СУГРАЂАНИ: ЗОРАН ТОДОСИЈЕВИЋ – СИЈУКС
Наш суграђанин Зоран Тодосијевић, кога многи знају под надимком Сијукс, са вишегодишњим искуством у фудбалу, али и у привреди, каже да је неопходно много тога променити и у једној и у другој области, али да не постоји воље за тим.
Одрастао је и школовао се у Ужицу, и како каже цео живот му је везан за Ужице и Крчагово. Са 12 година почео је да игра фудбал, а активно је играо у ФК „Јединство“, „ГП Златибору“, „Слободи“ и у „Севојну“. Положио је и испите за републичког фудбалског судију. Успешан је био за време СР Југославије као спортски директор „ГП Златибора“, а од 1999. године и са „Слободом“. Имао је повремено прекиде у раду ужичких фудбалских клубова, али је увек био присутан на терену, бар као гледалац. Али, 2010. године поново се ангажовао у ФК „Јединство“ и сада ради као координатор омладинске фудбалске школе тог клуба.
– Фудбал је део мене. И он је заслужан што сам постао оваква личност. Да није било фудбала, вероватно бих скренуо негде са пута и ко зна где бих завршио. И ако сам можда некад полазио том странпутицом, фудбал ме је увек враћао. И зато том спорту дугујем за све оно што сам сада. Нарочито, ФК „Јединству“, јер сам ту провео много, много времена – каже Зоран.
О раду клуба каже да је, што се тиче његове функције координатора омлaдинских екипа од Школе фудбала, преко петлића, пионира, омладинаца до кадета, добио одрешене руке. Ангажовано је око десет тренера, сваки узраст има најмање два тренера и ту је понекад и трећи тренер, имају тренера за голмане, и све то даје резултате.
Али, као и сваки градски клуб, и овај клуб има проблема са финансирањем.
– Захваљујући Васу Мићићу и његовом предузећу „Путеви“, потпуно су обновљене просторије клуба и свлачионице, које су 1990. године изгореле скоро све до темеља. Васо Мићић је направио и терене и зато смо врло захвални. Ми ветерани клуба планирамо да излијемо једну његову бисту и да је поставимо негде у клубу или испред просторија клуба. И све ово време нас је помагао, али докле ће, не знамо ни сами – рекао је Зоран.
Што се тиче помоћи из градског буџета Зоран каже да је она значајна, али да није довољна. Он би више волео да не постоји градски буџет из кога се додељују средства по клубовима, већ да град директно плаћа неке потребе клуба.
– Према мом мишљењу, најбоље би било да градска управа, рецимо за путовања деце на утакмице, али не само из нашег клуба, већ и из свих других клубова на територији града, плати директно превознику или, рецимо да плати судије директно судијској организацији. Може било шта друго, само да помогне – предложио је Зоран.
– Па, у суштини, ја сам најавио састанак код чланице Градског већа задужену за спорт и омладину. То је, иницијатива која је потекла од нашег клуба, али да позоваћемо и остале градске клубове „Први партизан“, „ГП Златибор“ и „Слободу“. Ради се о томе да та четири клуба направе такозвану једну осовину. То значи да та четири клуба буду у четири различита ранга, што би довело да најквалитетнија деца играју у „Слободи“ и то у Првој лиги, да друга деца, која још нису стасала за „Слободу“, да се кале у Ужицу и да играју у „Јединству“, а ако не могу ту у „Јединству“, да се кале у „Првом партизану“, а они који баш воле фудбал, а нису за виши степен, да се рекреативно баве у општнској лиги у „ГП Злтибор“, „Полицајцу“ или у неком другом клубу, попут „Кремна“, „Бисока“ итд. То треба подржати, јер та све деца не могу играти у омладинским екипима и првим тимовима, јер престаре, али треба да играју фудбал. Имамо ужичке омладинце који иду да играју у Косјерићу, Новој Вароши, Пријепољу и ко зна да ли им плаћају пут или нешто друго. Нека играју у свом граду. Ја сам за то да се подрже ови клубови, да се што више ослободе трошкова, да би функционисали. Опет, кажем, ти трошкови су или инфраструктура, или трошкови превоз и суђења. Онда би много више деце било обухваћено тренинзима. На жалост, сад имамо зонски ранг, неки средњи ранг, а оволики град нема ниједног представника у првим лигама. То је зато што нико неће да се бави са тим – рекао је Зоран.
Он додаје да би ти трошкови за градску управу били врло мало у односу, како каже, на глупости, на које се троше паре.
– Ово што се улаже у ужички спорт је ништа, с обзиром колико спорт има значење за становништво. Знам да имамо културу и социјалу, и за њих треба издвајати, али има разних глупости на које се троши новац. Данас је све више деце са равним табанима, кривим кичмама, сужена им је свест на компјутере и кладионице, нема деце по улицама да се играју по игралиштима, тако да тај новац, који би град одвајао, када се све стави на папир, била у суштини мала средства, колики значај имају. На почетку сам рекао како је на мене утицао фудбал, а таквих има још стотине примера – објаснио је наш саговорник.
Тодосијевић каже да не тражи плате за тренере, економе и друге плаћене функције, јер би требало да се за то тражи новац од спонзора.
– Ми немамо ниједну плаћену функцију у клубу, сви волонтерски радимо. Не кажем да не треба да буду плаћене функције, али то нека буде брига клуба. Нека нађу спонзорe и што је јачи спонзор, то ће ранг бити већи. Не можемо да ми дамо пола градског буџета, да нам играју странци у „Слободи“, јер онда где су наша деца? Тако је било пре две до три године у „Јединству“, ниједан дечак није био из града, већина су била са стране, а сада у првој постави имамо осам дечака из омладинске школе који почињу утакмицу. То су дечаци 1994, 1995. и 1996. годиште и имамо још двојицу коју спремамо, а они су 1997. и 1998. годиште. Имамо три до четири играча са стране, којима ћемо се, када се заврши првенство, веоватно захвалити, јер не можемо више да их издржавамо, да им плаћамо стан и храну и дајемо плату. Базирамо се да играју само деца из наше омладинске школе или „Слободе“, да деца буду из нашег града. То нам је приоритет – рекао је Зоран и изразио наду да ће нова општинска власт имати више слуха за децу, јер ако почну да улажу у њих, како каже, неће ићи странпутицом, а град ће бити мирнији.
Зоран Тодосијевић за себе каже да је ситни ужички привредник. Некада је имао и до 11 трафика у граду, данас има две, али углавном живи од некретнина. На питање како успева да споји приватни посао са радом у клубу, каже:
– У ствари те трафике су моје жене, али јој, наравно, ја много помажем. У свему је само ствар добре организације, када се зна ко шта ради, шта се чију обавезе и у кући, и у фирми. То је бит за сваки успех. Са трафикама сам почео 1991. године. Пре тога сам био радник Ваљанице бакра и већ сам тада видео да полако настају проблеми. Имао сам неку рату за неки кредит, који је када сам га узео, био трећина плате, а након неког времена давао сам целу плату. Супруга је радила код приватника. У то време је био тренд да се отварају пиљарнице, бутици, дисконти, трафике, чак и по гаражама. Кризно време и народ је гледао да од нечега извуче неки динар. Супруга и ја смо одлучили да кренемо са трафикама, и мало – помало, било је неке зараде. Одмах сам почео да размишљам да проширујем број трафика, јер када идем у набавку за једну радњу, што не бих и за другу. Због тога сам купио пикапа, који напуним робом, а после је поделим по трафикама. Нон стоп сам улагао тај новац који ми је остајао преко издржавања породице и текућих трошкова, у проширење и узимао места за киоске, тако да сам дошао до 11 трафика. Једноставно, кад радим, максимално се предам том посли. Или радим или не радим.
Тих година, када је Зоран почињао посао са трафикама, било је око 100 њих који су држали око 150 трафика на територији града.
– Од свих тих људи који су се бавили овим послом, мислим да нас нема много, можда сам чак и ја једини, односно моја супруга. У ствари, због ње још увек држимо трафике, да не би ишла код других да ради. Сада углавном трафике држе они који су почели после пет година, неки десет или 15 година после нас. Многи из мог времена су пропали, јер овде треба доста дисциплине, јер су мале зараде, а ако посегнете да трошите мало више од те мале зараде, аутоматски дођете у ситуацију да немате пара, нити робе. И полако клекнете и онда долази до затварања. Неки су отишли у веће бизнисе, као што је Слобо са својим „Тргоагентом“. Он је постао озбиљан привредник и развио озбиљан бизнис. Можда са њим имам највише сличности у пословању, јер тако радим и нема импровизације. Још неколико њих су развили леп посао, али мало их је. Већина њих је пропала, а неки су одустали, јер су видели да нема ту зараде, па су окренули неку другу причу. Отишли су да раде, на пример, у Русију или неку другу земљу. У овом тренутку трафике нису оно од чега живим, јер сам својевремено уложио новац у неке некретнине и од тога сада живим. Трафике држимо због моје супруге, али и због носталгије, јер смо са њима радили 25 година. Битно да не идем у минус, а супруга и онако воли контакте са људима и трговину. Докле буде могло, до задњег нећу затварати – рекао је Зоран.
Највећу претњу ужичким трафикантима, каже Зоран, јесу велика предузећа, која по целој Србији отварају своје трафике.
– У овом послу нема слуха да неке наше суграђане заштитимо на неки начин, да би толико-колико обезбеђивали егзистенцију за своју породицу. Ако двоје из куће држе и раде у једној трафичици, без радника, онда може да се опстане, да се егзистира нормално и у сваком случају је боље него радити негде за 25.000 динара за неког другог. Ако је трафика на неком бољем месту може да се заради. Али у задњих две године појављују се неке фирме из Београда, које су материјално моћне, гиганти. Оне су као неки изданак некадашњих фирми „Борба“, „Политика“ или „Футура“, и оне држе по целој Србије трафике, имају по пар хиљаду киосака. Е они су сада кренули агресивно по градовима и узимају те најатрактивије локације. Локалне власти, колико видим, једноставно им омогућавају да дођу до тих локација и нимало не штите своје грађане, своје привреднике, а маса новца долази од тих малих радњица и од доприноса и пореза. Мени је то непојмљиво да се тиме неко мало озбиљније није бавио, да сачува наше људе. Недавно се то догодило једној породици. Муж и жена су дошли да лицитирају за локацију где су до сада држали трафику, али су ови са стране узели ту локацију. Дакле, зарад што ће мало скупље дати ту локацију, они ће изгубити наредних неколико година, јер ће новац од пореза ићи у Београд. Биће ту запослени људи из Ужица, али боље је сачувати нашег привредника, него помагати тамо неке фирме. Наше ситне привреднике треба заштити од моћних и богатих. Покушавао сам некада да разговарам са градским властима о томе и све они разумеју, слажу се и добро знају о чему причам, чак мислим да то озбиљно кажу, али кад треба да се нешто покрене, они пређу преко тога – рекао је наш саговорник.
А како привреда и спорт, али и општинска власт, могу да се помажу, Тодосијевић је навео пример „балона“ у Крчагову.
– Балон држи човек који није из Ужица, али то није битно. Некада је хтео Радомир Антић да то отвори, али наши општински моћници нису имали слуха, па су га отерали и он је у Београду отворио исто то. Отерати такву спортску и људску величину. Али, ни то сада није важно. Важно је да некоме из градске власти падну на памет омладинске школе фудбала у граду, јер у зимском периоду деца немају где да тренирају, и да приликом следећег пута додељивања локације за балон, могу да умање цену, али да поставе услов да се за ту децу обезбеде термини за тренинге у тим зимским месецима и на тај начин растерете родитеље од додатних издатака. Град то ништа не би коштало, а озбиљна је ставка у развијању спорта у нашем граду. Знам, да се градска власт стално вади на те јавне радове, да то законски не може, али сматрам да све то може да се упакује и да се законски и то реши – објаснио је Тодосијевић.
За оне клубове који имају прве тимове, већ је рекао, да сами треба да траже спонзоре, који би плаћали руководиоце клуба, јер су прошла времена волонтерских радова.
– Врло је незгодно у данашње време да се клубовима неко бави волонтерски. Некада је тако било, јер су радили своје радно време, а своје слободно време су гледали да буду друштвено корисни. Био је понос да се буде у управи градских клубова и то су радили без динара. Мислим да треба покушати ипак приватизовати те клубове и омогућити привредницима, који имају вишка новца или који имају новца, а који хоће то да уложе у спорт, а да буду и врло транспарентни, да не дође до неке нове сиве зоне, да их купе, али да им се дају и неке олакшице. То је једино решење да опстану наши клубови – додао је Зоран и нагласио да ниједан ужички клуб није приватан и да се сви воде као удружење грађана.
Као предузимљиви „ситни привредник“, Зоран види још начина да се финансирају омладинске школе.
– Када дође до приватизације јавних предузећа, могло би да се уведе да будући власник одваја по један посто или бар пола процента за финансирање спорта. Нешто као што се одваја део за екологију, тако може и за спорт. Можда је то требало раније, када су се многа предузећа приватизована, али може да се то уведе и за неке будуће приватизације. Такође, треба да буде и већа одговорност на људима који воде клубове.
– Мора да буде одговорно лице које ће да одговара за нешто. Ако је неко дао за опрему, дао опрему, а нису платили, па угасе и отворе нови клуб, онда неко мора да одговора што није плаћена та опрема. Тако је и у привреди. Неки узимају робу од пет фирми, а онда угасе своју фирму и отворе нову, само што додају једно слово више или оно плус, и тако ником ништа, а добављач остаје без својих пара. Тако не сме да буде ни у привреди, ни у спорту, ако хоћемо да идемо у Европу. Разумем да не можемо да урадимо ауто пут, да нема пара за аеродром, али да неко не одговара за своје поступке, потпуно ми је нејасно. Зато сам за то да се клубовима директно не дају паре из градског буџета, него да се плаћају ти неки трошкови. Онда неће доћи до сумњичења или проневера и слично. У неким клубовима раде људи, не примају плате, а онда изађу из клубова, туже тај клуб, добију на суду, наплате и поново се врате у тај клуб. Да ли је то могуће да једни те исти људи се врате у клуб, па опет задуже, задуже, и сами себе туже, па наплате и поново се врате и тако у недоглед? – пита се Зоран и додаје да је тако било раније и у „Јединству“, али да је он то пресекао, и да сада тренери омладинских селекација имају какву-такву плату од чланарина.
Зато, закључио је Зоран, није приоритет тих 20 младића, који играју у првом тиму, већ оних осталих 200 који редовно тренирају, иду на утакмице, за које се плаћају судије да им суде и слично.
З. Г.
