Савиндан. Школска слава. Још једна прилика да се докони политичари, дебело плаћени нашим новцем, растрче широм Србије и покажу лажну бригу за свеколико грађанство.
Данас, на тај исти Савиндан, кренух са посла степеништем између Јокановића куће, коју одржавају уредно плаћени чиновници Народног музеја, Градске галерије, у којој редовно примају плату такође државни чиновници и Градског културног центра, новог места за повећавање броја уредно плаћеног партијског кадра (било које партије, важно да је на власти). Степеништем, које се једва назире испод снега који је пао још прошле године (што би песма рекла – лањски снег) и никоме од свих тих силних државних чиновника није ни на крај памети да очисти тај снег или макар позове неког другог, примера ради Биоктош, у коме такође има гомила уредно плаћених државних чиновника. И, питам се, на Савиндан, ако нико од те четири уредно и пристојно плаћене државне фирме није нашао за сходно да нешто уради по питању погибељних степеница, за коју сврху дебело плаћамо Тихомира Петковића, градоначелник овдашњег, његовог помоћника, заменика, саветника….
Неко ће рећи да сам ситничав и где нађох да пишем о тако тривијалним стварима на овако важан верски и државни празник, али… Прошле седмице, субота би, други дан такође значајног верског српског празника, Јовањдана, кренем ја у цркву, нажалост, нисам носио жито, већ кољиво и вино, верници ће знати о чему говорим, и реших да сиђем степеницама са друге стране Јокановића куће, коју, да поменем још једном, одржавају уредно плаћени државни чиновници. Како се ни то степениште, дакле пре пуних 7 дана, није видело од снега, на тренутак сам помислио да се вратим и кренем наоколо, али, да не чека поп, решим ипак да пажљиво, милиметар по милиметар, сиђем тим, такорећи државним, степеницама. И кад сам био при самом крају, рано је јутро, лед, а степеништа скоро и да нема, протрчаше ноге испред мене и ја бупнух по сред степеништа. Одлете вино, разби се посуда, одлете кољиво, а ја у шоку нисам ни стигао да кукам због несносног бола у пределу, што би се рекло, доњих леђа, нити да Тихомиру очитам све по списку, а дебело је заслужио, него кренух кући, по ново кољиво и вино. Можда то и не би било толико страшно, да нисам тачно 7 дана пре тога пао, на исти начин, на такође уредно неочишћеном градском гробљу на Доварју. И од тада, ево, пуних седам дана, једва ходам, а још теже седим. И данас, управо да бих се што пре докопао куће, силом прилика, кренух степеништем које нико, од гомиле поменутих чиновника, није пипнуо, а, очигледно, и неће, док то природа сама од себе не реши. Ко зна колико је људи пало последњих недеља на тим степеништима, у центру града, али немају прилику да напишу, нити имају коме да се пожале. Стварно треба да те буде срамота Тихомире Петковићу! И тебе, и твог заменика, Немању Нешић, а и све вас друге које дебело плаћамо. Ако сте случајно заборавили, не плаћамо вас да правите пријеме и коктеле, него вас плаћамо да би степенице биле чисте.
Још бих вам свашта написао, али немам снаге, јер једва седим и док ово пишем, морао сам четири пута устати, да мало протегнем, да не кажем шта. Па ви нисте у стању да управљате једним степеништем, а хоћете да управљате градом. Еееее, моји светосавци….
Тони Станковић
П.С. А шта би са оним партијским лопатама што сте задужили за чишћење снега? Само за сликање?
