najmanje očekujemo i gradi se na najneobičnijim sitnicama i glupostima. Nema nikakve veze sa lepotom ili intelektom. To je nekakav senzibilitet, koji privlači i odmah se oseti, retko kada se gradi vremenom. Ako su jedno za drugo, odmah to znaju. Drugo je to što ih vremenom razgrade sumnje i tuđa mišljenja, razgovori o zajedničkoj budućnosti i novcu. Drugim rečima, kada prestanu biti slobodni – napušta ih ljubav.
Nije tu važan ni izgled, ni bogatstvo, kako reče Dušan Radović – nigde bolje ne cveta ljubav, nego u malim i teskobnim stanovima, gde su ukućani upućeni jedni na druge. Nasuprot tome, u ogromnim kućama ljudi se čak retko i viđaju, a kamoli vole. Zaglednite u svoje iskustvo i priznajte koje je vreme bilo najbolje. Ne, nemojte misliti da ste tada bili mladi… greška… nije u tome stvar. Hrana za ljubav nije mladost, već nešto posebno i neobjašnjivo – neki psiholozi kažu da je ljubav Bog. Psiholozi … opet greška. Čovek je stvoren za mnogo što šta pored ljubavi, ali je ona ipak najjača.
Ne znam ko to reče, ali čuo sam ili pročitao, da svako od nas ima svog malog čovečuljka u duši koji trči tamo – amo po svojoj kartoteci i otvara fioke sa osećanjima. Kada posećujete nove zemlje i gradove, pojavljuju se nova nadahnuća. Nekome otvori malo, nekom mnogo, ali broj onih fioka koje nikada ne otvori je ogroman. Zato se valjda i kaže da čovek samo malo koristi svoj mozak, a mogućnosti su nepojmljive za ovaj stepen naše civilizacije. S moje strane, ja sam svom čovečuljku više nego zahvalan za mnoge poteze. Kada bi samo mogao razumeti mehanizam koji ga tera da mi daje ovaj ili onaj osećaj. Koliko puta smo samo bili u svađi.. ja neću tu tugu i beznadežnost, a on baš tu fioku. Ili ja želim mir i samoću – a on navalio da me bombarduje sa radosnim ljudima okolo i pićem, pesmom.. Što reče Meša Selimović, “čovek nije gospodar svojih postupaka”. Ti trenuci kada se ja i čovečuljak ne slažemo, tada samokontrola gubi smisao i ništa ne mogu da uradim. Kada razmišljam o njemu, uvek ga povezujem sa tom legendom o polovinama. Platon je to lepo opisao u svojoj priči (Gozba – ili o ljubavi). To što su svi viđeniji ljudi rekli o Erosu pre dva veka – ostalo je i do danas. Jeste da je na kraju priče Sokrat ispao najpametniji sa svojim viđenjem tog osećaja – ljubavi, ja ipak dajem prednost onome što je rekao Aristofan – najbolji pisac tragedija i komedija u staroj Grčkoj. Već sam na početku ovog svog kazivanja rekao da ne cenim lepo ni pametno, već da ima nešto veće od toga – mašta, senzibilitet, dopadljivost, privlačnost. Dakle, Aristofan reče da su davno postojala bića sa cetiri ruke i noge, dve glave, i da su im tela bila spojena na leđima. Kao takvi, nisu mogli da obrađuju njive i slično, pa se bog Zevs dosetio da ih podeli na dva dela i od jednih su postali muškarci, a od drugih žene. Posle su ljudi mogli tako podeljeni živeti normalno i raditi sve poslove. Mnogo je vremena prošlo i oni su i zaboravili da su nekad bili jedno. Vremenom se počela javljati ljubav, koja nije ništa drugo nego potreba da se muškarac i žena sjedine i fizički i psihički – a ne znaju zašto? Tako maštoviti Aristofan objašnjava ljubav. A ja kažem, ako je tako, onda je i jedan čovečuljak nekada davno razdeljen – njegova jedna polovina je morala da se vremenom razvija, da bi opet postala celo, ali je zauvek izgubila neke fioke u kojima se čuvaju osećanja. Druga polovina čovečuljka je vapila da nađe svoje izgubljene police sa fiokama, a prva polovina svoje. Zato se privlače ljudi sasvim suprotni, jednima nedostaje sigurnosti, jer im prosto nema tih osećaja, nekada davno su odsečeni i nisu se nikada do kraja dogradili – zato traže partnera koji je sve ono što oni nisu – tako se dopunjuju. JIN i JANG – rekli bi na Istoku – suprotnosti se privlače.
Sastavni deo svakog života, načina života, pa i ovog u “pečalbi”, je i potraga za ljubavlju i pažnjom. Za naš posao građevinaca je tipično da ne možemo birati ljude kakve želimo, niti u njima samo ono što je dobro. Moramo da primamo ljude koje nam život šalje, i ono što je u njima, da tražimo pozitiv. U građevinskim firmama nema mnogo njih koji čitaju knjige, idu u pozorište, posećuju izložbe, vole film. A s njima se radi, sarađuje, i svi oni imaju svojih lepih osobina. Poštenje, čovečnost, disciplinu, radnost srpskog domaćina. Onda i to podstiče nove stvari u meni. Kažu da je bogat onaj koji je bogat duhom, zadovoljan sobom, količinom imetka koji ima, a ne onaj ko ima mnogo novca. Shvatio sam to tek pre nekoliko godina. Teži se imati ženu, decu, posao, kuću, auto, stan, pa lokal koji možeš izdavati, pa još neki stan, još nešto … I taj imetak je bio deo mojih želja sa 19 godina, čak sam tada 1981. godine nacrtao na papiru restoran na Zlatiboru, koji sam sagradio 1998. godine, koji i danas imam, pokušava sada moj stariji sin Marko da nešto od njega napravi, neku priču – kako kažu danas mladi … kad sve dobiješ, imaš, glavno je biti time zadovoljan, što ne znači da ne treba težiti nečem još većem. Ali. izgleda da smo stvoreni tako da kad dobijemo nešto što žarko želimo – nije nam više toliko važno i zadivljujuće, taj uspeh se sam sebi počinje podrazumevati. Ako je muškarac dužan da dobije sina, posadi drvo, napravi kuću – ja sam svoje odradio.
Slažem se da na određene pojave 90 procenata ljudi reaguje isto, ali može postojati i pravo onih 10 posto da drugačije doživljava vreme i slike oko sebe. Neki od umetnika ih mogu pokazati ili prikazati, drugi ih jednostavno upijaju i žive sa svojim lepotama, bez obzira na brzinu današnjeg potrošačkog društva. Zato je valjda za mene ta knjiga Hermana Hesea: “Igra staklenih peril”, najbolja koju sam ikad pročitao. Postoje prosto druge dimezije života koje nam se nude i od nas samih zavisi kako ćemo ih shvatiti. Meni se čini da sam glavnog junaka knjige, Jozefa Knehta razumeo drugačije nego kritičari, koji su, čini mi se, tražili i neke činjenice iz istorije, neka objašnjenja, koja i ne treba tražiti. Kada, recimo, pogledam dobar film u bioskopu, po njegovom završetku i izlasku iz zgrade nemam reči za raspravu i objašnjenje, imam samo blagu vrtoglavicu i osećaj pune ispunjenosti slikama koje mi je umetnik dao. To je naravno Felini, Bunjuel, Tarkovski, Bergman, Bertoluci, Almodovar, čak i naš Kusturica. Tako i sa knjigom, jednostavno ne mogu doći sebi nekoliko desetina minuta, a posle, može malo reči, ali time obično umanjimo značaj onoga što smo dobili od umetničkog dela velike vrednosti. Drugim rečima, mašta je ono što me drži i uljuljkuje. Svako ima svoje začine, koji ga čine srećnim. Trudim se da začinim svoj “pečalbarski” život u Rusiji. Mada, čini mi se da je sve još ranije bilo rešeno.
Kao student u Beogradu 1984. godine sam često prisustvovao tribinama u našem klubu studenata tehnike (KST). Bilo je tu veoma interesantnih gostiju, umetnika, novinara, političara. Jedne večeri bili su gosti dva člana Srpske akademije nauka, fizičari. Studenti su postavljali razna pitanja, dobijali stručne odgovore i razmišljanja, bilo je odmah jasno da se radi o veoma inteligentnim ljudima. Na samom kraju rasprave jedan mladić je pitao profesora da li bi, da je opet mlad, kao mi, i da može da bira, pošao istim putem vrhunskog fizičara? Odgovorio je da je u životu postigao sve u svom poslu što se moglo postići, da je pri mnogim eksperimentima osećao veliku radost i, uopšte, da on voli svoj posao. Bio je na svim mestima ovoga sveta, mnogo putovao, a posebno je istakao eksperiment u Americi, kada je nekoliko stotina naučnika u ogromnoj laboratoriji pronašlo četvrti element – tada se njegova sreća nije mogla izmeriti. Međutim, da je ponovo mlad kao mi, izabrao bi da bude propovednik, propovednik filozofije života. Ljudi danas ne umeju živeti, reče on. Treba od malena učiti nauku umetnosti življenja i usaditi ih u mala srca i mozak, kako svet ne bi pogrešno živeo. Naravno da nije mislio na školu. Ja sam svim srcem razumeo šta je on hteo reći. Opet na svoj način. Kada bi takvi propovednici i postojali na profesionalnoj osnovi (a danas i postoje, u Moskvi na primer, drže lekcije, na internetu ih je mnoštvo… različito tumače život, mnogi komercijalizuju problem…), opet bi, mislim, sve ostajalo na urođenom talentu svakoga od nas kako da manipuliše količinom začina u pojedinim momentima svog života. U tome i jeste ta umetnost življenja. Kada šta reći, koliko uložiti, kuda krenuti i pri svemu tome osećati harmoniju i pravilnost u sebi. Takvi propovednici postoje na Istoku, ali, opet hoću reći, njima život teče drugačije i njihove misli se mogu tek delimično primiti u našoj civilizaciji. Da, treba se prilagođavati, došao sam u veliki grad na studije i treba umeti živeti. U pravu je Fizičar, to je najvažnije, tako ću znati šta sa sobom u svim situacijama, nema veze kakve me nedaće u životu čekaju, kakvi prostori i zemlje, sve je to moje i život je pravi dar.
I opet, sve ja to prihvatam i znam, ali ne uspevam. Bez obzira što znam kako bi trebalo, nemam dar, moć, discipline, upornost da radim prave stvari… Mnogo sam napravio grešaka, trudeći se da ih ne napravim, mnogo kontraproduktivne brige o porodici i strahova me pratilo, pogotovo u životu u inostranstvu. Sam sebe podsećam na onu scenu iz Bertolučijevog filma “20. vek”, gde se na početku filma na mesnom trgu biju dva druga, 1900. godine, na početku veka … a posle svega proživljenog, dva rata u Italiji, fašizma, ta ista dva druga, sada starca, se tuku štapovima na istom tom trgu pred kraj svog života. Ko se bije, taj se voli. Čini mi se da je naša zemlja Srbija, odnosi u njoj, slična toj večitoj borbi ljubavi i ozlojeđenosti među bliskim. Ljudi se osećaju uvređenim, ostrašćenim, praštaju teško ili nikako. Kako reče Dušan Kovačević, na našim se prostorima mržnja neguje kao cveće. Nije ni Rusija mnogo bolja, s tim što ona ima gas i naftu. Kako reče jedan ruski satiričar – Zadornov :”Ja ljublju Rodinu, a ne Gosudarstvo” (što znači: ja volim svoju otadžbinu, rodnu zemlju, a ne državu, aparat vlasti u njoj, političare koji je predstavljaju). Nažalost … Možda moja priča deluje tužno… nije baš sasvim tako. Osećam veliku blagodarnost prema svojim roditeljima, koji su me rodili u gradu Užicu, neobičnom, punom energije, gradu koji je iznedrio puno običnih, zanimljivih ljudi, koji traže svoje mesto po belom svetu. Ali se uvek rado sećaju svog detinjstva i rodnog grada. Molim ga da mi oprosti što nisam ceo život u njemu proživeo, uveren sam da bi to bila na svoj način lepa, interesantna sudbina, sve zavisi od načina prihvatanja tog dara koji se naziva život. Svima praštanje … i blagodarnost … i molba za isto prema sebi …
Branko Vuksanović, Moskva, novembar 2016.
Rođen u Užicu 1962. godine, živeo prvo u Koštici, potom ulici 7. jula, ulici Heroja Dejovića 38 (sadašnjoj Nikole Pašića). Otac Pero, Majka Desanka, brat Duško… osnovnu školu Dušan Jerković (8 razreda), gimnaziju (9,10 razred), srednju geodetsku (11,12 razred) završio u Uzicu, zatim Geodetski fakultet u Beogradu. Posle zaposlenja u “Puteve” Užice radio razne geodetske poslove od 1990. godine do danas u firmi u Srbiji, Izraelu, Ukrajini, Rusiji, Alžiru na raznim velikim projektima https://www.facebook.com/groups/54179975212/ … može se pogledati na Facebook-u.
Danas živi i radi kao geodetski inženjer u istom preduzeću u Moskvi, Rusija. Pored posla u građevinarstvu, trudio se, i trudi se da živi i sa svojim mladalačkim interesovanjima.
