Osvedočena Užičanka – Olivera Katarina
Iako je rođena u Beogradu, u svoj zavičaj vezuje i Užice. Bajkovite priče o gradu na Đetinji kazivane od oca Budimira Petrovića, poznatog kapetana broda i dede Alekse, rođenih Užičana, učinile su da zavoli ovaj grad. U svoj umetnički temperament umešala je i trubu… rodoljubivi ton i epsku jačinu, iako je na tadašnjoj umetničkoj ceni bila izrazita nacionalna nemuštost i političko sužanjstvo. Učinila je to dovoljno jasno da je mogla izdržati buru koja joj je obeležila decenije života. Erska žilavost i nepokornost, vanserijska lepota, rafiniran duh i kultura velegrada, dali su joj nesvakidašnje životno obilje, ali i surova iskustva. Iako je bila osporavana, zabranjivana, nenagrađivana, dočekala je da je voljeni kraj prigrli.
– Stalno podvlačim da su moji koreni užički, da imam tu ersku energiju, koja mi je dala snage da izdržim sve što me je u životu snalazilo. Još uvek pamtim našu kuću na Rakijskoj pijaci, baku Dragu, očevu majku, miris toplog mleka kojim me je hranila i njenu blagu ruku kojom mi je češljala kosu. Inače, Petrovići su bili fina, časna i poštovana porodica. Moj vetar u leđa! Beograd jeste mesto mog rođenja, ali Užice je moj duhovni stožer! Užičani su izuzetni, inteligentni, hrabri, iskreni, direktni, bistri ljudi, kojima apsolutno pripadam. Baš zato sam na svom prvom koncertu koji je bio u Zagrebu, punim glasom, uz pratnju trubača i pevačke grupe, zagrmela „ Oj, Užice mali Carigrade“.
Letos ste u Rožanstvu, na poznatoj manifestaciji „Susreti na Zmajevcu“ oduševili prisutne svojom, kako rekoste, užičkom energijom.
-Da. Pevala sam punim srcem. Svim čulima sam uživala. Sve što sam godinama nosila u srcu, a što mi je bilo uskraćeno da pokažem, tada sam izlila. Bilo je to drago okupljanje istomišljenika… ljubitelja narodnog poja i tradicije. Svi smo se slili u jedno – priroda, pesma i mi!
U Gradskom kulturnom centru u Užicu održali ste promociju svoje autobiografske knjige „Aristokratsko stopalo“. Videli smo da Vas dosta ljudi ovde voli i podržava.
-Da, u prepunoj sali i veseloj atmosferi osetila sam da sam iskreno voljena i poštovana. Raznežila me je upornost i marljivost mojih prijatelja u organizaciji te večeri. Žao mi je što nisam imala dovoljno knjiga, koliko je bilo zainteresovanih. Volela bih da ponovo budem gost Vašeg grada i da se ponovo okupimo i patriotski nadahnjujemo!
U Užicu imate i prijatelje?
-Naravno. Druženja je uvek na pretek. Tu su moji kumovi i stari prijatelji. Spomenuću i nezaboravne trenutke od letos provedene u kući predsednice žirija prof. Vesne Vasović. Naime, uz moje kolege Jasnu Kočijašević i Kanarinca, prijatelje i okupljeno društvance, pevali smo do zore. Bilo je tu onih pesama iz vika do klasičnih romansi. Pevali smo sve čega smo se setili u opuštenoj, takoreći, familijarnoj atmosferi. Baš smo se tada duhovno odmorili, okrepili i zavetovali da napravimo reprizu prvom zgodom!
I dalje negujete rodoljubivi, izvorni ton?
-Bila sam i ostala veliki borac za našu tradicionalnu muziku i kulturu. Borila sam se kako se kaže – „na krv i nož“ da na televiziji pevam izvorne pesme uz pratnju naših seljaka obučenih u narodne nošnje. I zbog toga sam dosta platila! To se do tada nije puštalo. Izgledalo je kao da dižem revoluciju! Tada je partijski sekretar odmah zvao generalnog direktora TV Beograd da me skine sa programske šeme. Rekao je: „Šta će te seljačke pesme na televiziji?“. Iako sam rođena u gradu, proslavila sam izvornu narodnu pesmu, ona je u mojoj duši, i dok pevam tu muziku, osećam da sam neraskidiv deo mog naroda.
Da se malo vratimo na Vaše početke. Jesu li i oni bili teški?
– Na silu sam upisana na Pravni fakultet, jer je otac je želeo da studiram prava. Voleo je da budem školovana i spremna za ovaj svet. Upisala sam taj fakultet i na njemu provela nekoliko meseci… Napustila sam ga, jer se tu nisam pronašla. Znala sam da on nije za mene, jer sam oduvek želela da se bavim umetnošću. Moj talenat za glumu otkrila je ruskinja Sofija Velikova, koja je stvarala dečije pozorište. Reč je o sadašnjem dečijem Pozorištu Boško Buha. Ona je prva uvidela da sam talentovana. Kasnije sam konkurisala na FDU i upala u klasu Ognjenke Milićević. Bila sam u grupi sa Milenom Dravić, Petrom Kraljem, Stanislavom Pešić, Brankom Zorić, Dušanom Golumbovskim… Na drugoj godini studija usledio je i stalni angažman u Narodnom pozorištu, što je u to vreme bila velika čast i retkost. Ljubav prema muzici nasledila sam od oca. On je svirao mund harmoniku, i znao je mnogo starih srpskih pesama. Bio je duša društva i uspeo je da nas sve zainteresuje za pesmu.. za pravi merak. I majka je dobro pevala i bila je odlična pratnja. Dakle, u roditeljskoj kući bilo je uvek dobre pesme i finog društva.
No, moja muzička priča u profesionalnom smislu kreće malo kasnije, tako što me je čuveni američki reditelj Nikolas Rej, koji je otkrio Džems Dina, jednom prilikom čuo kako pevušim u društvu prijatelja. Bio je iznenađen i tražio je da mu poklonim svoju ploču. No, kako do tada nisam ništa snimala, ponovo se začudio i odmah krenuo da mi objašnjava da imam veliku sličnost sa crnačkom južnoafričkom pevačicom Mirjam Makebom, koja je za njega bila muzički virtuoz. Na njegov predlog nabavila sam njene ploče i nešto kasnije snimila prvu ploču, gde se nalazila pesma Suliram kao i još jedna afrička pesma. Ta ploča u ono vreme potukla je sve rekorde prodaje. Kažu da nije bilo toliko gramofonskih aparata koliko se prodalo ploča. Pevala sam na mnogim jezicima: srpskom, ciganskom, japanskom, engleskom, francuskom… Italijanska televizja RAI proglasila me je za najoriginalniji glas Mediterana. Od Japana do Moskve, preko svih Evropskih centara, nema nijednog mesta gde nisam imala svoj šou program na televiziji. U Francuskoj „Olimpiji“ održala sam 72 koncerta zaredom sa orkestrom Janike Balaž. To je zaista za mene velika čast, jer ta sala ima oko 2500 mesta i predstavlja ugledno mesto, gde nastupaju samo velikani. Tu ne može da nastupa svako.
Čuveni kompozitor Šarl Drion koji je pisao čuvene šansone za Edit Pjaf, ponudio Vam je da snimite njegove kompozicije ?
-Jeste. Međutim, nisam prihvatila, jer sam shvatila da hoće da od mene napravi francusku šansonjerku. A ja sam u stvari, srpska – užička … Da se malo našalim… Elem, uvek sam smatrala da treba da budem ambasador naše kulture svuda u svetu. Bila sam svesna da pripadam malom, ali izuzetnom narodu, pa sam svaku šansu koja mi se ukazala smatrala za priliku da ga promovišem. Moj narod mi je uvek bio ispred svega. Bez obzira što me je ovaj stav koštao mnogo čega… NE KAJEM SE! To sam ja.
Uporedo ste gradili i filmsku karijeru. Svi se sećamo čuvenog filma „Skupljači perja“, koji je doživeo nesvakidašnji uspeh.
– On je vrhunac moje glumačke karijere, ali i vrhunac jugoslovenske, srpske kinomatografije. U pitanju je izuzetno filmsko ostvarenje, sa toliko duha, mašte, strasti koja se, rekla bih, nikad više nije ponovila. U Kanu je dobio dve nagrade. Imao je neverovatan odjek. Za Batu su govorili da je Nino Ventura. U Bekima su se zaljubljivale velike zvezde. Svi su se oduševljavali našom glumačkom trojkom. Njujork tajms je objavio – rođena je nova Ana Manjani. Kakva je to bila satisfakcija za mene, možete pretpostaviti! Posle tog festivala imala sam svoj solistički koncert. A sledeće godine sam nastupila opet tu sa Nanom Muskuri i Dajanom Vorvik. Igrala sam u preko dvadesetak inostarnih filmova (Alberta Altuade, Grofa Šamonija..) i svi su snimani na engleskom jeziku. U Rusiji sam snimala film na njihovom jeziku o životu slikara Goje. To je veliki film bogate ruske produkcije.
U filmu ste otpevali čuvenu romsku pesmu „Đelem, Đelem“. Od tada je postala veoma poznata u celom svetu?
– Doprinela sam tome da „Đelem, Đelem“ postane zvanična himna Roma. Veliki uspeh filma i moji koncerti po svetu učinili su tu pesmu prihvaćenom. Međutim i sada neki pokušavaju da te zasluge pripišu nekim drugim pevačima. „Đelem, Đelem“ je moldavska pesma, koju je Duško Radetić, tadašnji urednik Radio Beograda, doneo u Beograd i dao meni i Saši Petrović za „Skupljače perja“.
1984. godine ste snimli svoju poslednju ploču. Onda je usledila potpuna izolacija i mrak koji je trajao dve decenije.
– Jednostavno sam živela svoj život. O meni se može napraviti više filmova, jer ima toliko neverovatnih događaja. Imala sam bogat i buran život, ali čestit i bez ijedne mrlje. I dalje se pitam zbog čega je to tako bilo. Ne nalazim jasan odgovor. Nikom nisam želela zlo. Znam samo da mi nismo smeli da budemo Srbi na čujan način, a ja sam potencirala ljubav prema svome rodu. Takvog sam kova da princip zaborava, mekuštva i nacionalne bezličnosti ne prihvatam, već osećam kao neki unutrašnji poriv da svedočim i opevam moje srpstvo na umetnički način!
Prošle godine na 70. Kanskom filmskom festivalu, u uglednom programu „Kan Klasik“, film „Skupljači perja“ prikazan je posle pedeset godina. Istakli ste da vam je bilo jako teško, a u isto vreme odgovorno i lepo da se opet pojavite na crvenom tepihu?
– Bila sam uzbuđena kao nekada. Radovala sam se novom susretu sa tamošnjom publikom. Navirala su sećanja i uspomene. Tužna sam što moje kolege nisu među nama, a srećna sam što sam imala priliku da svojim prisustvom podsetim na sve njih i da našu zemlju predstavim u najlepšem svetlu. Zapevala sam „Đelem, Đelem“ za kolege, za umetnost, za život, za Srbiju.
Objavili ste i zbirku poezije „ Beli badnjaci“ koja se uselila u Antologiju pesama o Kosovu. Tu je i pomenuto autobiografsko delo – Aristokratsko stopalo. Trenutno je u pripremi nova knjiga?
-Da, to je moj dnevnik koji vodim već godinu dana. Počela sam da ga pišem u Njujorku, a ovde ga nastavljam. Dnevnik je forma koja dozvoljava mnogo toga. Tu imam slobodu da pišem o čemu god hoću. Zato mi se sviđa. Pišem o stvarima koje me zanimaju. Najviše o Srbiji , mom narodu i nekim našim osobinama.
Vaš sin Mane Šakić gradi uspešnu slikarsku karijeru u Njujorku. No, ovih dana je stigao, tako da ste ponovo na okupu.
-Da, stigao je u Beograd i ostaće mesec dana. Zato sam ovih dana neopisivo srećna. Nije lako biti sam. Ostala sam ga željna…
Da li bi on voleo da poseti Užice ?
– Živeo je uz priče o mom odrastanju u Užicu i svojim precima. Zavoleo ga je. Nadam se da će naći vremena da ga i sada poseti. Ima mnogo lepih Užičanki, tako da bih volela da mi neka bude snajka.
Imate li još neku želju?
– Žao mi je što u toku svoje pevačke karijere nisam snimila pesmu „ Tamo daleko“. Umela bih da je iznesem sa puno srčane dramaturgije… Možda i bolje nego što sam to uradila sa čuvenom „Đelem, đelem“. Recimo negde na užičkom Starom gradu… I, naravno, da još jednom zapevam na velikom koncertu na Trgu u Užicu, kako sam i obećala.
Tekst : Nemanja Kovačvić
Fotografije : Igor Đorđević
