NAMA JE DOBRO
Radi lakšeg čitanja teksta koji sledi valjalo bi na par plastičnih primera iz protekle nedelje razjasniti u kakvoj državi živimo. Imali smo priliku da vidimo kako aktivisti SNS-a spontano i vatreno brane čoveka koji je naredio paljenje kuće novinaru. Žene iz iste stranke staju na stranu nasilnika i silovatelja u pokušaju. Uzele kredite, pa sad moraju da ga puste da ih volka i ljubka. Policija zatvara studente, prebije ih, ubaci u ćeliju i napravi snimak koji kasnije proslede režimskoj televiziji da nastavi linč. Preživele institucije se slože da je objavljivanje snimaka iz pritvora kršenje zakona. Policija im odgovori da je za to postojao interes javnosti. Za objavljivanje snimka sa naplatne rampe u Doljevcu nije bilo sličnog interesa. Kod Oliverovog ubistva i rušenja u Savamali pokvarile se kamere, a ova iz pritvora radi besprekorno? Za većinu, koju ucenjenu vodaju po partijskim predstavama, to je sasvim prihvatljiv način ponašanja. Oni drugi se pitaju da li je to zaista moguće, i svojim ćutanjem i sklanjanjem im produžavaju mandat za urušavanje društva.
Desila se još jedna haška presuda koju nije bilo teško predvideti, jer se radi o lideru bosanskih Srba koji je već optužen za najveće zločine koji su se odigrali na teritoriji Evrope posle Drugog svetskog rata. Kao i presuda, i reakcije na nju su sasvim očekivane, u zavisnosti sa koje strane političkog spektra dolaze. Jedino se nisu oglasili nekadašnji saveznici optuženog, koji trenutno obnašaju funkcije vlasti u Srbiji. Još im sa najvišeg mesta nije naređeno šta da misle.
Nešto naroda od onih „5 miliona“ predvođeno političkim liderima je utrčalo u zgradu RTS-a da bi tamošnje urednike podsetili da i oni postoje, jer i pored tromesečnih šetnji po celoj Srbiji nijedan od njih nije zaslužio da bude pomenut u informativnim emisijama javnog servisa. Sve u svemu, ništa posebno. Puklo je jedno staklo, policija uživala u prebijanju buntovne omladine, a vlast nije uspela u nameri da od toga napravi „Beogradski masakr motornom testerom“. U tome im je zasmetala jedina nezavisna televizija koja je direktno prenosila ceo tok događaja i tako im uskratila priliku da režiraju friziranje novinarki istom tom testerom, kojoj je, istina, falio agregat na nečijim ramenima da bi proradila. Iako je danima pre najavljen dvostani protest, ispred i u zgradi se u trenutku upada nije nalazio nijedan policajac. Vlast providna kao celofan je očigledno priželjkivala i veće nerede. Besni na sebe danima posle su po partijskim medijima razvlačili studente i đake na kojima je žandarmerija ponosito oštrila pendreke. Policiji se nije sudilo. Njima se sudi samo kad dignu ruku na predsednikovog brata.
Po sveprisutnim dvostrukim aršinima nasilje na ulici nije kad omiljeni opozicionar divlja i pali tuđe zastave i tako krši KZS po osnovu „Izlaganje poruzi stranih državnih obeležja“. Najnoviji predlog najpoznatijeg političkog oca je smrtna kazna za sve koji genocid u Srebrenici nazovu pravim imenom – genocidom. Već skoro trideset godina niko nije optužio najvećeg sejača mržnje, raspirivača fašizma i najglasnijeg pozivara na svaki vid verske, rasne i nacionalne netrepeljivosti na bilo kakvu odgovornost. Kum nije dugme.
Ogrešili bi se o ministra odbrane da se ne pomene najveća farsu i sramotu za srpsku vojsku koju je režirao i dozvolio neko moćniji od njega. On nije kriv. On živi svoj san i rešen je da se sprda do kraja, jer je tako u mogućnosti, kao i njegova stranka koja osudi govor generala Malinovića, jednog od heroja rata ’99. Onaj koji ga podržava i kome je on takav potreban za bilo šta, snosi najveću krivicu. Sramota ide i na račun svih generala koji to nemo posmatraju i prave se da ne vide i ne čuju. Puna su im usta časti i hrabrosti i podsećanja na svetle dane srpske vojske. Dozvolili su da kleče pred osobom koja je prvo izbegla služenje vojnog roka, zatim lagala o tome i na kraju posle dva puta po 5 dana obuke položila zakletvu svojoj zemlji. Nijedan brkati časni general da izađe ispred tog sramotnog stroja, pokida činove, izgazi šapku i otera ih sve u tri lepe. Verovatno neće zbog svoje dece, tuđu da mobilišu i pošalju u rov nikad nisu imali problema. Ministar je to jednostavno morao da uradi da mu ne bi tražili druga iz vojske kao Vučiću i objavljivali po tabloidima. Prvorođenom još samo nisu našli kolegu sa nekog posla koji je radio pre ulaska u politiku. Indus iz virtuelne londonske gvožđare se ne računa.
Najhrabriji među nama pojačao je loženje na trojku, pa je tako lansirao i priču da je iz Predsedništva izašao pred hiljadu demonstranata i sasuo im sve u lice. Opet ta „N1“ i njihov direktan prenos, na kome se jasno videlo da je izašao tek kad se masa razišla i uz pratnju dva bodigarda sa rukama na oružju ušao u blindirani automobil, pri čemu se iz grla nekoliko okupljenih penzionera čule opomene da nije poznat po čestom iznošenju istine. Pun je internet tih snimaka, pa ako neko ne veruje svojim očima, lako je proverljivo.
Često se pitam koliko bi ova strahovlada trajala kad bi sve izdresirane televizije radile svoj posao, pa makar na 10 minuta dnevno? Verovatno jako kratko. Zamislite prosečnog glasača SNS-a, beznadežno zaljubljenog u predsednika, negde u nekoj zabiti u kojoj jedva hvata prvi program. I onda čuje kao udarnu vest da su prvom bratu Srbije ukrali ličnu kartu, sa njom otvorili firmu, napravili milionski dug, sve vreme mu uplaćivali penziono i socijalno, a da on o tome nije imao pojma? Ili neku bakicu koja pojačava ton svaki put kad joj se ukaže prečasni Dr. Nebojša u borbi protiv nepravde, a onda neke našminkane tete pročitaju da je njegov tata, kao nečiji kurir, nosio 300 soma eura u rancu da bi za te pare kupio hotel od lika koji ga je platio 3 miliona? Ili kad bi uporno danima pitali, kako pravim novinarima i dolikuje, otkud stvarno regrutu 200.000 eura da kupi stan, možda i doveli tetku iz Kanade u emisiju? A zamislite tek brku, može i Krajišnik, kome je nalepnica sa likom Putina iz Informera pored ikone, kad bi istraživački opleli po ruskom čoveku u vladi, čuvenom off shore industrijalcu, koji je razvalio i uništio nekada veliki i moćni „Minel“ i hiljade radnika ostavio na ulici? Šlag na tortu naravno bile bi vesti o premijerkinom bratu i nekolicini „sitnih“ poslova koji su mu se otvorili baš kad mu je seka avanzovala, pa i DINA kartice.
Pasionirani posmatrači u prvi mah ne bi mogli da poveruju, pomislili bi da je skrivena kamera u pitanju. Ipak, posle nekoliko ponovljenih pokušaja uterivanja istine počeli bi da razmišljaju svojom glavom ukoliko im lokalni aktivista obučen u belu „kurtonku“ ne bi uleteo na gajbu sa paketom ulja i šećera.
Bez medija ništa. Zna to i zato ih i drži u vanrednom stanju. I sve ih ima i opet mu nije dosta. Napade dopunjuju kombijem koji kruži Beogradom i sa razglasa emituje uvrede i laži o opozicionim liderima. E, to već niti je bilo, niti ima igde. Zanimljivo, kažu da je glas koji čita o njima isti onaj koji je čitao i o Oliveru Ivanoviću.
Najnoviji razlog za okupljanje, razdragani radnici javnih preduzeća i random autobuska populacija, imala je u Nišu na pompezno najavljenoj proslavi 20-godišnjice od početka bombardovanja. Po veoma studioznom privlačenju mase, ovoga puta ucenjenom i smanjenjem plata, reklo bi se da je u organizaciji učestvovao i sam Toni Bler, poznatiji kao „pro bono“ savetnik Vlade i predsednika. Po prevaziđenom nivou očekivane patetike i šmire ipak je više ličilo da su program pripremale “Kursadžije“, odsek za tragediju. Verujem da su mnogi naprednjaci ostali razočarani što na istom mestu nisu mogli da vide i Gerharda Šredera, još jednog koji je komandovao bombardovanje na Srbiju, i da su ga se uželeli od predizbornog mitinga njihove stranke na kojem je govorio i pozdravio predsednika, ali, kažu, nije mogao od obaveza.
Ovogodišnji pomen žrtvama bombardovanja tematski je bio posvećen protestima protiv vlasti, što samo po sebi dovoljno govori da te „slabo posećene šetnje“ ne nanose nikome nikakvu političku štetu, niti ga iritiraju. Kao i od sahrane poznatog pevača narodnih pesama, i od ovog skupa napravljen je naprednjački miting. Dobitnici prošlonedeljnih nagrada u iznosima od 32 miliona eura, komšija Milorad, i utešnih 10 miliona, koje je u ime svoje firme preuzeo čika Miroslav Gavrilović, opravdali su uloženo. Oba su gorljivo pljuvali po narodu koji šeta, posredno ih nazvavši izdajnicima. Na pomenu žrtvama govore o protestima, vređaju i prete!? Od Milorada možemo očekivati sve, jer je to dokazano čovek bez ikakvih ljudskih i moralnih kvaliteta (pronaći samo šta je nekada govorio o Radovanu, za kojim sada rida i kuka). Besramnik pominje i mrtvu decu, a u njegovom gradu mrtvu decu iskopavaju i ponovo sahranjuju u inostranstvu, jer on ne radi po zakonu i štiti ubice. Više me brine pomenuti čika Miroslav, koji se sinoć stavio u ulogu portparola vladajuće stranke i ponovo podelio ionako podeljene građane. Imao je od koga i da nauči. Njegov Bog je poreklom iz Čipuljića, a živi na Andrićevom vencu. Onaj koji je predsednik jedne stranke i jednog dela građana, što je suprotno njegovim ustavim ovlašćenjima. Tako je na pomenu, u sred posta, jedan što se lažno predstavlja za patrijarha SPC, pozvao na izbore? Kraj priče. Nadam se da mu gazda zna šta radi i da je obavešten da je kao marketing menadžer za Srbiju zaposlen u jednoj stranci. Možda je i to jedan od razloga zašto su crkve sve praznije?
Godišnjice bombardovanja uvek su prilika da se isti hrabre i osokoljavaju pričama o herojstvu i vizionarstvu tadašnjeg rukovodstva, te belosvetske zavere protiv nebeskog naroda. Slabo ili nikako se pominje potpuno pogrešna politika raspirivana radikalskim inatom i pogrešnim procenama. Pričaju se bajke o Rusiji, a zaboravlja se da smo ’91. zvanično stali na stranu sovjetskih generala, da bi ’99. tražili pomoć od Jeljcina koji se borio protiv tih generala? Zaboravlja se i da je naša strategija bila da će neki i da izginu, ali da Albanaca više biti neće. Svakodnevno se uveravamo u dalekovidost takve politike. Tadašnji predsednik Srbije Milan Milutinović, Miloševićev pion, je na pitanje novinara da li je Beograd svestan da odbijanje sporazuma SRJ vodi u rat sa NATO odgovorio: „Que Sera, Sera“. Prvi akt tadašnjeg ministra informacija bio je da istera sve strane dopisnike iz zemlje, da bi se istina plasirala iz samo jednog centra. Svaka sličnost sa sadašnjom medijskom slikom ovde je sasvim namerna, valjda jer je i šef za informisanje isti. Mediji su nas i tada do poslednjeg trenutka ubeđivali da nas neće bombardovati. Gorepomenuti veseli regrut tada je bio zadužen za koncerte po trgovima i organizaciju protesta po mostovima, radi uterivanja propagandnog patriotizma. Javlja mi se da bi opet isto reagovali. I da bi nam ponovo pevali Maja Nikolić, Đorđe David, Ceca i Leontina, svi su opet u istom režimskom jatu. Namerno se zaboravlja najvažnije, da smo kapitulirali i potpisali kapitulaciju i da ni u tom, kao ni u jednom ratu vođenom pre, za vreme Milioševića, nismo pobedili. Šta smo naučili? Ništa. Imamo li sada neku ideju? Nemamo. Opet se stranke lome ko će da pokupi više nacionalista, šovinista i ekstremno desno orijentisanih, ložeći ih protiv EU i NATO. Sa druge strane, put u Evropu nameće se kao jedini, a sa alijansom se sarađuje na sve moguće načine, dok tabloidi navođeni iz istog centra, ceo Zapad predstavljaju kao đavole? Pitanje je i da li nam je Nemačka nanela više zla u Drugom svetskom ratu, te čime zaslužuje da nam je sada najveći prijatelj i saveznik?
Ono što me je u moru loših vesti iz oštećene stvarnosti posebno ujelo je najava lokalnih naprednjaka da bi rado krenuli u bilo koji kraj naše zemlje da brane politiku njihovog predsednika, što naravno podrazumeva i sukob sa svim građanima koji kojekude drugačije misle. Kad govore o stvarima koje su se za njihove vladavine u Užicu desile po prvi put u istoriji, ovaj poziv na linč neistomišljenika treba staviti na počasno mesto. To se ovde stvarno nikada ranije nije desilo.
Ipak valjalo bi malo da pročešljaju svoje redove i sagledaju pravo raspoloženje članstva. Naletim ponekad na nekog od deklarativno njihovih. Kad ih pitaš o poslu, čukaju tri puta u drvo, samo neka potraje ovako. Kad se pomene prvorođeni, dobro ga opletu. Vezuje ih čisti interes, ništa više. Nisam siguran da bi rado zadužili kuku i motiku. Priča se da on mrzi svoje neistomišljenike, jer ne može da ih kupi, a svoje prezire, jer može. Ne zna se prema kome se ružnije ponaša.
Nama je dobro. Sve bolje. I Rumuni nas sve više vole, dolaze da otvaraju fabrike u Srbiji zbog jeftine radne snage.
Milan Todorović Čarli (Užička nedelja 1008)
