ПИШЕ: Александар Дивовић
Х.Л. Борхес је исконски мрзео фудбал. Називао га је “једним од највећих злочина Енглеске”. Сматрао је да је култура фудбалског навијања веома плодан медијум за цветање најприземнијих облика популизма и агресивног национализма. “Фудбал је популаран”, примећивао је Борхес, “зато што је глупост популарна”. На први поглед, тешко је не сложити се с овом опаском када видите, рецимо, Дејана Ловрена и другаре како у свлачионици хрватске репрезентације после победе од 3:0 над Аргентином певају “Бојна Чавоглаве”. Али само на први поглед.
“Бојна Чавоглаве” је неслужбена химна Домовинског рата. Међутим, њена популарност у Хрватској данас, више од 20 година од краја рата, не лежи толико у успомени на конзервирано херојство Домовинског рата, колико у једној активној психолошкој компоненти. Део песме у ком се каже – “Чујте српски добровољци, бандо четници// Стићи ће вас наша рука и у Србији!” – у том смислу је посебно индикативан. У њему се јасно поручује да није довољно узвратити, одбити непријатељски напад и одбранити своје позиције, већ непријатеља потом треба гонити и на његовој територији. Радити у Србији управо оно због чега су у Хрватској “стала браћа да одбране наше домове”.
Чувена америчка психоаналитичарка Карен Хорнај дефинисала је један психолошки тип који је назвала арогантно осветољубивом структуром личности. Главну покретачку снагу ових особа представља, каже она, “потреба за осветничким тријумфом”. Такве особе живе “једино због дана обрачуна” и то и јесте њихово главно карактерно обележје. За особе арогантно осветољубивог душевног склопа уопште је карактеристично то да су њихови одговори на нападе прекомерно жестоки и несразмерни. Овакве особе не узвраћају никад истом мером.
Није, дакле, довољно одбранити се и потиснути нападача, нису довољни у крајњем случају ни Бљесак и Олуја, него осветнички порив се задовољава тек када непријатеља наша рука стигне и на његовом тлу. Зато је “Бојна Чавоглаве” осветничка песма и њена одрживост и запаљивост после толико година у хрватској јавности психолошки је заснована на концепту недосањаног немезиса или једне врсте незаокружене националне вендете према непријатељу.
Шта ће онда једна агресивна, осветничка песма у свлачионици фудбалске репрезентације? За одговор на ово питање, несводиво на феномен пословичне фудбалерске глупости, у помоћ треба позвати познатог немачког правника Карла Шмита. О њему не треба рећи ништа више, осим да у 20. веку ниједан политички мислилац и правни теоретичар није више утицао на схватање савремене међународне политике од њега.
По Карлу Шмиту, специфично политичко разликовање на које се могу свести политичке радње и мотиви јесте разликовање пријатеља и непријатеља. Политички непријатељ је онај други, странац, и за његову суштину је довољно да је у посебно интензивном смислу егзистенцијално нешто друго и страно, тако да су у екстремном случају с њим могући конфликти, који се не могу решити, нити неким унапред донетим генералним нормирањем, нити пресудом неког “неучествујућег” и зато “непристрасног” трећег. Појмове пријатељ и непријатељ треба узети у њиховом конкретном, егзистенцијалном смислу, не као симболе или метафоре.
Политичка супротност је најинтензивнија и крајња супротност, и свака конкретна супротстављеност је утолико политичнија што се више приближава крајњој тачки, груписању пријатељ-непријатељ, као одређена борбена скупина људи која стоји наспрам исте такве скупине. Овде већ донекле постаје јасније какве везе има Шмитово схватање појма “политичког” с фудбалом, јер су спортска ривалства облик врло конкретних супротстављености.
Према Шмиту, нема потребе да се непријатељ у политичком смислу лично мрзи, и тек у сфери приватнога има неког смисла да се воли свој “непријатељ”. Зато је могуће да се, на пример, Домагој Вида свакодневно чује са српским интернационалцима Раћом Петровићем и Александром Пантићем и истовремено да пева у свлачионици “Чавоглаве”. Или да “ватрени” изјаве како навијају за Новака Ђоковића у финалу Вимблдона.
У оквиру државе као организованог политичког јединства које као целина доноси за себе одлуку пријатељ-непријатељ, поред примарно политичких одлука, појашњава Шмит, показују се многи секундарни појмови “политичкога”, па се може говорити о верској политици, школској политици, комуналној политици, социјалној политици, па и спортској политици државе. Али ипак, и у свим овим случајевима, за појам политичког увек остају конститутивни супротност и антагонизам у оквиру државе.
У свом сјајном тексту од пре две године “Је ли за националиста здраво да му репрезентација побјеђује?” Миљенко Јерговић одлично је истакао две занимљиве ствари. Прво, за разлику од бројних високоразвијених Западних држава у којима је фудбал феномен с друштвених и културних маргина, у западнобалканским земљама фудбал је начин националног самопотврђивања. И друго, хрватски репрезентативци у просеку играју боље и делују моћније него док играју у својим клубовима, јер имају посебну инспирацију. Допинг патриотизмом у ногомету помаже боље од било којег другог допинга, а није забрањен, цинично примећује Јерговић.
Песма “Бојна Чавогалве“ изражава један снажан патриотски патос који је крајње консеквентно изведен из шмитовског појма “политичког” заснованог на сталном, свевременском разликовању пријатељ-непријатељ. Тешко је другачије објаснити емоционално поистовећивање и немање никаквог отклона хрватских репрезентативаца од те песме у мечу с једном Аргентином. У случају овакве хрватске репрезентације наивно је свако раздвајање спорта од политике, јер они и играју овако како играју, а то је на изузетно високом нивоу, баш зато што су снажно инспирисани очигледно ванспортским мотивима. Ти мотиви су органски састојак њихових перформанса на терену и неодвојиви су од њихових сјајних резултата. Тврдити другачије, отприлике је исто као и тврдити да су хладноратовска спортска ривалства била искључиво спортска.
Прилично убеђен да је ово изнад написано тачно, ако не у нијансама, оно у суштини, никада не навијам за Хрватску, нарочито у национално конкурентним спортовима. Из разлога који би се сликовито могли описати као шмитовска филозофија “политичког” у огледалу. И може бити да је то једна обична националистичка рационализација, али сматрам да је тај принципијелни став безличан и рационалан, колико и Шмитово разликовање пријатеља и непријатеља.
(Ужичка недеља 990)
