ZORAN MALEŠEVIĆ – RUKOMETAŠKI AS
Fudbaleri, rukometaš, košarkaši i odbojkaši, sve su to Maleševići iz generacije u generaciju, samo, kao u igri spojite parove, treba povezati imena. Porodica koja sigurno zaslužuje da ispuni stranice naših novina, neki su zaslužni za razvoj sporta u našem gradu, a neki što ime Užica pronose širom sveta.
Zoran Malešević je bivši rukometni as, mnogi golmani su strepeli od njegovog šuta, igrao je i u prvoj ligi tadašnje Jugoslavije, a umalo da zaigra i u reprezentaciji. Da su bila drugačija vremena, da se ovaj sport uzimao malo ozbiljnije u tadašnjoj varoši Užice, Zoran bi sigurno daleko dogurao. I ne samo on, već i njegova četiri godine starija sestra Milka, danas Tomašević, nekada košarkašica, a danas nastavnica fizičkog u OŠ „Nada Matić“.
Maleševići su došli iz Banata 1962. godine, kada je Zoran imao godinu dana. Od oca Blagoja, koji je igrao fudbal u Banatu, i u tom mestu osnovao fudbalski klub, u kome je igrao i Zoranov stric, onda nije ni čudo što je Zoran od malih nogu pokazivao sklonost ka sportu. U Užicu je završio osnovnu i srednju školu.
– Počeo sam da igram rukomet još u Četvrtoj osnovnoj školi, danas „Stari grad“, gde smo imali sekcije. Primetio me je nastavnik Dimitrije Ristović, nastavnik koji je voleo rukomet. To je bilo u petom razredu i imali smo tri puta sedmično treninge. Imali smo dobru ekipu u školi i stalno smo se borili sa učenicima iz „Nade Matić”, koja nam je bila glavni konkurent. Tu je bilo uvek velikog navijanja, Mi smo stizali i do republičkog takmičenja – seća se Zoran i dodaje da su ta sportska dešavanja bila jedina zadovoljstva nekog izlaska i slobodnog vrmena.
Ipak, rukomet nije bio toliko popularan kao fudbal i košarka. Zoran je igrao i u timovima tih sportova. U 1977. godine se opredelio za rukomet, kada je bio osmi razred i otišao u halu Veliki park. Tada je trener RK Sevojno bio Slobodan Gavović, a Zoran kaže da nije gajio nadu da će opstati u rukometu.
– Međutim, odradio sam jedan trening, bio sam u svlačionici gde su bili stariji igrači, Guzijan, Zlatić, Pile, Mašo, Zoran Jovanetić, Mlađo Terzić, Prljo, Milovan i golman Ruso, kada je trener rekao da i dalje dolazim – kazao je Zoran i dodao da je klub Sevojno tada finansirala Valjaonica bakra. predsednik kluba je bio Raco Jovović iz te firme, a potpredsednik Milija Đurović, koji je radio u Bioktošu.
– Posle tri do četiri treninga, početkom avgusta, išao sam i na pripreme u Radojinu, mada sam računao da me neće voditi, jer se vodilo 12 do 13 igrača. Bio sam visok, krupan i imao sam tu žicu za rukomet, a klubu su nedostajali talentovani mlađi ljudi. Rukomet je bio specifičan, tu nije mogao svako da igra, mada je ovaj naš region bio izuzetan za predispozicije rukomoteša, naročito u Sjenici, Priboju i Požegi, U Požegi je to bio glavni sport i igrali su saveznu ligu. Naša opština je više davala košarkašima i fudbalerima, a mi smo imali Valjaonicu, kojoj i nije bilo toliko stalo da napravi neki viši rang. Predsednici klubova su uglavnom bili neke poslovođe, predradnici, nisu imali neke ambicije da povuku klub u neki viši rang. Sportski savez u Sevojnu, u VB, imao je taj neki budžet i od njega se novac delio na više klubova. Svako je gledao da uzme što više za svoj klub i uvek smo mi imali sitna sredstva za naš rad. Tome se prilazilo amaterski i nisu bili bitni rezultati, već samo, da se, eto, takmičimo. Međutim, pored svega toga, moja generacija je bila izuzetno dobra. Sećam se da je te 1997. godine bilo prvo juniorsko prvenstvo Srbije u Beogradu i imali smo 12 ekipa. Prve tri su išle na Savezno takmičenje. To je bio veliki uspeh za nas, kada smo se kvalifikovali, jer smo uspeli na regionu da pobedimo mnoge ekipe, i to sve ekipe koje su igrale u mnogo višem rangu od nas. A mi smo bili amateri. Na tom prvenstvu u Beogradu smo bili deveti. To je bio veliki uspeh – ispričao je Zoran.
I sledeće godine naši rukometaši su išli na prvenstvo Srbije u Šabac. Tada je „Metaloplastika” bila prva, a Sevojno osmo. Ali, tada se dogodilo nešto neočekivano.
– Moj kum Milovan Ilić je proglašen za najboljeg golmana, a ja sam bio drugi strelac, jer sam imao izuzetne šuteve. Tada je ispred mene bio čuveni Vujović. Imali smo tada izuzetnu ekipu i da smo imali ozbiljan rad i ozbiljnog trenera, koji bi imao viziju i strategiju za nas i da se malo više ulagalo u nas, mi bi smo daleko dogurali. Taj rukomet nam je bio, onako, usput. Išlo se u školu i treniralo se tri puta po sat vremena i to je bilo to. I Milovan i ja, kao među najboljima, bili smo kandidati za reprezentaciju. A to veče u Šapcu, bili su odvojeno postavljeni stolovi za sve klubove, među kojima su bili Zvezda, Obilić i drugi jaki klubovi. Bilo je i muzike. I sada došli mi iz Užica, maltene divlji, pa smo bili veseliji od drugih. Nas trener nije upozorio na mnoge stvari. Tamo su sedeli svi ozbiljni, od igrača do trenera, dok se za našim stolu naručivalo i pivo, a i pevačica mrda-ljulja, a mi joj aplaudiramo. Sutradan smo Milovan i ja skinuti sa spiska kandidata za reprezentaciju, jer smo bili neozbiljni. Da smo tada ušli u reprezentaciju, možda bi napravili neku rukometnu karijeru – kazao je Zoran Malešević kroz smeh.
Posle, 1979. i 1980. godine, Sevojno je igralo Srpsku ligu i stalno je bilo negde u sredini i pri vrhu. Zoran je otišao u vojsku na godinu i po dana. Kada se vratio, dve godine je ponovo bio u Sevojnu i tada su stigli i u međurepubličku ligu. Tu su bili godinu dana.
– Za tu ligu je trebalo mnogo para. Putovali smo kombijem po sedam osam sati i kada dođemo, odmah treba da igramo utakmicu. A u takvom stanju nismo baš mogli da se pokažemo. Igralo se pre podne, a mi, em, što smo ustali pre zore, em, slomljeni od putovanja. Upravi kluba nije padalo na pamet danas pošalje dan ranije. Čini mi se samo da im je bilo samo stalo da tamo neki klub postoji da bi se neko ugradio 100 ili 200 maraka. To je bilo čisto pilićarenje – dodao je naš sagovornik i kaže da je 1978. godine imao ponudu da igra u „Železničaru“ iz Niša, ali ju je odbio.
Kada su ispali, Sevojno je promenilo ime u Užice. I tada se pokušavalo da se napravi nešto, ali opet ne tako ozbiljno.
– Iako smo bili svesni toga, mi igrači smo na neki način bili zadovoljni, jer nismo zevali beskorisno po ulicama. Bolje je bilo baviti se sportom. Nakon svega, 1986. godine dobio sam ponudu da igram za Požegu, koji su bili u drugoj ligi. Imali smo dobru ekipu, bili smo u vrhu dve godine i borili smo se da upadnemo u Prvu ligu, mada nismo imali sreće. To je trajalo tri godine. Tu se radilo mnogo ozbiljnije sa igračima. U toku 1989. godine prešao sam u “Epoksid” u Priboju, nekadašnji FAP. Igrali smo izuzetno dobro i upali smo u Prvu ligu. Pred sami rat u Bosni igrali smo u Beogradu na Banjici. Inače, Priboj tada nije imao halu, ali smo naše utakmice igrali u Prijepolju. Tada je Gajo, predsednik kluba i direktor “Epoksida”, dosta ulagao u nas, doveo igrača iz Pljevalja, dvojica su bila iz Berana, bio je iz Sombora Dragović, koji je igrao levog beka. Plaćali su dobro. Tada sam već bio oženjen i sin Nikola se rodio 1989. godine, pa sam stalno putovao vozom, a radio sam u Valjaonici bakra i često koristio plaćena odsustva, mada sam imao stan u Priboju. Bilo je to malo naporno i 1990. godine, nakon montiranja hale u Priboju, igrali smo prvu utakmicu sa „Metaloplastikom“, i tada sam povredio koleno. I tek tada sam odustao. Doveli su dva nova igača, a ja sam bio malo stariji. Imao sam račun i dalje da igram, ali nisam hteo da sedim na klupi i da igram samo nekih 10 do 15 minuta. Povukao sam se, iako sam imao 30 godina i mogao još da igram. To je bio kraj – kazao je Zoran, koji će u istoriji užičkog rukometa ostati upamćen kao levi bek, koji je, pored Miroslava Guzijana, dao najviše golova.
Kao što rekosmo, Maleševići su sportska porodica.
– Moja setra Milka Tomašević, koja sada predaje fizičko u „Nadi Matić“, bila je profesionalna košarkašica, igrala je u prvoj ligi tih osamdesetih godina i to pleja. Ona je od mene starija četiri godine i otišla je na DIF, a meni su roditelji rekli da ostanem ovde, da ne idem i ja. A meni je tada ovde bilo lepo, to su bila neka zadovoljstva koja su pružala kada si popularan u nekom sportu, bio sam bitan, tako da nisam ni razmišljao u nekom drugom smeru. Moja supruga Ljiljana uspešno je igrala odbojku – kaže sa setom zoran.
Ipak, njegova deca, Nikola i Tijana, doživeli su veliki uspeh i postali su pravi sportski profesionalci.
– Sin Nikola profesionalno igra košarku. Igrao je prvo u Užicu, a onda na koledžu u Americi, vratio se i igrao u Partizanu i Metalcu, a zatim Rumuniji, a sada je u Poljskoj. Inače, oboje su završila školu i to mi je bilo najbitnije. U sportu treba dosta sreće, ali i upornosti i rada. Pored svog rada i ulaganja, ipak je sreća potrebna. Možeš da radiš, i treniraš, i budeš uporan, ali, ako nemaš malo sreće, ne vredi. Mada, upornost pobeđuje. Treba sve da se skocka i ukaže šansa. Moja Tijana je imala sreće što je odbojkaški klub “Jedinstvo” u tom momentu bilo u visokom rangu. Imali su izuzetno dobar i kvalitetan rad u mlađim, kadetskim, kategorijama. Počela je da trenira u četvrtom razredu, kada je Rade Ljajić vodio klub. Bilo je dosta dece. On je selektirao, jer je “Jedinstvo” bilo prva liga. Od 150 dece izabrao je deset sa kojima je intezivno radio. Treniralo se dva do tri puta dnevno, tu su se povređivale, bilo je surovo. Koje dete nije moglo da izdrži, napuštalo je. Ali, da bi sve to radio, dete je moralo da ima talenta, tu neku žicu. Tijana je bila uporna. Shvatala je da ne može da se dođe do vrha, ako se ne radi. Ali, isto tako ništa to nije vredelo, ako nije imala sreće. Ona je morala da da sebe celu, jer na pola, nema uspeha. Dolazila je sa treninga mrtva umorna, nije mogla da jede, samo je ostavljala torbu i odmah legala. Ali, bila je uporna, imala je talenta. Ona je veliki radnik i borac, a uprkos svom naporu, volela je da trenira. Bilo je i kod nje nekih padova, kada je bila 6. i 7. razred, pa u srednjoj školi, jer joj nisam dao da napusti školu, dok su skoro sve ostale napustile i vanredno završile. Tijana je uporedo završila ekonomsku školu. Biti profesionalac u saveznom rangu, gde su treninzi dva puta dnevno, zaista je bilo naporno. Morao sam ponekad da idem u školu, kada ne stigne nešto da nauči, da joj malo prolongiram rok za ocenu i tako je uspela da završi. Bilo e ogromnog odricanja. Posle toga upisala je Singidunum, privatni fakultet, i to je završila – sa ponosom kaže tata Zoran Malešević.
Zvezdana Gligorijević
