PIŠE ALEKSANDAR DIVOVIĆ
Poslednjih dana pročitao sam dosta dobrih i manje dobrih tekstova o krizi u Venecueli. U jednom od njih novinar Miša Brkić u „Danasu“ primećuje da je „sličnost zle sudbine Miloševićeve Srbije i Čaves/Madurove Venecuele frapantna“. U pogledu nominalno socijalističkog predznaka oba režima, međunarodne izolacije u koju su dovedeni, hiperinflacije, egzodusa stanovništva, privrednog sloma obe zemlje – određene sličnosti sigurno postoje, mada su one zasnovane na potpuno različitim socio-istorijskim i ekonomskim pretpostavkama. Mislim da su zanimljivije, ali i više zabrinjavajuće određene sličnosti koje postoje između Čaves/Madurove Venecuele i Vučićeve Srbije.
Preciznije, polarizacija koja danas postoji između Madurovih i Gvaidovih pristalica s jedne i sledbenika Vučićevog režima i srpske opozicije s druge strane, u psihološkom pogledu mnogo je dublja i sličnija od prethodno navedenih bliskosti između Miloševićeve Srbije i čavističke Venecuele. Usudio bih se čak i da parafraziram Karla Marksa, koji u predgovoru „Kapitala“ kaže da „zemlja koja je industrijski više razvijena, samo pokazuje manje razvijenoj sliku njene sopstvene budućnosti“. Slično tome, aktuelna kriza u Venecueli ima nagoveštaja da bi mogla da bude slika predstojećeg produbljivanja političke krize u Srbiji.
Specifičnost demokratije u Latinskoj Americi je u tome da je ona u načelu suprotstavljena vladavini elita, a na rečima i delima nastoji da preusmeri prava i mogućnosti što dalje od ruku barem jednog dela elite. Nejednakost i neravnomerna raspodela vlasništva uvek je bila ključni uzrok društvenih previranja u Latinskoj Americi. U Venecueli je, na primer, posle sticanja nezavisnosti, gotovo svu zemlju imala kreolska elita od samo deset hiljada ljudi ili 1,1% stanovništva. Slično je bilo i u drugim državama, a demokratski eksperimenti su stalno i iznova propadali, jer se bogata elita, na prvi znak da bi mogla biti eksproprisana, obraćala uniformisanom kaudilju da status quo povrati nasiljem.
Izražene nejednakosti koje vekovima preživljavaju, čine da glasači u novonastalim demokratijama svoj glas povere političarima sa ekstremnim političkim programima. Nije reč o tome da su Argentinci naivni, pa misle da su Peron ili njegovi ideološki naslednici nesebični i da se brinu o njihovim interesima, niti je reč o tome da stanovnici Venecuele svoj spas vide u Čavesu. Umesto toga, mnogi stanovnici Venecuele i Argentine smatraju da se dugo pod ostalim političarima i strankama njihov glas nije čuo, da im nisu obezbeđivane osnovne javne usluge, te da nisu bili zaštićeni od eksploatacije lokalnih elita.
Jedan venecuelanski sociolog zapisao je da običan narod elite vidi kao „korumpirana jezgra koja su privatizovala državu, opljačkale narodno bogatstvo i zloupotrebila ljude… Narod su izdale njegove vođe, a demokratija je postala fasada, iza koje je elita koristila državu za vlastite benefite“. Predstava prosečnog srpskog birača o demokratskim, postpetooktobarskim elitama u Srbiji je u potpunosti na liniji ove definicije.
U Venecueli vekovima opstaju korumpirana politika, mreža pokroviteljstava i velikim delom, kao rezultat toga, kada su birači izašli na glasanje, bili su spremni da podrže moguće autokrate kao što je Čaves, jer su smatrali da se samo on može suprotstaviti postojećim elitama Venecuele. Veliki broj stanovnika Venecuele zbog toga je podržavao mere koje su sprovodili Čaves i Maduro, uprkos korupciji i gubicima koje sobom nose. Sličnost sa okolnostima u kojima je Aleksandar Vučić krčio svoj put ka vlasti i koju on, uprkos produženom cvetanju korupcije i poražavajućim ekonomskim rezultatima, i dalje uspešno drži, nikako nije slučajna.
Sociolog Nada Novaković sa Instituta društvenih nauka u Beogradu pokazala je da je uzrok porasta nejednakosti u Srbiji posle 5. oktobra takozvana prvobitna akumulacija kapitala. U društvu pre tranzicije, nejednakosti su postojale, ali nisu bile izrazite. Džini koeficijent u raspodeli dohotka nije prelazio 0,26. Ulaskom u period stvaranja novog kapitalističkog društva, drastično su se uvećale nejednakosti u raspodeli dohotka, u pristupu i kvalitetu usluga zdravstva, obrazovanja i socijalne zaštite.
Takav društveni i ekonomski bilans demokratskih promena građani su kaznili na izborima 2012. godine. Današnja opozicija još ne može da se oporavi od tog poraza i povrati poverenje građana. U Venecueli danas ima mnogo onih kojima se Maduro ne sviđa, ali iz inata, ideološkog stava ili antipatije ne mogu da glasaju za kandidata desnice koji je u njihovim očima oličenje neoliberalne kapitalističke nemani. U sličnom rebusu se danas u Srbiji nalaze Dragan Đilas i Vuk Jeremić, koji su oličenje omražene demokratske vlasti iz vremena pre Vučića. Niko ne dovodi u pitanje njihove argumente protiv Vučićeve vladavine, ali se u autoritarnoj političkoj kulturi i dalje više gleda ko priča, nego šta priča.
Neko će primetiti da Vučić u Srbiji nije, poput Čavesa u Venecueli, u roku od nekoliko godina drastično smanjio razliku između bogatih i siromašnih i sa socijalne margine skinuo najugroženije delove stanovništva, da bi zbog toga imao podršku naroda. Vučićev ekonomski diskurs i praksis, začinjen konzervativnim svetonazorskim primesama, suštinski se ne razlikuju od kapitalističke neoliberalne filozofije njegovih demokratskih prethodnika. Ipak, nezavisno od tih (post)ideoloških razlika, odnosno sličnosti između bivše i sadašnje vlasti, na Vučićevoj strani je jedna promenljiva na koju srpska opozicija, na čelu s Đilasom i Jeremićem, nikako ne može da utiče.
Insistiranje Vučićeve vlasti na Đilasovim i Jeremićevim milionima i enormno uvećanom bogatstvu za vreme trajanja njihovih mandata, nije samo u funkciji produbljivanja odijuma prema prvacima opozicije na bazi prostih socijalnih razlika između bogatih i siromašnih. Đilasovi milioni mnogima su veći problem danas, nego što su bili dok je bio na vlasti, zbog jednog psihološkog mehanizma na koji je ukazao još genijalni Tokvil.
Prema Tokvilu, francuski narod je mrzeo plemstvo kad je ono gubilo vlast više nego što ga je ikad ranije mrzeo, upravo zato što sa brzim gubitkom realne moći kod plemstva nije došlo i do značajnog smanjenja njegovog bogatstva. Sve dok je plemstvo držalo neograničenu moć jurisdikcije, narod ga nije samo trpeo, nego ga je i poštovao. Kada su plemići izgubili svoje privilegije, narod ih je počeo smatrati parazitima bez ikakve stvarne uloge u upravljanju zemljom. Drugim rečima, ni ugnjetavanje, niti eksploatacija kao takvi nisu uvek glavni razlog za nezadovoljstvo, bogatstvo bez vidljive funkcije mnogo je nepodnošljivije, jer niko ne može da razume zašto bi se ono tolerisalo.
Ako ne zna, Vučić ovo veoma dobro oseća i zato će, kad god treba, ponoviti kako i koliko se Đilas obogatio dok je bio na vlasti, ali ga nikada neće optužiti ili uhapsiti zbog toga. Vučiću je upravo potreban bogat i slobodan Đilas, jer takav Đilas nije potreban glasačima ili bar ne dovoljnom broju njih da ugrozi Vučića.
