MLADEN PECOVIĆ, ELEKTRIČNA GITARA
Škola gitare „Ars nova“ organizovala je u sredu, 6. juna, druženje svojih polaznika sa Mladenom Pecovićem, koji već preko dve decenije svira električnu gitaru, a poslednjih godina i komponuje instrumentalnu muziku. Na ovom susretu Mladen je učenicima govorio o električnoj gitari, njenim raskošnim mogućnostima:
– Svi instrumenti imaju svoju revoluciju, koja traje stotinama godina. Klavir, klasična gitara, violina, horna, prošli su kroz neki razvojni put i našli su svoje mesto u ukupnoj zvučnoj slici orkestra, kao solisitički koncertni instrument, čija je tehnika usavršavana godinama. Električna gitara je veoma mlad instrument, ali se nekako mora klasifikovati, da ne bi bilo, kao što je moja profesorka instrumenata u srednjoj Muzičkoj školi rekla, to je igračka, to nije instrument. Za mene je električna gitara instrument koji polako ulazi u svirku i zvuk instrumenta. Zahteva od muzičara da ima osnovno poznavanje fizike, elektronike i dizajna zvuka, da bi se snašao kod osnovnih stvari – objasnio je Mladen učenicima.
Nakon predavanja i objašnjavanja o zvucima električne gitare, učenici „Ars nove“ svirali su pred Mladenom, koji im je ukazivao na greške, a ujedno hvalio neke njihove poteze.
Inače, Mladen Pecović je prethodno veče održao koncert u Gradskom kulturnom centru, gde je pred mnogobrojnom publikom pokazao kako muzika na električnoj gitari zvuči u umetničkom smislu.
Mladen Pecović je rođen u Užicu 1982. godine, gde je završio osnovnu školu. Zatim se odselio u Beograd, gde je upisao elektrotehničku školu.
UN: Kako ste počeli da svirate električnu gitaru?
– Upisao sam Elektrotehničku školu i shvatio sam da time u životu nikako ne želim da se bavim. Spremio sam diferencijalne ispite za godinu dana i upisao srednju Muzičku školu. Završio sam džez gitaru kod Danila Karamarkovića i teoretski odsek kod Stankovića. Posle toga sam upisao pet akademija i sticajem okolnosti, nigde nisam otišao da studiram. Ali, iskoristio sam vreme da sedim kući, da napredujem i da radim.
UN: Kako je tekla Vaša profesionalna karijera?
– Sa svakim, sa kim sam seo da sviram, od najgoreg do najboljeg, trudio sam se da nešto naučim, Mislim da ne bih bio komplentan, da nisam zagazio i u kafanu. Svirao sam i finu muziku sa finim ljudima i radio sam ozbiljne koncerte, svirao sam i za pozorište, svirao sam džez i klasičnu muziku, ali, opet, kažem, da nisam zagazio u kafanu, mislim da nikada ne bih osetio kako se živa muzika događa na licu mesta. Mislim da je to vrlo bitno i da ljudi to treba da osete.
UN: Kada je počelo Vaše interesovanje za gitaru?
– Kada sam bio mali, hteo sam da sviram violinu. Tada je bio popularan Stefan Milenković, koji je tu, možda moj vršnjak. Ali, tada je bilo jako ezoterično pomenuti sviranje violine u Užicu, pa sam se odlučio za gitaru. Išao sam na časove klasične gitare kod Perice Ivanovića, ali mi nije bilo nešto preterano zanimljivo. Program za klasičnu gitaru prvih par godina inače nije zanimljiv, trebalo je izdržati. Naravno, posle sam nastavio da radim na tome, pošto sam video da mi treba. Sada sviram i to. Zapravo, počeo sam da sviram i da vežbam, onog momenta kada sam dobio električnu gitaru. Kada sam otvorio kofer i video instrument, bio je to čarobni momenat. I onda sam stvarno počeo da radim na tome i da sviram. U nekom trenutku na TV-u sam video Geri Mura i prvi put zaželeo da se dešava muzika na takav način, da učinim da ta gitara zapeva kod mene, kao kod njega. I onda san sedeo kući i vežbao po 15 sati, nisam išao u školu, pa sam se ispisao iz te tehničke i upisao muzičku školu.
UN: Koji su Vam uzori, kog mentora ili profesora najviše cenite?
– Mog profesora Danila Karamarkovića, koji je izuzetan muzičar, pedagog i čovek, koji je više zaboravio o gitari, nego što svi mi znamo, a i dalje zna više. I posle ovoliko godina, nakon što sam završio tu školu, ja nisam uspeo da primenim ni 30 posto znanja, koje mi je on preneo. Ne samo o džezu, već inače o muzici i o gitari.
UN: Vi ste posvećeni umetničkoj muzici na električnoj gitari. Da li takva muzika može opstati kod nas i u svetu?
– Umetnička muzika ima mogućnost opstanka, koliko je budemo gajili. Umetnička muzika za mene je u ovom trenutku dobra, zato što me ne košta, na nuli sam sa njom. Inače, ja se bavim popularnom muzikom, da bi finansirao sebi umetničku muziku. Umetnička muzika mora biti finansirana, mora biti dotirana, mora se hraniti iz fondova, inače dobija imperativ komercijalnog uspeha. Ako dobije taj imperativ, završiće u nekom trenutku kao pop muzika, izgubiće na kvalitetu, ukoliko se budu pravili veliki kompromisi.
UN: Šta je danas, prema Vašem mišljenju, popularna muzika?
– Pošto se bavim muzičkom produkcijom, u zanatskom smislu, to je muzika, ne samo koja je popularna, već koja je i komercijalna, koja je potrošna roba i pravi se da bi se ljudi zabavljali. To je nešto kao primenjena umetnost. Ono što je dizajn enterijera za slikarstvo, to je popularna muzika za muziku.
UN: Kako nastaje Vaša muzika?
– Kombinujem sve sa čim sam se do sada susreo.
UN: Da li će uskoro snimiti neki Vaš album?
– Da. Sada sam u pregovorima sa dve kuće u Beogradu, i planiram da se to desi na jesen.
UN: Šta će biti na albumu, da li će to biti autorska dela?
– Biće skoro sva moja autorska muzika, samo dve numere su prerađene za električnu gitaru i to uopšte nisu gitarske kompozicije. Ovog puta će biti album u klasičnom rok sastavu sa bubnjevima i sa bas gitarom, a za ubuduće ću videti, jer imam raznih ideja. Imam stalne saradnike, a projekat se zove Mladen Pecović. Sviraću sa mojim stalnim saradnicima, a to su moje kolege sa kojima imam susrete i na drugim muzičkim poslovima i sa kojima volim da sviram. To je Mirko Kesić, izuzetan basista i izuzetno muzikalan čovek, sa kojim mi je čast da sviram svaki put, a tu su i Petar Milojević i Milan Jejina.
UN: Kako ste zadovoljni svirkom u Gradskom kulturnom centru?
– Bilo je odlično. Moje Užičane je teško prevariti. Kada se njima svidela moja muzika, znači da je dobro i to mi je baš drago.
UN: Planirate li koncerte u Beogradu, Srbiji?
– Ove godine se nisam mnogo angažovao za koncerte. Planiram da završim ovaj album i to mi je najbitnije, tako da nemam vremena da zakazujem koncerte. Dolazi letnja sezona, kada se mnogo radi u mom poslu i stalno smo na putu.
UN: Koliko često dolazite u Užice?
– Dolazim kod babe i dede ponekad, ali baš retko. Sada sma došao i bio sam pre tri meseca. Jako retko stižem, moram puno da radim. Kada sam u Beogradu, ne stižem nikada ništa, nemam društveni život, samo posao, tako da nemam slobodno vreme, ne idem na odmore.
Zvezdana Gligorijević
