MLADI USPEŠNI PREDUZETNICI: DARKO SOKOVIĆ
Užičanin Darko Soković izvršni je partner za strategiju i razvoj u „Propulsion Fund”, poslovnoj grupi u četiri zemlje regiona, koju je i osnovao 2011. godine u Beogradu sa svojih 26 godina, uz dvoje zaposlenih, pod imenom Fondacija Dokukino. Reditelj po obrazovanju, a preduzetnik po opredeljenju, Darko danas iz Beograda vodi regionalni tim od 28 ljudi. Organizacija ima 180 spoljnih saradnika i oko 70 klijenata godišnje. Darko je i član Upravnog odbora Srpskog filantropskog foruma, radne grupe „Partner SAM“ u okviru Srpske asocijacije menadžera i inicijative „CEE Impact Investment Taskforce” mesta okupljanja investitora u društvo u ovom delu Evrope sa četiri miliona evra ulaganja godišnje. Darko i njegov tim su pioniri koncepta strateškog korporativnog investiranja u dobrobit društava regiona.
UN: Recite nam nešto o sebi i svom detinjstvu?
– Moje detinjstvo obeležile su tri žene, jedna drugoj najbliže prijateljice, sve tri iz okoline Užica rođenjem, a Užičanke po duhu i mestu života. Jedna je moja majka, Obradinka Cica Selaković, snažna, samostalna žena slobodnog uma, preduzetnica od mladih dana. Druge dve su Radmila Dada Vučićević i Stoja Nikolić, moje druge dve majke. Njih tri, Užice i ja činili smo neraskidivu celinu tokom čitavog mog detinjstva. U njihovom identitetu ovaj grad je predstavljao kamen-temeljac, temu o kojoj se uvek govorilo s nežnošću i posebnim poštovanjem. Taj sentiment sam nasledio od njih.
– Mislim i da su makar delić urbanog duha Titovog Užica šezdesetih, sedamdesetih i osmadesetih godina 20. veka činile te tri nezavisne, slobodoumne singl-žene u fići, od kojih je svaka vozila bolje nego mnogi muškarci, pa ih je grad znao kao „Tri Fanđa“, svaka bila laf i drugarčina i koje su svi konobari od Čačka do Višegrada upoznali po dobru. O braku i udaji ni jedna nije mislila ništa posebno, bez obzira na očekivanja. Za njih prosto granice koje je društvo postavljalo nisu postojale, i još su ih one nesvesno pomerale. Tako je, recimo, Stoja radila u Autoservisu još pedesetih godina i barabar s ostalima popravljala drumske krstarice, jednostavno živeći proklamovani ideal rodne ravnopravnosti, koji kao društvo nismo dostigli ni danas, posle sedamdeset godina. Tako se Dada „iz Gradine“ našla svakome u nevolji, a oštroumnošću, nezavisnošću i lepotom zasenila mnoge, po čemu je i sada Sevojničani i Užičani znaju. Tako je i Cica ranih osamdesetih, usred jugoslovenskog socijalizma, dala otkaz na rukovodećoj poziciji u društvenom preduzeću, otisnula se samostalno u preduzetništvo, bez ičije pomoći i podrške i rešila da sama odgaja dete, sve odreda nezamislivo, a nisam siguran da je i danas mnogo drukčije.
– Moj otac takođe je znano lice Užica, jedna od legendi grada. Miloš Soković, poznati užički policajac i pravnik, čovek čije prezime nosim, neko u koga je moja majka bila zaljubljena celih 40 godina, ali im život nije stvorio priliku i prostor da ostare zajedno.
– I iako sam u Užicu rođen 1985, majka i ja smo se preselili u Beograd s mojih nepunih mesec dana. U Beogradu sam odrastao, školovao se i svakako sam Beograđanin, ali je zato svaki vikend, slobodan dan i raspust bio posvećen Užicu, Sevojnu, Tari, Zlatiboru, rodnom selu moje majke, Šljivovici. Svako leto provodio sam u Tripkovi kod tetke ili u Čajetini kod ujaka, a vreme između značilo je kratka viđanja s ocem. Zato je u mom sećanju mnogo snažnije utisnuta Plaža, nego Ada Ciganlija, živopisnije se sećam bašte „Palisada“, nego bašte „Metropola“, a kompleks na Kadinjači bio je za mene posebno svečan doživljaj, mnogo više nego, recimo, Spomenik neznanom junaku na Avali.
– Tako sam ja i Užičanin, ne samo zato što mi to piše u ličnoj karti, nego zato što je jedan mali grad u dolini, zbog mojih triju majki, mog oca i detinjstva, za mene oduvek bio romantični simbol slobode, mogućnosti i nesputanog duha.
UN: Odakle zanimanje za ovu vrstu posla – komunikacije, tehnologije i slično?
– Imao sam foto-aparat još pre nego što sam krenuo u školu. Cica je mislila da je od presudne važnosti dokumentovati stvarnost oko nas, pa je svoju strast za fotografiju prenela i na mene. Ja sam, pak, u fotografiji video mnogo više od dokumenta; tako sam odbijao da slikam rođake i prijatelje, a inspiraciju sam nalazio u rasporedu vizuelnih elemenata, u malim isečcima iz svakodnevnog života. I danas mi je neverovatno da je moja majka za vreme sankcija, bombardovanja i opšte ekonomske propasti pristajala da plati razvijanje i izradu tih stotina fotografija neba, drveća i prolaznika.
– Osim vizuelnih komunikacija, oduvek me je privlačila pisana i izgovorena reč. Zato sam još od početka srednje škole bio najpre povremeni, a zatim stalni saradnik Prvog programa Radio Beograda. Prvi honorar primio sam na svoj šesnaesti rođendan, pošto bi pre toga to bilo nelegalno. Na radiju sam radio sve što postoji: izveštaje, crtice, uključenja, priloge, da bih na kraju vodio svoje autorske emisije, i to sve pre svoje dvadesete godine. Po završenoj Filološkoj gimnaziji upisujem režiju na Akademiji umetnosti, a moja uloga u Radio Beogradu se menja. Počinjem da režiram jednostavne, a zatim sve složenije radiofonske forme u okviru Programa za decu i mlade, radim s najvećim glumačkim imenima i postajem reditelj najstarije emisije u zemlji, „Dobro jutro, deco”. Zamislite: student režije dobija puno poverenje da zvučno oblikuje program koji su postavljali Lola Đukić i Duško Radović!
– Iza mene je preko 900 režija na radiju i desetak nagrađivanih kratkih i dokumentarnih filmova. Jedan od njih je i „Čvor”, snimljen baš u Užicu. To je priča o radnicama propale tekstilne industrije „Cveta Dabić”, njihovim ugašenim nadama i snovima. Taj je film staru slavu „Cvete Dabić” i hrabrih Užičanki proneo širom sveta, jer je prikazivan na svim kontinentima. Mnogi su plakali gledajući sudbine žena koje nikad nisu upoznali, na drugom kraju Zemljine kugle, baš zbog tamo nekog kratkog filma.
– Zahvaljujući i „Čvoru”, vrlo rano sam shvatio da komunikacija ima moć, ne samo da prenese poruku, nego i da presudno utiče na osećanja i postupke ljudi. To će saznanje kasnije biti ključno za moju karijeru.
UN: Čime se konkretno bavi vaša fondacija i kako ste došli na ideju da je osnujete? Koje regione pokrivate?
– Godina je 2010, tu je nas nekoliko, pri kraju studija režije, dizajna, programiranja, s velikom željom da veštinama s fakulteta, kreativnošću i upornošću stvorimo sebi prostor za rad, ali i da nekako aktivno doprinesemo društvu u Srbiji. Da li je moguće spojiti te dve namere, da li je uopšte u našim rukama moć da najpre sebe zaposlimo, pa da radimo ono što volimo, a zatim da i nekim drugim ljudima pomognemo da ostvare svoj puni potencijal? I to sve u Srbiji? Mislili smo da jeste. Čak i iz današnje perspektive, ta misao mi deluje ludački ambiciozno. Prvo smo krenuli da zanat koji smo imali u rukama nudimo udruženjima građana. Radije smo pravili filmove, pokretali kampanje na društvenim mrežama i dizajnirali postere, koji su na afirmativan način govorili o ljudskim pravima ili vladavini zakona, nego što nas je uzbuđivalo da promovišemo keš-kredite ili čips. Mislili smo da, kad već moramo da tražimo klijente, to treba da budu oni koji kao i mi žele bolje, pravednije društvo. I krenulo je. Tako 2011. pokrećemo Fondaciju Dokukino u Beogradu. Onda počinjemo da razmišljamo smelije.
– Najpre, želeli smo da radimo s najboljima u ovoj oblasti, a to su svakako bile razvojne agencije Ujedinjenih nacija, UNDP, Unicef, Unesko i druge, pa misije OEBS-a, Evropske unije, drugih sličnih igrača. Da bi nam oni postali klijenti, da bismo za njih snimali, dizajnirali i organizovali događaje, morali smo da ispunimo veoma složene međunarodne tenderske procedure. Baš ništa o tome nismo znali, ali smo mi ipak bili deca s interneta, sa savršenim engleskim, naučenim kroz filmove i serije, a sasvim svesni da je znanje sveta upravo na internetu. I tako smo, kako smo umeli i znali, pripremili prvi veliki tender… i izgubili ga. Pa drugi, pa treći, pa peti, da bismo tek kad smo prestali da brojimo propasti – uspeli. I to kako! Na velikom međunarodnom konkursu u Sarajevu, pobedili smo neke od najvećih marektinških i PR agencija u širem regionu Balkana, koje prosto nisu imale dovoljno strpljenja i strasti tokom pripreme ponuda, za koje je to bio samo još jedan poziv. Naša se strast, pak, videla, to su videli i klijenti.
– „Ko su, bre, ovi klinci, i ko ih gura”, pitali su valjda svi tada, ne znajući da iza nas stojimo samo mi sami i nepresušna volja i želja za uspehom. Zahvaljujući tom poslu, otvaramo kancelariju u Sarajevu, zatim u Podgorici, pa počinjemo da radimo na Kosovu. Od dva pripremljena tendera u 2013, danas ih spremimo 100 godišnje, od kojih dobijemo preko 70. Tokom 2017. smo prvi put svoje usluge počeli da izvozimo u Austriju, Tursku, Holandiju i na Kipar. Najjednostavnije je reći da smo mi danas retka zver među komunikacijskim agencijama, fondacija sa jasnom društvenom misijom. Svakodnevno 28 zaposlenih dizajnira, piše, snima, proizvodi mobilne i veb-aplikacije, stvara vrhunski video, animirani i televizijski sadržaj, vodi kampanje na društvenim mrežama i kreira jedinstvena komunikacijska rešenja. Samo prošle godine angažovali smo 180 spoljnih saradnika u različitim oblastima kojima se bavimo.
– I tako, posle šest-sedam godina napornog rada, ne samo da zapošljavamo sebe, nego smo u stanju da posao i prilike damo još stotinama drugih mladih ljudi. Sve ovo te 2010. godine niko nije mogao ni da zamisli. Ali pravi, veliki izazovi tek su bili ispred nas.
UN: Gde su tu mladi i koliko je do sada mladih iskoristilo usluge vaše fondacije i šta se finansira? Koja je razlika između Dokukina i Propulsion fonda?
– Dobro, mislili smo te 2015. godine, imamo sad ovaj Dokukino, bavimo se kreativnim poslom i primamo plate za to, ali šta bi s onim da želimo da i drugi mogu ovako? Kako da nekim klincima sličnim nama pomognemo da pokrenu ideje s mrtve tačke i ostvare snove? Da li smo do kraja naših karijera sami sebe osudili da pišemo tendere, gubimo i dobijamo poslove, pa u krug? Prosto nam ambicija nije dala mira.
– Rastom našeg poslovanja, stalno smo se sretali i s vodećim korporacijama u regiji, velikim bankama, telekomima. Uporno smo odbijali da radimo komercijalne kampanje za njih, ali smo shvatili i da je najuspešnijim kompanijama važno ne samo koliko prodaju i zarađuju, nego i u kakvom društvu posluju, ko je nova generacija koja završava fakultete i kako im se može pomoći da brže napreduju u karijeri, kako se neke ranjive društvene grupe mogu osnažiti da žive život punim plućima. Razumeli smo da je koncept društveno odgovornog poslovanja i te kako prisutan u Srbiji i regionu, ali da su kompanijama potrebne sveže ideje i pomoć pri realizaciji ovakvih inicijativa.
– Tako nastaje naš program Propulsion (na našem jeziku Pogon), uređeni sistem kroz koji vodeće kompanije ulažu u projekte i ideje mladih ljudi. Za te „neke nove klince“ put počinje na našoj veb-stranici na adresi http://propulsion.fund/. U zavisnosti od prioriteta pojedinačnih kompanija, naših partnera, finansiramo projekte iz oblasti umetnosti, kulture, obrazovanja, preduzetništva, IT-a, kreativnog sadržaja. Kroz jednostavnu formu na internetu, ljudi mogu da prijave inovativne predloge. Brzo smo naučili kako da zajedno s kompanijama privučemo i prepoznamo mlade koji imaju sjajne ideje i da ih potom uključimo u neki vid takmičenja tokom kojeg istovremeno stiču veoma vredno znanje, mentorstvo i rast, te da na kraju među njima odaberemo pobednike.
– Samo u 2017. godini preko 1.100 učesnika je prošlo kroz programe, radeći sa 40 mentora više od 1.600 mentorskih sati. Uloženo je oko 600.000 evra. Podržali smo i neke izuzetne Užičane, među njima i tim pod imenom Revitalizacija, kreativne grafitere koji oživljavaju urbani prostor, kao i projekat Atletskog kluba osoba s invaliditetom „Pora”, našeg proslavljenog paraolimpijca Miloša Zarića.
– Ovaj deo našeg poslovanja nam je postao toliko važan da smo celu Fondaciju Dokukino prošle jeseni preimenovali; ona je i zvanično postala Propulsion Fond. Ime smo promenili regionalno, uz prisustvo premijerâ, članova vlada i poslovnih ljudi, čime je označena nova faza razvoja organizacije. Želimo da mladi ljudi znaju da je http://propulsion.fund/ početna stanica svakog njihovog novog poduhvata, a da kompanijama ime Propulsion i zajednica okupljena oko njega ulivaju sigurnost i poverenje.
UN: Da li ste imali neke veće programe i koji su to?
– Programi kao što su „Šampioni svaki dan“ s Apatinskom pivarom, „Živi svoju ideju“ s kompanijom SBB ili „Superste“ s Erste bankom, zaista postavljaju zlatni standard za vodeće kompanije u regionu, kada je reč o strategijama ulaganja u zajednicu. Vodimo i programe investitora, kao što su Erste banka Crna Gora, Sparkasse banka BiH, AstraZeneca, Henkel, Majkrosoft Srbija i Crna Gora, Koka-Kola HBC Crna Gora i Kosovo, Američka privredna komora BiH, Privredna komora Crne Gore.
– U 2017. usluge i programi su višestruko nagrađivani, uključujući tu i dva priznanja „UEPS“ i „Virtus“ u Beogradu, „Iskra“ u Podgorici i „The Internationalist“ u Njujorku. Teško je, naporno, ali i uzbudljivo i uspešno, i najčešće mislimo – tek smo počeli!
UN: Radite i na Kosovu. Kako je raditi s mladima u Srbiji i mladima na Kosovu, kako izgleda to povezivanje?
– Znate, i mene je kao studenta jako kopkalo kako je na Kosovu. Da li je moguće da je toliko nebezbedno, toliko rizično, da se ne sme govoriti srpski na ulici? Kada sam prvi put otišao tamo 2006. godine, nisam mogao da poverujem da je bilo šta stvarno: da u Prištini „stvarno“ postoji gradski prevoz ili javna rasveta, da su ljudi umiveni, počešljani, da govore engleski, da vole da sede u kafićima i gledaju serije. Vredi, naravno, i obrnuto: šta sve mladi na Kosovu misle o nama ovamo u Srbiji ravno je samo našim sopstvenim pogrešnim predstavama o njima tamo. Čim sam shvatio da sam u gradu koji je sličan mnogima na Balkanu, s teškom istorijom i neizvesnom budućnošću, mogao sam da probam da razumem i te mlade tamo.
– Usledile su desetine malih, zajedničkih inicijativa s ljudima sličnim meni iz Prištine, Prizrena i Mitrovice, još značajno pre nego što sam počeo da radim ovo čime se bavim danas. Ne znam jeste li znali da se u Prizrenu već čitavu deceniju održava ugledni festival dokumentaraca na kome je pre koju godinu pobedio srpski film, ili da neke beogradske grupe redovno gostuju i sviraju u prištinskim klubovima? Znate li da mi iz Srbije možemo na Kosovo s ličnom kartom, to isto mogu i oni s Kosova (za tu priliku Srbija priznaje lična dokumenta izdata u Prištini), ali da Bosancima, recimo, za posetu Kosovu treba viza koju je gotovo nemoguće dobiti? Nemamo priliku da o svemu tome saznamo. Stvarnost je teška i bremenita prošlošću, ali ni izbliza nije onakva kakvom je predstavljaju mediji. Sva ova iskustva iz prve ruku bar su doprinela da ja i ljudi oko mene tačno razumemo šta se i danas dešava na Kosovu, zašto je to tako i, u kontekstu unutrašnjeg dijaloga koji upravo vodimo u Srbiji, koja rešenja su možda moguća, a koja su samo nerealne maštarije. Zato mi nije bilo čudno da delovanje Propulsion Fonda usmerim i na Kosovo.
– I tamo sarađujemo s kompanijama i pokušavamo da nekim novim, mladim liderima pružimo šansu da povedu svoje društvo napred. I tamo smo kreativni i verujemo u moć komunikacija. Tako smo stvorili jednu od najgledanijih informativnih emisija na srpskom jeziku na Kosovu pod nazivom „Sporazoom“, povezali mlade i privrednike iz BiH, s Kosova i iz Srbije, a temu viza između Kosova i BiH stavili u prvi plan i u Prištini i u Banjaluci i u Sarajevu. Nije puno, ali je važno. Zaslužujemo da živimo normalno i to u ovoj generaciji, ne samo u budućnosti, a to je posao svakoga od nas.
UN: Koliko često dolazite u Užice i koja mesta najradije posećujete?
– Majka mi je iznenada preminula na rukama 2013. godine. Nas dvoje bili smo ne samo roditelj i dete, nego i najbliži prijatelji, pa je to bio veliki šok i još veći gubitak. Koju godinu kasnije umire i Stoja, moja druga majka. Obe sam sahranio na obroncima Zlatibora. Nedavno je preminuo i moj otac.
– I mada zbog posla često putujem po regionu i širom sveta, danas sam baš zbog ljudi kojih više nema još češće u Užicu, skoro svakog vikenda. Zato mi Užice danas znači i više no pre. Svaki dolazak u grad ima svoj uobičajeni raspored: vozim pravo kod Dade u Sevojno, pa jutarnju kafu pijemo na Trgu, ako je lepo vreme, ili u „Palasu“ zimi. Pričamo o poslu, politici, svetu u kome živimo. Snažno me ispune ti razgovori i uspešno balansiraju teret svakodnevnog ubitačnog tempa kojim živim i radim. Šetamo gradom, pa idemo na groblja, često i na izlet u Višegrad ili na Mokru goru. Dan obično završimo ručkom u „Zlatnom boru“ ili večerom u „Mojoj reci“. Kao i uvek, gde god da sednemo, obavezno naručujemo kafu s mlekom i malo pivo, pa konobarima strpljivo objašnjavamo da je za „mladog gospodina“ kafa, a za „gospođu“ pivo. Kao dva deteta, čuvamo šećere i kašičice iz kafana, slikamo se pored znamenitosti i jedno smo drugom podrška za dane koji dolaze.
– Zato nikada nisam propustio priliku da na Dadinu sevojničku adresu pošaljem razglednicu i tople misli, gde god da sam u svetu, jer taj direktan link s mojim detinjim bićem, ipak, nema cenu.
– I za razliku od mog bezbrižnog užičkog detinjstva, danas mi Užice pruža retku priliku da zastanem i razmislim. Da saberem misli, da sa setom pogledam u prošlost i osmislim nove planove. Tako je jedan mali grad u dolini, zbog svega što je bilo, nostalgično ponovo postao snažni simbol onog što me tek čeka. Na to sam, ne bez razloga, ponosan.
Zvezdana Gligorijević
