DEJAN ĐERIĆ – UŽIČANIN I BIZNISMEN
U svečanoj sali Skupštine grada Šapca 29. juna ove godine, Užičaninu Dejanu Đeriću dodeljeno je najviše civilno priznanje, koje dodeljuje Komitet za odlikovanje Ruske federacije, Orden cara Nikolaja drugog Romanova. Ovo priznanje mu je dodeljeno kao uspešnom menadžeru i biznismenu. Pored Dejana, visoka odlikovanja su dobili: vladika Lavrentije (koji stoluje već 52 godine) i to odlikovanje za humanost i milosrđe; naš slikar Miloš Šobajić (dva puta izlagao u Rusiji) uručeno mu je priznanje Počasni gost Rusije; Orden za ljubav i strpljenje je dobila gradski sekretar za kulturu Grada Trebinja Milana Babić (profesorka srpskog i diplomirani teolog); odlikovanje za građansko dostojanstvo dobili su novinar Radio Podrinja Slobodan Filipović, Vesna Miletić, predsednica humanitarne organizacije „Ana“ i profesorka ruskog jezika u penzija Jelica Marjanović iz Šapca. Svi odlikovani su dosta godina prisutni na terenu i dosta aktivni na promociji sveslavenske kulture, ruskog jezika, ruske istorije i kulturnog bogatstva.
– Nisam se nadao jednom ovako visokom odlikovanju. Mislio sam da ću možda dobiti Orden za građansko dostojanstvo. Međutim stav Komiteta iz Moskve je da ljudima, koji su u nekoj najjačoj snazi, između 40 i 50 godine, treba dati najviše odlikovanje i da tada mogu najviše da ponesu. Zahvaljujem se ovom prilikom svim članovima Komiteta koji su glasali za mene, a one koji nisu glasali za mene, pozdravljam i obećavam da ću u nekom budućem periodu opravdati orden koji sam dobio – rekao je Dejan za naše novine.
UN: Šta ste sve konkretno uradili da ste zaslužili ovo visoko priznanje?
– Poslednjih godina dosta pomažem likovne kolonije, izložbe, književne večeri… Pomogao sam projekat afirmacije sećanja na rusku bolnicu u Pančevu, koji su podigli elitni lekari iz carskog okruženja i koja je u Pančevu egzistirala od 1921. do 1945. godine. Bila je među najboljim bolnicama u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, a kasnije u Kraljevini Jugoslaviji. Ovo visoko priznanje ne pripada samo meni, već stotinama ljudi koji su mi pomagali u svim tim aktivnostima i najveću zahvalnost dugujem mojoj supruzi, koja je imala razumevanja i podržavala me.
UN: Kako vidite budućnost između srpskog i ruskog naroda?
– Vidim je u dva najveća izuzetno jaka osećanja, osećanja ljubavi i osećanja brige. Upravo sinergija pojačavanja ljubavi i brige su pravi recept za buduće odnose dva bratska naroda, ruskog i srpskog.
UN: Odakle kod Vas tolika ljubav prema Rusiji?
– Moj pokojni deda Živan je 1920. godine primo jednu grupu belogardijskih migranata koji su došli u Užice. Dao im je utočište, dao im je bratsku pomoć. Ti ljudi su ostavili velikog traga u razvoju našeg grada. Među njima je bila porodica Spirodona Borodina, koji je bio naš kućni lekar. Taj lekar je brinuo o zdravlju moje pokojne bake, moje porodice i bio je moj prvi lekar. On mi je pričao o lepoti i širini Rusije, o Moskvi, o carskoj Rusiji. Od njega sam čuo mnogo lepih reč o porodici Romanov. Deda je pomogao još dve porodice. Ta neka veza i ljubav prema Rusiji, dakle nije od poslednjih 10 ili 20 godina, to kod mene traje decenijama. Ja volim Rusiju zbog Romanova, Marije Fjodorovne, Čehova, Tolstoja, Dostojevskog, a ne samo zbog naoružanja. Rusija je jedna moćna zemlja koja ima ogromne razne resurse, ali pre svega humane i ljudske resurse. Rusi su takođe jedan napaćen narod, kao i mi, ali narod koji se kao Feniks diže i postaje sve jači i jači.
UN: Prema Vašem mišljenju, na čemu bi trebalo najviše da se radi kada su u pitanju odnosi Srbije i Rusije?
– Mislim da treba da stavimo akcenat na ekonomiju, na Sporazum o slobodnoj trgovini između Srbije i Rusije, Srbije i Belorusije, koji je vrlo malo iskorišćen. Naše šanse su tu, jer su nam tamo širom otvorena vrata. Kada se razmišlja u razvijanju biznisa, fokus ne treba da bude u građevinarstvu, već i na naše proizvode, na poljoprivredu, na srpsku pamet, prehrambenu industriju i drugo. Ovom prilikom apelujem na sve privrednike i preduzetnike, svi koji imaju biznis duh, da usmere svoju pažnju ka Rusiji i Belorusiji, kao i ka Azerbejdžanu. Treba samo da se presaberu da li imaju kvalitet i kvantitet da u serijama pokrivaju tržište. Grad Moskva, pa čak i manji gradove, mogu da otkupe svu našu proizvodnju. I veliki sam optimista za saradnju, samo je potrebno da naši privrednici donesu odluku da se fokusiraju na rusko tržište, da isprate visoke i stroge standarde te zemlje, i može se napraviti dobar poslovni rezultat. Trenutno ima firmi koje svojim kvalitetom mogu da ispune zahteve, samo treba da pojačaju serije i da se međusobno strukovno udruže, mogu da nađu tržište na teritoriji Ruske federacije. Što se tiče institucionalne podrške, država, Vlada, ministarstvo ili Privredna komora, trebaju da razmišljaju o otvaranju jednog velikog kargo centra u blizini Moskve, gde bi bila koncentracija svih roba iz Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Tu bi roba bila skladištena. Imali bi komercijalnog menadžera, koji bi predstavljao i deklarisao našu robu kao kvalitetnu robu, a samim tim bi poslao poruku da smo tu prisutni. Utopija je da sam čovek krene da izvozi, jer je Moskva jedan od najvećih gradova u svetu. Belorusija je takođe interesantno tržište i tu bi sa sadašnjim količinama i kvalitetom koji proizvodimo, mogli da prođemo. Tu bi mogli da ispratimo potrebe grada Minska, a možda i Belorusije.
UN: Vi ste član Srpsko-ruskog prijateljstva?
– Godinama sam prisutan u Upravnom odboru i imam konkretne akcije na terenu. Moj stav je da ne razmišljam epski, od S-300 i migovima, već da se okrenemo sporazumu koji imamo sa Ruskom federacijom. Ima naših ljudi koji su uspeli u Rusiji, ali ih je vrlo malo. Koliko je prijateljstvo Rusije govori i hram Svetog Save, jer ne bi mogli da ga završimo da nije Moskovske patrijaršije i bio bi dvovekovna investicija. Oni aktivno rade da se taj hram što pre završi. Takođe, trebalo bi da napravimo i taj „Dečiji most“ da nam deca iz osnovnih škola idu u porodične razmene, da jednostavno razvijamo te male obične ljudske odnose. To je jače od bilo koje politike. To je pozitivna notifikacija, koja traje do kraja života. Treba da iskoristimo i pogodno školovanje u Novogoradu, koji ima izvanredan univerzitetski centar.
UN: Recite nam nešto o Vašem biznisu?
– Privatnim biznisom se bavim oko 20 godina. U fokusu je trgovina i promet medicinske opreme, lekova i suplemenata, držim apoteke, tako da sam godinama prisutan u svetu farmacije na svim tržištima Srbije, Crne Gore, Makedonije, Republike Srpske, na teritorijama bivših jugoslovenskih država, koje direktno ili indirektno pokrivam. Čovek se sa tim preduzetničkim duhom rodi, mada verovatno ima taj neki gen od mojih predaka. Uvek sam investirao u ljude i imam dosta prijatelja i Ruskoj federaciji, Belgiji, Azerbejdžanu, Minsku… Treba raditi u kontinuitetu, to je proces koji traje, koji ima uspone i padove i greške… Dosta sam aktivan u tim međunarodnim odborima, koji su vezani za privlačenje stranih investicija u Srbiji, kao na primer iz Azerbejdžana i Kazahstana, u društvu sam srpsko-pakistanskog prijateljstva, veliki sam prijatelj iranske ambasade. Idem po kongresima i seminarima, imam aktivnu komunikaciju sa svim ambasadama u Beogradu koje su raspoložene za privrednu saradnju, čak sam sa nekim ambasadorima kućni prijatelj. Ono što takođe mogu da pošaljem, to je poruka privrednicima našeg kraja, ako im je potrebna komunikacija i kontaktna mreža iz Belorusije i Azerbejdžana, stavljam akcenat na njih, jer su mala tržišta, a Rusija je ogromna i ne možemo ni Moskvu da pokrijemo, uvek sa spreman da pomognem. Užice je malo i svi se poznajemo. Mogu da pomognem da se napravi dobar poslovni rezultat.
UN: Koliko već živite u Beogradu i kakvi su Vaši utisci kada dođete u Užice?
– Živim u Beogradu preko 20 godina, ali sam Užičanin i ne mogu da prelomim da sam Beograđanin. Mislim da je grad u nekom segmentu dosta napredovao, lepo izgleda, ima lepih radnji i lepih fasada, ali, čini mi se da gubi duh i harizmu Užičana. Ne mogu reći da je bolje u drugim gradovima Srbije, što se tiče ekonomske situacije. Navikao sam da kada dođem u Užice da bude uvek nešto posebno. Ali, sada mislim da bi trebalo da se svi pozabavaimo da se vrati onaj osmeh i lepo ponašanje Užičana. Uvek se trudim da pošaljem prijateljsku poruku u zemljama koje posećujem i da privučem investitore, kako bi obezbedili budućnost našoj deci, da ostanu ovde, da se otvore nova radna mesta. Poražavajuće se ankete da 90 posto mladih želi da ode, a 50 posto kaže i da se sve promeni, da se sve okrene naopako, da bude sve dobro, da napravimo od Srbije Vels, opet planiraju da idu, a to nije dobra stvar. Ipak, sve to može da se okrene otvaranjem novih radnih mesta, da se daju startap krediti i slično.
Zvezdana Gligorijević
