USPEŠNI UŽIČANI: MILOŠ NIKOLIĆ, VLASNIK „AKVARIJUMA“
Miloš Nikolić, vlasnik radnje u kojoj se prodaju meso i riba „Akvarijum“ kod zelene pijace, strijim Užičanima poznatija kao Miško Sajdžija, za ovaj broj „Užičke nedelje“ govori o tome kako je krenuo sa poslom prodaje mesa i ribe, a kako je bilo vreme dok je popravljao satove.
Miloš Nikolić kao da je bio predodređen za bavljenje trgovinom. Zavoleo je trgovinu još kao dete, dok mu je otac bio trgovac u nekadašnjem trgovinskom preduzeću „Čigota“. Spletom okolnosti, tom delatnošću tek je počeo da se bavi u jednom od najtežih perioda u istoriji Srbije, a to je vreme sumanute inflacije.
– Počeo sam da radim u trgovini kada je bilo najteže, u vreme inflacije. Zajedno sa Mićom Jarakovićem držao sam diskont „MM“, kod pijaca. Posle jednog vremena, ja sam se odvojio i kupio ovaj lokal, odmah preko puta „MM“ diskonta. To je bio magacin građevinskog preduzeća „Zlatibor“ i pretvorio sam ga u mesaru. Mićo je u konzorcijumu sa još nekoliko ljudi kupio „Sreten Gudurić“. I tako, skoro 20 godina, radim sa ovom mesarom. Posle pet do šest godina od početka rada mesare, renovirao sam je i pretvorio je u modernu mesaru – rekao je Nikolić.
Ime „Akvarijum“ je malo čudno za jednu mesaru, ali je i to Miloš Nikolić pojasnio.
– Kada sam hteo da otvorim lokal, u početku sam mislio da radim samo sa ribom, ali tokom pripremanje lokala, video sam da ima tu prostora i mesta za meso. Pored toga, tu je i pijac. Sada je to radnja za promet ribe i mesa – objasnio je vlasnik „Akvarijuma“.
Nekada je ova mesara možda bolje poslovala, jer je radila sa mnogim preduzećima koja su imala menzu. Međutim, kako kaže Nikolić, sada mnoga preduzeća nemaju menzu, a ona koja imaju, uglavnom rade sa velikim mesarama. Ipak, Nikolić se ne žali mnogo, jer ima dosta kupaca običnih građana.
– Za ovih dvadeset godina bilo je i starih i novih kupaca. Snabdevali smo restorane na Zlatibor i u Užicu, kao i neke društvene menze, dok ih je bilo. Ima ih sada, ali sada sve ide na tendere. Kao mala mesara, mi se ne uklapamo u to i tu su se pojavili ovi veliki klaničari. Ja nemam klanicu i vrše mi uslužno klanje u Mačkatu. Jednostavno, ne uklapam se u cenu. Sada imam kupce i snabdevam manje restorane u Užicu i na Zlatiboru, koji kupuju manje količine. Jedan od boljih kupaca je, na primer, „Zlatiborska noć“, sa kojima imamo izuteno dobru saranju, a s vremena na vreme „Valjaonica“ kupuje neke prerađevine, dok na na Zlatiboru imamo saradnju sa oko desetak restorana. Ipak, najsigurniji su nam kupci građani koji uđu u radnju. To je gotov novac i ne mučimo se oko naplate – kaže Nikolić.
S obzirom da se u toj ulici nalazi još mesara, Nikolić kaže da je konkurencija korektna i da svi imaju svoje mušterije.
Pored mesa u „Akvarijumu“ ima i ribe.
– Riba je artikal koji dobro ide. Ponuda je velika, i stvarno je jevtina. Na primer, skuša je samo`150 dinara po kilogramu. Nekada je bilo mnogo teže nabaviti ribu nego danas. Sada u Čačku imamo dva uvoznika, možda najjača u Srbiji, i sa njima imam baš korektnu saradnju, kada je u pitanju rok plaćanja i cene. Pored skuše imamo beli oslić, filete od oslića i soma, kao i riblje ćevape i pljeskavice od ribe. To naročito dobro ide u vreme postova. Skuplju ribu, onu koja košta 800 do 900 dinara po kilogramu, nabavljamo samo po narudžbi. Imamo i lignje, ali je slaba potražnja za njima, kao i za ostalim morskim plodovima. U Užicu nema mnogo kupaca za to, jednostavno nisu navikli na takvu ishranu – rekao je vlasnik „Akvarijuma“.
U ovoj mesari rade tri prodavačice i dva mesera. Oni su zadovoljni odnosom vlasnika prema njima i redovnim isplatama. S druge strane, i Nikolić hvali svoje radnike.
– Radnike koje sam zaposlio pre 20 godina i sada su kod mene. To je očigledno garancija nekog korektnog mog odnosa prema radnicima, što se tiče plate i mojih prohteva i zahteva od njih, a i njih prema meni – dodao je Nikolić.
Pre bavljenja privatnom trgovinskom radnjom, Miloš je bio trgovinski putnik za fabriku čokolade „Inka“, ali radio je dugo kao sajdžija u radnji Petrović. Vlasnik radnje je bio njegov kum.
– To je bilo u mojim mlađim danima. Ta radnja i danas postoji, a nekada smo je zvali sajdžinica kod „Obnove“. Vlasnik radnje je bio moj veliki drugar, baš smo se dobro družili, te mi je bio i kum. Kao sajdžija stalno me je nagovarao da radim sa njim. I ja malo-pomalo počnem da radim sa njim i zavolim taj posao. Posle sam ga radio 20 godina. Lepo sam i zarađivao tih 20 godina. Istovremeno sam radio kao trgovački putnik za fabriku čokolade „Inka“. Pre podne sam putovao i radio sa čokoladom, a popodne sam radio u sajdžinici i to svako podne, jer je imalo puno posla. To je bilo vreme kada je popravljanje satova cvetalo. Ljudi su nosili satove mnogo, mnogo više nego danas. Sada sajdžija skoro da ne postoji. Šta je njegov posao danas? Više prodaju satove, a popravka se svela na zamenu baterija, kaiša ili narukvice. U naše vreme nije bilo dozvoljeno da mi prodajemo satove, već su za to postojale trgovinske radnje. Satovi su tada bili čista mehanika. Sa velikim uspehom smo ih popravljali. Užičani kada me vide na ulici zaustavljali su me da im pogledam satove, da im očistim ili popravim neki stini kvar. Bilo je to lepo vreme, ali smo mnogo radili. Ostajali smo i noću do 12 sati. Zimi, kroz staklena vrata samo vidimo miliciju kako šeta ulicom i nikoga više. Kum je relativno mlad umro, a njegov sin nastavio sa poslom. Ja sam napustio taj posao i nastavio da radim kao trgovački putnik. Voleo sam trgovinu. Moj pokojni otac je takođe bio trgovac u trgovinskom preduzeću „Čigota“. I ja sam to zaveleo i nisam pogrešio. Kada nešto voliš što radiš onda i zaradiš. Posle sam se oženio – seća se Nikolić i dodaje da je taj period dok je radio kao sajdžija bio mnogo opušteniji, imalo se posla, a sada i omladina koja hoće da radi nema posla. Kaže da kada bi sada dao oglas da traži radnika, da bi mu se javilo najmanje 50 njih, jer ga i sada, kada mu ne trebaju radnici, zovu i pitaju i pitaju za posao.
Miloš je jako ponosan na svog sina Vladimira, koji je nekada bio najmlađi avio kapetan u Srbiji.
– Vladimir je oduvek voleo avione i otišao je u Vršac da se školuje. Završio je školu sa najvišem ocenama. Kao kapetan instruktor na boingu 737 radio je u našem „Aviogeneksu“, a odatle je na poziv otišao u Afriku, gde je radio dugo godina. Zatim je otišao u Slovačku, gde se oženio Slovakinjom. Tu su osnovali svoju privatnu avio kompaniju. Međutim, vukla ga je želja da se vrati u Srbiju. On se vratio i zaposlio se u „Er Srbija“, a njegova žena i dalje vodi kompaniju u Slovačkoj. On se trenutno nalazi u Italiji, na obuci za tip aviona koji će leteti za Ameriku, a to će biti uskoro – ponosno kaže Nikolić.
Z. G.
