Остави сузе за крај

- Кад говоре о стварима које су се за њихове владавине у Ужицу десиле по први пут у историји, овај позив на линч неистомишљеника треба ставити на почасно место. То се овде стварно никада раније није десило -

НАМА ЈЕ ДОБРО
Ради лакшег читања текста који следи ваљало би на пар пластичних примера из протекле недеље разјаснити у каквој држави живимо. Имали смо прилику да видимо како активисти СНС-а спонтано и ватрено бране човека који је наредио паљење куће новинару. Жене из исте странке стају на страну насилника и силоватеља у покушају. Узеле кредите, па сад морају да га пусте да их волка и љубка. Полиција затвара студенте, пребије их, убаци у ћелију и направи снимак који касније проследе режимској телевизији да настави линч. Преживеле институције се сложе да је објављивање снимака из притвора кршење закона. Полиција им одговори да је за то постојао интерес јавности. За објављивање снимка са наплатне рампе у Дољевцу није било сличног интереса. Код Оливеровог убиства и рушења у Савамали поквариле се камере, а ова из притвора ради беспрекорно? За већину, коју уцењену водају по партијским представама, то је сасвим прихватљив начин понашања. Они други се питају да ли је то заиста могуће, и својим ћутањем и склањањем им продужавају мандат за урушавање друштва.
Десила се још једна хашка пресуда коју није било тешко предвидети, јер се ради о лидеру босанских Срба који је већ оптужен за највеће злочине који су се одиграли на територији Европе после Другог светског рата. Као и пресуда, и реакције на њу су сасвим очекиване, у зависности са које стране политичког спектра долазе. Једино се нису огласили некадашњи савезници оптуженог, који тренутно обнашају функције власти у Србији. Још им са највишег места није наређено шта да мисле.
Нешто народа од оних „5 милиона“ предвођено политичким лидерима је утрчало у зграду РТС-а да би тамошње уреднике подсетили да и они постоје, јер и поред тромесечних шетњи по целој Србији ниједан од њих није заслужио да буде поменут у информативним емисијама јавног сервиса. Све у свему, ништа посебно. Пукло је једно стакло, полиција уживала у пребијању бунтовне омладине, а власт није успела у намери да од тога направи „Београдски масакр моторном тестером“. У томе им је засметала једина независна телевизија која је директно преносила цео ток догађаја и тако им ускратила прилику да режирају фризирање новинарки истом том тестером, којој је, истина, фалио агрегат на нечијим раменима да би прорадила. Иако је данима пре најављен двостани протест, испред и у згради се у тренутку упада није налазио ниједан полицајац. Власт провидна као целофан је очигледно прижељкивала и веће нереде. Бесни на себе данима после су по партијским медијима развлачили студенте и ђаке на којима је жандармерија поносито оштрила пендреке. Полицији се није судило. Њима се суди само кад дигну руку на председниковог брата.
По свеприсутним двоструким аршинима насиље на улици није кад омиљени опозиционар дивља и пали туђе заставе и тако крши КЗС по основу „Излагање порузи страних државних обележја“. Најновији предлог најпознатијег политичког оца је смртна казна за све који геноцид у Сребреници назову правим именом – геноцидом. Већ скоро тридесет година нико није оптужио највећег сејача мржње, распиривача фашизма и најгласнијег позивара на сваки вид верске, расне и националне нетрепељивости на било какву одговорност. Кум није дугме.
Огрешили би се о министра одбране да се не помене највећа фарсу и срамоту за српску војску коју је режирао и дозволио неко моћнији од њега. Он није крив. Он живи свој сан и решен је да се спрда до краја, јер је тако у могућности, као и његова странка која осуди говор генерала Малиновића, једног од хероја рата ’99. Онај који га подржава и коме је он такав потребан за било шта, сноси највећу кривицу. Срамота иде и на рачун свих генерала који то немо посматрају и праве се да не виде и не чују. Пуна су им уста части и храбрости и подсећања на светле дане српске војске. Дозволили су да клече пред особом која је прво избегла служење војног рока, затим лагала о томе и на крају после два пута по 5 дана обуке положила заклетву својој земљи. Ниједан бркати часни генерал да изађе испред тог срамотног строја, покида чинове, изгази шапку и отера их све у три лепе. Вероватно неће због своје деце, туђу да мобилишу и пошаљу у ров никад нису имали проблема. Министар је то једноставно морао да уради да му не би тражили друга из војске као Вучићу и објављивали по таблоидима. Прворођеном још само нису нашли колегу са неког посла који је радио пре уласка у политику. Индус из виртуелне лондонске гвожђаре се не рачуна.
Најхрабрији међу нама појачао је ложење на тројку, па је тако лансирао и причу да је из Председништва изашао пред хиљаду демонстраната и сасуо им све у лице. Опет та „N1“ и њихов директан пренос, на коме се јасно видело да је изашао тек кад се маса разишла и уз пратњу два бодигарда са рукама на оружју ушао у блиндирани аутомобил, при чему се из грла неколико окупљених пензионера чуле опомене да није познат по честом изношењу истине. Пун је интернет тих снимака, па ако неко не верује својим очима, лако је проверљиво.


Често се питам колико би ова страховлада трајала кад би све издресиране телевизије радиле свој посао, па макар на 10 минута дневно? Вероватно јако кратко. Замислите просечног гласача СНС-а, безнадежно заљубљеног у председника, негде у некој забити у којој једва хвата први програм. И онда чује као ударну вест да су првом брату Србије украли личну карту, са њом отворили фирму, направили милионски дуг, све време му уплаћивали пензионо и социјално, а да он о томе није имао појма? Или неку бакицу која појачава тон сваки пут кад јој се укаже пречасни Др. Небојша у борби против неправде, а онда неке нашминкане тете прочитају да је његов тата, као нечији курир, носио 300 сома еура у ранцу да би за те паре купио хотел од лика који га је платио 3 милиона? Или кад би упорно данима питали, како правим новинарима и доликује, откуд стварно регруту 200.000 еура да купи стан, можда и довели тетку из Канаде у емисију? А замислите тек брку, може и Крајишник, коме је налепница са ликом Путина из Информера поред иконе, кад би истраживачки оплели по руском човеку у влади, чувеном off shore индустријалцу, који је развалио и уништио некада велики и моћни „Минел“ и хиљаде радника оставио на улици? Шлаг на торту наравно биле би вести о премијеркином брату и неколицини „ситних“ послова који су му се отворили баш кад му је сека аванзовала, па и ДИНА картице.
Пасионирани посматрачи у први мах не би могли да поверују, помислили би да је скривена камера у питању. Ипак, после неколико поновљених покушаја утеривања истине почели би да размишљају својом главом уколико им локални активиста обучен у белу „куртонку“ не би улетео на гајбу са пакетом уља и шећера.
Без медија ништа. Зна то и зато их и држи у ванредном стању. И све их има и опет му није доста. Нападе допуњују комбијем који кружи Београдом и са разгласа емитује увреде и лажи о опозиционим лидерима. Е, то већ нити је било, нити има игде. Занимљиво, кажу да је глас који чита о њима исти онај који је читао и о Оливеру Ивановићу.
Најновији разлог за окупљање, раздрагани радници јавних предузећа и рандом аутобуска популација, имала је у Нишу на помпезно најављеној прослави 20-годишњице од почетка бомбардовања. По веома студиозном привлачењу масе, овога пута уцењеном и смањењем плата, рекло би се да је у организацији учествовао и сам Тони Блер, познатији као „про боно“ саветник Владе и председника. По превазиђеном нивоу очекиване патетике и шмире ипак је више личило да су програм припремале “Курсаџије“, одсек за трагедију. Верујем да су многи напредњаци остали разочарани што на истом месту нису могли да виде и Герхарда Шредера, још једног који је командовао бомбардовање на Србију, и да су га се ужелели од предизборног митинга њихове странке на којем је говорио и поздравио председника, али, кажу, није могао од обавеза.
Овогодишњи помен жртвама бомбардовања тематски је био посвећен протестима против власти, што само по себи довољно говори да те „слабо посећене шетње“ не наносе никоме никакву политичку штету, нити га иритирају. Као и од сахране познатог певача народних песама, и од овог скупа направљен је напредњачки митинг. Добитници прошлонедељних награда у износима од 32 милиона еура, комшија Милорад, и утешних 10 милиона, које је у име своје фирме преузео чика Мирослав Гавриловић, оправдали су уложено. Оба су горљиво пљували по народу који шета, посредно их назвавши издајницима. На помену жртвама говоре о протестима, вређају и прете!? Од Милорада можемо очекивати све, јер је то доказано човек без икаквих људских и моралних квалитета (пронаћи само шта је некада говорио о Радовану, за којим сада рида и кука). Бесрамник помиње и мртву децу, а у његовом граду мртву децу ископавају и поново сахрањују у иностранству, јер он не ради по закону и штити убице. Више ме брине поменути чика Мирослав, који се синоћ ставио у улогу портпарола владајуће странке и поново поделио ионако подељене грађане. Имао је од кога и да научи. Његов Бог је пореклом из Чипуљића, а живи на Андрићевом венцу. Онај који је председник једне странке и једног дела грађана, што је супротно његовим уставим овлашћењима. Тако је на помену, у сред поста, један што се лажно представља за патријарха СПЦ, позвао на изборе? Крај приче. Надам се да му газда зна шта ради и да је обавештен да је као маркетинг менаџер за Србију запослен у једној странци. Можда је и то један од разлога зашто су цркве све празније?
Годишњице бомбардовања увек су прилика да се исти храбре и осокољавају причама о херојству и визионарству тадашњег руководства, те белосветске завере против небеског народа. Слабо или никако се помиње потпуно погрешна политика распиривана радикалским инатом и погрешним проценама. Причају се бајке о Русији, а заборавља се да смо ’91. званично стали на страну совјетских генерала, да би ’99. тражили помоћ од Јељцина који се борио против тих генерала? Заборавља се и да је наша стратегија била да ће неки и да изгину, али да Албанаца више бити неће. Свакодневно се уверавамо у далековидост такве политике. Тадашњи председник Србије Милан Милутиновић, Милошевићев пион, је на питање новинара да ли је Београд свестан да одбијање споразума СРЈ води у рат са НАТО одговорио: „Que Sera, Sera“. Први акт тадашњег министра информација био је да истера све стране дописнике из земље, да би се истина пласирала из само једног центра. Свака сличност са садашњом медијском сликом овде је сасвим намерна, ваљда јер је и шеф за информисање исти. Медији су нас и тада до последњег тренутка убеђивали да нас неће бомбардовати. Горепоменути весели регрут тада је био задужен за концерте по трговима и организацију протеста по мостовима, ради утеривања пропагандног патриотизма. Јавља ми се да би опет исто реаговали. И да би нам поново певали Маја Николић, Ђорђе Давид, Цеца и Леонтина, сви су опет у истом режимском јату. Намерно се заборавља најважније, да смо капитулирали и потписали капитулацију и да ни у том, као ни у једном рату вођеном пре, за време Милиошевића, нисмо победили. Шта смо научили? Ништа. Имамо ли сада неку идеју? Немамо. Опет се странке ломе ко ће да покупи више националиста, шовиниста и екстремно десно оријентисаних, ложећи их против ЕУ и НАТО. Са друге стране, пут у Европу намеће се као једини, а са алијансом се сарађује на све могуће начине, док таблоиди навођени из истог центра, цео Запад представљају као ђаволе? Питање је и да ли нам је Немачка нанела више зла у Другом светском рату, те чиме заслужује да нам је сада највећи пријатељ и савезник?
Оно што ме је у мору лоших вести из оштећене стварности посебно ујело је најава локалних напредњака да би радо кренули у било који крај наше земље да бране политику њиховог председника, што наравно подразумева и сукоб са свим грађанима који којекуде другачије мисле. Кад говоре о стварима које су се за њихове владавине у Ужицу десиле по први пут у историји, овај позив на линч неистомишљеника треба ставити на почасно место. То се овде стварно никада раније није десило.
Ипак ваљало би мало да прочешљају своје редове и сагледају право расположење чланства. Налетим понекад на неког од декларативно њихових. Кад их питаш о послу, чукају три пута у дрво, само нека потраје овако. Кад се помене прворођени, добро га оплету. Везује их чисти интерес, ништа више. Нисам сигуран да би радо задужили куку и мотику. Прича се да он мрзи своје неистомишљенике, јер не може да их купи, а своје презире, јер може. Не зна се према коме се ружније понаша.
Нама је добро. Све боље. И Румуни нас све више воле, долазе да отварају фабрике у Србији због јефтине радне снаге.

Милан Тодоровић Чарли (Ужичка недеља 1008)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.