KOMEMORATIVNA SEDNICA
Užički akademski slikar Obrad Jovanović sahranjen je 1. marta 2019. godine na Prljevića groblju na Beloj zemlji. Prethodnog dana održana je komemorativna sednica, 28. februara 2019. godine, u amfiteatru Pedagoškog fakulteta u Užicu. Komemoraciji su prisustvovali najuži članovi Obradove porodice, brojni prijetelji, kolege, poštovaoci njegovog dela.
Dekanka fakulteta Snežana Marinković, u ime kolega sa Pedagoškog fakulteta uputila je poslednji pozdrav Obradu Jovanoviću.
– Vest da nas je napustio dragi kolega i profesor Obrad Jovanović ispunila je fakultet tišinom i nevericom. Kad nas ostavi tako neko drag i tako značajan, mi čuvamo u svojim srcima sva ona sećanja i osećanja, sve one pramenove duše koji dalje traju u nama. Obrad Jovanović je bio profesor i pedagog, slikar i rizničar narodne mudrosti, intelektualac i čovek iz naroda, koji je svaki susret i događaj znao da obogati anegdotom i neobičnom pričom. Iznikao iz ovog našeg erskog mentaliteta, znao je biti duhovit i kritičan kada je trebalo, ali pre svega osećajan i plemenit. Bog mu je dao da govori na mnogo načina – i kistom, i frulom i zdravicom – rekla je Snežana Marinković i podsetila na njegovu biografiju.
Obrad Jovanović je rođen 5. oktobra 1949. godine u selu Mionica kod Kosjerića. Posle osnovne škole, koju je završio u Ražani, završio je Učiteljsku školu u Užicu, a 1971. godine Višu pedagošku školu na odseku za likovno vaspitanje u Prištini. Studije slikarstva nastavio je na Akademiji likovnih umetnosti u Prištini, gde je diplomirao 1977. godine. Magistrirao je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 1992. godine u klasi profesora Momčila Antonovića.
Dekanka fakulteta govorila je o velikoj energiji kojom je profesor Jovanović prenosio svoje znanje učenicima i studentima. Metodiku likovnog vaspitanja počeo je da predaje na Pedagoškoj akademiji 1980. godine, a u penziju je otišao kao redovni profesor Učiteljakog fakulteta, u čijem osnivanju je i učestvovao. Svom fakultetu je poklonio legat, deo svojih radova.
– Bio je profesor koji je govorio o životu, pravim vrednostima, koje je povezivao sa tradicijom i korenima. Bio je prodekan za nauku na Učiteljskom fakultetu, član stručnog veća Unoverziteta u Kragujevcu, član UO Gradske galerije i jedan od inicijatora osnivanja Umetničke škole u Užicu i njen prvi vd direktor. Objavio je tri monografije i više desetina naučnih i stručnih radova, i izlagao na više od sto izložbi u zemlji i inostranstvu. Učestvovao je na preko 120 likovnih kolonija i učestovao u humanitarnim akcijama. Bio je član ULIS-a od 1979. godine. Na Beloj zemlji, u svojoj kući, ostavio je atelje i galeriju, gde nas je uvak srdačno uz vino kao pravi domaćin dočekivao. Govorio je da je tom svojom galerijom vratio dug svojoj velikoj ljubavi – slikarstvu. Njegova galerija sa izloženim slikama biće mesto gde će posetioci i ljubitelji umetnosti moći da uživaju.
– Prisetimo se jednog njegovog razmišljanja: Čovek se celog svog života zadužuje i razdužuje. Zadužuješ se porodici, rodbini, školi, mesnoj zajednici, a da li se ti kao čovek na neki način razdužuješ? Da li si vratio porodici, u odnosu na ono što su oni tebi kroz ljubav i brojne žrtve i muke dali? Šta si vratio rodbini? Da li se rodbina tobom ponosi ili te se stidi? Na kraju, šta se vratio celom nacionu, celom društvu? – pita se Obrad. Ne bismo rekli da su njegove slike dug, one su dar. Hvala mu na tom daru. Hvala mu kroz za svu iskrenost duše koje nam je kroz svoje slike i priče podario. Neka mu je večna slava i hvala – rekla je dekanka Učiteljskog fakulteta.
Od Obrada Jovanovića, u ime građana Užica, oprostio se gradonačelnik Tihomir Petković.
– Sa velikom tugom Užice se oprašta od jednog divnog umetnika, našeg sugrađanina Obrada Jovanovića, stvaraoca koji je sa nama bez trunke licimerja i zazora podelio svoje poimanje života, prirode i ljudi. Uporno nas je sa svojim delima i životnim stavom podsećao na ljudske slabosti, razarajući iluzije kojima smo itekako skloni, naglašavajući da je priroda lepa bez prisustva čoveka. Čim čovek dođe, poptuno je urniše. To su njegove reči. Autentičan u umetničkom izrazu, u društvenom angažmanu, u svemu čega bi se latio, Obrad je ostavio dubok trag u životu Užica, koji će, kako vreme bude proticalo, biti još snažniji i upečatljiviji – rekao je gradonačelnik.
On je još rekao da su ostale genaracije onih koji su se zaljubljivali u umetnost i slikarstvo zahvaljujući profesoru Obradu, koji ih je učio zanatskim finesama, ali i vaspitavao da budu hrabri, slobodoumni, tolerantni ljudi koji će slediti prave vrednosti.
– Obrad je bio gospodin Užičanin, gospodin umetnik, koji je bio duboko ubeđen da umetnost ima sposobnost da se bori protiv otuđenja, jer ona je po svojoj prirodi otvoren sistem. Bio je čovek koji ne traži, već nesebično daje, uvek spreman da podrži i ohrabri sve one koji klonu duhom. Ostavio nam je u amamet snažne poruke svojim delima i načinom života, i na kraju otišao u večnost, koju je ovako doživljavao… Dragi Obrade, hvali na svemu dobrom i velikom što si učinio za Užice. Neka ti je večna slava i hvala – rekao je Tihomir Petković.
Snežana Đenić, direktorka biblioteke u Čajetini.
– Obrad Jovanović je bio drugačiji od svih, bio je izutetan po svemu, elitni sprski slikar, koji je dugi niz godina manirom vrsnog majstora na najbolji mogući način obeležavao srpsku kulturnu scenu. Iza sebe je ostavio izuzetno delo i umetnička dostignuća – rekla je Snežana Đenić.
Obrada Jovanovića nazvala je izuzetnim slikarom, čudesnog dara, posebnog senzibiliteta i velikog autoriteta, koji je kroz svoj rad živeo svoju snagu – prošlost minulih generacija i na poseban način upućivao na drugu snagu, strast, volju, buku i bes, i da je u tome ležala njegova snaga i naduhnuće.
– Obrad Jovanović je bio izuzetan čovek snažne i markantne ličnosti, koga smo prepoznavali po odlikama velikih ljudi – širine nauma, čovečnosti u ostvarivanju i trezvenosti kod uspeha. Bio je jedna od onih velikih ljudi koji imaju drugačiju potrebu potvrde, što nadrasta obično dokazivanje, na osnovu čega je stvorena sva njegova životna sintagma. Obrad je bio mudar čovek, dubokog znanja, dobrog rasuđivanja i uvida u neku drugu dimenziju trajanja. Otuda ćemo ga pamtiti mirnog i spokojnog. Obrad Jovanović je po svemu bio veliki, neponovljiv i dragocen. Imati takvog čoveka za prijatelja je velika čast – rekla je između ostalog Snežana Đenić.
Akademski slikar, grafičar, Mladen Jevđović, kao kolega i kulturni saborac, govorio je o ogromnim Obradovim aktivnostima posla kojim se bavio u ovom gradu. Govorio je u ime kolektiva i kolega Umetničke škole.
– Obrad se mogao uporediti sa jednim velikim drvetom, koje baca semenke, a iz njih niče novo drveće. Oko tog drveta je sada izrasla ogromna šuma. Umetnička škola je nastala 2002. godine, a nastala je zahvaljujuću ugledu, obrazu i uticaju Obrada Jovanovića. On je bio pokretač te ideje u tim vremenima bremenitim raznim problemima i previranjem u društvu. Nas nekolicina smo krenuli, na čelu sa Obradom, i izgurali da Užice dobije tu školu. Desetine generacija završilo je Umetničku školu i umetničke fakultete. To je ta šuma s početka moje priče – rekao je između ostalog Mladen Jevđović i podsetio na Obradova mnogobrojna putovanja i veliki broj prijatelja.
Katarina Dogandžić iz Narodnog muzeja Užice:
– Umro je dobar čovek. Profesor Obrad nas je svojim dobrotom i delom uverio da je u dobroti rođen i u dobrom odrastao. Dar dobrog u sebi je dobro uzdigao i nesebično ga delio, dobrim je i zlim prilikama dobrim uzvraćao – rekla je Katarina Dogandžić, a potom govorila o Obradovom radu i slikama, i pitala „da li je primarni kolorista, crtač, slikar senki, dobar komponista ili uverljiv narator.
Između ostalog je rekla da je iza ovog izuzetnog umetnika ostalo stotine crteža i da je želja profesora da ti crteži budu izloženi u javnom prostoru. Rekla je da se Obrad posvetio etnografskim motivima, gorštacima sugestivnih fizionomija, porodici, zantlijama, predelima, stadima, sahranama i da je „sačuvao jedan svet koji nestaje, svet kojima je rad i muka uteha“, a potom se osvrnula i na njegovu darovitost pripovedača.
– Na svojoj samostalnoj izložbi pre dve godine rekao je: „Kada sam magistrirao i kada sam se posle večere pozdravio sa svojim mentorom Momom Antonovićem, koji je tada bio dekan Likovne akademije u Beogradu, on mi je rekao ovako: Slušaj Obrade, ja u Užicu ne poznajem nikoga. Poznajem samo tebe i ti si mi dužan za likovnu umetnost i za likovni život u Užicu“. Likovni život zadužio je osnivanjem Umetničke škole u Užicu – kazala je kustos u užičkom muzeju i podsetila da je jedan od osnivača Demokratske stranke u Užicu i da je u politiku ušao sa plemenitim namerama i za dobrobit našeg naroda.
Umetnik Dragoljub Kaplanović:
– Pre nekoliko godina grupa satrapa, praveći nekakav puteljak kroz Srbiju, naiđe na tom putu na jedan hrast, zapisni hrast, živu crkvu pod nebeskim svodom, staru više stotina godina. I niko za sve te godine, ni ptice, ni životinje, ni čovek ne učini ništa nažao toj crkvi. Ali, satrapi izašli pravo iz ada, koji nazivahu sebe graditeljima, posekoše hrast bez milosti, sve uz blagoslav crkvenih otaca, uz utešne reči kako je to samo drvo. I sve to zarad nekakvog puteljka kroz Srbiju. Proklete im duše pogane. Juče Bog ubra jedan veličastveni ljudski hrast, živu crkvu zapisnu, krošnje satkane od najlepših boja i najtoplijih reči ljubavi posvećenih voljenoj Srbiji i srpskom narodu. I mnogi pod tom krošnjom dobrote i čestitosti nađoše i mir i prijateljstvo, i utehu i radost, i snagu i nadu. Juče bog prizva sebi Obrada Jovanovića, prizva sebi jednu posebnu dušu, nužnu njemu za njegove božije poslove. Biće da mu je zatrebala nova duga za božiju kacu pričesnog vina. Možda… Ne znam. Ali, ovo znam – što je na zemlji stvoreno Obradom, stvoreno je ljubavlju posvećenika i radošću blagoslovenog kovano u žaru vere i nade, kaljeno gorčinom i nevoljama, voljeno svim suzama. Ostaviti iza sebe umetnički opus takvog kvaliteta i obima mogu samo najprobraniji među stvaraocima. To su oni koji kada bog pita koga da pošalje, izađe prvi ispred svih i kaže „evo pošalji mene“. Slikar i učitelj Obrad Jovanović jedan je od tih – rekao je Klapanović i dodao da je Obrad crpeo snagu i inspiraciju iz etnosa, podržanom ljubavlju i žrtvom predaka i da je ostavio u nasleđe potomcima živi zapis koji ni legioni satrapa sa početka njegove priče neće moći da unište i zatru.
– Slava tebi učitelju. O tvojoj dobroti mogle bi se spevati poeme. Evo sada sabiram reč po reč da okitim tu zadnju čašu vina što ćemo popiti. Verujem da ćete na nebeskim livadama prvi dočekati Sveti Sava, učitelj svih srpskih učitelja, i da će sa sobom privesti najvećeg ovna sa tih nebeskih livada, da prilegneš u njegovom svetom runu i odmoriš se malo od ovih zemaljskih poslova. A kada se tvoja snaga obnovi, znam da ćeš ustati i jednak među jednakima stati među one srpske vitezove koji žive dokle sunce grije. Mir s tobom i srećan ti put – pozdravio se Kaplanović poslednji put sa svojim prijateljem, učiteljem i kolegom.
Pesnik Dragan Jovanović Danilov iz Požege rekao je da je mnogo puta govorio o Obradu, otvarao njegove izložbe u mnogim gradovima, ali da je došlo vreme da kaže nekoliko reči blagodarenja i dobrote koju je Obrad dao. O Obradu je govorio kao o prijatelju i učitelju.
– Obrad je bio moj prvi učitelj, još u Požeškoj gimnaziji osamdesetih godina. Sećam se iz tog vremena kada je Obrad jednom nedeljno na čas likovnog donosio čitav svežanj crteža, koje je uradio u međuvremenu, i pokazivao te radove, što je ostavljalo veliki utisak na mnoge od nas, jer je s velikom strašću govorio o umetnosti. Naprosto je palio iskru u svima nama, ne samo iskru ljubavi za slikarstvom, već i za muziku, za književnost i mnoge druge umetničke discipline… Obrad Jovanović je bio od onih učitelja koji je donosio knjige i učio nas da sve ono što znamo da je zapisano u ljudskom srcu, u nama samima i da ga zapravo tu treba tražiti, a ne van nas – rekao je Dragan Jovanović.
– Obrad je bio jedan kompleksan čovek, neverovatan čovek, čovek koji je bio i slikar, i učitelj, i prosvetitelj, predagog, veliki besednik, pričopričač, retoričar, osnivač Umetničko zanatske škole u Užicu, čovek koji je ostavio veliki trag gde god bi se pojavio. Iza njega su ostale tri velike monografije – rekao je Danilov, a potom se osvrnuo na Obradovo slikarstvo.
– Svi narodi imaju svoje narodske slikare. Obrad je slikar zapadnog srpskog mita, kao slikar jednog sprskog psihokosmologosa. On je upravo insistirao na toj osobenosti tla. Obrad će ostati upamćen kao slikar srpskog koda, slikar praotačih časti i srpskog psihokosmologosa i mogli bismo reći da je Obrad bio jedna vrsta antroploga u slikarstvu, zato što nam je svojim slikama rekao mnogo toga o nama – rekao je Dragan Jovvanović, pa podsetio na veliki broj prijatelja iz raznih struktura, koje ima retko koji čovek.
Jovanović je rekao da će njegov legat na Beloj zemlji biti otvoren za javnost i da to mesto treba da bude mesto hodočašća.
– Ta galerija je za njega bilo mesto sreće, jer je mogao da slika i tu su bili njegovi najmiliji. Kada sam poslednji put posetio Obrada, bio je mnogo bolestan i dao mi je monografiju. Rekao mi je da želi da ova monografija bude njegovi nadgrobni spomenik – dodao je između ostalog Jovanović, a zatim pročitao kritiku jednog od najznačajnih likovnih kritičara u Srbiji Dejana Đorića, koji je nakon izlaska te monografije, a pre Obradove smrti, napisao u Večernjim novostima:
– Obrad Jovanović je jedan od najizvornijih srpskih slikara, čiji rad izvire iz krvi i tla, folklora i mistike, vizije i predanja priče i legendi o svecima, đavolima i starcima mudracima. Obrad je narodski slikar, slikar povratka narodu i mistici, slikar planinac, koji ne priznaje urbanu prljavštinu, pa sa njegovih platana i crteža u tušu pucaju neke nedohvatne vizije smiraja, ali i neviđene opasnosti koje vrebaju naivne. Ima kod Obrada i ptica grabljivica i vampira, jer život izvan grada ima svoju mračnu stranu. Majstor upućuje na oprez, kao što se dečiji raduje kada slika belu jagnjad. Srpske teme su svedočanstvo našeg jamstva, nečeg što nestaje i što se povlači – pročitao je Jovanović.
On je još podsetio da je Obrad znao da vladaju mudrost, svetlost i moć, ali da je četvrta snaga ljubav, koja ne vlada, već stvara.
– To je Obrad znao i čitavu svoju filozofiju života je shvatao kao stvaranje i kroz to stvaranje širio ljubav. Ono što nama ostaje je da čuvamo i negujemo njegovu srčanu zaostavštinu, da se okupljamo u njegovoj galeriji svake godine i da tamo čuvamo sećanje na njega. A ono što sigurno znam, proći će mnogo godina da se pojavi jedna takva duša u svemiru, kao što je bila Obradova. Ti dani koje smo proveli sa Obradom nikada neće ostariti.
Dr Ilija Misailović, Obradov prijatelj, podsetio je na duhovite situacije koje je doživaljavao sa Obradom Jovanovićem, na Obradove dosetke i komentare stvarnosti.
– „Kao tukasti ovnići su, samo se tukaju, a ništa ne postižu“. „Đe si bio kada se patke kupaju? Štriko promaju.“ „Što je Jovanka morala da proda traktor? Zato što je Tito prodao zemlju“. „Šta bi bilo da u Užicu dođu Rusi? Đetinja bi potekla od krvi. A šta bi bilo da dođu Amerikanci? Opet bi bila crvena, ali od partijskih knjižica“… – naveo je Isailović neke Obradove šale i dosetke, koje govore o njegovom veselom i vrcavom duhu, i zbog kojih je bio omiljen u svakom društvu.
Na kraju su svi prisutni minutom ćutanja odali poštovanje ovom velikom čoveku i Užičaninu.
Zvezdana Gligorijević
