početak GRADSKA Спортска породица

Спортска породица

od Užička Nedelja
73 pregleda

ЗОРАН МАЛЕШЕВИЋ – РУКОМЕТАШКИ АС
Фудбалери, рукометаш, кошаркаши и одбојкаши, све су то Малешевићи из генерације у генерацију, само, као у игри спојите парове, треба повезати имена. Породица која сигурно заслужује да испуни странице наших новина, неки су заслужни за развој спорта у нашем граду, а неки што име Ужица прoносе широм света.
Зоран Малешевић је бивши рукометни ас, многи голмани су стрепели од његовог шута, играо је и у првој лиги тадашње Југославије, а умало да заигра и у репрезентацији. Да су била другачија времена, да се овај спорт узимао мало озбиљније у тадашњој вароши Ужице, Зоран би сигурно далеко догурао. И не само он, већ и његова четири године старија сестра Милка, данас Томашевић, некада кошаркашица, а данас наставница физичког у ОШ „Нада Матић“.
Малешевићи су дошли из Баната 1962. године, када је Зоран имао годину дана. Од оца Благоја, који је играо фудбал у Банату, и у том месту основао фудбалски клуб, у коме је играо и Зоранов стриц, онда није ни чудо што је Зоран од малих ногу показивао склоност ка спорту. У Ужицу је завршио основну и средњу школу.
– Почео сам да играм рукомет још у Четвртој основној школи, данас „Стари град“, где смо имали секције. Приметио ме је наставник Димитрије Ристовић, наставник који је волео рукомет. То је било у петом разреду и имали смо три пута седмично тренинге. Имали смо добру екипу у школи и стално смо се борили са ученицима из „Наде Матић”, која нам је била главни конкурент. Ту је било увек великог навијања, Ми смо стизали и до републичког такмичења – сећа се Зоран и додаје да су та спортска дешавања била једина задовољства неког изласка и слободног врмена.
Ипак, рукомет није био толико популаран као фудбал и кошарка. Зоран је играо и у тимовима тих спортова. У 1977. године се определио за рукомет, када је био осми разред и отишао у халу Велики парк. Тада је тренер РК Севојно био Слободан Гавовић, а Зоран каже да није гајио наду да ће опстати у рукомету.
– Међутим, одрадио сам један тренинг, био сам у свлачионици где су били старији играчи, Гузијан, Златић, Пиле, Машо, Зоран Јованетић, Млађо Терзић, Прљо, Милован и голман Русо, када је тренер рекао да и даље долазим – казао је Зоран и додао да је клуб Севојно тада финансирала Ваљаоница бакра. председник клуба је био Рацо Јововић из те фирме, а потпредседник Милија Ђуровић, који је радио у Биоктошу.
– После три до четири тренинга, почетком августа, ишао сам и на припреме у Радојину, мада сам рачунао да ме неће водити, јер се водило 12 до 13 играча. Био сам висок, крупан и имао сам ту жицу за рукомет, а клубу су недостајали талентовани млађи људи. Рукомет је био специфичан, ту није могао свако да игра, мада је овај наш регион био изузетан за предиспозиције рукомотеша, нарочито у Сјеници, Прибоју и Пожеги, У Пожеги је то био главни спорт и играли су савезну лигу. Наша општина је више давала кошаркашима и фудбалерима, а ми смо имали Ваљаoницу, којој и није било толико стало да направи неки виши ранг. Председници клубова су углавном били неке пословође, предрадници, нису имали неке амбиције да повуку клуб у неки виши ранг. Спортски савез у Севојну, у ВБ, имао је тај неки буџет и од њега се новац делио на више клубова. Свако је гледао да узме што више за свој клуб и увек смо ми имали ситна средства за наш рад. Томе се прилазило аматерски и нису били битни резултати, већ само, да се, ето, такмичимо. Међутим, поред свега тога, моја генерација је била изузетно добра. Сећам се да је те 1997. године било прво јуниорско првенство Србије у Београду и имали смо 12 екипа. Прве три су ишле на Савезно такмичење. То је био велики успех за нас, када смо се квалификовали, јер смо успели на региону да победимо многе екипе, и то све екипе које су играле у много вишем рангу од нас. А ми смо били аматери. На том првенству у Београду смо били девети. То је био велики успех – испричао је Зоран.
И следеће године наши рукометаши су ишли на првенство Србије у Шабац. Тада је „Металопластика” била прва, а Севојно осмо. Али, тада се догодило нешто неочекивано.
– Мој кум Милован Илић је проглашен за најбољег голмана, а ја сам био други стрелац, јер сам имао изузетне шутеве. Тада је испред мене био чувени Вујовић. Имали смо тада изузетну екипу и да смо имали озбиљан рад и озбиљног тренера, који би имао визију и стратегију за нас и да се мало више улагало у нас, ми би смо далеко догурали. Тај рукомет нам је био, онако, успут. Ишло се у школу и тренирало се три пута по сат времена и то је било то. И Милован и ја, као међу најбољима, били смо кандидати за репрезентацију. А то вече у Шапцу, били су одвојено постављени столови за све клубове, међу којима су били Звезда, Обилић и други јаки клубови. Било је и музике. И сада дошли ми из Ужица, малтене дивљи, па смо били веселији од других. Нас тренер није упозорио на многе ствари. Тамо су седели сви озбиљни, од играча до тренера, док се за нашим столу наручивало и пиво, а и певачица мрда-љуља, а ми јој аплаудирамо. Сутрадан смо Милован и ја скинути са списка кандидата за репрезентацију, јер смо били неозбиљни. Да смо тада ушли у репрезентацију, можда би направили неку рукометну каријеру – казао је Зоран Малешевић кроз смех.
После, 1979. и 1980. године, Севојно је играло Српску лигу и стално је било негде у средини и при врху. Зоран је отишао у војску на годину и по дана. Када се вратио, две године је поново био у Севојну и тада су стигли и у међурепубличку лигу. Ту су били годину дана.
– За ту лигу је требало много пара. Путовали смо комбијем по седам осам сати и када дођемо, одмах треба да играмо утакмицу. А у таквом стању нисмо баш могли да се покажемо. Играло се пре подне, а ми, ем, што смо устали пре зоре, ем, сломљени од путовања. Управи клуба није падало на памет данас пошаље дан раније. Чини ми се само да им је било само стало да тамо неки клуб постоји да би се неко уградио 100 или 200 марака. То је било чисто пилићарење – додао је наш саговорник и каже да је 1978. године имао понуду да игра у „Железничару“ из Ниша, али ју је одбио.
Када су испали, Севојно је променило име у Ужице. И тада се покушавало да се направи нешто, али опет не тако озбиљно.
– Иако смо били свесни тога, ми играчи смо на неки начин били задовољни, јер нисмо зевали бескорисно по улицама. Боље је било бавити се спортом. Након свега, 1986. године добио сам понуду да играм за Пожегу, који су били у другој лиги. Имали смо добру екипу, били смо у врху две године и борили смо се да упаднемо у Прву лигу, мада нисмо имали среће. То је трајало три године. Ту се радило много озбиљније са играчима. У току 1989. године прешао сам у “Епоксид” у Прибоју, некадашњи ФАП. Играли смо изузетно добро и упали смо у Прву лигу. Пред сами рат у Босни играли смо у Београду на Бањици. Иначе, Прибој тада није имао халу, али смо наше утакмице играли у Пријепољу. Тада је Гајо, председник клуба и директор “Епоксида”, доста улагао у нас, довео играча из Пљеваља, двојица су била из Берана, био је из Сомбора Драговић, који је играо левог бека. Плаћали су добро. Тада сам већ био ожењен и син Никола се родио 1989. године, па сам стално путовао возом, а радио сам у Ваљаоници бакра и често користио плаћена одсуства, мада сам имао стан у Прибоју. Било је то мало напорно и 1990. године, након монтирања хале у Прибоју, играли смо прву утакмицу са „Металопластиком“, и тада сам повредио колено. И тек тада сам одустао. Довели су два нова игача, а ја сам био мало старији. Имао сам рачун и даље да играм, али нисам хтео да седим на клупи и да играм само неких 10 до 15 минута. Повукао сам се, иако сам имао 30 година и могао још да играм. То је био крај – казао је Зоран, који ће у историји ужичког рукомета остати упамћен као леви бек, који је, поред Мирослава Гузијана, дао највише голова.
Као што рекосмо, Малешевићи су спортска породица.
– Моја сетра Милка Томашевић, која сада предаје физичко у „Нади Матић“, била је професионална кошаркашица, играла је у првој лиги тих осамдесетих година и то плеја. Она је од мене старија четири године и отишла је на ДИФ, а мени су родитељи рекли да останем овде, да не идем и ја. А мени је тада овде било лепо, то су била нека задовољства која су пружала када си популаран у неком спорту, био сам битан, тако да нисам ни размишљао у неком другом смеру. Моја супруга Љиљана успешно је играла одбојку – каже са сетом зоран.
Ипак, његова деца, Никола и Тијана, доживели су велики успех и постали су прави спортски професионалци.
– Син Никола професионално игра кошарку. Играо је прво у Ужицу, а онда на колеџу у Америци, вратио се и играо у Партизану и Металцу, а затим Румунији, а сада је у Пољској. Иначе, обоје су завршила школу и то ми је било најбитније. У спорту треба доста среће, али и упорности и рада. Поред свог рада и улагања, ипак је срећа потребна. Можеш да радиш, и тренираш, и будеш упоран, али, ако немаш мало среће, не вреди. Мада, упорност побеђује. Треба све да се скоцка и укаже шанса. Моја Тијана је имала среће што је одбојкашки клуб “Јединство” у том моменту било у високом рангу. Имали су изузетно добар и квалитетан рад у млађим, кадетским, категоријама. Почела је да тренира у четвртом разреду, када је Раде Љајић водио клуб. Било је доста деце. Он је селектирао, јер је “Јединство” било прва лига. Од 150 деце изабрао је десет са којима је интезивно радио. Тренирало се два до три пута дневно, ту су се повређивале, било је сурово. Које дете није могло да издржи, напуштало је. Али, да би све то радио, дете је морало да има талента, ту неку жицу. Тијана је била упорна. Схватала је да не може да се дође до врха, ако се не ради. Али, исто тако ништа то није вредело, ако није имала среће. Она је морала да да себе целу, јер на пола, нема успеха. Долазила је са тренинга мртва уморна, није могла да једе, само је остављала торбу и одмах легала. Али, била је упорна, имала је талента. Она је велики радник и борац, а упркос свом напору, волела је да тренира. Било је и код ње неких падова, када је била 6. и 7. разред, па у средњој школи, јер јој нисам дао да напусти школу, док су скоро све остале напустиле и ванредно завршиле. Тијана је упоредо завршила економску школу. Бити професионалац у савезном рангу, где су тренинзи два пута дневно, заиста је било напорно. Морао сам понекад да идем у школу, када не стигне нешто да научи, да јој мало пролонгирам рок за оцену и тако је успела да заврши. Било е огромног одрицања. После тога уписала је Сингидунум, приватни факултет, и то је завршила – са поносом каже тата Зоран Малешевић.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.