ПИШЕ АЛЕКСАНДАР ДИВОВИЋ
Последњих дана прочитао сам доста добрих и мање добрих текстова о кризи у Венецуели. У једном од њих новинар Миша Бркић у „Данасу“ примећује да је „сличност зле судбине Милошевићеве Србије и Чавес/Мадурове Венецуеле фрапантна“. У погледу номинално социјалистичког предзнака оба режима, међународне изолације у коју су доведени, хиперинфлације, егзодуса становништва, привредног слома обе земље – одређене сличности сигурно постоје, мада су оне засноване на потпуно различитим социо-историјским и економским претпоставкама. Мислим да су занимљивије, али и више забрињавајуће одређене сличности које постоје између Чавес/Мадурове Венецуеле и Вучићеве Србије.
Прецизније, поларизација која данас постоји између Мадурових и Гваидових присталица с једне и следбеника Вучићевог режима и српске опозиције с друге стране, у психолошком погледу много је дубља и сличнија од претходно наведених блискости између Милошевићеве Србије и чавистичке Венецуеле. Усудио бих се чак и да парафразирам Карла Маркса, који у предговору „Капитала“ каже да „земља која је индустријски више развијена, само показује мање развијеној слику њене сопствене будућности“. Слично томе, актуелна криза у Венецуели има наговештаја да би могла да буде слика предстојећег продубљивања политичке кризе у Србији.
Специфичност демократије у Латинској Америци је у томе да је она у начелу супротстaвљена владавини елита, а на речима и делима настоји да преусмери права и могућности што даље од руку барем једног дела елите. Неједнакост и неравномерна расподела власништва увек је била кључни узрок друштвених превирања у Латинској Америци. У Венецуели је, на пример, после стицања независности, готово сву земљу имала креолска елита од само десет хиљада људи или 1,1% становништва. Слично је било и у другим државама, а демократски експерименти су стално и изнова пропадали, јер се богата елита, на први знак да би могла бити експроприсана, обраћала униформисаном каудиљу да status quo поврати насиљем.
Изражене неједнакости које вековима преживљавају, чине да гласачи у новонасталим демократијама свој глас повере политичарима са екстремним политичким програмима. Није реч о томе да су Аргентинци наивни, па мисле да су Перон или његови идеолошки наследници несебични и да се брину о њиховим интересима, нити је реч о томе да становници Венецуеле свој спас виде у Чавесу. Уместо тога, многи становници Венецуеле и Аргентине сматрају да се дуго под осталим политичарима и странкама њихов глас није чуо, да им нису обезбеђиване основне јавне услуге, те да нису били заштићени од експлоатације локалних елита.
Један венецуелански социолог записао је да обичан народ елите види као „корумпирана језгра која су приватизовала државу, опљачкале народно богатство и злоупотребила људе… Народ су издале његове вође, а демократија је постала фасада, иза које је елита користила државу за властите бенефите“. Представа просечног српског бирача о демократским, постпетооктобарским елитама у Србији је у потпуности на линији ове дефиниције.
У Венецуели вековима опстају корумпирана политика, мрежа покровитељстава и великим делом, као резултат тога, када су бирачи изашли на гласање, били су спремни да подрже могуће аутократе као што је Чавес, јер су сматрали да се само он може супротставити постојећим елитама Венецуеле. Велики број становника Венецуеле због тога је подржавао мере које су спроводили Чавес и Мадуро, упркос корупцији и губицима које собом носе. Сличност са околностима у којима је Александар Вучић крчио свој пут ка власти и коју он, упркос продуженом цветању корупције и поражавајућим економским резултатима, и даље успешно држи, никако није случајна.
Социолог Нада Новаковић са Института друштвених наука у Београду показала је да је узрок пораста неједнакости у Србији после 5. октобра такозвана првобитна акумулација капитала. У друштву пре транзиције, неједнакости су постојале, али нису биле изразите. Џини коефицијент у расподели дохотка није прелазио 0,26. Уласком у период стварања новог капиталистичког друштва, драстично су се увећале неједнакости у расподели дохотка, у приступу и квалитету услуга здравства, образовања и социјалне заштите.
Такав друштвени и економски биланс демократских промена грађани су казнили на изборима 2012. године. Данашња опозиција још не може да се опорави од тог пораза и поврати поверење грађана. У Венецуели данас има много оних којима се Мадуро не свиђа, али из ината, идеолошког става или антипатије не могу да гласају за кандидата деснице који је у њиховим очима оличење неолибералне капиталистичке немани. У сличном ребусу се данас у Србији налазе Драган Ђилас и Вук Јеремић, који су оличење омражене демократске власти из времена пре Вучића. Нико не доводи у питање њихове аргументе против Вучићеве владавине, али се у ауторитарној политичкој култури и даље више гледа ко прича, него шта прича.
Неко ће приметити да Вучић у Србији није, попут Чавеса у Венецуели, у року од неколико година драстично смањио разлику између богатих и сиромашних и са социјалне маргине скинуо најугроженије делове становништва, да би због тога имао подршку народа. Вучићев економски дискурс и праксис, зачињен конзервативним светоназорским примесама, суштински се не разликују од капиталистичке неолибералне филозофије његових демократских претходника. Ипак, независно од тих (пост)идеолошких разлика, односно сличности између бивше и садашње власти, на Вучићевој страни је једна променљива на коју српска опозиција, на челу с Ђиласом и Јеремићем, никако не може да утиче.
Инсистирање Вучићеве власти на Ђиласовим и Јеремићевим милионима и енормно увећаном богатству за време трајања њихових мандата, није само у функцији продубљивања одијума према првацима опозиције на бази простих социјалних разлика између богатих и сиромашних. Ђиласови милиони многима су већи проблем данас, него што су били док је био на власти, због једног психолошког механизма на који је указао још генијални Токвил.
Према Токвилу, француски народ је мрзео племство кад је оно губило власт више него што га је икад раније мрзео, управо зато што са брзим губитком реалне моћи код племства није дошло и до значајног смањења његовог богатства. Све док је племство држало неограничену моћ јурисдикције, народ га није само трпео, него га је и поштовао. Када су племићи изгубили своје привилегије, народ их је почео сматрати паразитима без икакве стварне улоге у управљању земљом. Другим речима, ни угњетавање, нити експлоатација као такви нису увек главни разлог за незадовољство, богатство без видљиве функције много је неподношљивије, јер нико не може да разуме зашто би се оно толерисало.
Ако не зна, Вучић ово веома добро осећа и зато ће, кад год треба, поновити како и колико се Ђилас обогатио док је био на власти, али га никада неће оптужити или ухапсити због тога. Вучићу је управо потребан богат и слободан Ђилас, јер такав Ђилас није потребан гласачима или бар не довољном броју њих да угрози Вучића.
