ТАМАРА МИЋЕВИЋ – АТЛЕТИЧАРКА
Млада Ужичанка Тамара Мићевић, чланица атлетског клуба „Ужице“, проглашена је за најбољу млађу јуниорку Србије у 2017. години. Тамара је 2017. године на 45 такмичења освојила 39 медаља у земљи и иностранству.
Освојила је четврто место на првенству Европе за јуниорке на 5.000 м, била је првакиња Балкана за млађе јуниорке на 3.000 м и вицешампионка Балкана за старије јуниорке на 3.000 м.
Млада Ужичанка атлетиком је почела да се бави пре шест година, када је била шести разред. Као ученица Прве основне школе учествовала је на кросу на стадиону „За срећније детињство“ и освојила друго место.
– То је било почетком октобра, а онда сам, неколико дана касније, са татом отишла на стадион, са намером да почнем да тренирам атлетику. Био је ту тренер Жељко Челиковић са децом. И на тај први тренинг ме је довео тата и питао ме да ли хоћу и даље да тренирам. Рекла сам да хоћу и од тада сам почела да долазим на сваки тренинг. Одмах сам заволела атлетику – сећа се Тамара како је почела да тренира.
Тадашњи директор школе Владан Чумић препознао је таленат у њој и доста јој је помогао.
– Директор Чумић провео је доста у спорту, био је тренер у ФК „Јединство“, а и професор физичке културе. Он и наставници су прихватили да ми помогну. После директора Чумића, доста ми је помогао и нови директор Никола Бацетић. Због припрема и тренинга доста сам одсуствовала из школе, али су ме наставници волели, јер сам доносила резултате и проносила име школе. Баш су имали доста разумевања за мене. Била је и добар и примеран ђак. И ево сада, трећа година сам Економске школе. Имала сам мало проблема на почетку средње школе, али када су видели да остварујем добре резултате временом су имали више разумевања. Доста ми је помогла професорка Јасмина Бајић, предаје физичко, која иде са мном скоро на свако такмичење и припреме. И директорка и остали професори ми доста помажу у школи. Успевам да ускладим и тренинге и школу – рекла нам је Тамара.
Прву медаљу Тамара је освојила у Београду, 31. децембра 2012. године.
– Радо се сећам те трке. То је било на Ушћу и тада сам била друга. Та медаља ме је подстакла да још више тренирам. После те, трке сам имала одмах у јануару и цела наредна година била је занимљива. Упорно сам тренирала и све више се развијала љубав према атлетици – рекла је Тамара.
Као средњопругашица на 1.500 и 3.000 м и низом успеха у 2015. години је почела да се такмичи и у вишим ранговима, попут балканских првенстава, па и на европском првенству.
– Прво такмичење било је на Првенству Балкана у Сремској Митровици, где сам освојила две златне медаље. На ЕЈОФ-у, то је Олимпијада за децу, као Олимпијада за одрасле, трчала сам и била друга на 1.500 и 3.000 м. Била су то бројна такмичења са доста медаља. Учествовала сам 2016. године на Европском првенству у Италији и за пар стотинки ми је измакла бронзана медаља. Поносна сам на ту трку, јер су остале учеснице биле по три године старије од мене – казала је млада атлетичарка.
Сви ови резултати стигли су захваљујући њеној посвећености и преданом раду и труду, и одрицању од много тога. Ретко ко би могао да издржи темпо живота који има Тамара. Када иде поподне у школу један њен дан изгледа овако – устаје око пола седам да би се спремила, прешла 1,2 км до аутобуског стајалишта на Белој земљи, а потом аутобусом стиже на тренинг у 8 сати. Тренира углавном два сата, а онда назад аутобусом кући, па опет пешке до куће. Дође до 11 сати, а онда се око 13 часова враћа у школу. Зависно од часова, углавном у 19 часова има тренинге, који трају два сата, а онда назад кући. И тако месец дана. А када иде пре подне у школу, устаје у пет сати, да би стигла на тренинг који почиње око 6. Тренира сат времена, а онда у школу, па из школе поново на тренинг од 15 до 17 часова. Када су појачани тренинзи, односно, када се убаци и трећи тренинг, иде и на њега, почиње у 18 часова и то углавном у теретани, а онда назад кући истом маршрутом. И тако опет месец дана. И за њу не постоји реч не могу.
– Ту ми доста помажу и моји другари из клуба и тренер. И зато свака моја медеља је успех за мене, али и за њих. То је прелеп осећај – каже Тамара.
Тамара је као млађа јуниорка успела да буде трострука првакиња Балкана, што до сада нико није успео. Прошле године је у Румунији, као млађа јуниорка, у конкуренцији старијих јуниорки, освојила друго место, а изгубила је само за „нос“, што би рекли атлетичари. Али, без обзира на то, она већ четири године за редом добија титулу са префиксом „нај“ и у томе нема конкуренцију. Она је била најбоља спортисткиња Србије за пионирке 2015. године, за млађе јуниорке 2016. и 2017 , а најбољи млади спортиста Ужица 2014. године. И зато од ње Атлетски савез Србије очекује доста. То су многи препознали, али, с друге стране, она и њен клуб немају баш пуно разумевања, почевши од локалне самоуправе. Очекује се доста од ње, али њој је исто тако потребан физиотерапеут, доктор, нутрициониста, психолог и зато су сви добро дошли који хоће и могу да помогну Тамари и клубу. Хемијска оловка и пенкала, коју је недавно добила од Града Ужица, јесу леп поклон за сећање на пријем, али би јој много више помогло да су јој уместо тога купили пар патика или поклонили ваучер. Некада су од 2007. до 2009. године, по сећању тренера, добри спортисти добијали по 15.000 динара. Чак деца која тренирају у АК „Ужице“ немају ни адекватну свлачионицу, без тушева, само зидови.
Ипак, то не умањује њену жељу за још бољим успесима.
– Имам и даље жеље, тешко је, али идем и борим се. Имам велику подршку од родитеља. Сада сам мало повредила ногу и не верујем да ћу успети да се спремим за следеће такмичење, а то је Балканијада у дворани. Лако је попети се на врх, али је тешко одбранити се и сачувати ту позицију, јер сви хоће да те победе, па зато непрекидно морам да се доказујем – закључила је Тамара.
Звездана Глигоријевић
