Наш суграђанин Предраг Стојковић, председник је Планинарског друштва “Ере“ из Ужица, који постоји од 2012. године.
– Планинарством се бавим од основне школе, али сам касније, због других спортова (фудбал, атетика, шах), то запоставио. Тек пре петанестак година опет сам се вратио некадашњој љубави. Није тешко бавити се овим спортом, јер ако неко нешто воли, онда му то није тешко. Све се може кад се хоће. Знаш како народна изрека каже? Друштво има мало више од 100 чланова, од омладинаца до ветерана, значи од седам до 77 година старости. Наш члан може да буде свако ко хоће да иде у природу, борави у њој и ужива у природним богатствима. У оквиру планинарства има и спортских дисциплина (трикинг, оријентација, високогорство, спелеологија, спортско пењање, пењању у леду…)
Којом се дисциплином бавите?
– Ја сам се определио за високогорство. То је комбинација алпинизма и класичног планинарства, дисциплина којом се иде на огромне висине, а да би то могли да радимо, морамо да имамо одређене физичке предиспозиције, јер мали број људи може да иде на висине више од 5.000м, из здравствених разлога. Кад сам већ код тога, да би овим могао неко да се бави, предуслов је да је здравствено способан.
Где сте све били?
– Попео сам се на преко стотину врхова висине 2.000 метара и више, али оно што је препознатљиво широј јавности, то је Кавказ, Западни Елбрус висине 5.642 м, што је највиши врх у Европи, највиши врх америчког континента (Северна, Средња и Јужна Америка) који се налази на Андима и зове се Аконкагва (6.962 м) и био сам на планини Хималаји, односно на Чоји, шестом врху по висини на свету. То је мој највећи успех. На Анде се пење из аргентинског града Мендоза.
Како се припремате за пут на планину?
– Припреме су свакодневне. Као и сви други спортисти, имам циклус припрема, где морам психофизички да будем потпуно спреман, а предуслов да неко иде на неке више врхове, је да је се попео на ниже врхове. Вођа експедиције неће да нас прими у екипу, ако немамо одговарајуће искуство у коришћењу опреме и уопште за боравак у екстремним условима.
Да ли је скупа опрема коју користите?
– За почетнике није. За њих је најважнија обућа, односно адекватна ципела, али временом се то комбинује у зависности од пара, а за освајање високих врхова опрема је изузетно скупа. За висине од преко 7.000 м опрема је, за наше услове, прескупа. Ципеле коштају 1.000 евра и више, исто тако јакна, панталоне и сва остала опрема, јер за те услове морате да имате одговарајућу и квалитетну опрему. Технологија напредује, сваким даном се нове ствари појављују и нормално је да је оно што је новијег датума квалитетније, самим тим и скупље.
Како се сналазите за ту опрему?
– Како се сналазим? Тешко. Ту су кредити. До сада сам претежно све сам финансирао. Малу помоћ сам добијао од спонзора, али, 90% сам сам финансирао.
Да ли сте имали проблема приликом планинарења?
– Проблема увек има. Велики је ризик у тим екстремним условима. Проблем може да се направи и на некој нижој висини и на 2.000м, у зависности од тога какви су метеоролошки услови и природно окружење.
Какав је осећај када се попењете на врх?
– Тешко је то објаснити. Човек тежи увек неком новом искушењу, изазову. Када остварите циљ, онда себи задате други, потом трећи и тако се то једно са другим везује. Човеку је својствено да увек тежи нечем вишем.
Где планирате следећу експедицију?
– У плану је експедиција на Памир (Киргистан) који је на висини од 7.134 м. Ту треба да иде осам планинара из Србије. То је, по мени, за сада тешко обезбедити. Био сам у екипи за Монт Еверест, али нисам обезбедио новац (50.000 евра). Требало је да иде нас шест са простора Југославије. Ова експедиција на Памир је нешто скромнија, тако да ћу покушати да обезбедим новац за експедицију која траје од 31. јула до 22. августа. Оно што је битно, ПК „Ера“ планира да направи експедицију од својих чланова на Кавказ, где ће ићи на врх који се зове Казбек (5.047 м) и планирано је да се на ту експедицију иде од 16. до 31. јула. То је експедиција коју ће сачињавати само чланови Планинарског клуба „Ера“.
Имате и Трикинг лигу?
– Да. Планинарска оријентација. То је Првенство Србије. Да неко не помисли да намерно немамо извиђаче, напоменућу да су они посебна категорија, али би била добра сарадња са њима, посебно код млађих. Прошле године сам у Трикинг лиги Србије био трећи у генералном пласману. На седници Скупштине сам добио признање и бронзану медаљу. Да објасним шта је Трикинг лига. То је такмичење у коме за што краће време морамо да пређемо одређену дестинацију. То такмичење се одржава по планинама. Такмичења су 30-40 км и морамо да их пређемо што брже. Да ли ћемо пешачити или трчати није важно. Само што пре. У нашој трикинг лиги било је и професионалних атлетичара који су се такмичили. Самим тим, мој успех је већи, јер сам у овим годинама успео да будем трећи.
Када су фудбалери селекције Боливије домаћини, обавезно се игра на стадионима који се налазе на 3.500 м због разређеног ваздуха, да би лакше победили. Да ли је вама планинарима проблем када одете на те висине? Можете ли да дишете?
– Разређеност ваздуха је један од главних проблема, али имамо период аклиматизације, где се организам навикава на високе надморске висине. Зато пењање на високе врхове траје доста дана. Морамо организам да аклиматизујемо, односно прилагодимо одређеној висини са разређеним ваздухом. Боце са кисеоником се користе на висинама на преко 7.000 м висине. Ја сам на Чоји спавао на 7.200 м, али нисам их користио. Али, преко 7.000 м се користе боце. Можете да их користите и на нижој висини, али избегава се због трошкова. Те боце могу опет да се пуне кисеоником, али опет…
Да ли морате да се осигурате када се пењете уз планину? Морате ли да уплатите неку врсту осигурања?
– Осигурање је обавезно. Зависи од експедиције. Где год идете, улазите у националне кампове. Обично су они на вишим врховима, где морамо да имамо папире да смо осигурани. Посебне папире морамо да имамо да смо осигурани када идемо на висине од преко 6.000 м, пошто је ту још већи ризик. Када улазимо у национани парк, ту имамо одговарајуће осигурање и у случају било какве повреде, имају спасилачке екипе које подразумевају то осигурање, да у случају какве потребе, врше евакуацију хеликоптером, али то је само до висине од 5.000 м. Изнад те висине зависимо само од себе.
Када идете на планинарење обиђете ли градове на које наиђете?
– То је у склопу. Све експедиције на Хималаје иду из главног града Непала Катмондуа. Искористим онда прилику док купујем опрему која ми недостаје. У тим центрима налазе се све светски познате фирме које производе опрему за планинарење. Имају бутике са новом и половном робом. Поред тога што идемо да купимо или изнајмимо недостајућу опрему и имамо времена и да погледамо градове из којих крећемо на експедицију.
Са ким идете на експедиције?
– На Хималаје је ишло нас 13 са простора Југославије, јер је тешко обезбедити новац. Исто тако „југословенска“ екипа била је и на Андима, док су на Кавказу били планинари из целе Србије.
Има ли жена међу вама?
– Има. У нашем планинарском друштву је преко 50% жена. Жене иду и на екстремно високе, али у екстремно мањем броју. Сналазе се добро. Оне које иду на екстремно високе врхове су изабране, пробране, тако да могу рећи само речи хвале за њихову способност.
Имате ли сарадњу са локалном самоуправом?
– Не могу да будем задовољан. Ја сам ишао на експедицију, као што је Чоја, и добио сам 40.000 динара од спонзора, рачунајући ту и локалну самоуправу. Више сам добио са стране. Фирма „Златићи“ дала ми је 100.000 динара. Значи, за ту експедицију на Чоју, која кошта 13.000 евра, ја сам добио 2.000 евра. Од тога, мислим да сам од локалне самоуправе добио 40.000 динара. То је максимум који сам добио од локалне самоуправе. Покушавао сам да добијем више пара од Општине, али никакве користи. За овај вид спорта слабо се има разумевања, без обзира што ми, као клуб, покушавамо да ангажујемо што више младих. Прошле године смо организовлали промоцију по средњим школама у Ужицу и Чајетини. Имали смо 32 школска часа, где је било присутно преко 1.200 средњошколаца. Пешачили смо и до Чуке на Златибору. Прошле године смо имали добру сарадњу са Канцеларијом за младе Града Ужица, где смо заједнички направили три акције. Одзив средњошколаца и студената био је добар, где смо у просеку имали око 20-ак младих људи на тим акцијама.
Да ли на планинарења водите основце?
– Водимо и њих, али ту је проблем што морамо да имамо и сагласност родитеља и ове године ћемо мало већу пажњу посветити њима. Прошле године смо на планинарење, промоцију планинарства, боравак у природи и заштиту животне средине, а ове године ћемо акценат „бацити“ на основце.
Сарађујете ли са руководством Спортске дворане „Велики парк“? Унутра има конструкција за пењање.
– За спортско пењање је мало интересовање наших чланова, али без обзира на то, ми морамо да познајемо технику пењања, посебно они који иду на те велике врхове. Мислим да мали број омладинаца и деце вежба у хали. Треба на нивоу града, негде на видном месту да се врши попалиризација. Мада у граду постоји нови пењачки клуб „Стари град“. Они су акценат дали на пењање из стену, природну и вештачку, тако да су активни у тој дисциплини. То сам користио пре 5-6 година, када је направљена, а у задњем периоду нисам се интересовао.
Предсеник Планинарског клуба „Ера“ најавио је да ће ове године имати преко 100 вишедневних акција. Ићи ће да се пењу на врхове Србије, Македоније, Црне Горе, Босне и Херцеговине. По резултатима које је до сада постигао, Предраг Стојковић, каже да спада у ред спортиста међународног ранга. То је, каже, добио према категоризацији Планинарског савеза Србије, а признање је добио 2010. године.
Милан Ђокић
