КОМЕМОРАТИВНА СЕДНИЦА
Ужички академски сликар Обрад Јовановић сахрањен је 1. марта 2019. године на Прљевића гробљу на Белој земљи. Претходног дана одржана је комеморативна седница, 28. фебруара 2019. године, у амфитеатру Педагошког факултета у Ужицу. Комеморацији су присуствовали најужи чланови Обрадове породице, бројни пријетељи, колеге, поштоваоци његовог дела.
Деканка факултета Снежана Маринковић, у име колега са Педагошког факултета упутила je последњи поздрав Обраду Јовановићу.
– Вест да нас је напустио драги колега и професор Обрад Јовановић испунила је факултет тишином и неверицом. Кад нас остави тако неко драг и тако значајан, ми чувамо у својим срцима сва она сећања и осећања, све оне праменове душе који даље трају у нама. Обрад Јовановић је био професор и педагог, сликар и ризничар народне мудрости, интелектуалац и човек из народа, који је сваки сусрет и догађај знао да обогати анегдотом и необичном причом. Изникао из овог нашег ерског менталитета, знао је бити духовит и критичан када је требало, али пре свега осећајан и племенит. Бог му је дао да говори на много начина – и кистом, и фрулом и здравицом – рекла је Снежана Маринковић и подсетила на његову биографију.
Обрад Јовановић је рођен 5. октобра 1949. године у селу Мионица код Косјерића. После основне школе, коју је завршио у Ражани, завршио је Учитељску школу у Ужицу, а 1971. године Вишу педагошку школу на одсеку за ликовно васпитање у Приштини. Студије сликарства наставио је на Академији ликовних уметности у Приштини, где је дипломирао 1977. године. Магистрирао је сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду 1992. године у класи професора Момчила Антоновића.
Деканка факултета говорила је о великој енергији којом је професор Јовановић преносио своје знање ученицима и студентима. Методику ликовног васпитања почео је да предаје на Педагошкој академији 1980. године, а у пензију је отишао као редовни професор Учитељаког факултета, у чијем оснивању је и учествовао. Свом факултету је поклонио легат, део својих радова.
– Био је професор који је говорио о животу, правим вредностима, које је повезивао са традицијом и коренима. Био је продекан за науку на Учитељском факултету, члан стручног већа Уноверзитета у Крагујевцу, члан УО Градске галерије и један од иницијатора оснивања Уметничке школе у Ужицу и њен први вд директор. Објавио је три монографије и више десетина научних и стручних радова, и излагао на више од сто изложби у земљи и иностранству. Учествовао је на преко 120 ликовних колонија и учестовао у хуманитарним акцијама. Био је члан УЛИС-а од 1979. године. На Белој земљи, у својој кући, оставио је атеље и галерију, где нас је увак срдачно уз вино као прави домаћин дочекивао. Говорио је да је том својом галеријом вратио дуг својој великој љубави – сликарству. Његова галерија са изложеним сликама биће место где ће посетиоци и љубитељи уметности моћи да уживају.
– Присетимо се једног његовог размишљања: Човек се целог свог живота задужује и раздужује. Задужујеш се породици, родбини, школи, месној заједници, а да ли се ти као човек на неки начин раздужујеш? Да ли си вратио породици, у односу на оно што су они теби кроз љубав и бројне жртве и муке дали? Шта си вратио родбини? Да ли се родбина тобом поноси или те се стиди? На крају, шта се вратио целом национу, целом друштву? – пита се Обрад. Не бисмо рекли да су његове слике дуг, оне су дар. Хвала му на том дару. Хвала му кроз за сву искреност душе које нам је кроз своје слике и приче подарио. Нека му је вечна слава и хвала – рекла је деканка Учитељског факултета.
Од Обрада Јовановића, у име грађана Ужица, опростио се градоначелник Тихомир Петковић.
– Са великом тугом Ужице се опрашта од једног дивног уметника, нашег суграђанина Обрада Јовановића, ствараоца који је са нама без трунке лицимерја и зазора поделио своје поимање живота, природе и људи. Упорно нас је са својим делима и животним ставом подсећао на људске слабости, разарајући илузије којима смо итекако склони, наглашавајући да је природа лепа без присуства човека. Чим човек дође, поптуно је урнише. То су његове речи. Аутентичан у уметничком изразу, у друштвеном ангажману, у свему чега би се латио, Обрад је оставио дубок траг у животу Ужица, који ће, како време буде протицало, бити још снажнији и упечатљивији – рекао је градоначелник.
Он је још рекао да су остале генарације оних који су се заљубљивали у уметност и сликарство захваљујући професору Обраду, који их је учио занатским финесама, али и васпитавао да буду храбри, слободоумни, толерантни људи који ће следити праве вредности.
– Обрад је био господин Ужичанин, господин уметник, који је био дубоко убеђен да уметност има способност да се бори против отуђења, јер она је по својој природи отворен систем. Био је човек који не тражи, већ несебично даје, увек спреман да подржи и охрабри све оне који клону духом. Оставио нам је у амамет снажне поруке својим делима и начином живота, и на крају отишао у вечност, коју је овако доживљавао… Драги Обраде, хвали на свему добром и великом што си учинио за Ужице. Нека ти је вечна слава и хвала – рекао је Тихомир Петковић.
Снежана Ђенић, директорка библиотеке у Чајетини.
– Обрад Јовановић је био другачији од свих, био је изутетан по свему, елитни спрски сликар, који је дуги низ година маниром врсног мајстора на најбољи могући начин обележавао српску културну сцену. Иза себе је оставио изузетно дело и уметничка достигнућа – рекла је Снежана Ђенић.
Обрада Јовановића назвала је изузетним сликаром, чудесног дара, посебног сензибилитета и великог ауторитета, који је кроз свој рад живео своју снагу – прошлост минулих генерација и на посебан начин упућивао на другу снагу, страст, вољу, буку и бес, и да је у томе лежала његова снага и надухнуће.
– Обрад Јовановић је био изузетан човек снажне и маркантне личности, кога смо препознавали по одликама великих људи – ширине наума, човечности у остваривању и трезвености код успеха. Био је једна од оних великих људи који имају другачију потребу потврде, што надраста обично доказивање, на основу чега је створена сва његова животна синтагма. Обрад је био мудар човек, дубоког знања, доброг расуђивања и увида у неку другу димензију трајања. Отуда ћемо га памтити мирног и спокојног. Обрад Јовановић је по свему био велики, непоновљив и драгоцен. Имати таквог човека за пријатеља је велика част – рекла је између осталог Снежана Ђенић.
Академски сликар, графичар, Младен Јевђовић, као колега и културни саборац, говорио је о огромним Обрадовим активностима посла којим се бавио у овом граду. Говорио је у име колектива и колега Уметничке школе.
– Обрад се могао упоредити са једним великим дрветом, које баца семенке, а из њих ниче ново дрвеће. Око тог дрвета је сада израсла огромна шума. Уметничка школа је настала 2002. године, а настала је захваљујућу угледу, образу и утицају Обрада Јовановића. Он је био покретач те идеје у тим временима бременитим разним проблемима и превирањем у друштву. Нас неколицина смо кренули, на челу са Обрадом, и изгурали да Ужице добије ту школу. Десетине генерација завршило је Уметничку школу и уметничке факултете. То је та шума с почетка моје приче – рекао је између осталог Младен Јевђовић и подсетио на Обрадова многобројна путовања и велики број пријатеља.
Катарина Доганџић из Народног музеја Ужице:
– Умро је добар човек. Професор Обрад нас је својим добротом и делом уверио да је у доброти рођен и у добром одрастао. Дар доброг у себи је добро уздигао и несебично га делио, добрим је и злим приликама добрим узврaћао – рекла је Катарина Доганџић, а потом гoворила о Обрадовом раду и сликама, и питала „да ли је примарни колориста, цртач, сликар сенки, добар компониста или уверљив наратор.
Између осталог је рекла да је иза овог изузетног уметника остало стотине цртежа и да је жеља професора да ти цртежи буду изложени у јавном простору. Рекла је да се Обрад посветио етнографским мотивима, горштацима сугестивних физиономија, породици, зантлијама, пределима, стадима, сахранама и да је „сачувао један свет коjи нестаје, свет којима је рад и мука утеха“, а потом се осврнула и на његову даровитост приповедача.
– На својој самосталној изложби пре две године рекао је: „Када сам магистрирао и када сам се после вечере поздравио са својим ментором Момом Антоновићем, који је тада био декан Ликовне академије у Београду, он ми је рекао овако: Слушај Обраде, ја у Ужицу не познајем никога. Познајем само тебе и ти си ми дужан за ликовну уметност и за ликовни живот у Ужицу“. Ликовни живот задужио је оснивањем Уметничке школе у Ужицу – казала је кустос у ужичком музеју и подсетила да је један од оснивача Демократске странке у Ужицу и да је у политику ушао са племенитим намерама и за добробит нашег народа.
Уметник Драгољуб Каплановић:
– Прe неколико година група сатрапа, правећи некакав путељак кроз Србију, наиђе на том путу на једaн храст, записни храст, живу цркву под небеским сводом, стару више стотина година. И нико за све те године, ни птице, ни животиње, ни човек не учини ништа нажао тој цркви. Али, сатрапи изашли право из ада, који називаху себе градитељима, посекоше храст без милости, све уз благослав црквених отаца, уз утешне речи како је то само дрво. И све то зарад некаквог путељка кроз Србију. Проклете им душе погане. Јуче Бог убра један величаствени људски храст, живу цркву записну, крошње саткане од најлепших боја и најтоплијих речи љубави посвећених вољеној Србији и српском народу. И многи под том крошњом доброте и честитости нађоше и мир и пријатељство, и утеху и радост, и снагу и наду. Јуче бог призва себи Обрада Јовановића, призва себи једну посебну душу, нужну њему за његове божије послове. Биће да му је затребала нова дуга за божију кацу причесног вина. Можда… Не знам. Али, ово знам – што је на земљи створено Обрадом, створено је љубављу посвећеника и радошћу благословеног ковано у жару вере и наде, каљено горчином и невољама, вољено свим сузама. Оставити иза себе уметнички опус таквог квалитета и обима могу само најпробранији међу ствараоцима. То су они који када бог пита кога да пошаље, изађе први испред свих и каже „ево пошаљи мене“. Сликар и учитељ Обрад Јовановић један је од тих – рекао је Клапановић и додао да је Обрад црпео снагу и инспирацију из етноса, подржаном љубављу и жртвом предака и да је оставио у наслеђе потомцима живи запис који ни легиони сатрапа са почетка његове приче неће моћи да униште и затру.
– Слава теби учитељу. О твојој доброти могле би се спевати поеме. Ево сада сабирам реч по реч да окитим ту задњу чашу вина што ћемо попити. Верујем да ћете на небеским ливадама први дочекати Свети Сава, учитељ свих српских учитеља, и да ће са собом привести највећег овна са тих небеских ливада, да прилегнеш у његовом светом руну и одмориш се мало од ових земаљских послова. А када се твоја снага обнови, знам да ћеш устати и једнак међу једнакима стати међу оне српске витезове који живе докле сунце грије. Мир с тобом и срећан ти пут – поздравио се Каплановић последњи пут са својим пријатељем, учитељем и колегом.
Песник Драган Јовановић Данилов из Пожеге рекао je да је много пута говорио о Обраду, отварао његове изложбе у многим градовима, али да је дошло време да каже неколико речи благодарења и доброте коју је Обрад дао. О Обраду је говорио као о пријатељу и учитељу.
– Обрад је био мој први учитељ, још у Пожешкој гимназији осамдесетих година. Сећам се из тог времена када је Обрад једном недељно на час ликовног доносио читав свежањ цртежа, које је урадио у међувремену, и показиваo те радове, што је остављало велики утисак на многе од нас, јер је с великом страшћу говорио о уметности. Напросто је палио искру у свима нама, не само искру љубави за сликарством, већ и за музику, за књижевност и многе друге уметничке дисциплине… Обрад Јовановић је био од оних учитеља који је доносио књиге и учио нас да све оно што знамо да је записано у људском срцу, у нама самима и да га заправо ту треба тражити, а не ван нас – рекао је Драган Јовановић.
– Обрад је био један комплексан човек, невероватан човек, човек који је био и сликар, и учитељ, и просветитељ, предагог, велики беседник, причопричач, реторичар, оснивач Уметничко занатске школе у Ужицу, човек који је оставио велики траг где год би се појавио. Иза њега су остале три велике монографије – рекао је Данилов, а потом се осврнуо на Обрадово сликарство.
– Сви народи имају своје народске сликаре. Обрад је сликар западног српског мита, као сликар једног спрског психокосмологоса. Он је управо инсистирао на тој особености тла. Обрад ће остати упамћен као сликар српског кода, сликар праотачих части и српског психокосмологоса и могли бисмо рећи да је Обрад био једна врста антроплога у сликарству, зато што нам је својим сликама рекао много тога о нама – рекао је Драган Јоввановић, па подсетио на велики број пријатеља из разних структура, које има ретко који човек.
Јовановић је рекао да ће његов легат на Белој земљи бити отворен за јавност и да то место треба да буде место ходочашћа.
– Та галерија је за њега било место среће, јер је могао да слика и ту су били његови најмилији. Када сам последњи пут посетио Обрада, био је много болестан и дао ми је монографију. Рекао ми је да жели да ова монографија буде његови надгробни споменик – додао је између осталог Јовановић, а затим прочитао критику једног од најзначајних ликовних критичара у Србији Дејана Ђорића, који је након изласка те монографије, а пре Обрадове смрти, написао у Вечерњим новостима:
– Обрад Јовановић је један од најизворнијих српских сликара, чији рад извире из крви и тла, фолклора и мистике, визије и предања приче и легенди о свецима, ђаволима и старцима мудрацима. Обрад је народски сликар, сликар повратка народу и мистици, сликар планинац, који не признаје урбану прљавштину, па са његових платана и цртежа у тушу пуцају неке недохватне визије смираја, али и невиђене опасности које вребају наивне. Има код Обрада и птица грабљивица и вампира, јер живот изван града има своју мрачну страну. Мајстор упућује на опрез, као што се дечији радује када слика белу јагњад. Српске теме су сведочанство нашег јамства, нечег што нестаје и што се повлачи – прочитао је Јовановић.
Он је још подсетио да је Обрад знао да владају мудрост, светлост и моћ, али да је четврта снага љубав, која не влада, већ ствара.
– То је Обрад знао и читаву своју филозофију живота је схватао као стварање и кроз то стварање ширио љубав. Оно што нама остаје је да чувамо и негујемо његову срчану заоставштину, да се окупљамо у његовој галерији сваке године и да тамо чувамо сећање на њега. А оно што сигурно знам, проћи ће много година да се појави једна таква душа у свемиру, као што је била Обрадова. Ти дани које смо провели са Обрадом никада неће остарити.
Др Илија Мисаиловић, Обрадов пријатељ, подсетио је на духовите ситуације које је доживаљавао са Обрадом Јовановићем, на Обрадове досетке и коментаре стварности.
– „Као тукасти овнићи су, само се тукају, а ништа не постижу“. „Ђе си био када се патке купају? Штрико промају.“ „Што је Јованка морала да прода трактор? Зато што је Тито продао земљу“. „Шта би било да у Ужицу дођу Руси? Ђетиња би потекла од крви. А шта би било да дођу Американци? Опет би била црвена, али од партијских књижица“… – навео је Исаиловић неке Обрадове шале и досетке, које говоре о његовом веселом и врцавом духу, и због којих је био омиљен у сваком друштву.
На крају су сви присутни минутом ћутања одали поштовање овом великом човеку и Ужичанину.
Звездана Глигоријевић
