UŽIČKI PRIVREDNICI: NENAD LEONTIJEVIĆ – IGRAONICA „LEON“
Nenad Leontijević je među prvima u gradu otvorio privatni vrtić i počeo sa igraonicama. Svoje iskustvo rada sa decom, koje je stekao kao animator, već godinama prenosi generacijama dece koji svoje rođendane slave u „Leonu“.
– Već 25 godina radim na animaciji i rekreaciji dece. Prvo sam radio u „Goliji“ i u Kikindskom odmaralištu na Zlatiboru. Tu sam proveo 15 godina. Bio sam začetnik animacije dece u „Goliji“, jer su se do tada njihove rekreativne nastave svodile samo na boravak dece, na klasičnu školu u prirodi. To je bio pionirski posao – kaže Nenad.
U međuvremenu se oženio i stiglo je prvo dete. Pošto je živeo u Užicu sa porodicom, svakodnevno putovanje mu je oduzimalo puno vremena.
– Sve se svelo na to da odem u 9 ujutru i vratim se u devet uveče. Svoje dete sam viđao samo kada spava. Shvatio sam da više vremena provodim sa tuđom decom, nego sa svojim. I odlučio sam da napustim Zlatibor. Pitanje je bilo šta da radimo. Otvorili smo radnju sa igračkama. A, pošto sam u struci, odlučio sam da otvorim vrtić. I lepo je to išlo, imali smo solidan broj dece i dobre uslove. Imali smo pored objekta dvorište, što je bilo vrlo bitno. Našli smo prostor u Beogradskoj ulici. Imali smo lepu kućicu u dvorištu, spravice i prostor, što nijedan privatan vrtić nije imao. Cilj nam je bio da možemo decu izvesti napolje. Čak smo im punili bazen na naduvavanje, da se deca kupaju. Njima je to bilo zanimljivo, a nama nije bilo teško, iako smo morali 15 puta dnevno da ih skidamo i oblačimo. Posle se o tome pričalo po gradu. Uz vrtić smo došli na ideju da organizujemo i rođendane za decu. Tako je i nastala igraonica – seća se Nenad tih lepih dana.
Međutim, dođoše teška vremena, ljudi su počeli da ostaju bez posla. To se odmah odrazilo i na poslovanje vrtića.
– Posle nekog perioda počelo je da se razvlači sa plaćanjem boravka dece u vrtiću, a mi imamo obaveze prema radnicima i državi. I broj dece je počeo da opada, pa smo došli u situaciju da moramo da zatvorimo vrtić. Sa tugom smo izašli iz toga. Sve smo ostalo preneli u igraonicu. Najteže je bilo naći prostor za igraonicu, jer je za nju potreban veliki prostor. Našli smo prostor gde je nekad bila kafana Zelena pijaca. Zamišljali smo da igraonica bude malo drugačija, da roditelji imaju prostor gde da sednu, tu da nešto popiju i zaslade se, dok se deca igraju. Ali, to nije prošlo, ne znam zašto. Lepo smo sredili taj deo za roditelje, imali smo torte i posle se ispostavilo da smo torti više pojeli moja supruga i ja, nego gosti. Zato smo izašli iz toga. Igraonica je lepo išla, ali, kako smo bili u centru grada, kirija je bila jako skupa. Borili smo se oko godinu i po dana da opstanemo, ali smo morali da menjamo lokaciju. I sa radnjom su nas potisli. Ne može da se radi kada dobavljač dođe u vaš grad. Robu sam nabavljao u „Lavirintu“, a onda su došli ovde i otvorili svoju prodavnicu. I Kinezi su ubili sa svojim cenama. Zato smo zatvorili i radnju – dodao je Nenad.
Povoljnu lokaciju za igraonicu, koja je malo udaljena od centra grada našli su na Rakijskoj pijaci. U pristojnom prostoru od 200 kvadrata stekao se prostor za kvalitetnije organizovanje dečijih žurki.
– Bilo me je strah kada smo prešli na Rakijsku pijacu, jer smo izašli iz centra grada. Ali, verovali smo da će veličina lokala to nadoknaditi i ponovo krenuti. Malo po malo, došli smo do toga do solidnog broja ljudi koji sarađuje sa nama. Nije to tako loše, ali nije ni sjajno. To je, što bi se reklo, da preživljavaš. U principu, ne može da se zaradi, da ostane neki dinar, da kažem da sam radio i zaradio. Imam troje dece i ženu, koja mi pripomogne u ovom poslu i slobodno mogu da kažem, eto zaradim toliko da imamo za život – rekao je vlasnik „Leona“.
Da bi se organizovao rođendan u „Leonu“ potrebno je 4.500 dinara, dok za iste takve usluge Nenadove kolege u Beogradu naplaćuju od 100 do 200 evra.
– Kada pričam sa drugarima iz Beograda, pitaju me kako sa 4.500 dinara pokrijem troškove, jer oni te iste usluge naplaćuju od 100 do 200 evra za tri sata rođendana. Ja to ovde ne smem ni da pomislim, jer ko bi mi onda došao? Možda samo mali broj ljudi. Zato moram da konstatujem da smo mi jedna mala siromašna sredina, kojoj moramo da se prilagođavamo. Cenu nismo menjali tri godine. I ovako gledam kada ljudi dođu kako reaguju na ovu cenu. Razumem da imaju želju da detetu učine, ali treba da vide šta je realno. Pokušavamo da izađemo u susret sa cenom i potrebama. Za jedan rođendan kod nas imaju obezbeđene tanjiriće, čaše, salvete i propratni rođendanski materijal, svećice, manje vatromete, prskalice, a to bi roditelje dodatno koštalo još oko 1.000 do 1.500 dinara, a za to može da se napravi torta. Hranu i piće roditelji donose, mi ne ulazimo u to. Kada bi bila naša hrana, onda bismo morali da imamo pekaru ili da radimo sa nekim. Moram opet da pomenem da smo mi jedna siromašna sredina. Mogu i ja ovde, kao u Beogradu, da naplaćujem po 100 evra, sa još bogatijim sadržajem, ali ko bi mi došao. Jedino me raduje to što ne gubim decu, već se vraćaju stalno, a dolaze i novi – rekao je Nenad.
Poslednjih godina u gradu se otvara sve više igraonica i konkurencija je sve veća. O tome naš sagovornik kaže:
– Jedno vreme je bila ekspanzija igraonica, a sada vidim da se zatvaraju. Da li ljudi više nemaju ideja šta bi radili, pa onda i oni koji nisu nikada bili ni u kontaktu sa decom, ulaze u taj posao… Kada se gleda sa strane, otvoriti igraonicu je lako, ali nije tako. Dolaze često po savete kod mene, ne mogu da im kažem ni ne, a i da ih nagovaram, jer to jeste težak posao, kao i svaki rad sa ljudima. Sa decom je lakše raditi, ali je veća odgovornost. Nas drži to što smo duže u ovom poslu, ali kada neko krene sa nule, treba da radi bar godinu dana da bi se čulo za njega. Kada smo otvarali igraonicu, tada je sa decom radio samo Čopi i „Džon Piplfloks“. U suštini, borimo se sa konkurencijom, ali opstajemo.
Na pitanje da li je teško animirati decu, vlasnik „Leona“ kaže:
– Kada sam počeo da se bavim animacijom dece, pa kada sam bio sa osmacima, oni su gledali ne trepćući, a sada ne smem da zamislim šta bi bilo da radim sa njima. Sve je bilo nekako drugačije, opuštenije, bilo je više respekta. Sada je toga sve manje. Ako mi neko kaže vi, to je uspeh. Nisu deca kriva, oni su samo preslikači roditelja i ne mogu da se ljutim na dete. Inače, decu nije teško animirati. Da bi čovek ovo radio, mora da ima u sebi nešto, da konta decu, da ih voli i da mu je lepo sa njima. Treba da se naoruža strpljenjem, a živci da budu bar kao konopci. Ima dece koje velikim očima gledaju u mene, a ima dece koja kažu „sve je smaranje“ i može da im se dubi na glavi, ali ostaje smaranje. I ako ima jedno tako u grupi, ono će povući još pet. Nekada mi bude kratko ta tri sata, a nekada se baš razvuče.
Pored svega što je nabrajao najnovije je da je ubacio i neke nove sadržaje, a o još novijim tek razmišlja.
– Mora da se ubacuje neki novi sadržaji kao šminkanje, neke nove igre, pravljenje oblika od balona… Kod dece pažnja traje 15 minuta, pa tako na svakih 15 minuta mora da se menja program. Sada radimo sa pinjatama i vidim da je zanimljivo i deca dobro reaguju. Malo sam se izveštio oko pravljenja toga, i igrački i predstave. U principu, mogu lako da popunim to vreme od tri sata. Spremamo neke nove stvari i videćemo kako će to proći. Imam dobru saradnju sa Arsom sa Marsa, sa Zlatibora. To je moj dobar prijatelj, koji glumi klouvna. Sve u svemu, nadamo se da ćemo opstati u ovom poslu i biti još kvalitetniji – zaključio je Nenad.
Z. G.
