Осведочена Ужичанка – Оливера Катарина
Иако је рођена у Београду, у свој завичај везује и Ужице. Бајковите приче о граду на Ђетињи казиване од оца Будимира Петровића, познатог капетана брода и деде Алексе, рођених Ужичана, учиниле су да заволи овај град. У свој уметнички темперамент умешала је и трубу… родољубиви тон и епску јачину, иако је на тадашњој уметничкој цени била изразита национална немуштост и политичко сужањство. Учинила је то довољно јасно да је могла издржати буру која јој је обележила деценије живота. Ерска жилавост и непокорност, вансеријска лепота, рафиниран дух и култура велеграда, дали су јој несвакидашње животно обиље, али и сурова искуства. Иако је била оспоравана, забрањивана, ненаграђивана, дочекала је да је вољени крај пригрли.
– Стално подвлачим да су моји корени ужички, да имам ту ерску енергију, која ми је дала снаге да издржим све што ме је у животу сналазило. Још увек памтим нашу кућу на Ракијској пијаци, баку Драгу, очеву мајку, мирис топлог млека којим ме је хранила и њену благу руку којом ми је чешљала косу. Иначе, Петровићи су били фина, часна и поштована породица. Мој ветар у леђа! Београд јесте место мог рођења, али Ужице је мој духовни стожер! Ужичани су изузетни, интелигентни, храбри, искрени, директни, бистри људи, којима апсолутно припадам. Баш зато сам на свом првом концерту који је био у Загребу, пуним гласом, уз пратњу трубача и певачке групе, загрмела „ Ој, Ужице мали Цариграде“.
Летос сте у Рожанству, на познатој манифестацији „Сусрети на Змајевцу“ одушевили присутне својом, како рекосте, ужичком енергијом.
-Да. Певала сам пуним срцем. Свим чулима сам уживала. Све што сам годинама носила у срцу, а што ми је било ускраћено да покажем, тада сам излила. Било је то драго окупљање истомишљеника… љубитеља народног поја и традиције. Сви смо се слили у једно – природа, песма и ми!
У Градском културном центру у Ужицу одржали сте промоцију своје аутобиографске књиге „Аристократско стопало“. Видели смо да Вас доста људи овде воли и подржава.
-Да, у препуној сали и веселој атмосфери осетила сам да сам искрено вољена и поштована. Разнежила ме је упорност и марљивост мојих пријатеља у организацији те вечери. Жао ми је што нисам имала довољно књига, колико је било заинтересованих. Волела бих да поново будем гост Вашег града и да се поново окупимо и патриотски надахњујемо!
У Ужицу имате и пријатеље?
-Наравно. Дружења је увек на претек. Ту су моји кумови и стари пријатељи. Споменућу и незаборавне тренутке од летос проведене у кући председнице жирија проф. Весне Васовић. Наиме, уз моје колеге Јасну Кочијашевић и Канаринца, пријатеље и окупљено друштванце, певали смо до зоре. Било је ту оних песама из вика до класичних романси. Певали смо све чега смо се сетили у опуштеној, такорећи, фамилијарној атмосфери. Баш смо се тада духовно одморили, окрепили и заветовали да направимо репризу првом згодом!
И даље негујете родољубиви, изворни тон?
-Била сам и остала велики борац за нашу традиционалну музику и културу. Борила сам се како се каже – „на крв и нож“ да на телевизији певам изворне песме уз пратњу наших сељака обучених у народне ношње. И због тога сам доста платила! То се до тада није пуштало. Изгледало је као да дижем револуцију! Тада је партијски секретар одмах звао генералног директора ТВ Београд да ме скине са програмске шеме. Рекао је: „Шта ће те сељачке песме на телевизији?“. Иако сам рођена у граду, прославила сам изворну народну песму, она је у мојој души, и док певам ту музику, осећам да сам нераскидив део мог народа.
Да се мало вратимо на Ваше почетке. Јесу ли и они били тешки?
– На силу сам уписана на Правни факултет, јер је отац је желео да студирам права. Волео је да будем школована и спремна за овај свет. Уписала сам тај факултет и на њему провела неколико месеци… Напустила сам га, јер се ту нисам пронашла. Знала сам да он није за мене, јер сам одувек желела да се бавим уметношћу. Мој таленат за глуму открила је рускиња Софија Великова, која је стварала дечије позориште. Реч је о садашњем дечијем Позоришту Бошко Буха. Она је прва увидела да сам талентована. Касније сам конкурисала на ФДУ и упала у класу Огњенке Милићевић. Била сам у групи са Миленом Дравић, Петром Краљем, Станиславом Пешић, Бранком Зорић, Душаном Голумбовским… На другој години студија уследио је и стални ангажман у Народном позоришту, што је у то време била велика част и реткост. Љубав према музици наследила сам од оца. Он је свирао мунд хармонику, и знао је много старих српских песама. Био је душа друштва и успео је да нас све заинтересује за песму.. за прави мерак. И мајка је добро певала и била је одлична пратња. Дакле, у родитељској кући било је увек добре песме и финог друштва.
Но, моја музичка прича у професионалном смислу креће мало касније, тако што ме је чувени амерички редитељ Николас Реј, који је открио Џемс Дина, једном приликом чуо како певушим у друштву пријатеља. Био је изненађен и тражио је да му поклоним своју плочу. Но, како до тада нисам ништа снимала, поново се зачудио и одмах кренуо да ми објашњава да имам велику сличност са црначком јужноафричком певачицом Мирјам Макебом, која је за њега била музички виртуоз. На његов предлог набавила сам њене плоче и нешто касније снимила прву плочу, где се налазила песма Сулирам као и још једна афричка песма. Та плоча у оно време потукла је све рекорде продаје. Кажу да није било толико грамофонских апарата колико се продало плоча. Певала сам на многим језицима: српском, циганском, јапанском, енглеском, француском… Италијанска телевизја РАИ прогласила ме је за најоригиналнији глас Медитерана. Од Јапана до Москве, преко свих Европских центара, нема ниједног места где нисам имала свој шоу програм на телевизији. У Француској „Олимпији“ одржала сам 72 концерта заредом са оркестром Јанике Балаж. То је заиста за мене велика част, јер та сала има око 2500 места и представља угледно место, где наступају само великани. Ту не може да наступа свако.
Чувени композитор Шарл Дрион који је писао чувене шансоне за Едит Пјаф, понудио Вам је да снимите његове композиције ?
-Јесте. Међутим, нисам прихватила, јер сам схватила да хоће да од мене направи француску шансоњерку. А ја сам у ствари, српска – ужичка … Да се мало нашалим… Елем, увек сам сматрала да треба да будем амбасадор наше културе свуда у свету. Била сам свесна да припадам малом, али изузетном народу, па сам сваку шансу која ми се указала сматрала за прилику да га промовишем. Мој народ ми је увек био испред свега. Без обзира што ме је овај став коштао много чега… НЕ КАЈЕМ СЕ! То сам ја.
Упоредо сте градили и филмску каријеру. Сви се сећамо чувеног филма „Скупљачи перја“, који је доживео несвакидашњи успех.
– Он је врхунац моје глумачке каријере, али и врхунац југословенске, српске киноматографије. У питању је изузетно филмско остварење, са толико духа, маште, страсти која се, рекла бих, никад више није поновила. У Кану је добио две награде. Имао је невероватан одјек. За Бату су говорили да је Нино Вентура. У Бекима су се заљубљивале велике звезде. Сви су се одушевљавали нашом глумачком тројком. Њујорк тајмс је објавио – рођена је нова Ана Мањани. Каква је то била сатисфакција за мене, можете претпоставити! После тог фестивала имала сам свој солистички концерт. А следеће године сам наступила опет ту са Наном Мускури и Дајаном Ворвик. Играла сам у преко двадесетак иностарних филмова (Алберта Алтуаде, Грофа Шамонија..) и сви су снимани на енглеском језику. У Русији сам снимала филм на њиховом језику о животу сликара Гоје. То је велики филм богате руске продукције.
У филму сте отпевали чувену ромску песму „Ђелем, Ђелем“. Од тада је постала веома позната у целом свету?
– Допринела сам томе да „Ђелем, Ђелем“ постане званична химна Рома. Велики успех филма и моји концерти по свету учинили су ту песму прихваћеном. Међутим и сада неки покушавају да те заслуге припишу неким другим певачима. „Ђелем, Ђелем“ је молдавска песма, коју је Душко Радетић, тадашњи уредник Радио Београда, донео у Београд и дао мени и Саши Петровић за „Скупљаче перја“.
1984. године сте снимли своју последњу плочу. Онда је уследила потпуна изолација и мрак који је трајао две деценије.
– Једноставно сам живела свој живот. О мени се може направити више филмова, јер има толико невероватних догађаја. Имала сам богат и буран живот, али честит и без иједне мрље. И даље се питам због чега је то тако било. Не налазим јасан одговор. Ником нисам желела зло. Знам само да ми нисмо смели да будемо Срби на чујан начин, а ја сам потенцирала љубав према своме роду. Таквог сам кова да принцип заборава, мекуштва и националне безличности не прихватам, већ осећам као неки унутрашњи порив да сведочим и опевам моје српство на уметнички начин!
Прошле године на 70. Канском филмском фестивалу, у угледном програму „Кан Класик“, филм „Скупљачи перја“ приказан је после педесет година. Истакли сте да вам је било јако тешко, а у исто време одговорно и лепо да се опет појавите на црвеном тепиху?
– Била сам узбуђена као некада. Радовала сам се новом сусрету са тамошњом публиком. Навирала су сећања и успомене. Тужна сам што моје колеге нису међу нама, а срећна сам што сам имала прилику да својим присуством подсетим на све њих и да нашу земљу представим у најлепшем светлу. Запевала сам „Ђелем, Ђелем“ за колеге, за уметност, за живот, за Србију.
Објавили сте и збирку поезије „ Бели бадњаци“ која се уселила у Антологију песама o Косову. Ту је и поменуто аутобиографско дело – Аристократско стопало. Тренутно је у припреми нова књига?
-Да, то је мој дневник који водим већ годину дана. Почела сам да га пишем у Њујорку, а овде га настављам. Дневник је форма која дозвољава много тога. Ту имам слободу да пишем о чему год хоћу. Зато ми се свиђа. Пишем о стварима које ме занимају. Највише о Србији , мом народу и неким нашим особинама.
Ваш син Мане Шакић гради успешну сликарску каријеру у Њујорку. Но, ових дана је стигао, тако да сте поново на окупу.
-Да, стигао је у Београд и остаће месец дана. Зато сам ових дана неописиво срећна. Није лако бити сам. Остала сам га жељна…
Да ли би он волео да посети Ужице ?
– Живео је уз приче о мом одрастању у Ужицу и својим прецима. Заволео га је. Надам се да ће наћи времена да га и сада посети. Има много лепих Ужичанки, тако да бих волела да ми нека буде снајка.
Имате ли још неку жељу?
– Жао ми је што у току своје певачке каријере нисам снимила песму „ Тамо далеко“. Умела бих да је изнесем са пуно срчане драматургије… Можда и боље него што сам то урадила са чувеном „Ђелем, ђелем“. Рецимо негде на ужичком Старом граду… И, наравно, да још једном запевам на великом концерту на Тргу у Ужицу, како сам и обећала.
Текст : Немања Ковачвић
Фотографије : Игор Ђорђевић
