Naš sugrađanin Predrag Stojković, predsednik je Planinarskog društva “Ere“ iz Užica, koji postoji od 2012. godine.
– Planinarstvom se bavim od osnovne škole, ali sam kasnije, zbog drugih sportova (fudbal, atetika, šah), to zapostavio. Tek pre petanestak godina opet sam se vratio nekadašnjoj ljubavi. Nije teško baviti se ovim sportom, jer ako neko nešto voli, onda mu to nije teško. Sve se može kad se hoće. Znaš kako narodna izreka kaže? Društvo ima malo više od 100 članova, od omladinaca do veterana, znači od sedam do 77 godina starosti. Naš član može da bude svako ko hoće da ide u prirodu, boravi u njoj i uživa u prirodnim bogatstvima. U okviru planinarstva ima i sportskih disciplina (triking, orijentacija, visokogorstvo, speleologija, sportsko penjanje, penjanju u ledu…)
Kojom se disciplinom bavite?
– Ja sam se opredelio za visokogorstvo. To je kombinacija alpinizma i klasičnog planinarstva, disciplina kojom se ide na ogromne visine, a da bi to mogli da radimo, moramo da imamo određene fizičke predispozicije, jer mali broj ljudi može da ide na visine više od 5.000m, iz zdravstvenih razloga. Kad sam već kod toga, da bi ovim mogao neko da se bavi, preduslov je da je zdravstveno sposoban.
Gde ste sve bili?
– Popeo sam se na preko stotinu vrhova visine 2.000 metara i više, ali ono što je prepoznatljivo široj javnosti, to je Kavkaz, Zapadni Elbrus visine 5.642 m, što je najviši vrh u Evropi, najviši vrh američkog kontinenta (Severna, Srednja i Južna Amerika) koji se nalazi na Andima i zove se Akonkagva (6.962 m) i bio sam na planini Himalaji, odnosno na Čoji, šestom vrhu po visini na svetu. To je moj najveći uspeh. Na Ande se penje iz argentinskog grada Mendoza.
Kako se pripremate za put na planinu?
– Pripreme su svakodnevne. Kao i svi drugi sportisti, imam ciklus priprema, gde moram psihofizički da budem potpuno spreman, a preduslov da neko ide na neke više vrhove, je da je se popeo na niže vrhove. Vođa ekspedicije neće da nas primi u ekipu, ako nemamo odgovarajuće iskustvo u korišćenju opreme i uopšte za boravak u ekstremnim uslovima.
Da li je skupa oprema koju koristite?
– Za početnike nije. Za njih je najvažnija obuća, odnosno adekvatna cipela, ali vremenom se to kombinuje u zavisnosti od para, a za osvajanje visokih vrhova oprema je izuzetno skupa. Za visine od preko 7.000 m oprema je, za naše uslove, preskupa. Cipele koštaju 1.000 evra i više, isto tako jakna, pantalone i sva ostala oprema, jer za te uslove morate da imate odgovarajuću i kvalitetnu opremu. Tehnologija napreduje, svakim danom se nove stvari pojavljuju i normalno je da je ono što je novijeg datuma kvalitetnije, samim tim i skuplje.
Kako se snalazite za tu opremu?
– Kako se snalazim? Teško. Tu su krediti. Do sada sam pretežno sve sam finansirao. Malu pomoć sam dobijao od sponzora, ali, 90% sam sam finansirao.
Da li ste imali problema prilikom planinarenja?
– Problema uvek ima. Veliki je rizik u tim ekstremnim uslovima. Problem može da se napravi i na nekoj nižoj visini i na 2.000m, u zavisnosti od toga kakvi su meteorološki uslovi i prirodno okruženje.
Kakav je osećaj kada se popenjete na vrh?
– Teško je to objasniti. Čovek teži uvek nekom novom iskušenju, izazovu. Kada ostvarite cilj, onda sebi zadate drugi, potom treći i tako se to jedno sa drugim vezuje. Čoveku je svojstveno da uvek teži nečem višem.
Gde planirate sledeću ekspediciju?
– U planu je ekspedicija na Pamir (Kirgistan) koji je na visini od 7.134 m. Tu treba da ide osam planinara iz Srbije. To je, po meni, za sada teško obezbediti. Bio sam u ekipi za Mont Everest, ali nisam obezbedio novac (50.000 evra). Trebalo je da ide nas šest sa prostora Jugoslavije. Ova ekspedicija na Pamir je nešto skromnija, tako da ću pokušati da obezbedim novac za ekspediciju koja traje od 31. jula do 22. avgusta. Ono što je bitno, PK „Era“ planira da napravi ekspediciju od svojih članova na Kavkaz, gde će ići na vrh koji se zove Kazbek (5.047 m) i planirano je da se na tu ekspediciju ide od 16. do 31. jula. To je ekspedicija koju će sačinjavati samo članovi Planinarskog kluba „Era“.
Imate i Triking ligu?
– Da. Planinarska orijentacija. To je Prvenstvo Srbije. Da neko ne pomisli da namerno nemamo izviđače, napomenuću da su oni posebna kategorija, ali bi bila dobra saradnja sa njima, posebno kod mlađih. Prošle godine sam u Triking ligi Srbije bio treći u generalnom plasmanu. Na sednici Skupštine sam dobio priznanje i bronzanu medalju. Da objasnim šta je Triking liga. To je takmičenje u kome za što kraće vreme moramo da pređemo određenu destinaciju. To takmičenje se održava po planinama. Takmičenja su 30-40 km i moramo da ih pređemo što brže. Da li ćemo pešačiti ili trčati nije važno. Samo što pre. U našoj triking ligi bilo je i profesionalnih atletičara koji su se takmičili. Samim tim, moj uspeh je veći, jer sam u ovim godinama uspeo da budem treći.
Kada su fudbaleri selekcije Bolivije domaćini, obavezno se igra na stadionima koji se nalaze na 3.500 m zbog razređenog vazduha, da bi lakše pobedili. Da li je vama planinarima problem kada odete na te visine? Možete li da dišete?
– Razređenost vazduha je jedan od glavnih problema, ali imamo period aklimatizacije, gde se organizam navikava na visoke nadmorske visine. Zato penjanje na visoke vrhove traje dosta dana. Moramo organizam da aklimatizujemo, odnosno prilagodimo određenoj visini sa razređenim vazduhom. Boce sa kiseonikom se koriste na visinama na preko 7.000 m visine. Ja sam na Čoji spavao na 7.200 m, ali nisam ih koristio. Ali, preko 7.000 m se koriste boce. Možete da ih koristite i na nižoj visini, ali izbegava se zbog troškova. Te boce mogu opet da se pune kiseonikom, ali opet…
Da li morate da se osigurate kada se penjete uz planinu? Morate li da uplatite neku vrstu osiguranja?
– Osiguranje je obavezno. Zavisi od ekspedicije. Gde god idete, ulazite u nacionalne kampove. Obično su oni na višim vrhovima, gde moramo da imamo papire da smo osigurani. Posebne papire moramo da imamo da smo osigurani kada idemo na visine od preko 6.000 m, pošto je tu još veći rizik. Kada ulazimo u nacionani park, tu imamo odgovarajuće osiguranje i u slučaju bilo kakve povrede, imaju spasilačke ekipe koje podrazumevaju to osiguranje, da u slučaju kakve potrebe, vrše evakuaciju helikopterom, ali to je samo do visine od 5.000 m. Iznad te visine zavisimo samo od sebe.
Kada idete na planinarenje obiđete li gradove na koje naiđete?
– To je u sklopu. Sve ekspedicije na Himalaje idu iz glavnog grada Nepala Katmondua. Iskoristim onda priliku dok kupujem opremu koja mi nedostaje. U tim centrima nalaze se sve svetski poznate firme koje proizvode opremu za planinarenje. Imaju butike sa novom i polovnom robom. Pored toga što idemo da kupimo ili iznajmimo nedostajuću opremu i imamo vremena i da pogledamo gradove iz kojih krećemo na ekspediciju.
Sa kim idete na ekspedicije?
– Na Himalaje je išlo nas 13 sa prostora Jugoslavije, jer je teško obezbediti novac. Isto tako „jugoslovenska“ ekipa bila je i na Andima, dok su na Kavkazu bili planinari iz cele Srbije.
Ima li žena među vama?
– Ima. U našem planinarskom društvu je preko 50% žena. Žene idu i na ekstremno visoke, ali u ekstremno manjem broju. Snalaze se dobro. One koje idu na ekstremno visoke vrhove su izabrane, probrane, tako da mogu reći samo reči hvale za njihovu sposobnost.
Imate li saradnju sa lokalnom samoupravom?
– Ne mogu da budem zadovoljan. Ja sam išao na ekspediciju, kao što je Čoja, i dobio sam 40.000 dinara od sponzora, računajući tu i lokalnu samoupravu. Više sam dobio sa strane. Firma „Zlatići“ dala mi je 100.000 dinara. Znači, za tu ekspediciju na Čoju, koja košta 13.000 evra, ja sam dobio 2.000 evra. Od toga, mislim da sam od lokalne samouprave dobio 40.000 dinara. To je maksimum koji sam dobio od lokalne samouprave. Pokušavao sam da dobijem više para od Opštine, ali nikakve koristi. Za ovaj vid sporta slabo se ima razumevanja, bez obzira što mi, kao klub, pokušavamo da angažujemo što više mladih. Prošle godine smo organizovlali promociju po srednjim školama u Užicu i Čajetini. Imali smo 32 školska časa, gde je bilo prisutno preko 1.200 srednjoškolaca. Pešačili smo i do Čuke na Zlatiboru. Prošle godine smo imali dobru saradnju sa Kancelarijom za mlade Grada Užica, gde smo zajednički napravili tri akcije. Odziv srednjoškolaca i studenata bio je dobar, gde smo u proseku imali oko 20-ak mladih ljudi na tim akcijama.
Da li na planinarenja vodite osnovce?
– Vodimo i njih, ali tu je problem što moramo da imamo i saglasnost roditelja i ove godine ćemo malo veću pažnju posvetiti njima. Prošle godine smo na planinarenje, promociju planinarstva, boravak u prirodi i zaštitu životne sredine, a ove godine ćemo akcenat „baciti“ na osnovce.
Sarađujete li sa rukovodstvom Sportske dvorane „Veliki park“? Unutra ima konstrukcija za penjanje.
– Za sportsko penjanje je malo interesovanje naših članova, ali bez obzira na to, mi moramo da poznajemo tehniku penjanja, posebno oni koji idu na te velike vrhove. Mislim da mali broj omladinaca i dece vežba u hali. Treba na nivou grada, negde na vidnom mestu da se vrši popalirizacija. Mada u gradu postoji novi penjački klub „Stari grad“. Oni su akcenat dali na penjanje iz stenu, prirodnu i veštačku, tako da su aktivni u toj disciplini. To sam koristio pre 5-6 godina, kada je napravljena, a u zadnjem periodu nisam se interesovao.
Predsenik Planinarskog kluba „Era“ najavio je da će ove godine imati preko 100 višednevnih akcija. Ići će da se penju na vrhove Srbije, Makedonije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine. Po rezultatima koje je do sada postigao, Predrag Stojković, kaže da spada u red sportista međunarodnog ranga. To je, kaže, dobio prema kategorizaciji Planinarskog saveza Srbije, a priznanje je dobio 2010. godine.
Milan Đokić
