SUGRAĐANI: ZORAN TODOSIJEVIĆ – SIJUKS
Naš sugrađanin Zoran Todosijević, koga mnogi znaju pod nadimkom Sijuks, sa višegodišnjim iskustvom u fudbalu, ali i u privredi, kaže da je neophodno mnogo toga promeniti i u jednoj i u drugoj oblasti, ali da ne postoji volje za tim.
Odrastao je i školovao se u Užicu, i kako kaže ceo život mu je vezan za Užice i Krčagovo. Sa 12 godina počeo je da igra fudbal, a aktivno je igrao u FK „Jedinstvo“, „GP Zlatiboru“, „Slobodi“ i u „Sevojnu“. Položio je i ispite za republičkog fudbalskog sudiju. Uspešan je bio za vreme SR Jugoslavije kao sportski direktor „GP Zlatibora“, a od 1999. godine i sa „Slobodom“. Imao je povremeno prekide u radu užičkih fudbalskih klubova, ali je uvek bio prisutan na terenu, bar kao gledalac. Ali, 2010. godine ponovo se angažovao u FK „Jedinstvo“ i sada radi kao koordinator omladinske fudbalske škole tog kluba.
– Fudbal je deo mene. I on je zaslužan što sam postao ovakva ličnost. Da nije bilo fudbala, verovatno bih skrenuo negde sa puta i ko zna gde bih završio. I ako sam možda nekad polazio tom stranputicom, fudbal me je uvek vraćao. I zato tom sportu dugujem za sve ono što sam sada. Naročito, FK „Jedinstvu“, jer sam tu proveo mnogo, mnogo vremena – kaže Zoran.
O radu kluba kaže da je, što se tiče njegove funkcije koordinatora omladinskih ekipa od Škole fudbala, preko petlića, pionira, omladinaca do kadeta, dobio odrešene ruke. Angažovano je oko deset trenera, svaki uzrast ima najmanje dva trenera i tu je ponekad i treći trener, imaju trenera za golmane, i sve to daje rezultate.
Ali, kao i svaki gradski klub, i ovaj klub ima problema sa finansiranjem.
– Zahvaljujući Vasu Mićiću i njegovom preduzeću „Putevi“, potpuno su obnovljene prostorije kluba i svlačionice, koje su 1990. godine izgorele skoro sve do temelja. Vaso Mićić je napravio i terene i zato smo vrlo zahvalni. Mi veterani kluba planiramo da izlijemo jednu njegovu bistu i da je postavimo negde u klubu ili ispred prostorija kluba. I sve ovo vreme nas je pomagao, ali dokle će, ne znamo ni sami – rekao je Zoran.
Što se tiče pomoći iz gradskog budžeta Zoran kaže da je ona značajna, ali da nije dovoljna. On bi više voleo da ne postoji gradski budžet iz koga se dodeljuju sredstva po klubovima, već da grad direktno plaća neke potrebe kluba.
– Prema mom mišljenju, najbolje bi bilo da gradska uprava, recimo za putovanja dece na utakmice, ali ne samo iz našeg kluba, već i iz svih drugih klubova na teritoriji grada, plati direktno prevozniku ili, recimo da plati sudije direktno sudijskoj organizaciji. Može bilo šta drugo, samo da pomogne – predložio je Zoran.
– Pa, u suštini, ja sam najavio sastanak kod članice Gradskog veća zaduženu za sport i omladinu. To je, inicijativa koja je potekla od našeg kluba, ali da pozovaćemo i ostale gradske klubove „Prvi partizan“, „GP Zlatibor“ i „Slobodu“. Radi se o tome da ta četiri kluba naprave takozvanu jednu osovinu. To znači da ta četiri kluba budu u četiri različita ranga, što bi dovelo da najkvalitetnija deca igraju u „Slobodi“ i to u Prvoj ligi, da druga deca, koja još nisu stasala za „Slobodu“, da se kale u Užicu i da igraju u „Jedinstvu“, a ako ne mogu tu u „Jedinstvu“, da se kale u „Prvom partizanu“, a oni koji baš vole fudbal, a nisu za viši stepen, da se rekreativno bave u opštnskoj ligi u „GP Zltibor“, „Policajcu“ ili u nekom drugom klubu, poput „Kremna“, „Bisoka“ itd. To treba podržati, jer ta sve deca ne mogu igrati u omladinskim ekipima i prvim timovima, jer prestare, ali treba da igraju fudbal. Imamo užičke omladince koji idu da igraju u Kosjeriću, Novoj Varoši, Prijepolju i ko zna da li im plaćaju put ili nešto drugo. Neka igraju u svom gradu. Ja sam za to da se podrže ovi klubovi, da se što više oslobode troškova, da bi funkcionisali. Opet, kažem, ti troškovi su ili infrastruktura, ili troškovi prevoz i suđenja. Onda bi mnogo više dece bilo obuhvaćeno treninzima. Na žalost, sad imamo zonski rang, neki srednji rang, a ovoliki grad nema nijednog predstavnika u prvim ligama. To je zato što niko neće da se bavi sa tim – rekao je Zoran.
On dodaje da bi ti troškovi za gradsku upravu bili vrlo malo u odnosu, kako kaže, na gluposti, na koje se troše pare.
– Ovo što se ulaže u užički sport je ništa, s obzirom koliko sport ima značenje za stanovništvo. Znam da imamo kulturu i socijalu, i za njih treba izdvajati, ali ima raznih gluposti na koje se troši novac. Danas je sve više dece sa ravnim tabanima, krivim kičmama, sužena im je svest na kompjutere i kladionice, nema dece po ulicama da se igraju po igralištima, tako da taj novac, koji bi grad odvajao, kada se sve stavi na papir, bila u suštini mala sredstva, koliki značaj imaju. Na početku sam rekao kako je na mene uticao fudbal, a takvih ima još stotine primera – objasnio je naš sagovornik.
Todosijević kaže da ne traži plate za trenere, ekonome i druge plaćene funkcije, jer bi trebalo da se za to traži novac od sponzora.
– Mi nemamo nijednu plaćenu funkciju u klubu, svi volonterski radimo. Ne kažem da ne treba da budu plaćene funkcije, ali to neka bude briga kluba. Neka nađu sponzore i što je jači sponzor, to će rang biti veći. Ne možemo da mi damo pola gradskog budžeta, da nam igraju stranci u „Slobodi“, jer onda gde su naša deca? Tako je bilo pre dve do tri godine u „Jedinstvu“, nijedan dečak nije bio iz grada, većina su bila sa strane, a sada u prvoj postavi imamo osam dečaka iz omladinske škole koji počinju utakmicu. To su dečaci 1994, 1995. i 1996. godište i imamo još dvojicu koju spremamo, a oni su 1997. i 1998. godište. Imamo tri do četiri igrača sa strane, kojima ćemo se, kada se završi prvenstvo, veovatno zahvaliti, jer ne možemo više da ih izdržavamo, da im plaćamo stan i hranu i dajemo platu. Baziramo se da igraju samo deca iz naše omladinske škole ili „Slobode“, da deca budu iz našeg grada. To nam je prioritet – rekao je Zoran i izrazio nadu da će nova opštinska vlast imati više sluha za decu, jer ako počnu da ulažu u njih, kako kaže, neće ići stranputicom, a grad će biti mirniji.
Zoran Todosijević za sebe kaže da je sitni užički privrednik. Nekada je imao i do 11 trafika u gradu, danas ima dve, ali uglavnom živi od nekretnina. Na pitanje kako uspeva da spoji privatni posao sa radom u klubu, kaže:
– U stvari te trafike su moje žene, ali joj, naravno, ja mnogo pomažem. U svemu je samo stvar dobre organizacije, kada se zna ko šta radi, šta se čiju obaveze i u kući, i u firmi. To je bit za svaki uspeh. Sa trafikama sam počeo 1991. godine. Pre toga sam bio radnik Valjanice bakra i već sam tada video da polako nastaju problemi. Imao sam neku ratu za neki kredit, koji je kada sam ga uzeo, bio trećina plate, a nakon nekog vremena davao sam celu platu. Supruga je radila kod privatnika. U to vreme je bio trend da se otvaraju piljarnice, butici, diskonti, trafike, čak i po garažama. Krizno vreme i narod je gledao da od nečega izvuče neki dinar. Supruga i ja smo odlučili da krenemo sa trafikama, i malo – pomalo, bilo je neke zarade. Odmah sam počeo da razmišljam da proširujem broj trafika, jer kada idem u nabavku za jednu radnju, što ne bih i za drugu. Zbog toga sam kupio pikapa, koji napunim robom, a posle je podelim po trafikama. Non stop sam ulagao taj novac koji mi je ostajao preko izdržavanja porodice i tekućih troškova, u proširenje i uzimao mesta za kioske, tako da sam došao do 11 trafika. Jednostavno, kad radim, maksimalno se predam tom posli. Ili radim ili ne radim.
Tih godina, kada je Zoran počinjao posao sa trafikama, bilo je oko 100 njih koji su držali oko 150 trafika na teritoriji grada.
– Od svih tih ljudi koji su se bavili ovim poslom, mislim da nas nema mnogo, možda sam čak i ja jedini, odnosno moja supruga. U stvari, zbog nje još uvek držimo trafike, da ne bi išla kod drugih da radi. Sada uglavnom trafike drže oni koji su počeli posle pet godina, neki deset ili 15 godina posle nas. Mnogi iz mog vremena su propali, jer ovde treba dosta discipline, jer su male zarade, a ako posegnete da trošite malo više od te male zarade, automatski dođete u situaciju da nemate para, niti robe. I polako kleknete i onda dolazi do zatvaranja. Neki su otišli u veće biznise, kao što je Slobo sa svojim „Trgoagentom“. On je postao ozbiljan privrednik i razvio ozbiljan biznis. Možda sa njim imam najviše sličnosti u poslovanju, jer tako radim i nema improvizacije. Još nekoliko njih su razvili lep posao, ali malo ih je. Većina njih je propala, a neki su odustali, jer su videli da nema tu zarade, pa su okrenuli neku drugu priču. Otišli su da rade, na primer, u Rusiju ili neku drugu zemlju. U ovom trenutku trafike nisu ono od čega živim, jer sam svojevremeno uložio novac u neke nekretnine i od toga sada živim. Trafike držimo zbog moje supruge, ali i zbog nostalgije, jer smo sa njima radili 25 godina. Bitno da ne idem u minus, a supruga i onako voli kontakte sa ljudima i trgovinu. Dokle bude moglo, do zadnjeg neću zatvarati – rekao je Zoran.
Najveću pretnju užičkim trafikantima, kaže Zoran, jesu velika preduzeća, koja po celoj Srbiji otvaraju svoje trafike.
– U ovom poslu nema sluha da neke naše sugrađane zaštitimo na neki način, da bi toliko-koliko obezbeđivali egzistenciju za svoju porodicu. Ako dvoje iz kuće drže i rade u jednoj trafičici, bez radnika, onda može da se opstane, da se egzistira normalno i u svakom slučaju je bolje nego raditi negde za 25.000 dinara za nekog drugog. Ako je trafika na nekom boljem mestu može da se zaradi. Ali u zadnjih dve godine pojavljuju se neke firme iz Beograda, koje su materijalno moćne, giganti. One su kao neki izdanak nekadašnjih firmi „Borba“, „Politika“ ili „Futura“, i one drže po celoj Srbije trafike, imaju po par hiljadu kiosaka. E oni su sada krenuli agresivno po gradovima i uzimaju te najatraktivije lokacije. Lokalne vlasti, koliko vidim, jednostavno im omogućavaju da dođu do tih lokacija i nimalo ne štite svoje građane, svoje privrednike, a masa novca dolazi od tih malih radnjica i od doprinosa i poreza. Meni je to nepojmljivo da se time neko malo ozbiljnije nije bavio, da sačuva naše ljude. Nedavno se to dogodilo jednoj porodici. Muž i žena su došli da licitiraju za lokaciju gde su do sada držali trafiku, ali su ovi sa strane uzeli tu lokaciju. Dakle, zarad što će malo skuplje dati tu lokaciju, oni će izgubiti narednih nekoliko godina, jer će novac od poreza ići u Beograd. Biće tu zaposleni ljudi iz Užica, ali bolje je sačuvati našeg privrednika, nego pomagati tamo neke firme. Naše sitne privrednike treba zaštiti od moćnih i bogatih. Pokušavao sam nekada da razgovaram sa gradskim vlastima o tome i sve oni razumeju, slažu se i dobro znaju o čemu pričam, čak mislim da to ozbiljno kažu, ali kad treba da se nešto pokrene, oni pređu preko toga – rekao je naš sagovornik.
A kako privreda i sport, ali i opštinska vlast, mogu da se pomažu, Todosijević je naveo primer „balona“ u Krčagovu.
– Balon drži čovek koji nije iz Užica, ali to nije bitno. Nekada je hteo Radomir Antić da to otvori, ali naši opštinski moćnici nisu imali sluha, pa su ga oterali i on je u Beogradu otvorio isto to. Oterati takvu sportsku i ljudsku veličinu. Ali, ni to sada nije važno. Važno je da nekome iz gradske vlasti padnu na pamet omladinske škole fudbala u gradu, jer u zimskom periodu deca nemaju gde da treniraju, i da prilikom sledećeg puta dodeljivanja lokacije za balon, mogu da umanje cenu, ali da postave uslov da se za tu decu obezbede termini za treninge u tim zimskim mesecima i na taj način rasterete roditelje od dodatnih izdataka. Grad to ništa ne bi koštalo, a ozbiljna je stavka u razvijanju sporta u našem gradu. Znam, da se gradska vlast stalno vadi na te javne radove, da to zakonski ne može, ali smatram da sve to može da se upakuje i da se zakonski i to reši – objasnio je Todosijević.
Za one klubove koji imaju prve timove, već je rekao, da sami treba da traže sponzore, koji bi plaćali rukovodioce kluba, jer su prošla vremena volonterskih radova.
– Vrlo je nezgodno u današnje vreme da se klubovima neko bavi volonterski. Nekada je tako bilo, jer su radili svoje radno vreme, a svoje slobodno vreme su gledali da budu društveno korisni. Bio je ponos da se bude u upravi gradskih klubova i to su radili bez dinara. Mislim da treba pokušati ipak privatizovati te klubove i omogućiti privrednicima, koji imaju viška novca ili koji imaju novca, a koji hoće to da ulože u sport, a da budu i vrlo transparentni, da ne dođe do neke nove sive zone, da ih kupe, ali da im se daju i neke olakšice. To je jedino rešenje da opstanu naši klubovi – dodao je Zoran i naglasio da nijedan užički klub nije privatan i da se svi vode kao udruženje građana.
Kao preduzimljivi „sitni privrednik“, Zoran vidi još načina da se finansiraju omladinske škole.
– Kada dođe do privatizacije javnih preduzeća, moglo bi da se uvede da budući vlasnik odvaja po jedan posto ili bar pola procenta za finansiranje sporta. Nešto kao što se odvaja deo za ekologiju, tako može i za sport. Možda je to trebalo ranije, kada su se mnoga preduzeća privatizovana, ali može da se to uvede i za neke buduće privatizacije. Takođe, treba da bude i veća odgovornost na ljudima koji vode klubove.
– Mora da bude odgovorno lice koje će da odgovara za nešto. Ako je neko dao za opremu, dao opremu, a nisu platili, pa ugase i otvore novi klub, onda neko mora da odgovora što nije plaćena ta oprema. Tako je i u privredi. Neki uzimaju robu od pet firmi, a onda ugase svoju firmu i otvore novu, samo što dodaju jedno slovo više ili ono plus, i tako nikom ništa, a dobavljač ostaje bez svojih para. Tako ne sme da bude ni u privredi, ni u sportu, ako hoćemo da idemo u Evropu. Razumem da ne možemo da uradimo auto put, da nema para za aerodrom, ali da neko ne odgovara za svoje postupke, potpuno mi je nejasno. Zato sam za to da se klubovima direktno ne daju pare iz gradskog budžeta, nego da se plaćaju ti neki troškovi. Onda neće doći do sumnjičenja ili pronevera i slično. U nekim klubovima rade ljudi, ne primaju plate, a onda izađu iz klubova, tuže taj klub, dobiju na sudu, naplate i ponovo se vrate u taj klub. Da li je to moguće da jedni te isti ljudi se vrate u klub, pa opet zaduže, zaduže, i sami sebe tuže, pa naplate i ponovo se vrate i tako u nedogled? – pita se Zoran i dodaje da je tako bilo ranije i u „Jedinstvu“, ali da je on to presekao, i da sada treneri omladinskih selekacija imaju kakvu-takvu platu od članarina.
Zato, zaključio je Zoran, nije prioritet tih 20 mladića, koji igraju u prvom timu, već onih ostalih 200 koji redovno treniraju, idu na utakmice, za koje se plaćaju sudije da im sude i slično.
Z. G.
