UTICAJ BONANCE NA MOJE ŽIVOTNI PUT
Kao deca, svi smo voleli vesterne. Kao da je juče bilo, još uvek se živo sećam kada sam sa roditeljima sedeo i piljio u čuvenu seriju Bonanca. Iako sam bio toliko mali da ništa nisam shvatao, uživao sam u čuvenoj melodiji i navijao za tamo neke revolveraše, koji su se borili za pravdu i branili zemlju i nejač, a protiv ružnih, prljavih i zlih bandita… Valjda sam se već tad primio na tu, prilično imaginarnu i uzaludnu, borbu za pravdu, pa me to ne pušta ni do današnjih dana. Onda su došli špageti vesterni, pa smo svi hteli da imamo pončo kao Klint Istvud, bili smo kao omađijani muzikom Morikonea, ali, kako sam rastao, kaubojski filmovi su mi bivali sve dosadniji, filmska estetika se menjala, ubrzavala i ti stari dobri kaubojci postali su dozlaboga spori i negledljivi. Nisam imao više razumevanja za beskrajna kaubojska dokonanja na verandi i neinventivne priče uz zalazak sunca ili u očekivanju bandita koji samo što nisu ušli u grad… Postala mi je čak komično dugo kadriranje namrgođenih obrva, ledeno hladni pogledi, sve u iščekivanju ko će prvi potegnuti kolt… Posebno me je nerviralo što su mnogi kaubojci počivali na glupavom stereotipu – jedan revolveraš maltretira ceo grad i niko živi ne sme da promoli glavu iz kuće dok on, sam, lagano na konju kaska gradom, sve do saluna, u kome mu se, opet, svi sklanjaju i sklanjaju pogled u stranu… Pa gde tu ima logike, potpuna scenaristička besmislica, u svakoj kući imaju po pušku, da zapucaju svi, pa čak i ako ne umeju, barem će njih pet, šest pogoditi lošeg momka i poslati ga u večna lovišta. Ili se pojavi 5-6 revolveraša i terorišu čitav kraj, ubijaju i otimaju stoku, pale rančeve, siluju žene i niko im se ne suprotstavlja, iako rančera ima sto puta više. Dobro, jeste da su na jednoj strani bili pitomi i nedužni farmeri, nevični oružju, a na drugoj okoreli razbojnici, ali su ovi prvi bili toliko brojčano nadmoćni, da je ceo kaubojski žanr postao takoreći dečija zabava i sve do poslednjih godina postao potpuno marginalan. Međutim…
Reći ćete sad, o čemu ovaj čovek priča? I do sada je pisao razne nebuloze, ali, šta su ga sad spopali kaubojski filmovi… Istini za volju, videh večeras na televiziji neki novi kaubojac i u trenu mi prođe kroz glavu sve ovo što sad napisah, i za divno čudo, postah svestan da ti kaubojci, ne da nisu imali, kako se meni, mladom i nadobudnom, činilo, scenarističku grešku, već naprotiv, oni su pokazivali suštinu ljudskih odnosa, kojih ja, mladalački zaluđen, nisam bio svestan. Pa mi u Srbiji već decenijama upravo živimo u žestokom kaubojskom filmu, u kom se pojavljuju i vrte u krug svi mogući žanrovski stereotipi, sa malim ili nikakvim izgledima da doguramo do kraja, pogotovu srećnog. Imamo šerifa i njegove zamenike koji ne izlaze iz saluna ili zatvora i ne mešaju se u svoj posao, a vrlo često su i deo razbojničke bande, imamo novopečene bogataše koji su se obogatili otimačinom i lukavstvom i kojima ta banda završava prljave poslove, ucenjuje i otima imovinu pristojnog i naivnog sveta. Tu su i korumpirani gradonačelnici, kojima su bogataši glavni ortaci, a uz pomoć razbojnika oni narod drže u strahu, ista je stvar i sa sudijama, iako svi primaju nadoknadu za rad baš od tih veselih farmera, oni upravo sude u korist ološa, a protiv naroda koji ih izdržava… Ljudi ne izlaze iz svojih kuća, žive od sitne okućnice, u strahu da ih gradonačelnikova banda ne uzme na zub, a jedino u takvoj situaciji opstaju vlasnici saluna i pogrebne opreme. Napretka nema, a najveći uspeh je ako se u komadu dočeka sutrašnji dan i zadrži to malo bede što se teškom mukom steklo…
Na našu nesreću, za nas ne važi staro holivudsko pravilo o srećnom kraju, na filmskom Divljem zapadu posle nekog vremena uvek se pojavi ili neki pošteni šerif ili dođu drugi revolveraši, koji bandu eliminišu i onda svi nastave da žive srećno i dugovečno, a u ovom našem Divljem zapadu taj teror traje, i traje, i traje, bez ikakvih izgleda za bilo kakvo poboljšanje.
Naša situacija je daleko gora i od najinteligentnije osmišljenih kaubojskih filmova. Kod nas pola naroda podržava bandu i korumpiranu elitu, a od one druge polovine, koja mudro ćuti i ne izlazi iz kuća, polovina bi radila isto ili i gore, samo kada bi im se, nekako, ukazala prilika, a ostatak ostatka, iako je protiv, mudro ćuti, da ne bi ostali i bez tog malo što ima. Dakle, kod nas su skoro svi – ili banditi ili gledaju svoja posla, a oni koji bi da se pobune protiv bande potpuno su usamljeni i brzo završe kod lokalnog krojača sušene čamovine… Za sve to vreme žurka u salunu traje bez prestanka, prostitucija, alkohol, kocka, što bi se reklo, svaka sličnost sa našim rijalitijama nije slučajna, već namerna. Ako ćemo pošteno, danas je standard viši, umesto kočija, skoro svako ima automobil, ne gacamo po žitkom blatu, već imamo asfalt, poljski wc-i su, uglavnom, stvar prošlosti, u kućama, zahvaljujući internetu i televiziji, nije tolika čamotinja kao nekad, ali, u globalu, nismo daleko odmakli od takve društvene zajednice. Da, sad se setih, u tim kaubojcima makar su crkve i popovi na strani potlačenih, a u našem slučaju i oni su na drugoj strani, deo privilegovane i korumpirane elite…
Doduše, kad malo razmislim, nisam ni sam više siguran šta me je asociralo na vestern filmove, da li taj večerašnji kaubojac ili ovi današnji izbori u Pećincima…
Na vestern, i to loš, liči i novi, jadan i ispod svakog nivoa, napad lokalnih primitivaca na Stamatovića. Odavno sam, radi mentalnog zdravlja, digao ruke i ne pratim čime se ti zgubidani bave, a kako i oni potpuno ignorišu Nedelju, već duži niz godina nemam uvid u njihove pamflete, pa u prvi mah nisam ni imao pojma da su ponovo krenuli da kidišu na Stamatovića. Naravno, ovo je vreme interneta i brzih komunikacija, pa mi je jedan poznanik prosledio link prema sajtu lokalne radio stanice, gde se šepurilo to džukačko saopštenje, koje primitivizmom prednjači čak i u odnosu na hajlajte iz Parova i Farme. Ono ne samo da je izvan svake politike, već je i izvan svakog razuma, i prosto sam bio preneražen odlukom uredništva da objavi tako gnusan izliv nečoveštva i beščašća i bespovratno zagadi sopstveni sajt. O njihovom moralu i profesionalizmu ni do sada nisam imao visoko mišljenje, naprotiv, ali mislim da su ovim pali na dno. Što bi rekao Balašević u novoj pesmi, pali su na dno dna, niže ne može. Tačnije, mogu oni i niže, uopšte me ne bi iznenadili, ali su to već puke nijanse u br(b)ljanju po kaljuzi. Taj pamflet je toliko primitivan da sam ga samo letimično preleteo, iole zdrav mozak to jednostavno odbija da memoriše.
U mladosti sam mislio da su svi ljudi dobri, i dugo me je to držalo, dok me život, silom, nije naučio da ima i puno zlih ljudi. Čoveka, što je stariji, ljudi sve manje iznenađuju, ali nas ovakve stvari uvek iznova zabrinu, ali i surovo otrezne, jer nas podsete da uvek može gore.
I moram reći još jednu, verovatno i goru stvar. Naime, koliko god me zapanjilo odsustvo ljudskosti kod autora ovog primitivnog pamfleta, još više me je rastužila činjenica da apsolutno niko u ovom kukavnom Užicu nije javno prozborio ni slovo o ovome. Apsolutno niko. Nisam ni očekivao da nešto zucne lažna klijentelistička opozicija, ali ovome nisu ni redak posvetili čak ni prvoborci koji svakodnevno ginu na društvenim mrežama… Svi se ponašaju kao da se ovo dešava u tamo nekoj Tunguziji, a ne u rodnome nam gradu, u koji se kunu od jutra, preko podneva, pa do večeri. Da li je to u gradskom duhu? Užičkom duhu? Ljudskom duhu? U bilo kakvom duhu?
Ne da ne delim Stamatovićeve političke stavove, već sam na potpuno suprotnim pozicijama, ali osećam potrebu, ne da stanem samo u njegovu zaštitu, već u zaštitu elementarnog ljudskog dostojanstva, morala i pristojnosti. Baš tako, elementarnog, jer Srbija je ovo, Užice je ovo, ne treba puno očekivati, niti se mnogo čemu nadati…
I vi, moji bednici, kažete da volite Užice?
Vi naslednici erskog duha?
Bedo, bedna.
Toni Stanković (Užička nedelja 976 – 25. decembar 2017.)
