УЖИЧКИ ПРИВРЕДНИЦИ: НЕНАД ЛЕОНТИЈЕВИЋ – ИГРАОНИЦА „ЛЕОН“
Ненад Леонтијевић је међу првима у граду отворио приватни вртић и почео са играоницама. Своје искуство рада са децом, које је стекао као аниматор, већ годинама преноси генeрацијама деце који своје рођендане славе у „Леону“.
– Већ 25 година радим на анимацији и рекреацији деце. Прво сам радио у „Голији“ и у Кикиндском одмаралишту на Златибору. Ту сам провео 15 година. Био сам зачетник анимације деце у „Голији“, јер су се до тада њихове рекреативне наставе сводиле само на боравак деце, на класичну школу у природи. То је био пионирски посао – каже Ненад.
У међувремену се оженио и стигло је прво дете. Пошто је живео у Ужицу са породицом, свакодневно путовање му је одузимало пуно времена.
– Све се свело на то да одем у 9 ујутру и вратим се у девет увече. Своје дете сам виђао само када спава. Схватио сам да више времена проводим са туђом децом, него са својим. И одлучио сам да напустим Златибор. Питање је било шта да радимо. Отворили смо радњу са играчкама. А, пошто сам у струци, одлучио сам да отворим вртић. И лепо је то ишло, имали смо солидан број деце и добре услове. Имали смо поред објекта двориште, што је било врло битно. Нашли смо простор у Београдској улици. Имали смо лепу кућицу у дворишту, справице и простор, што ниједан приватан вртић није имао. Циљ нам је био да можемо децу извести напоље. Чак смо им пунили базен на надувавање, да се деца купају. Њима је то било занимљиво, а нама није било тешко, иако смо морали 15 пута дневно да их скидамо и облачимо. После се о томе причало по граду. Уз вртић смо дошли на идеју да организујемо и рођендане за децу. Тако је и настала играоница – сећа се Ненад тих лепих дана.
Међутим, дођоше тешка времена, људи су почели да остају без посла. То се одмах одразило и на пословање вртића.
– После неког периода почело је да се развлачи са плаћањем боравка деце у вртићу, а ми имамо обавезе према радницима и држави. И број деце је почео да опада, па смо дошли у ситуацију да морамо да затворимо вртић. Са тугом смо изашли из тога. Све смо остало пренели у играоницу. Најтеже је било наћи простор за играоницу, јер је за њу потребан велики простор. Нашли смо простор где је некад била кафана Зелена пијаца. Замишљали смо да играоница буде мало другачија, да родитељи имају простор где да седну, ту да нешто попију и засладе се, док се деца играју. Али, то није прошло, не знам зашто. Лепо смо средили тај део за родитеље, имали смо торте и после се испоставило да смо торти више појели моја супруга и ја, него гости. Зато смо изашли из тога. Играоница је лепо ишла, али, како смо били у центру града, кирија је била јако скупа. Борили смо се око годину и по дана да опстанемо, али смо морали да мењамо локацију. И са радњом су нас потисли. Не може да се ради када добављач дође у ваш град. Робу сам набављао у „Лавиринту“, а онда су дошли овде и отворили своју продавницу. И Кинези су убили са својим ценама. Зато смо затворили и радњу – додао је Ненад.
Повољну локацију за играоницу, која је мало удаљена од центра града нашли су на Ракијској пијаци. У пристојном простору од 200 квадрата стекао се простор за квалитетније организовање дечијих журки.
– Било ме је страх када смо прешли на Ракијску пијацу, јер смо изашли из центра града. Али, веровали смо да ће величина локала то надокнадити и поново кренути. Мало по мало, дошли смо до тога до солидног броја људи који сарађује са нама. Није то тако лоше, али није ни сјајно. То је, што би се рекло, да преживљаваш. У принципу, не може да се заради, да остане неки динар, да кажем да сам радио и зарадио. Имам троје деце и жену, која ми припомогне у овом послу и слободно могу да кажем, ето зарадим толико да имамо за живот – рекао је власник „Леона“.
Да би се организовао рођендан у „Леону“ потребно је 4.500 динара, док за исте такве услуге Ненадове колеге у Београду наплаћују од 100 до 200 евра.
– Када причам са другарима из Београда, питају ме како са 4.500 динара покријем трошкове, јер они те исте услуге наплаћују од 100 до 200 евра за три сата рођендана. Ја то овде не смем ни да помислим, јер ко би ми онда дошао? Можда само мали број људи. Зато морам да констатујем да смо ми једна мала сиромашна средина, којој морамо да се прилагођавамо. Цену нисмо мењали три године. И овако гледам када људи дођу како реагују на ову цену. Разумем да имају жељу да детету учине, али треба да виде шта је реално. Покушавамо да изађемо у сусрет са ценом и потребама. За један рођендан код нас имају обезбеђене тањириће, чаше, салвете и пропратни рођендански материјал, свећице, мање ватромете, прскалице, а то би родитеље додатно коштало још око 1.000 до 1.500 динара, а за то може да се направи торта. Храну и пиће родитељи доносе, ми не улазимо у то. Када би била наша храна, онда бисмо морали да имамо пекару или да радимо са неким. Морам опет да поменем да смо ми једна сиромашна средина. Могу и ја овде, као у Београду, да наплаћујем по 100 евра, са још богатијим садржајем, али ко би ми дошао. Једино ме радује то што не губим децу, већ се враћају стално, а долазе и нови – рекао је Ненад.
Последњих година у граду се отвара све више играоница и конкуренција је све већа. О томе наш саговорник каже:
– Једно време је била експанзија играоница, а сада видим да се затварају. Да ли људи више немају идеја шта би радили, па онда и они који нису никада били ни у контакту са децом, улазе у тај посао… Када се гледа са стране, отворити играоницу је лако, али није тако. Долазе често по савете код мене, не могу да им кажем ни не, а и да их наговарам, јер то јесте тежак посао, као и сваки рад са људима. Са децом је лакше радити, али је већа одговорност. Нас држи то што смо дуже у овом послу, али када неко крене са нуле, треба да ради бар годину дана да би се чуло за њега. Када смо отварали играоницу, тада је са децом радио само Чопи и „Џон Пиплфлокс“. У суштини, боримо се са конкуренцијом, али опстајемо.
На питање да ли је тешко анимирати децу, власник „Леона“ каже:
– Када сам почео да се бавим анимацијом деце, па када сам био са осмацима, они су гледали не трепћући, а сада не смем да замислим шта би било да радим са њима. Све је било некако другачије, опуштеније, било је више респекта. Сада је тога све мање. Ако ми неко каже ви, то је успех. Нису деца крива, они су само пресликачи родитеља и не могу да се љутим на дете. Иначе, децу није тешко анимирати. Да би човек ово радио, мора да има у себи нешто, да конта децу, да их воли и да му је лепо са њима. Треба да се наоружа стрпљењем, а живци да буду бар као конопци. Има деце које великим очима гледају у мене, а има деце која кажу „све је смарање“ и може да им се дуби на глави, али остаје смарање. И ако има једно тако у групи, оно ће повући још пет. Некада ми буде кратко та три сата, а некада се баш развуче.
Поред свега што је набрајао најновије је да је убацио и неке нове садржаје, а о још новијим тек размишља.
– Мора да се убацује неки нови садржаји као шминкање, неке нове игре, прављење облика од балона… Код деце пажња траје 15 минута, па тако на сваких 15 минута мора да се мења програм. Сада радимо са пињатама и видим да је занимљиво и деца добро реагују. Мало сам се извештио око прављења тога, и играчки и представе. У принципу, могу лако да попуним то време од три сата. Спремамо неке нове ствари и видећемо како ће то проћи. Имам добру сарадњу са Арсом са Марса, са Златибора. То је мој добар пријатељ, који глуми клоувна. Све у свему, надамо се да ћемо опстати у овом послу и бити још квалитетнији – закључио је Ненад.
З. Г.
