Никада нећу бити Београђанин

- Мислим да треба да ставимо акценат на економију, на Споразум о слободној трговини између Србије и Русије, Србије и Белорусије, који је врло мало искоришћен. Наше шансе су ту, јер су нам тамо широм отворена врата -

ДЕЈАН ЂЕРИЋ – УЖИЧАНИН И БИЗНИСМЕН
У свечаној сали Скупштине града Шапца 29. јуна ове године, Ужичанину Дејану Ђерићу додељено је највише цивилно признање, које додељује Комитет за одликовање Руске федерације, Орден цара Николаја другог Романова. Ово признање му је додељено као успешном менаџеру и бизнисмену. Поред Дејана, висока одликовања су добили: владика Лаврентије (који столује већ 52 године) и то одликовање за хуманост и милосрђе; наш сликар Милош Шобајић (два пута излагао у Русији) уручено му је признање Почасни гост Русије; Орден за љубав и стрпљење је добила градски секретар за културу Града Требиња Милана Бабић (професорка српског и дипломирани теолог); одликовање за грађанско достојанство добили су новинар Радио Подриња Слободан Филиповић, Весна Милетић, председница хуманитарне организације „Ана“ и професорка руског језика у пензија Јелица Марјановић из Шапца. Сви одликовани су доста година присутни на терену и доста активни на промоцији свеславенске културе, руског језика, руске историје и културног богатства.
– Нисам се надао једном овако високом одликовању. Мислио сам да ћу можда добити Орден за грађанско достојанство. Међутим став Комитета из Москве је да људима, који су у некој најјачој снази, између 40 и 50 године, треба дати највише одликовање и да тада могу највише да понесу. Захваљујем се овом приликом свим члановима Комитета који су гласали за мене, а оне који нису гласали за мене, поздрављам и обећавам да ћу у неком будућем периоду оправдати орден који сам добио – рекао је Дејан за наше новине.

УН: Шта сте све конкретно урадили да сте заслужили ово високо признање?
– Последњих година доста помажем ликовне колоније, изложбе, књижевне вечери… Помогао сам пројекат афирмације сећања на руску болницу у Панчеву, који су подигли елитни лекари из царског окружења и која је у Панчеву егзистирала од 1921. до 1945. године. Била је међу најбољим болницама у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, а касније у Краљевини Југославији. Ово високо признање не припада само мени, већ стотинама људи који су ми помагали у свим тим активностима и највећу захвалност дугујем мојој супрузи, која је имала разумевања и подржавала ме.

УН: Како видите будућност између српског и руског народа?
– Видим је у два највећа изузетно јака осећања, осећања љубави и осећања бриге. Управо синергија појачавања љубави и бриге су прави рецепт за будуће односе два братска народа, руског и српског.

УН: Одакле код Вас толика љубав према Русији?
– Мој покојни деда Живан је 1920. године примо једну групу белогардијских миграната који су дошли у Ужице. Дао им је уточиште, дао им је братску помоћ. Ти људи су оставили великог трага у развоју нашег града. Међу њима је била породица Спиродона Бородина, који је био наш кућни лекар. Тај лекар је бринуо о здрављу моје покојне баке, моје породице и био је мој први лекар. Он ми је причао о лепоти и ширини Русије, о Москви, о царској Русији. Од њега сам чуо много лепих реч о породици Романов. Деда је помогао још две породице. Та нека веза и љубав према Русији, дакле није од последњих 10 или 20 година, то код мене траје деценијама. Ја волим Русију због Романова, Марије Фјодоровне, Чехова, Толстоја, Достојевског, а не само због наоружања. Русија је једна моћна земља која има огромне разне ресурсе, али пре свега хумане и људске ресурсе. Руси су такође један напаћен народ, као и ми, али народ који се као Феникс диже и постаје све јачи и јачи.

УН: Према Вашем мишљењу, на чему би требало највише да се ради када су у питању односи Србије и Русије?
– Мислим да треба да ставимо акценат на економију, на Споразум о слободној трговини између Србије и Русије, Србије и Белорусије, који је врло мало искоришћен. Наше шансе су ту, јер су нам тамо широм отворена врата. Када се размишља у развијању бизниса, фокус не треба да буде у грађевинарству, већ и на наше производе, на пољопривреду, на српску памет, прехрамбену индустрију и друго. Овом приликом апелујем на све привреднике и предузетнике, сви који имају бизнис дух, да усмере своју пажњу ка Русији и Белорусији, као и ка Азербејџану. Треба само да се пресаберу да ли имају квалитет и квантитет да у серијама покривају тржиште. Град Москва, па чак и мањи градове, могу да откупе сву нашу производњу. И велики сам оптимиста за сарадњу, само је потребно да наши привредници донесу одлуку да се фокусирају на руско тржиште, да испрате високе и строге стандарде те земље, и може се направити добар пословни резултат. Тренутно има фирми које својим квалитетом могу да испуне захтеве, само треба да појачају серије и да се међусобно струковно удруже, могу да нађу тржиште на територији Руске федерације. Што се тиче институционалне подршке, држава, Влада, министарство или Привредна комора, требају да размишљају о отварању једног великог карго центра у близини Москве, где би била концентрација свих роба из Србије, Босне и Херцеговине и Црне Горе. Ту би роба била складиштена. Имали би комерцијалног менаџера, који би представљао и декларисао нашу робу као квалитетну робу, а самим тим би послао поруку да смо ту присутни. Утопија је да сам човек крене да извози, јер је Москва један од највећих градова у свету. Белорусија је такође интересантно тржиште и ту би са садашњим количинама и квалитетом који производимо, могли да прођемо. Ту би могли да испратимо потребе града Минска, а можда и Белорусије.

УН: Ви сте члан Српско-руског пријатељства?
– Годинама сам присутан у Управном одбору и имам конкретне акције на терену. Мој став је да не размишљам епски, од С-300 и миговима, већ да се окренемо споразуму који имамо са Руском федерацијом. Има наших људи који су успели у Русији, али их је врло мало. Колико је пријатељство Русије говори и храм Светог Саве, јер не би могли да га завршимо да није Московске патријаршије и био би двовековна инвестиција. Они активно раде да се тај храм што пре заврши. Такође, требало би да направимо и тај „Дечији мост“ да нам деца из основних школа иду у породичне размене, да једноставно развијамо те мале обичне људске односе. То је јаче од било које политике. То је позитивна нотификација, која траје до краја живота. Треба да искористимо и погодно школовање у Новогораду, који има изванредан универзитетски центар.

УН: Реците нам нешто о Вашем бизнису?
– Приватним бизнисом се бавим око 20 година. У фокусу је трговина и промет медицинске опреме, лекова и суплемената, држим апотеке, тако да сам годинама присутан у свету фармације на свим тржиштима Србије, Црне Горе, Македоније, Републике Српске, на територијама бивших југословенских држава, које директно или индиректно покривам. Човек се са тим предузетничким духом роди, мада вероватно има тај неки ген од мојих предака. Увек сам инвестирао у људе и имам доста пријатеља и Руској федерацији, Белгији, Азербејџану, Минску… Треба радити у континуитету, то је процес који траје, који има успоне и падове и грешке… Доста сам активан у тим међународним одборима, који су везани за привлачење страних инвестиција у Србији, као на пример из Азербејџана и Казахстана, у друштву сам српско-пакистанског пријатељства, велики сам пријатељ иранске амбасаде. Идем по конгресима и семинарима, имам активну комуникацију са свим амбасадама у Београду које су расположене за привредну сарадњу, чак сам са неким амбасадорима кућни пријатељ. Оно што такође могу да пошаљем, то је порука привредницима нашег краја, ако им је потребна комуникација и контактна мрежа из Белорусије и Азербејџана, стављам акценат на њих, јер су мала тржишта, а Русија је огромна и не можемо ни Москву да покријемо, увек са спреман да помогнем. Ужице је мало и сви се познајемо. Могу да помогнем да се направи добар пословни резултат.

 

УН: Колико већ живите у Београду и какви су Ваши утисци када дођете у Ужице?
– Живим у Београду преко 20 година, али сам Ужичанин и не могу да преломим да сам Београђанин. Мислим да је град у неком сегменту доста напредовао, лепо изгледа, има лепих радњи и лепих фасада, али, чини ми се да губи дух и харизму Ужичана. Не могу рећи да је боље у другим градовима Србије, што се тиче економске ситуације. Навикао сам да када дођем у Ужице да буде увек нешто посебно. Али, сада мислим да би требало да се сви позабаваимо да се врати онај осмех и лепо понашање Ужичана. Увек се трудим да пошаљем пријатељску поруку у земљама које посећујем и да привучем инвеститоре, како би обезбедили будућност нашој деци, да остану овде, да се отворе нова радна места. Поражавајуће се анкете да 90 посто младих жели да оде, а 50 посто каже и да се све промени, да се све окрене наопако, да буде све добро, да направимо од Србије Велс, опет планирају да иду, а то није добра ствар. Ипак, све то може да се окрене отварањем нових радних места, да се дају стартап кредити и слично.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.